Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Јаков и Катић Јанко били су отишли код ̓Ајдук-чесме у логор Милану и Младену као у гости. Ја сам у ̓ладу спавао, док пробудим се и чујем где добоши лупају, а војска се паради.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Тешко, боже, Младену, казати се не може! Дао би да му осеку десницу до рамена, само да не мора казати оно ради чега је дошао!...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: Е, па де!... (Оде на врата.) Младене, Младене! В МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ (Младену који излази): Зар ти не чујеш? МЛАДЕН: Чујем, него газдарица ме задржава.
ЈЕВРЕМ: Е, тај је, боме, много загустио! СЕКУЛИЋ (Младену): Ко је још долазио? МЛАДЕН: Кмет Средоје, па после њега опет госпођица Даница. ЈЕВРЕМ: Ама, прескочи њу!
Оволико сланинице да метнеш на мишоловку па мора доћи да је лизне. С њиме ми је бар лако! (Младену.) Има ли још који? МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица.
ЈЕВРЕМ: Ама, није, него женско, знаш како је, мора свуда да завири. СЕКУЛИЋ (Младену): Добро, добро! Ти пази само и даље, па сваког да ми запишеш. МЛАДЕН: Хоћу ја! (Полази.) ЈЕВРЕМ: Овај...
) Иди, Младене, чекај, немој да идеш.. (Чита писмо.) „Рачун износи 87 динара. Одушевљење велико”. (Младену.) Зови ми овамо... Та што си се збунио? Што си се збунио, ког ђавола, као да ћеш ти да држиш говор? Иди ми зови Даницу.
СРЕТА: Одох ја да видим шта је то. ЈЕВРЕМ: 'Ајде, бога ти! СРЕТА (одлази). ВИ ПРЕЂАШЊИ, без СРЕТЕ ЈЕВРЕМ (Младену): А вичу и „живео”, је ли? (Павки.) Чујеш ли, Павка, то је народно одушевљење!
ЈЕВРЕМ: Доста, чекајте! Имамо ми, брате, и друга посла, а не вас да слушамо! (Младену.) На сад, да носиш ову депешу на телеграф! МЛАДЕН: Е, па не могу сад то. ЈЕВРЕМ: Како не можеш?
СПИРИНИЦА: Па не могу ја зачепити уста! ПАВКА: Ето, ето, Јевреме, шта си направио! ЈЕВРЕМ (Младену): Ама, зар мој хлеб једеш, а за другога да гласаш? Је ли, бре?
(Спири.) Па је л' ти кажеш 271 глас? СПИРА: Тако сам чуо. Ко ти то јавља? ЈЕВРЕМ (Младену): Ко је ово послао? МЛАДЕН: Цена, кафеџија. СПИРА (узео је писмо из руку Јевремових и гледа): Па ово није гласова.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
33 Прва реченица у Газда-Младену још мање се прелива у текст који за њом следи, још мање се за њега везује, него се, напротив, сама за се односи на
При томе оба описа, наравно, почињу истом реченицом: „Тек што је поноћ превалила. ” У Газда-Младену, у верзији коју је писац објавио, звездица се налази баш после прве реченице, која је гласила нешто одсечније: „Увек,
Тако исто и у другом роману, Газда-Младену, чисто економски чинилац - страх од сиромашења после преране очеве смрти, па улагање великог напора да се трговина
изнутра обликује опет се налази у породици: баба Стана као оличење породичног начела вешто осујећује у свом унуку Младену интимне побуде, а пре свега еротска осећања, па и полне нагоне, надомештајући их јаком свешћу о дужности и
Први је из В главе и односи се на куповину. Осиротели рођак, или сусед, или ближи познаник, продавао је газда-Младену њиве и по нижим ценама, само да се то крије, да „свет не зна и не прича”.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И за све морали њу да питају, од ње да ишту. Али и она се о свима њима по кући бринула. О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату. Увек да имају ако не најбоља одела а оно увек чиста, незакрпљена.
ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него матери: — Младене, треба ми (то и то). Ако ли да узмем? Чак ни то њу није вређало.
Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа,
Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега.
), увек би се онда обраћала Младену, и то као да је он отац, он заборавио, он за то крив, и чисто би њега за то корила. — А, бре, што не донесете?
и она, знајући да ће он, као увек, прво код оца у дућан свратити да му се јави, она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана: — Младене, треба ми (то и то), па немој да заборавите. Пратите из дућана.
пазар, још с капије разузурујући се, скидајући колију, у исти мах вадио би кесу и додавао би било матери, било њему, Младену, већ ко би се ту у близини нашао, и давао је да овај право тамо, код бабе у сопче, однесе: — На, однесите тамо!
Зар да то није, да се по Младену већ то не види, зар би се хаџија онда упуштао с њиме, Младеном, у те поздраве, у те трговачке везе?...
као да се улагује, моли да они, комшије, побрину се, настану и не изгубе га из вида већ га поуче, помогну њеном Младену.
Лице му дошло суво, бледо, и већ као паметно, старо. Чак је Младену то годило што је такав, не леп, витак, здрав. Мислио је да ће и тиме, тим својим не детињастим већ старим изгледом,
После настаје оно распремање постеља по соби. Младену оделито, засебно, у челу, као најстаријем, домаћину. Одавно му већ простиру очев душек, чаршав. И онда се легне.
И зато брат му, он ако мали и буцмаст, трчећи, усплахирено доноси и радостан што му нико то није узео, даје Младену: — На, бате! Послала ти мама, да једеш. И онда још веселије одлази.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Показује на Младена): Али он сигурно није хтео код мене да вас води? Ваш деда само код себе вас води. (Досетивши се, Младену): А сад, Младене, овако: ти и ја са децом, па код мене. МЛАДЕН (нећка се): Ама... ХАЏИ РИСТА А не; овако мора!
МЛАДЕН (нећка се): Ама... ХАЏИ РИСТА А не; овако мора! Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене.
Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене. МЛАДЕН (нећка се показујући на децу): Ама да се деца не уморе?
(Полази ка дечјој соби и виче): Овамо ти! Излази Ташана убијена. Прилази руци Младену; овај забацује остраг. Ташана се окреће хаџијама да и њима пољуби руке; тако исто и они забацују руке за леђа.
КАТА (која је дотле нички лежала, скочи, Младену): Не, човече, јединче нам је! МЛАДЕН (одгурну је, хоће ногом у главу да је лупи): Петом ћу ти главу разбити!