Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Стриц Младен сеђаше крај ватре. Она га пољуби у руку и изиде у авлију. На самом прагу чу речи очеве: — Младене! Иди Ивану Миражџићу, па му поручи да не долази. Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери...
Ја не знам куда ћу!... — Како би било да припитамо попу? — А, то је баш како ваља!... Иди, иди одмах, Младене. Кажи попи да сам га молио да ми дође. Младен одјури као ветар. Њих двоје остадоше сами.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
X ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН ЈЕВРЕМ (враћа се нервозно, узбуђено и иде право левим вратима): Младене! (Пауза.) Павка, пошљи ми, бога ти, тога Младена. (Стане насред собе и дубоко се замисли.) МЛАДЕН: Звао си ме, газда?
СВИ: 'Ајде, 'ајде. Нека је са срећом, дај боже! ПАВКА: Младене, отрчи одмах кум-Стеви и кажи му... ЈЕВРЕМ: Чекај!... иди, овај, кум-Стеви и газда-Арси и пријатељ-Мики и реци им...
ЖАНДАРМ: Па јес', рекао господин начелник. ЈЕВРЕМ: Спиро, пола! СПИРА: Све! ПАВКА: Иди ти, Младене, кум-Стеви и кажи му... ЈЕВРЕМ: Чекај, чекај, молим те. Ствар се, као што видиш, сасвим замрсила...
Јеси ли му рекао да бележи? ЈЕВРЕМ: Јест, рекао сам му! Младене! СЕКУЛИЋ: А је л' послао Срета плакате? ЈЕВРЕМ: Какве плакате?
ЈЕВРЕМ: Не кажем то, него... СЕКУЛИЋ: Ама, где ти је тај Младен? ЈЕВРЕМ: Е, па де!... (Оде на врата.) Младене, Младене! В МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш?
ЈЕВРЕМ: Не кажем то, него... СЕКУЛИЋ: Ама, где ти је тај Младен? ЈЕВРЕМ: Е, па де!... (Оде на врата.) Младене, Младене! В МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш? МЛАДЕН: Чујем, него газдарица ме задржава.
Ти пази само и даље, па сваког да ми запишеш. МЛАДЕН: Хоћу ја! (Полази.) ЈЕВРЕМ: Овај... чекај, Младене. Кад је већ ту, рекох, да измакнемо овај орман. СЕКУЛИЋ: Јест, боме! Добро си се сетио. 'Ајде држи!
Откуд сад наједанпут да се скупи цвет грађанства? И какав говор, откуд мени говор? (Збуни се и устумара.) Иди, Младене, чекај, немој да идеш.. (Чита писмо.) „Рачун износи 87 динара. Одушевљење велико”. (Младену.) Зови ми овамо...
Е, ово је баш права ситуација. И дедер ти сад реци ми, шта да радим? (Размишља се и досети се.) Младене! (На друга врата.) Данице, Данице! ДАНИЦА (улази): Шта је? ЈЕВРЕМ (домишља се): Ти имаш леп рукопис? ДАНИЦА: Немам!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МЛАДЕН (стоји у дну и ослушкује, ако би га Васка позвала, да је послуша). ЈОВАН (докрада се с лева): Младене, зар се још купа, још облачи? МЛАДЕН (ућуткује га): Још, још. Ћути, да те не чује. ЈОВАН Е, нека ме чује!
Ћути, да те не чује. ЈОВАН Е, нека ме чује! (Прилази ближе и ако га Младен спречава, подиже се и провирује): А бре, Младене, може ли што да се види? МЛАДЕН (одгурне га): Јеси ли луд? ЈОВАН Пусти ме, пусти само да навирим, да видим.
Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим! Чује се Васкин глас. ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине. ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим.
МЛАДЕН (одгурне га снажно и с оделом одлази). ЈОВАН (враћа се ближе): Срећан си, Младене, срећан што си њен, што њу двориш, служиш и што, кад је облачиш, можеш руком да је додирнеш; што ноћу, кад спава,
Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.
(Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.
Целу да је грлим, љубим, ох, ох!... Да, убићу је! (Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже! ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјури лево.
МЛАДЕН (гледа је болно, молећи, кршећи прсте). ВАСКА Ха, ха! »Служба ми плата!« Бре, луд ли си, Младене? МЛАДЕН Па... ето.., луд сам, Васка! (Хоће да побегне.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него матери: — Младене, треба ми (то и то). Ако ли да узмем? Чак ни то њу није вређало.
оца у дућан свратити да му се јави, она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана: — Младене, треба ми (то и то), па немој да заборавите. Пратите из дућана.
На улици, комшије, такође сваки са неким као сажаљењем, јављали би му се: — У дућан ли, Младене? Одговорио би сваком на поздрав продужавајући пут. И то све уза зид, полако, мирно.
Чак понекада и заустављао би га: — Младене! Нестале ми неке даске, а требају ми, па да ли имате ви?... То је за Младена било много.
— Добро јутро, Младене! Добро јутро, синко — радосно, видећи га тако вредног, рано усталог, веле му они. Младен, смерно али задовољно,
— Младене, синко, пошто сад купујеш со? Знаш, татко ти је куповао по толико... Младен му одговара. Одговара му радосно, без доса
А утом би се већ спроћу, из дућана газда-Стеванова, чула псовка и дозивање Младена. — Младене, синко, пошљи ми тај твој »тевтер«!
тако и сада, истраживајући, без страха да их то неће осиромашити, већ љутећи се, као некад, опет корила је Младена: — Младене, што бре не донесете? Знате да треба, па донесите.
Сваки, пролазећи и здравећи се, у исто време и Младена зове са собом: — Хајде, Младене! Хоћемо ли мало у чаршију? — Нека, после ћу ја — одговорио би Младен. Није хтео.
њој дође да се не за себе, већ за њ, гледајући га таквог, заплаче и падне, обгрли ноге и на сав глас закука за њим: »Младене, брате!
И шалећи се, окретао би се мужу јој, показујући на њу: — Како ова? Слуша ли те? — Слуша, слуша, бата-Младене!... Отуда, са њихне капије, умешала би се баба, као да не изостане, као разумевајући потпуно Младена, његову
— И, чисто молећи: — Хајдемо, Младене! Хајде, баба-Стано! — позивао би их и улазили унутра, а Јованки мигом заповедао да иде и донесе послужење.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Ваш деда само код себе вас води. (Досетивши се, Младену): А сад, Младене, овако: ти и ја са децом, па код мене. МЛАДЕН (нећка се): Ама... ХАЏИ РИСТА А не; овако мора!
ХАЏИ РИСТА А не; овако мора! Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене. МЛАДЕН (нећка се показујући на децу): Ама да се деца не уморе?
Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене. МЛАДЕН (нећка се показујући на децу): Ама да се деца не уморе?
МЛАДЕН (седа на миндерлук и таре знојаво чело): Осветићу ја све то крвљу. ХАЏИ РИСТА Еј, Младене, синко, је ли ти ја говорах да твоје дете није било за овакву кућу, за овакву стару хаџијску кућу.
МЛАДЕН (решено Ташани): Спремај се да одмах умреш. КАТА (врисне). ХАЏИ РИСТА Не, Младене, не толико. СВИ Не толико. МЛАДЕН Како: »не толико«?
ТАШАНА (се одупире да узме отров). Из даљине се чују пушке и халабука. Улази један братственик. БРАТСТВЕНИК Младене, побеже нам Сарош. Бегови га опколили и на коњима одјурили с њим. Не могосмо да их стигнемо.