Милићевић, Вук - Беспуће
А жива свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млиновима, рушећи се шумним и запјенушаним слаповима који прскају и шире хладноћу око себе, губи се у кланце кроз које се
Ћипико, Иво - Пауци
снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји. Раде чека.
Многи мишљаху да газда кућу гради за школу и учитеља, и, ето, преварише се и овога пута. Скрене ка млиновима. У по пута упита се: „Што ћу тамо? “ Али ипак иде, гоњен бесвјесно неком неодољивом радозналошћу.