Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета!
Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући. Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.
Сједили смо може бити једно по сахата. Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом. Пију људи, а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.
Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе поново ракију. Прву чашу даде куму Нинку. Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци нехотице сви поустајаше и
— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо. Унутра има хиљаду и сто и један дукат. Они се згледаше. — Из тога зидајте најприје школу, па цркву.
с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико „заире” да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио. Мићо донио из вароши шарен ковчег, и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.
Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу. Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште. Поп пољуби Мару: — Пођи с богом, Маро!
Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича којешта. Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице. Па онда хајд Нинковој или Глувићевој кући.
Матавуљ, Симо - УСКОК
из доњега краја кнез Илија Ивановић и барјактар Јоко Шпадијер; из Бајица сердар Ђико Мартиновић; са Кчева војвода Мићо Перка Шалетина и сердар Гардашевић; из Цуцâ Шуто Пешикан; из Бјелицâ војвода Марко Милић; са Ћеклића кнез Јован
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка. МИЋА: И мене! САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго. АГАТОН: Шта има да те буни, прија-Сарка, девојка као свака девојка.
(Оде.) ПОЈАВА XИИ ПРЕЂАШЊИ, без ТРИФУНА ГИНА: Па то ће цео свет да се усели? САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо? МИЋА: Ама, ко каже да нећу? Ако је чија дужност да се нађе овде као чувар, онда сам то ја на првом месту.
Право да вам кажем, прија-Сарка, и волео бих да проговорим с њим онако, у четири ока. САРКА: Баш, пријатељ-Мићо, да те нешто замолим. Ако ти се јави покојник, запитај га, тако ти бога: како му падају род овај Агатон и Симка?
АГАТОН: Право кажеш! (Метне шаке на уста и раздере се.) Ој народе! Проко, о, Проко, Трифуне, Танасије, Мићо! Ој! ој! (Јављају се један по један из својих соба и прибирају се.
СИМКА: Ето ти сад, откуд Агатон да обрлати девојку? Ко је то теби, бога ти, пријатељ-Мићо, рекао да је Агатон кадар да обрлати девојку?
Не тек да је казним што је пљунула или што је прековремено држала отворен дућан. СИМКА: Знаш шта, пријатељ-Мићо, ја ћу теби да кажем нешто. Припитај ти прија-Сарку, биће да она најбоље зна како се обрлаћавају мушкарци и жене.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао. — Пуштамо те. И вас двојица га пуштате... Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си. Пожури, воз само што није пошао.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Је л' ту Миленија? зачу се шапат иза њихових леђа. — Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред.
Нађи и једну жену. — Стрина Јока ће поћи и Мићо, Перо и ч'а Танасије. — Море, не поверавај се чичи! — Не бери бриге, знам ја њега.
И све тако редом, па — добро и нама и господину капетану. Овај садашњи наш капетан, господин Мићо Бурмаз, капетановао је код нас још пре двадесет година; после га преместише још на два-три места, па га ставише у
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А сељак устане после тога, испружује ноге, глади се задовољно по обријаној бради и вели: »Е фала ти, Мићо, и баш си мајстор! Нек ти је, вала, алал тај грош!« Умео је и зубе да вади. И ово последње с успехом.
« вели зубобољни. — »А-ја, уморих се ка’ Бошњо кад вуче којик уза Саву!« вели Мића. — »Е вала ти, брате Мићо«, вели Благоје. »Да ми се ти не нађе, ћа’ да излудим и да побијем све по кући!
Ово досад пустахилак беше! — Е жестоко, славно! — вели Срета и једнако шпарта по кафани. — Газда Ђорђе, председниче! Мићо! Провире! Уживајте!
— Па дела, причај, славе ти, Мићо! — навали радознала гомила. — Море, то је био један инает, — поче Мића, — један зулумћар да га под небом и овом
који је све дотле из прикрајка слушао, и задовољан Мићиним причањем, похвалио га речима: »Е, пара вреди овај наш Мићо! — Него сад и ми треба да се покажемо ђиде. — ’Оћемо вала! — рекоше многи.
Ђорђе, Срето, Перо, Мићо, Жико, Љубица, Крсман, Јелесије«. Израчуна шта стаје четрдесет и једна реч и нађе да ће све стати: двеста шездесет и
« — А после поче да »броји«. Многе је бројенице изређао, али једна, онако политичка, беше најлепша. — Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета. А Мића поче: Црна земља, Небо плаво; Бразиљанци Задобили право! Кааажи! С-с-ссс!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
РАСЛАПЧЕВИЋ ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ ВУК ТОМАНОВИЋ МНОЗИНА БОГДАН ЂУРАШКОВИЋ ВУК МИЋУНОВИЋ ВУК МАНДУШИЋ ВУК ЉЕШЕВОСТУПАЦ ПОП МИЋО СЕСТРА БАТРИЋЕВА ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, кадија СКЕНДЕР-АГА МУСТАЈ-КАДИЈА АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски
ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико?
СВАК СЕ СМИЈЕ. КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише!
КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише! ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . . . ну . . .
ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . . . ну . . . но . . . . . . на . . . ша . . . ра . . .
Аманати, научи тако? Јесу ли те у Млетке шиљали? Када своје тако осијецаш, ада што би с туђијем чинио? ПОП МИЋО Ти се, Вуче, кâ да са мном ругаш? Какав наук, такво и читање! Да сам има бољег учитеља, те бих и ја данас боље читâ.
Ко ће боље, широко му поље! ВУК МИЋУНОВИЋ Ја ти не бих предавао бира, да се слушам, зрно дађавоље. ПОП МИЋО И не дају жита ни у шаку, до по руно и по груду сира; па и то ми дају кâ на силу. Да ли не знаш наше даваоце?
ВУК МИЋУНОВИЋ Аманати, не наиједи се! А како им читаш летурђију кад овако у писмо затежеш? ПОП МИЋО Аманат ми, ја је и не читам, нити ми је књига за потребу, нит' је када у цркву отварам.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ опет ће ђакон. Драго Мартиновић, смијући се, уљезе. „А соколови од крвава Чева на Крајини! Војвода Мићо, турска крвопијо! Стеване Перка Шалетина, господско кољено! Улазите људи; жељкује вас Владика свети!“ настави ђакон.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Откуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. — Знаш, ваљад', кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао. Онда ми је то Стојка донела. Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене.
»Само да не буде крви! ... Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. — О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. — Чујем — одговори дете осврнувши се. — Јеси нашао јагњад, сине ?
Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац. Узе га у обе руке, па стаде да побија. — Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори.
— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. — Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. — Што, није он ваљада Турчин! — Кажу, не ваља се...