Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Рајко отвори очи, а из уста му се оте узвик блаженства. И нама као да лакну. А Станоје темпирач прича: — Не могадох више. Па куд пукло да пукло, помислих и пођох. Био сам прибран и миран, ишао сам чврсто до воде...
главно је здравље. — Он обори поглед и поче сабљом да буши земљу. Господо, изволте у кола! — викну кондуктер. Не могадох више. — Чекајте... изгледа ми да ви нешто кријете од мене? Они се згледнуше.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Али Норт-Уитем не лежи далеко одавде, једва сат хода, па зато могадох често посећивати и мајку и сина, а и моја мајка долазише са Исаком често к нама“.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Туче нас и пушка, и митраљез, и бомба, и артиљерија наша и њихова. Е, не могадох више. — Напред! — довикнуо сам војницима и скочим. Као да се саплетох, а у глави ми нешто писну.
О појас је била прикачена једна бомба, и командир се загледа, па као да говори са самим собом: — Не могадох да је извучем, закачила се. Онда баци шлем на кревет, протрља чело и скрушено седе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете!
Земља се обурва од силне ескплозије. Осећам како смрт лепрша над нашим главама, ту је, сад ће. Не могадох више, те се обратим команданту: — Господине пуковниче, зашто се не склонимо.