Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Е, не мож’ поднети!... А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!... Него моја снâ.
Тужно га је било погледати! Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе. На целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују.
Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? Дође време да се игра. Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати! Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Он, к’о што вам је познато, најбоље зна те ствари. — Охо! — викну поп Спира. — Мож’те ви викати »охо« кол’ко ’оћете, али то је све тако.
— Да шта ви мислите! Господин Ћира је хаглих човек, а оно је паоренда, па још немешки син! Мож’те представити себи! Зар нисте чули какве је муке им’о отац поп-Спирин док га је натер’о да се школује? То је салашар.
Настаде почивка. Мож’да је сада и то, малочас споменуто, био један разлог; али не мање јак разлог био је и тај што је поп Спира, као сваки
— Пресело им, да бог дâ — вели гђа Перса кад је саслушала Ержин реферат. — Мож’те сад — вели уморна од силне праске и већ малаксала и саломљена, тако да је већ будила сажаљење — мож’те сад ако ћете
— Мож’те сад — вели уморна од силне праске и већ малаксала и саломљена, тако да је већ будила сажаљење — мож’те сад ако ћете три ноћи, кад сте натрефили на лудога Ћиру!
— А већ код вас не могу да прођу ниједни сватови а да вам какав гођ ђаво не пасира! Не мож’те да живите без малера! — вели Цвечкенмајерка очевидно попуштајући... — Тако вам и треба; ал’ баш, баш ми је мило!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Аха! Аха!“ „Шта ми, остали? Остао си, и ти!“ „Мени се није остајало, нити ишло, дебели! Мени тамо не мож боље бити. Него сви сте ви полетели у Росију преселитсја, јер у Росији нико не остаје у служби, без награжденија! Аха!
још, у сећању, како му жена оцу одговара, неким тупим гласом из груди, који није био чуо од ње, пре: „То се, отац, не мож казати, речима!“ Тај глас је био изненадио Трифуна. Али је то било пре седам година.
Уђоше да се превезу. А вода је била мала. Време топло као да је лето. Скелеџија, терајући скелу, не мож да је притера уз обалу, па дохвати конопац, којим везује скелу, и скочи у воду, да повуче скелу.
Не мож јој данас најамити јургета. И госпожа мати јој мора бити при апититу! Доброћудна, госпожица Бергхамер била је сретна шт
Могу они бити и браћа његова! (Рекао је: „унсере Брüдер“.) Али, не мож он, царски бефел, погазит! Узалуд је Агагијанијан богорадио.
Из Миргорода, писао је прота Петар Булич, који се тамо био иселио: „Мени је хвала Богу у Новој Сервији добро, да не мож боље бити! Седим код куће, без сваког посла, примам годишње три стотине рубаља, осим споредних прихода!
Чест и част, госпожи Евдокији – она му је рођака. Није, не мож’ се рећи да је ругоба, у лицу, али је дебела као топ. Да простиш, капетане, право прасе. Буре!
– хтео би ти мене, серце! Еј, како то? Не мож ти имат све! Тако су дани и ноћи пролазили у Кијеву и Исакович је обијао праг у штапсквартери, молећи, отпуст, да иде
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(Вук, бр. 4040) — Од прута бива велико дрво. (Вук, бр. 4009) Рани развој и његов значај — Док је дрво младо, мож’ га савијати куд хоћеш. (Вук, бр. 1008) — Док је шиба танка, треба је исправљати.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Гуркају се у том трку, Ћушкају се у том хуку, Ко их гледа не мож знати Играју ли се ил се туку. Гледао их ловац стари, Пуцати му беше жао.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ваљда мед се по земљици лије, Јер кошница не мож' га да скрије. Скочи брже с Пегаза лакога, Довати се уљаника тога, Па у једну кошницу загледа, Кад ал' у њој ни
Ал' се крену то чудо из мрака, Те спопаде у страху јунака. Медвед беше — заман он се брани, Никако се не мож' да одбрани, — Већ ноктима спопао га тешко, Већ му кида то месо витешко, Већ на земљу хладну га обара, Већ му чупа
Сунце зађе, а Гојко уздану, Спусти очи, глену низ пољану, И опази једнога коњика, Ал' још не мож' разазнат му лика.
Те проклиње која га родила, И за таке муке одојила, Е кроз пакâ до неба улега, Небо пред њим, а не мож' у њега. Ох када би време врнут могâ До онога часа злосретнога Кад је првом дивну угледао, Чини му се: би је
и све што му било Негда тако и драго и мило, Све прежали, све веће прегоре, Само једно још јунак не море, Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће — И ка њојзи брзо се окреће, И види је е земљи клекнула, Па ка небу руке подигнула, Богу с'
Једно Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред
О, моје срце певањем се жари, И теби мисли с тим да благодари; О не мож' бити, не мож' никад ово, Јер слабачко је врло пева слово.
О, моје срце певањем се жари, И теби мисли с тим да благодари; О не мож' бити, не мож' никад ово, Јер слабачко је врло пева слово.
Он се наже, пити оде, Ал' тек што се напи воде, За срце га туга вати, Не мож' дома да се врати. Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко сузе рони; Вода
Па онда рече, скоро изван себе: „Тог и тог нема, ал' није ни требе, Како је, да је, не мож' бити боље, Јер сад премишљат више није воље“, — Па узе табак и писати стаде, Написа брзо и младићим' даде; Још
73. Али ћерку, он је оће, Загрлити, пољубити, Ал' утргнут тако воће, Не може му, не мож' бити! Са земље га воли купит, мора л' бити, баш и купит. 74.
Она цичи, — јао, Боже, Ни маћи се баш не може! 132. Да мож' ујест само сада, Али ни то Србин не да: То је уби, ао јада, Та пући ће ода једа!...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Поздравио вас татко и мајка да довече, како мож’ да мож’, дођете на славу. А ко сме да им не оде? На очи после да им не изиђе.
— Поздравио вас татко и мајка да довече, како мож’ да мож’, дођете на славу. А ко сме да им не оде? На очи после да им не изиђе.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу прикован, те не мож' сила мисли врелије стеновито да чело прелије, да разаспе по земљи благослов, а у небо да дигне потоп нов, и борбу
Јер никог не мож' гора клетва снаћи, до заједно с њиме у рају се наћи? Ох, зато, боже вечне милости, не прости њему, ил' ником не
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Саплетеш се, па мож' да паднеш на месту мртав!... Код овог Турчина (тако је звала бакалина, који је иначе био врло добар човек, само зато
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Турској капи ту име погину, сва утону у једну гробницу; мож и данас виђет коштурницу. ПОЛИЈЕГАШЕ ВУК МИЋУНОВИЋ (лежи заједно са сердаром Јанком) Куд, сердаре, хоћеш с том
У ТО ИСТО ДОБА ДОЂЕ К ЊИМА СТАРИ И СЛИЈЕПИ ИГУМАН СТЕФАН С БРОЈАНИЦАМА У РУКЕ. КНЕЗ РОГАН Мож ли знати, оче игумане, рашта ове горе уздрхташе?
Пјесна добра спава у слијепца, поглед смета мисли и језику. Мож обисти кад што хоћеш причат: кад причању твоме покаже се ствар сасвијем противна пред очи, сласт и силу изгуби
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Све, све, али занат. — Раду је горак корен, али сладак плод. — Ако не начиниш, не иштети. — Што сам мож’, од другога не чекај. — Што можеш данас, не остављај за сутра. О СВРШЕТКУ — Ако не почнеш, нећеш ни свршит’.
— Онај је новац најбоље потрошен с којим се четири заштеде. — Док не рекнеш крајцара, не мож’ рећи форинта. — Киша пада капљицама, пак напада локвицама. — Капља капље у кабао, и накапа пун кабао.
(Нити) 16 — Сто и четири? (Четири ноге и сто) 17 — Ти га ја, ти га ти, — ти га не мож’ погодити? (Тигањ) 18 — Увече сатера чобанин у тор сто црних оваца, а кад изјутра све бијеле? (Све би јеле, тј.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом Херкуловом.
два простора у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно слију, и шар овај да се пружи право у најтању што мож постић жицу преко равни ужасна простора, - овај простор што би ова жица са танчином св'јетлом проникнула у
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Чисто патријархално, што кажу научевњаци. Знам гу од оволицно. Татко строг, мајка му строга, не мож' да мрдне. Још фалило фереџу да ги набију. Па наивно, бре, па стидно, Ништа не зна.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима.
А ми руке тремо, Рекли би и не би... Зашт’ да не рекнемо? Пећи су нам мале, а гдегде и фине, Не мож’ у њих бадњак, онај од старине; А собе су наше сад већ патосане, Хвала милом Богу и напредном труду, А где јоште
Он свлађује своје боле, Сакрива их у прсима; Диже горе очи своје — Тешко ј’ добром међу злима. Не мож’ руља да га схвати Од грдобе и пакости; Њене очи, вичне мраку, Још зазиру од светлости.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Кад не мож’ целу војску цареву, Оно бар једну главу за длаку!... А сада збогом!... Ја послом одох, А ти се сећај часа стравично
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Лепо харфу знаде бити, нуз то лепше јошт певати: К'о славујак на гранчици кад попева милосници; Ни кумрија не мож' лепше око малог свог кад лаже.
Имаш у души ти велику силу, у духу пак храброст. Достићи наравне врх висине, красоте, мож'ш! Кога су бози узвисити ради, том мећу пред ноге Силних препјатствија тму. Расте победивши ту.
Живот опор без тебе је у тесноћи; Срце не мож’ тужно ни да одумине Словом једним, надежда му не просине: Без тебе сам јадан, скорбан у бесноћи.
Никто ружу мож’ узети Њу да трње не освети; „Берите ме безопасно!” — Вели сваком цвеће красно, Кротка лала. Как’ усудит могу
Музико! Теб’, увек свету, Хвалит, славит узох власт. Кад у срцу не мож’ чувство Тесном од весеља стат, Дај му пјесне, свирке, друштво, Сласт ће взајмно теби дат; Али тебе свјату чтити Ја
На противност без роптан’ја Рад си тужит, плачан бит; Слова можеш ти плакан’ја Музике у складност лит; Мож’ исказат муке твоје, Пак испеват срца бол, Музика ће струне своје Глас поклонит нежни, хол.
Ето наука: богатим бити, свак мудар таков, и мож јавити да новцов плоди дајут с природи науку свим, науку свим. Јавил би с’ двору, но има замку, која чест ловит а не
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
те на те важдан ишчекује? ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчекује ме? Ал’ нека, иди, мож’ и чекати! Гондола на ме знам да не чека, Нит’ море прска сјајном радошћу С весала бритких бисер сићани, Да ме на
— И ја сам крив?... Ви, јуде безбожне! ВЛ. ВАВИЛА: Ја ти опраштам, — Али увреде тако немиле И неправедне не мож’ гледати Онај што својим крати законом: „...Не вређај и не опадај!...“ РАДОШ: Е подла глумца, попа лажљива?
Нећу штампару! Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...“ Нека, нек виче, па да промукне, Овде му нико не мож’ чути глас... Само Станиша — Још он остаде?... Али и његов закуцаће час!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Не мож, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града, док не нађеш два слична имена, док не нађеш Стоју и Стојана, а
Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли, Вукашине краљу! Не мучи се и не харчи блага, не мож, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града!
ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој! Мож' ли с', робе, јунак откупити?
брато, делијо незнана, ја од рода никога не тражим: нити брата, нити братучеда, ни по греку стара родитеља. Мож̓ ли знати, делијо незнана, кад кнез Лаза причешћива војску код прекрасне Самодреже цркве три недеље тридест калуђера?
Именица краљ, и у овој песми има двострук вокатив: краљу и краље. Не мож, краље, темељ подигнути, тј. не можеш (мож је стари облик).
Именица краљ, и у овој песми има двострук вокатив: краљу и краље. Не мож, краље, темељ подигнути, тј. не можеш (мож је стари облик). Стоја и Стојан треба да се узидају у град да би он био постојан.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Од сеј доби чувај добро то излечење, да пак не отвори ти се та крвоточива изнутра рана, јер знај то, да свакад не мож' добавити Христа красти од њега своје лекове себи, нити је то у вољи њему милој многопут га подкрадати!
И рече к њојзи ангел: »У тим дворови ти не мож' боравити, јер нису твоји, него то су дворови твога брата, они што их је наскоро сазидао они страни човек Тома.
А крошто ти један не мож свој закон пазити? Кроз то, штоно си самовољан и полапан. Зашто ли свога срдца нигде не згреваш?
разноси штоно се апостол Павал таквим учитељем поднаша, корбом говорећи к њима: »Друге ти светујући, а сам ли себе не мож' усветовати и научити? Заказујеш не красти, а сам крадеш. Караш пијанице, сам се опијаш.
Док се дим не поднесе, дотле се ватре не мож' нагрејати. Човек се у беди и бризи кали. Не заборављај се Бога, који те храни и ода зла брани.
Што више на ватру шушња кладеш, то више пламен букти. Нашто ли коња презобљаваш — да га не мож' задржавати? Бисер у блато крију. Сисе сисајући хоће окорелу хлебну кору да жваћу. Гласу може ли се пут запречити?
А ћурдија је јоште подаље и није у свако доби ни за потребу. Клетва му је сабља у језику. Ко што није и не мож' бити, у то се ка хавет не претворај. Бирову не расказујте, ни поповом попујте.
Што прхаш к небу летећи с комарчевим крилма тежак с телесином? Што ли без трошка започињеш зидати кулу кад је не мож' доконати? Зашто ли мериш с руком море и с педљом небо и сву целу земљу с прегршћом обухваташ?...
Деде понапре прознај себе самога што ти је у твојих руку, мож' ли се о свем свеџбати тко си, одашта си постао, с чега си склопљен и како си се саздао, како ли се саставио да будеш
А не машај се првом у Бога што не мож' досегнути. Не велим ти сврх тебе ни виђене се ствари докучити, а ти о томе знаш.
Ако не мож' бити златан, буди црвен, буди румен, или бео — прихватам те... Ни саме звезде све једнако не сјају, неголи друго је
и ти, брате, згађај се сотим, те ако не узмож' бити Сунцем, ти буди Месец, аколи ни то, а ти буди звезда, и ако не мож' онакав бити ка она некоја врло јасна звезда, а оно буди колико она најмања, којано шкиљи одзгор те се једва види.