Употреба речи можда у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука? Или је, можда, сажаљевао цело колено што се у трећој десетини деветнаестога века изродило?... Ја не знам, а он је ћутао.

Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати

Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?...

Лепо, мирно скрстио је беле руке, па чека Страшни суд... Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?...

па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син... Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!...

Ја сам спремио собу и радовао сам се тим сиротим гостима што ће, можда још сутра, доћи да у мојој топлој собици забораве зиму несреће своје... Ох, кад би се то заборавити дало!...

Али ће му сваки залогај загорчати. И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо

Тако је Јагодина изгледала за време поплаве. То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице...

Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла

— Имаш ли оца и мајку? Ил’, можда, брата старијега? — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!...

И данас се питам: зашто ли га привезују? Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!

„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да ли он можда остале храстове у нехрастове облике и висине преко те мере и границе повуче? Или га остали храстови изопште, а

Само је градски затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао оно што је и био: затвор, једина чврста, једина стална тачка, кроз све промене и времена.

Овде је тесно као у тестији! Овде је и тесно, и ниско, и уско! Сада видим како је мишу у тикви! Можда је ово бунар? Какав бунар! Мáло је ово да би било бунар! У најбољем случају, могло би бити ћуп!

Главе као лубенице и тикве? Главе као земљане ћасе и лонце? Зар се никада ниси запитао да те чизме можда нису од камена, а газде су те послале преко воде? Да ли си се икад запитао да ли ћеш успети да изујеш те чизме?

Семенка оне каменике, која цвета из непобедивог зида, на северцу, која се, можда и љубичаста, плави у сивом бедему, чија сенка пада на Град и на поља око Града! 7.

Најзад сву земљу, трешње у цвету, чашу и бокал, обасјава - а при том је можда сјајнији свет угасило сунце са Овчара и Каблара.

Неко би могао казати сиња Евина: сиња Евина зеница или коса! А да овом имену на почетку можда не стоји и не сија Синај?

А да та заталасана, та залелујана, та вијугава реч, Сињајевина, није створена можда на исти начин на који су створене речи боровина, сомовина, вепровина, медовина?

грома, сада га видимо како нем, клечећи, у пепелу, с челом при темељу, шапуће у уво глувога камена, којим слуша, и можда чује, Бог.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— Сад везир видећи како наши нођом нападају и бију, а можда је чуо да је Асан-паша разбијен, остави пут к Београду, врати се натраг и, брзо терајући, опет дође у шабачко поље на

” И тако ти оду на збег. (Не знам је ли ту Карађорђе десио се; а можда је очô руку видати.) Еле по малом отпору збег раскопају, и, што су нашли казанчића, санчића и котлића, свак своје

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

како се наш учо пући!...« Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели. Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: »А шта ти је ово,

да се снебива, па чешкајући се иза врата рече: — Нека, боље да ви сами то израдите, а ја да идем тамо — неће бити .можда у реду... — Како хоћете — вели адвокат. — А ја ћу вам већ то набавити. — Ја ћу, већ колико буде, дати вам пара...

!« поче Мојсило гласно викати, ходајући по соби. »Да је барем он овде, па би се можда могло и покварити...« И ту се си ромах Пупавац удуби у дубоке мисли...

Онда још није било механа. Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избору људи

Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући...

из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод... Поче га карати и одвраћати.

— узвикну поша и прсну у смех. — Бог с тобом, попо! — А што? — упита поп. — Ја, богами, збиља велим. Ко зна, можда ће се онда и он мало уљудити и отрести као човек. — Окани се, попо, богати! Та погледај га само какав је!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше... па, можда, и сам честити везир, и припитаће за име његово... А Крушка? И он је цањао сјајне снове.

И он увераваше себе да је пао... Али на уверавању и остаде... Нешто му изнутра шапуташе: — Жив је он, жив!... Можда још лута дубравом ноћас, па те тражи!... Коса му се диже увис... Ужасан страх овлада њиме... Нешто зашушта иза њега..

И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!... Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја... Он се осети сам, остављен и од бога и од луди.

Маринко ми онда исприча све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мени. Можда ти је и причао... — Јест, причао ми је.

Људи смо, па погрешимо. Ми смо се склањали од тебе, као велимо: шта ћеш, странски је човек... Можда он мрзи кад се разговара с њим... Али сад не брини! Ја, ја!

Ти то и сад добро знаш! — Па, лијепо, а гдје су? — Били су у кући! — Па гдје су? — То не знам... можда су се склонили!... Али, тако ми свега на свету, ја ћу их наћи!... — Па је ли све испретурано?...

Да бог дао крила имам, ја бих одлетео тамо!... Јер тамо је мој отац, и лежи ни крив ни дужан!... Можда га муче свакојаким мукама ти бездушници! Ја морам журити!... — Па немој ти тако. — Не пристајте ми на муку.

Њега поче обузимати неки страх. Шта ли је могло бити с Лазаром? Да ли се одиста кренуо из Шапца? Можда Турци нису пошли данас?... Али зашто му он није дошао, зашто бар није по ком било поручио?...

Њега обујми зла слутња. Досад је мислио на све друго, али сад сва његова мисао беше Лазар... — Можда се сусрео, па погинуо! — помисли. И та страшна мисао раздера му срце као крпу беза. Он задрхта сав, од главе до пете.

И како ћемо сви свршити? Хоће ли око нас бити кога да нас надгледа и понуди?... Хеј, браћо моја!... Ја сам можда луд, али овде, у души својој, осећам да је паметно што вам говорим!... Послушајте ме, па се нећете кајати!

— Шта велиш, побратиме? — упита Зека Станка. — Па... добро... — Јест, јест, земунице!... Можда земуница није добра као колеба, али је у ово време паметнија од колебе — рече Заврзан. — Онда, земунице! — рече Зека.

Да се опростимо и алалимо!... Ја сам сигуран да се више овде на земљи нећемо видети!... А старешина сам. Можда сам ти кадгод што и нажао учинио... Опрости!... — Опрости и ти мени, а теби нека је богом просто!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Но како је срцу, нико не зна тада, Задоцнела суза кад пође да кане. ПЕСМА Пренуће се опет моја душа сетна... Можда зрачак сунца, најмањи шум горе, Доста ће јој бити па да буде сретна, И да се разлије звучна, као море.

Нит што више желим и нити што хоћу, Нит зна суза сама кô некад да лије, Да туга нарасте, као река ноћу... А све можда зато што љубим кô прије.

И негдашњег срца, никад неречена, Притајена, тамна, реч хтеде потећи... А кад пође као безнадеждна сена — Никад можда нисмо били ближе срећи. ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа, Октобарско сунце гасне иза хума...

ГАМА Не! та болна љубав коју срце наше Сад куне у своме очајању дугом, Беше можда мржња која нас враћаше Увек у загрљај кобни једно другом.

СРЦЕ Срешћемо се опет, ко зна где и када, Ненадно и нагло јавићеш се мени — Можда кад у души болно застудени, И у срцу почне први снег да пада.

Њен је плашт сунчани можда ткиво лажи; Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене Страшне мистерије; но док удар тражи, Све цвета под њеном ногом

СРЦА То беше једне ноћи, која је била можда најцрња од свих ноћи. Једва се наглашавао ветар који изгледа као да носи собом неки мрачни дим и све засипа црним

У трави лежи неколико огромних напуштених стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву, око старих знамења и племићких грбова. Тако цео дан.

Негде у даљини чуо се шум: можда шум младог зеленог мора, или шум стада мамута у каквој оближњој шуми. Небо је било пуно светлости, страсти и пожуде, и

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Да ли то са Ђорђеве судбине? — Па зар се доктори не науче већ једанпут на те утиске, зар не огуглају све то? Или можда?... Којешта! И ту ноћ сам сањао. Сањао сам: а ја као идем неком ливадом.

писма беше прошло већ пет недеља, а Турци дошли на Тресибабу, а Черкези руше његову кућу и пале му постељу на којој му можда жена лежи. Па ипак је он ишчекиваше. Има у човека једна жица, лажљива као случај, па ипак је зову „предосећање”.

У њену држању било је нечега заповедничкога, тиранскога, као да си је морао послушати. Можда је то била и њезина лепота што је тако силно властовала над женама.

Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и да није старијих људи, не би можда ни у потјеру ишли. Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села. Кмет се помамио: Живог или мртвог!

Боже мој! Шта би рекли моји, шта пријатељи, шта напослетку и поглавито ти сам? Прво, није ни Српкиња, можда ни лепа, а сирота. Па њена родбина — хајде мајка и боже помози, али лајтнант! А ти знаш да сам престарео за ексцесе.

Па ипак, ех брате, она је, тако ми бога, тако добра, тако добра!... Ну, „велико писмо” је готово. Сачувај га. Можда ћемо му се кад слатко смејати. Твој побратим ВИИ писмо У Н., 17. ВІІ 187...

Ко зна, напослетку може бити да сам ја цело досадање њено понашање криво разумео. Можда сам ја њој ама тако равнодушан кô старе ципеле? Но о њој нема више разговора. Она долази у „пријатне успомене”.

Не ја, не моја, него твоја срећа, твоје спокојство. Реци само, ако мислиш да при свем том наш брак не би имао негда, можда, последица... како да кажем?... Промисли — ја сам ипак на све готов!

Ја сам стајао као осуђеник. „Трпи, зликовче”, говорио сам себи, „ти си још много више заслужио!” Можда после пет минута она диже главу и погледа ме онако јадног, без достојанства, без величине, без мушког поноса.

Али промислите. Можда су ови моји разлози ништавни, и ја сам натура за презрење, незаслужна онога плама којим сте ме ви обасјали.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— А ми баш јуче разговарамо, ја и мој супруг, о томе кад ћете доћи. Мислили смо да већ нећете ни доћи. »Можда се предомислио«, разговарамо се: »ваљ’да је пао на теме да дође па да се закопа у овом нашем каљавом селу код толиких

Ето тако је искумстирала гђа Перса и досетила се лепо. Можда ће ко од читалаца овде стати и сумњиво завртети главом и зачуђено запитати: »Шта, зар поп Ћира није имао мачке!?

Такви се случајеви дешавају тек после подне. А то је Тима знао добро, можда чак и из сопственог и горког искуства, јер се тако нешто зуцкало и причало да је као једаред, једно предвече, ђаволски

вас, немојте да вас то збуни ни најмање, господине — вели му гђа Перса — ви је сад први пут видите па вам је чудно можда. Она је така, дође јој тако, па... ал’ иначе је, уверавам вас, добра срца, до сутра ће она то већ све заборавити.

— А помаже л’ вам когођ? — То се вас баш ништа не тиче! — вели Јула, и стаде разбијати једну грудву земље. — Хе, а можда ме се и тиче! — вели Шаца. — Е, а зашто да вас се тиче? — Па уморићете се, фрајла-Јулијана! Ето ознојили сте се...

Сирома’ младић! Можда и плаче сад од једа и срамоте! Ал’ баш да видим!« рече у себи Јула, па притрча лако тараби, и стаде завиривати краз

»Боже, а да л’ су се који пут пољубили, онако стојећи и разговарајући се на огради?« запитаће можда која радознала читатељка, која би — кад се већ жртвује да ћути и накани да чита — хтела одмах да све у једној књизи

Тамо ја и не знам, каже је л’ сам мушко ил’ нисам! Удај се ти само, та можда ми, каже, нећеш више ни требати!« А после га као уједаред нестало, а место њега ост’о само неки дороц, па раширио

Да нису тих дана Одсуствовали, богзна да ли би било свега тога, па наравно и саме ове приповетке. Не би се, можда, ствари до тога степена тако несретно развиле. Али, овако...

Да се није каква несрећа догодила? — А, баш напротив, све је весело ишло. Штета што ниси био ту, можда би и теби давали »нахтмузику« — вели заједљиво гђа Перса. — Не разумем те баш ништа — вели поп Ћира.

А ја је тешим и стишавам,... така ми је, знате, нарав, волем све лепо, брез свађе, па јој кажем: »Па можда је то, слатка госпоја-Сидо, само случајно; вама се то тако чини!

— Боже, Спиро, — вели радосна и задовољна гђа Сида — а ја све велим: то је ваљда тако судбина. — Па можда ће бити срећна! Ето, да ми је ко у Карловци рек’о: »Узећеш Сиду!« »Какву Сиду!?« рек’о би’ му ја...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад? И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава;

жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке...

— Курво мајке, курво мајке! ... Или би му долазили на ум очеви греси. Да можда није, кад је теко имања, куповао и градио ове куће па неправо, на силу, као сваки богат што може, коме сиротом или

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући. Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор.

Љуби се није баш допадало што је Белкић тако изненадно дошао. Волео би он да се Белкић није тако лако понизио, јер можда је дошао да га на лак начин обрлати; па онда, Белкић, кад се тако лакоми, мора да није баш у најбољем стању.

Ако бих те ја јурату дала, Тај јурат је поносито цвеће, Па на тебе ни гледати неће.” Ипак је брала и закитила се, можда ће још до јурата доћи, а засад се мора задовољити са Јефтом Ћирковићем.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и као немогућа нека снага што се тренутно дубоко и лажљиво била притајила и подала утицају оне ужасне сумње да је можда нејака и слаба, пред снажном претњом оног надувеног џина кога није познавала и чију моћ није могла одмерити.

А можда је опет све то просто и појмљиво. Овај човек ту, у другом шатору, воли своју жену. Лепо. Волети значи: имати за циљ сре

Што се тиче Христића можда он има права да буде кукавица, само је и то врло бедно и ниско. Има ту ваздан ствари за и против и ѕумма ѕуммарум

А они људи, чију јасноћу духа ја обожавам можда то и не заслужују, јер куцкасти дух и то није ништа. Нека, дакле, Христић ради како зна, његова је ствар и он има

и колико сутра писаћу вереници да јој признам погрешку што се нисмо венчали пре мојих испита; и ако би, ко зна, и то, можда, била велика моја погрешка...” А тамо у другом шатору очајно и лудо кидао се Христић.

не може сагледати и који га са оне висине идеалног и мирисног неба, понова баца у крв, у ране, у смрад и пакао, можда у смрт. Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан?

све више неиздржљиве, о одвратној, гадној и проклетој судбини, која их је тако немилостиво и брзо раставила да их, можда, никад више и не настави.

Он га муњевито подиже и ОТКОЧИ, па опружи леву ногу и наслони цев на прсте. „Зашто баш леву ногу, можда боље десну, можда боље руку: Јао, јао шта ја то радим, шта ја то радим?

Он га муњевито подиже и ОТКОЧИ, па опружи леву ногу и наслони цев на прсте. „Зашто баш леву ногу, можда боље десну, можда боље руку: Јао, јао шта ја то радим, шта ја то радим?“ Нешто као пољски мишић шмурну мимо њега и ишчезну у трави.

ако би јавно, ту пред свима, просто и поштено признао све што је урадио те би му тек тако, попљуваном од свију, било, можда, лакше.

се тако све до превијалишта, где га је неки лекарски помоћник сумњиво погледао и превио и где је неко из мрака, можда неки рањени војник из батерије, кад је угледао његово лице према малој лампи и док су га превијали, јетко довикнуо:

— Распитајте се сами. — То је само једна гадна интрига. — Можда... интрига... И њен звонки смех затрепери ходником. А воз је већ био у перону.

Африка

Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви. Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име

Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — Индоевропејци, Самити. А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст).

или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?“ Поводом миметизма Вуије је и ово испричао.

Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду. Табу је чувено са својих атлетских сељана, који су можда последњи људождери на самој обали Океана; бродови који настављају на југ застају пред Табуом да узму неколико десетина

Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су му зраци падали на потиљак.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење

Износи их један младић, из колибе, увијене у неке крпе. То су четири дивне маске од тешког дрвета, жуте и црне. Можда најлепше маске типа „бауле“, које сам икада видео.

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору

Међутим, шеф села ипак проналази да један богати тамошњи црнац има своју шалупу, којом преноси банане, и да би је можда могао изнајмити. Треба сат времена док се погодимо, и док брод, који није месецима радио, проради.

То нас више умара но висока трава саване. Шеф пуши цигаре а њине пикавце дели пушама која можда још и сисају; она преврћу очи од уживања.

Велики бог Зегеле је гладан. Хтео би једну чисту чедну девицу; можда две, можда три, ако их толико има у Зегелу. И морају ове бити ретке лепоте, и намазане уљем, и накићене.

Црњански, Милош - Сеобе 2

уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписали на тај списак Шевичев, или их је неко други – можда рођаци њихови – уписао. Вели, нигде се тај списак, у Бечу, није нашао, те и нема доказа њихове кривице.

Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама

он, ту, доле, а да тамо горе пролеће румени, да је тамо свакако, сад, диван, пролетни, дан, а он не може да га види и можда га никад више и неће видети. Тамо су непрегледне зелене утрине, Бегеј, врбаци који су запупели и процвали, плаво небо.

Она је знала да се после посете Гарсулија и хапшења Павловог сви налазе у великој опасности и да јој, можда, ни њен отац, сенатор Стритцески, неће моћи, а можда ни хтети, помоћи.

и хапшења Павловог сви налазе у великој опасности и да јој, можда, ни њен отац, сенатор Стритцески, неће моћи, а можда ни хтети, помоћи.

Павла, мислио је, издалека, да је то неко друштво путника, којима се скрхала левча, а кад је видео жене, да је то можда неко путовање глумица. Павле га је онда обавестио да је то његова фамилија.

Ђурђе виде да је Павле скрушен, помисли да је, ваљда, мучен у затвору, можда и окилавио, па га узе, као што се дете узима, око колена.

Ана је црвенела од стида, и заплака, кад то чу. Сенатор, са своје стране, признаде да би он можда и пристао да они иду, али не да мати Анина, госпожа Агрипина Богданович, која им тражи децу.

било нешто ново, као за другу децу вожња по мору, па су била сретна и радознала, а нису ни сањала, да им мати оца, можда заувек, оставља.

је, испрва, много, зато што нема деце, а после зато што их има шесторо, а слутила је да ће их имати још толико, можда још десеторо. Она није сматрала, као Трифун, да тако треба да буде и да је то природно.

Пало му је на памет да кола можда и неће доћи по њега, до Трандафилове куће, како је било договорено. Да се Божич можда предомислио.

Пало му је на памет да кола можда и неће доћи по њега, до Трандафилове куће, како је било договорено. Да се Божич можда предомислио.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Могу се, уосталом, умањити погрешке и може се приближити истини, може се можда доћи до ње ограничавајући се у испитивањима на најпознатију етничку целину и примењујући у испитивању утврђене методе.

Досад се није успело да се ове нијансе похватају са довољно тачности. Можда ће се у томе успети развијајући физиолошке и хемијске методе у испитивању људског организма.

нов психички тип који се својом, већ богатом, историјом и својим творевинама појављује као тип обдарен већом снагом и можда виши од чистог балканског типа.

Карсни терен скрива човека исто онако као и густа шума, можда још и боље, и врло је погодан за четничко ратовање. Област црногорских племена је, дакле, карсна тврђава у коју је

људе и дражећи и развијајући њихове јуначке особине, дала им је свима војничку физиономију и царско-војничку душу. Можда нигде, ни у вековним аустријским земљама, није било толико династичке душе као у Лици за време Војне границе.

Преисламски остаци и утицај мухамеданске вере. — Можда ниједна вера не мења тако дубоко целокупан живот и карактер неког народа као ислам.

Има смишљања, и готово су увек способни уздржати се и испитати разлоге за и против неке ствари. У томе се можда опажају утисци оних многоструких искустава, које доносе поморске везе и додири.

су, причањем и домишљањем да ствари лепо искажу, тако усавршили да је обилат речима, реченичним обртима и изразима као можда нигде у нашим земљама.

Нарочито су интересантне правне поставке, на основу којих умеју сваку ствар бранити као прави адвокати. Али можда је за Боку најкарактеристичније то што је она област досетљивост, шале и хумора.

У часовима одмора се упознају све до ситница њихова карактера: знају увек шта могу један од другог очекивати. Ово је можда још јаче изражено на острвима, где становништво често живи на сасвим малом простору.

И то је јамачно у вези са реалистичким цртама њихове душе и са брзином схватања практичних ствари; можда, такође, код њих нема оне отпорне снаге која долази од старих народних традиција.

ми се указала прилика да испитам порекло неколиких од ових група и уверио сам се да су постале стапањем сточарских, можда и печалбарских, Аромуна са словенском масом. Такав је нпр.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.

Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан?

Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо. — Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој!

Охо, реп им љубим, алај су слатке! — Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате. Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише.

даље пијанке чича Тришо одједном се присјети: — Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци.

— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо. — А можда смо обојица млинари — викао је крчмар. — Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба

Чича је само уздисао: — Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!

— Један крадљиви мачак три царевине?! —заграјаше врапци. — Та за ту би се цијену добиле, можда, и двије оке проса и још која конопље приде.

Написаћемо оглас да је изгубљен мачак у џаку и прилијепићемо га на зид моје крчме. Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш!

Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи.

— Е, онда је у њему посигурно нешто за јело — објашњава пољски миш. — Биће, ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо. — Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо!

— У срећки број пет има мудар запис: „У страха су велике очи“ — рече Миш пророк. — Можда се тако и вама од мачка учинило да је коњ. Идем ја да то провјерим.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће родити камен Да ли звер да ли муњу Питај га до миле воље Не надај се одговору Надај се само

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КИШЕ СУ ПАДАЛЕ, ДАНИ СУ ТЕКЛИ, КУЦАО ЈЕ НА СТО ВРАТА, МОЖДА ДВЕСТА, И СВУДА СУ МУ НЕЉУБАЗНО РЕКЛИ ДА ЗА ЊЕГА НЕМА РАДНОГ МЕСТА.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и... заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи. АЉОША: Њет, господине.

ПАВЛЕ (помаже му те облачи нов): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво.

) Ако дозвољавате? ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбућења... Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли, ја...

ЉУБОМИР: Па... ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли људи дошапнули ружне ствари! ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам

ЉУБОМИР: Па... ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли људи дошапнули ружне ствари! ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам преко тих шапутања

ЉУБОМИР: Кад бисте отпутовали где на дан-два? ПАВЛЕ: Кад бих отпутовао? То би можда најбоље било. (Кратко размишљање.) Тако ћу учинити, отпутоваћу. ЉУБОМИР: На два-три дана.

Она неће наћи ништа што би желела, али можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао

Мени твоје признање није потребно. НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање. ПАВЛЕ: Зар неваљалство има правдања?

НОВАКОВИЋ: Ја или ко други, то не мења ствар. Ја сам случајно имао довољно времена; имао сам можда и начина да јој укажем пажњу... ПАВЛЕ: И довољно подлости да заборавиш на све обзире.

РИНА (престрављена): Или... не дај боже, мртав можда? АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав.

рођаче, да одете лично, То није далеко, Министарство грађевина, да одете, знате: он већ мора бити тамо, задржао се можда у којој другој канцеларији, али је без сумње тамо.

Распитивао се код Радића и о томе где ја станујем, вели посетиће ме. АНТА: Вас? НОВАКОВИЋ: Мене, или... моју жену, можда. РИНА (престрашена): Мене? Зашто мене? АНТА: Па ви сте му понајпречи. РИНА: Ја?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Говорило се, затим, да је отишао у механичаре, а можда и јесте, само што после снимања филма о Татарима он то више није био.

- Како би било да проверимо? - одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да је њен отац можда и био барон, прави барон, мисли. Пљеснувши га по рамену, рекох да идеја није лоша, али да се не осећам спремним за то.

Маркота није још имао ни двадесет и пет, а вереница му је једанпут недељно долазила из Београда. Можда и због тога, тек приче су се, као дим без ватре, растуриле саме од себе, али је Меланија Бранковачка постала буднија и

Али, његове речи - да ћу завршити као пропалица - овога пута делују посебно поражавајуће. - Можда и као лудак. У породици твоје мајке доста је и тога биља! - додао је.

Она је задужена за старање о мајкама и деци. Можда и због тога, тек она се труди да ми буде као мајка, само што је то претварање.

ту разлике, на пример, да се ово што се десило вечерас десило пред мојом мајком, она се не би правила да не примећује. Можда би била на очевој страни, не тврдим, али она би морала да примети.

Оне су близнаке и имају тринаест година а Караново прича да ће бити лепе. У томе има, можда, и нечег тачног: оне имају мамине златне косе и очи, мамин ход због кога вам се чини да не корачају по земљи.

сметало да се пентрам с њим колико чињеница што сам кратког даха који ми је остао као последица једног запаљења плућа. Можда бих видео снежног човека, а можда би ми од мраза отпале уши.

Можда бих видео снежног човека, а можда би ми од мраза отпале уши. Осетих како ми хладноћа мили низ кичму, а онда одмахнух главом: ипак је бољи план о

Утолико пре што је мој претходник девојка, можда девојка немирних очију и инаџијског смеха који волим. Покушавао сам да је замислим, без успеха као и увек.

Покушавао сам да је замислим, без успеха као и увек. Лик те девојке је, једноставно, измицао. Можда је то била Љиљана Кангрга, она што је сада у Београду нешто као сликар, или Љиљана Јовановић, већ удата и мајка двоје

Рече да не зна. Он има обичај да увече преброји патке, прасице и живину, али још није приметила да броји и децу. Можда их је ове вечери пребројао? Или му је нека од снаха рекла да се она скита с неким риђокосим клипаном по насипу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

је на ногама доле неки велики модар прстен, читав круг озлеђен; нема сумње да су ти још недавно букагије носили, или можда су још недавно у тамници лежали. Путници вечерају.

Господар Софра или је то приметио, или не, доста то да је викнуо: „Забављајте се, Чавићу, мало, ја имам посла!” Можда је за оца та прилика фино испала да се Чавић са Ленком упозна, а „да се не сећају Власи”. Но све је бадава.

Шта ће с њиме? Беда је, а, друго, можда му лежи у плану да види чемерну трговину блудног сина. То баш ни господар Софра не може му замерити; сав живот је

свету нема за њу радости; готова је полазити на онај тајанствени свет, о коме још нико не зна ништа, у нади да ће се можда . . . са својим састати. Њој је овај свет тамница. Смрт је из те тамнице избавила. Катица је умрла. Туга је убила.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Потресен мишљу да ће тај бедник, кроз неколико часака, можда бити слеп и узет, притера коња ближе. Сагнувши се из седла, тако да скоро превали коња, виде да је несрећник бивши

Нити га је било жао што му брат опет одлази, оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана можда већ бити сам, без оца и без брата, без иког на свету.

што му брат опет одлази, оронуо, рањаван, преживео, да можда умре, нити га је било жао што ће он кроз коју недељу дана можда већ бити сам, без оца и без брата, без иког на свету.

Није више ишла онако помамно, само је радо, висока, права, пред њим стајала. Тешка и красна, не знајући можда да он дрхти. Била је лепша него пре икада.

Требала је ту да преживи, са својим ћерчицама, неколико месеци, па можда и година, док јој се муж не врати из рата. Требала је ту да дочека и свој трећи порођај, јер беше у трећем месецу

О животу, који је за њу тако тежак. И, сузним очима, о мужу који је више, изгледа, не воли и који је, можда, никад није ни волео.

Један зец претрча му преко пута. – Ух, да се мост не сруши – помисли, или да му пртљаг можда не оде у реку? Па затим, упивши погледом влажно небо што се било наоблачило, заузда, брижан, коња и упита капетана

Вода, тршчак, песак, небо, све је то било далеко. Па и тај Земун, који је желео да све сазна, и њен муж који се можда неће ни вратити. Она је била ту, близу. У кући све легло. Заспало. Ништа се није више чуло, сем ветра и лавежа паса.

Девер јој није био баш сасвим недорастао, како је испрва мислила. Најпосле, можда је после оног првог, страшног и обесног, и требао да дође овај који јој се сад учини ако не и драг, али свакако врло

Не би је можда више ни оставио. Положио би јој широку своју руку на трбух. Болови би уминули. Сузећи, међутим, госпожа Дафина, крај

свој новац, ни талире своје жене, слушајући при томе, стално, подсмех братовљев што се носи мишљу да се одсели некуд, можда у Русију.

То му је била прва, права љубав, баш кад му и отац зажеле да га ожени. Ужаснут ипак, при помисли да је можда никад више неће видети, он је ширио зенице толико и гледао тако тужно у њу, да она поче губити осећај надмоћи, не

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“ Чак и забрана крађе, када неко може изненада уплашити трудницу ухваћену у недозвољеном послу, можда је делимично мотивисана управо избегавањем емоције страха. Трудница мора да избегава и љутњу, јер то „шкоди детету“.

живота, овде, када је у питању судбина тек рођеног детета, држе се „за сваки случај“ старих добрих веровања која, ако можда и не могу да помогну, не могу ни да одмогну.

У Метохији кажу да „ако гледаш нешто лепо и напредно, ваља да га гледаш кроз сито, јер можда имаш зле очи и не ваља да га гледаш без сита“¹⁷⁵ (3) Скретање погледа злих очију.

пример, на Кордуну верују да „ако носећа жена за време спровода улази у гробље, дијете јој неће проговорити дуго, а можда и никад“.

Насилници и немилосрдни моћници бивају примерено и често драстично кажњени. У целокупној народној књижевности можда нема вредности која се тако недвосмислено и убедљиво истиче и ставља изнад свих других као што је то част.

Искуствено схватање детета је, можда управо зато што је ближе стварности, уједно и више „еклектичко“, неконгруентно у односу на митско-магијску слику

То прихватање често се рационализује ставом: „Па, ипак, можда ту има нешто“ или „Макар не могу да шкоде детету“. Најмање се, међутим, прихватају магијски поступци за зачеће и за

Савремено схватање и васпитање деце тешко је разумљиво ако не познајемо његове дубоке традицијске корене. Најзад, а можда и најважније, уколико не познајемо различите културне моделе детета и детињства, остаћемо вечити заробљеници свог

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

КОЈИ ЈЕ ДОБИО УЛИЦУ 176 ДАМА СКИТНИЦА 181 КЊИГА Како се човек уопште одлучује на писање књиге? Можда се то дешава тек кад, после много година читања, ту књигу, још ненаписану, не пронађе ни у једној књижари, ни у једној

Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича? Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај последњи излаз?

ВИ Тражи се једна реч. Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем.

Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене. Одлазим да је тражим по Теразијама: можда

), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене. Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо.

Одлазим да је тражим по Теразијама: можда седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо.

седи пред »Москвом« и пије пиво, а можда је у киоску са новинама; купујем две и по киле новина — нема је ни тамо. Можда је у тек олисталим крошњама и пева заједно са хором распомамљених џивџана? Можда је у излогу сајџије?

Можда је у тек олисталим крошњама и пева заједно са хором распомамљених џивџана? Можда је у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму?

Можда је у тек олисталим крошњама и пева заједно са хором распомамљених џивџана? Можда је у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму?

Можда је у излогу сајџије? Можда је неко изгубио или бацио у пресахлу Теразијску чесму? А можда је изгрицкана, са семенкама, на тротоару испред биоскопа »20. октобар«? Шта радиш? — питају ме познаници.

већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«. Можда се тај живот, у ствари, најпријатније осећао у оној старој сваштари, коју смо успут негде загубили, а која се тражи у

Они напрегнуто мотре дечака са слушалицама на ушима, завидећи му на драгоценим минутима. Можда најлепше ствари већ пролазе?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Народне умотворине блиске су деци можда и због тога што су она подмладак племена, посебно пријемчив за његова најранија и најдубља духовна искуства: без

Рекнемо ли даје, можда, реч о аутентичним, занимљивим ствараоцима другог реда, поштовање које осећамо према њиховом посебном дару тиме се

Учини нам се, за тренутак, да неки поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања и мишљења на коме се свет пре свега даје чулима, и где су између

Кад би зец прешао на католичанство, можда би према њему имао више милости. Надахњујући, добри дух зеца препознао сам и на једној гравири из XВИ века; њу сам,

Оваквом поигравању склони су многи народи; Словени у њ, можда, уносе нешто више милоте и љупкости. Борис Пастернак (1890—1960) у роману за који је добио Нобелову награду — али и

Звук следећих стихова можда је превише патетичан, али лажан није: То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру

Вучо пева о дечаку, за дечаке, значи за старију, одраслу децу, што, можда, допушта овај продор мудровања и уозбиљености.

Песник се довијао и опонашао игру, али се чини да је енергија улудо расута. Можда је поема најтања баш на почетку, јер тешко налази тачку која би дала пуно убрзање радњи.

Грађа није за озбиљну песму, али је, ево, ни дечја не прима; можда, просто, ни за какву песму није била зрела. Описујући старачка уста, песник ствара упечатљив епиграм: Бунар када

Напор да их призовемо изједначава се са поетским чином: Можда би онда могао опет да оживи стару напола заборављену слику, да угледа поновно враћене дане и непозната заштитника из

не помогосмо јој ни ти ни ја, кад је неко трећи ухватио па стеже и не да ... (У млину) Тај „неко трећи” можда је систем неправедних друштвених односа, а можда неки виши, недокучиви поредак зла и неправде.

(У млину) Тај „неко трећи” можда је систем неправедних друштвених односа, а можда неки виши, недокучиви поредак зла и неправде. Селачка мука толика је да чак и просјаци од ње зазиру.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Сем тога био је добар цртач и илустровао је своје преписе, и мисли се да је радио и неке иконостасе. Био је можда најобразованији српски калуђер свога времена, знао је руски и пољски, и преводио је са тих језика.

И то му је можда највећа и најтрајнија заслуга. Његово дело има у првом реду практичан и утилитаран карактер, оно има више живота и

до 1850. год. »Стерија је одиста један, можда несвесни, наш последник Молијеров. Није обухватио онако широку галерију порока и слабости људских као Молијер

Споредно је питање шта је управо Горски вијенац, јер је у њему складна мешавина и драме и епа и лирике. Епизоде можда немају велике везе са главном радњом и има празнина и прескакања у историјском излагању.

песама, описивањем живота целог српскога народа, истицањем етничке чистоте и националне особености српске, Караџић је можда главни творац српскога национализма у XИX веку.

којима је песничка машта имала велика удела и у којима је обраћано много пажње да стил буде што китњастији, припадају можда исто толико књижевности колико у науци, ипак је његов главни књижевни рад ограничен на приповетку.

историјски рад Деспот Ђурађ Бранковић (Београд, 1880—1882, две књиге; друго издање друге књиге Београд, 1907), можда једина историјска монографија српска која је продрла у ширу публику, садржи више поезије и литературе но роман Јакова

Поред свих похвала којима су га обасипали, можда баш због тих похвала, он је са скрупулама једног паметног човека који јасно види границе своје способности, готово

СЕОСКА ИДИЛА. — Јанко Веселиновић је можда више но иједан од српских писаца имао словенске мекости, осетљивости и нежности.

Свршивши ту књижевну школу, углавноме по тим узорима, и сам је стао писати. Можда први у новој српској књижевности, он сав излази из романске културе и извесно први започиње нов период у добу у коме

сликом из нишког живота Ивкова слава стекао је глас, као што му је друга једна слика нишкога живота, Зона Замфирова, можда најбољи књижевни посао.

Он је можда први чисто критички дух међу српским критичарима, и његова слободна, независна књижевна критика, која је тражила само

Милићевић, Вук - Беспуће

Ја тражим задовољства. И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. — Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен.

Соба је била незагријана, хладна, неспремљена. На столу недодирнуто јело и пиће — јело извађено и остављено — можда још од синоћ. У ћошку, поред хладне пећи, на малој троногој столичици, сједила његова мати заогрнута и сва у црнини.

Било је, можда, у тој успомени и пригушене и притајене мржње и незаборављених суза и страхоте једног отвореног гроба који је зјапио

И он је помишљао, зашто се није раније тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме,

Како би,он био срећан кад би се овако мокар и покисао могао да врати у кућу. Не би га се ништа друго тицало, не би можда осјећао оволико празнине и пустоши у животу; у кући би га чекала жена и полетила у сусрет дјеца.

понавља жамором својих таласа, да и она воли своје обале које вјечно обдјелавају њезини потиштени унуци, да би она можда друкчије текла, кад не би, једне године, чула ударање српова и пјесму жетелаца. Ко зна . . .

Послије се покаја. Биће узнемирен, Можда има још неко с њим кад је узео двије собе. Уосталом, и онако су му новци били на измаку; они ће га се мало тицати.

Знао је да је она сама код куће, да је инжињер још у јутро некуд отишао, да се и она можда досађује и мучи, да можда жели да проговори неколико ријечи, али ништа се у њему није кретало, ништа га није потицало

Знао је да је она сама код куће, да је инжињер још у јутро некуд отишао, да се и она можда досађује и мучи, да можда жели да проговори неколико ријечи, али ништа се у њему није кретало, ништа га није потицало да се дигне из своје

поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда учинити нажао.

Па иако није отишао да се с њом састане, он мишљаше на њу цијелог дана. Можда никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му

никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му можда дало други правац и другу боју, унијело у њега више младости и више свјетла.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Управо, Јова би му можда и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и

— Нема, прико. — Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав? — дере се Јова. — Нема је никако! — вели Паја, можда је зарасла — извињава га полаженик. — Е, може и то да буде — вели Јова.

Сети се дописа које је некада писао и оних ласкавих одговора уредништва, и просто осети да је вредео нешто. Можда би био и чувен списатељ! паде Јови на памет данас на Божић.

— Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног календара. — Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови Пољопривредни календар, и шта ће баш тај календар њему, кад Јова нити је

Али и поред свега, он је морао у тај пар нешто премишљати. Можда му је пала на памет та фатална околност што је он донео баш ћурана са фуруне; а то је већ могао, и да није човек баш

А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га

А можда би и горе прошао да га није отео Пуја фамулус, човек мирољубив. Већ је петнаест година како служи у просвети; он мири д

Јер син, како је брзо схватао, тако је брзо и заборављао те честе очеве лекције из владања, можда већ и зато што је то општи закон да у свету оно што је често постаје и обично.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Да ли су му де зверови Младо тело покидали? Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби.

Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби. Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе!

Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде,

Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди!

с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав почива, Па је цвеће поитило амо Да се самцит братац не би тешкô, Веће мирно у гробници лешкô.

Спавај, брате, ту санак слађани, Кити, цвеће, гроб њему лађани, Та све му је можда овог света Уграбила ова рака клета, Та од свију његови милина Сада њему остала једина, Све нестало, све га је

њега је помео, Место данка спустила се тама, Место славе тебе има сама, Ти си понос, ти си цела дика, Ти му слава можда свеколика.

Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада! Сећајте се мене, друга свога, Сећајте се красна доба тога, Ох заклетве оне дивне, свете, Браћо мила,

“ „Носим своју и твоју невољу, Бог ће теби дати срећу бољу, Теби можда, ал' мени никако, Него деде прихвати ме јако, Тешке су ме освојиле ране.“ Ово збори, љуља се да пане.

јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још замало, Можда одмах па ме је нестало — Али она преживети може, Па да други — страшан ли си, Боже!

Хајком кроз горицу, Опази га Стојан на коњицу, Женску главу добро распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба вереница Што уграби негде потурица, Па га тера, а вако кликује: „Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.

о верни, мили ти мој маче, Још млога турска жена плаче, За милу, можда, какву главу У злачну што ти свали траву. Црвен си тада био горе Нег' неба оно рујно море.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку.

И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде: — Можда бих га некако могао дохватити?! Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а

— Па нека, има дјечак право. — Шта има право? — Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. — Ма шта тице, шта ...Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.

— Ево их, враћају се будалаши! — дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. Шта је, дохватисте ли мјесец? — То тебе не буди брига — отреса се самарџија.

Па још ако је тај случајни намјерник неки кићени писменко (један од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда, богме, дотични има штогодарце и да прочита на брвнима

уским путем зараслим у шибљак, нит је колник ни Пјетачка стаза, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве воде,

стаза, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве воде, или ће га, пак, домаћински поздравити обична гола

Није се знало обраћа ли се он то самом себи, будали, или Ради с Брдара, лопову, а можда и обојици у исти мах. Брзо је дјед преболио штету, а било је тога и ван кофера, прође га и озлојеђеност, остаде само

Зашто плаче? Све да и хоће, она вам то, можда, не би ни знала да одговори. Биће, ваљда, највише због тога што усамљени пјевач зове у заједничко бјекство ту

и лака корака, приповратио натраг и прошибао „табановића фијакером“ све од Солуна па чак негдје до иза Загреба, а можда би згодио и даље, али га је, вјероватно, опет и тамо дочекала некаква вода.

Одмицали су кротко и смирено, као на свечаност са које се, можда, ни вратити неће. — Одоше старци — гунђао је за њима мој стриц лаком сјенком туге и праштања за сву њихову сувишност

Сва тројица забринуто буље у тај чисти квадрат хартије као да ће отуд сваког трена искочити враг зна какав преступник, можда чак и сам комуниста, далеко му лијепа кућа. Посао који треба обавити није ни лак ни обичан: ваља им спјевати пјесму.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?

ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се. Сећаш ли се: „Нека је селам вама зато што сте били стрпљиви”? То си можда због овог часа учила. Дај да се држимо онога што нам је јасно. Више и не можемо.

Загледај се у оно што досад ниси ни видела. А док се ово зло некако не измени на добро — а можда би се дало изменити — све што видиш може да буде утеха.

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама. Ако можеш, помози, душу ћеш себи олакшати!

Шта ош од мене? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Не знам је ли грешник Хасанага, али знам да је несретник. Можда и грешим, није ни чудити се, али ме барем саслушај. Још сам се једино теби од јутрос надала.

Дотле је дошло! Не ваља мени што много идеалишем... СУЉО: Ма, то ти опет о Шемси? АХМЕД: О Шемси... СУЉО: Можда је начула да си био гробар, па жену страх... Гробар је гадно занимање...

МУСА: Паметан човек на већем и не завиди! СУЉО: Погледај, дина ти, опет упалио прозор! Можда се сетио, па усто да нареди да се донесе вечера? А?

ЈУСУФ: Ово може да има и политичке последице. Плашим се да се бег увредио, да му је повређен понос, и да би можда хтео да ти се освети. Да стави тачку на твоју каријеру! ХАСАНАГА: Ко? Он? Нема он такав камен у темељу!

Бег себи тражи зета који ће, прво, теби да буде на утук, и, друго, који ће га пред санџакбегом подупрети. Можда чак и пред везиром!

се опаметио, ево и потврде, набавићу и добру карактеристику, оћете ли да клекнем, да вам се поклоним, да л бисте можда нешто и у готову, само ви каште шта треба!” Не долази у обзир! ЈУСУФ: Предочио сам ти шта би могао бег.

Треба о свему мислити! Лепо да се распаметиш... Што ли је ово јутрос овако ладно? Теби није? Не знам, можда сам постала зимогрожљива... ХАСАНАГИНИЦА: Иловачу ископаш, поквасиш, не питаш је шта ћеш од ње да месиш...

Да ми прво поразмислимо. ХАСАНАГА: Шта мислиш, да није можда умешан и кадија? ЈУСУФ: Ко би га знао! Ево ти га! ХАСАНАГА: Е, дуго ли га је задржо, свиња једна!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Хајде, ’аџике. Дај ако има што да ти понесем. — Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми уз пут што затребати. И оне одлазе. Улице и чаршију закрчиле жене с корпама, јелом и пићем.

Шта је о томе она знала. Она само сањаше некадашње богаство, зидаше своје куле на мени и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота. Даде ме у школу. Учио сам се прилично.

Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан.

Сви су се њега бојали и стрепили од њега. И да не беше матере Стојанове, жене милостива срца, можда би и Цвету постигла судба њених другарица, слушкињâ у тако богатим кућама, које бивају или упропашћене од слугу, а

и зажарено лице, угрижена уста, вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини, те Јовану сину мисао да је можда она трудна и баш сад осетила чедо под појасом. Он спусти мотику и задрхта радостан. — Па шта ти је? — Ох не знаш ти!

пуне касапнице и ћебабџинице, кроз чије се прозоре, улепљене парчадима меса, крвљу и убијеним мувама, ништа не види. Можда ћете видети пред „Касином“ како лупа тобош, продајући за дугове ствари, које леже разбацане чак до насред чаршије.

Или ћете можда бити срећни да видите највећег „газду“, како после ручка иде полако, погнут, великим, одмереним кораком.

помисао да је то Марина рука справљала, и, кад је чула да је болестан, да је, шаљући му понуде, справљајући му их, можда, сигурно и плакала за њим, ваљда помисао на то учини те се он реши и рече: — Дај!

браће јој, она седне да једе какво лепо јело, не заседају јој залогаји јела од слутње да овамо, она, Аница, код мужа, можда нема ни хлеба. Вратила се да је пита, па и да је грди, бије. Али кад је дошла до капије, није смела да уђе.

Али Аница не само комшикама, већ никоме није хтела да каже. Чак ни браћи, који су од беса хтели да је бију. А можда би је и били, да Аница није изгледала тако изболована, изломљена. Само је одговарала: — За Недељка хоћу.

И како ће она да га прими, загрли, као његова? Можда би увек осећао како му није дошла чиста, кад је грли, љуби, већ је другога, покојникова... једном већ грљена, милована.

И измиче испред покојника цептећи од страха што на дну срца осећа да то „твоја, твоја“, није можда истина. Понекад то је тако силно да од страха скочи и готово изван себе, не знајући шта ради, појури прозорима,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Ил' то можда, нису звезде? То су, је ли, оне честе изниклице срца мога, расцветаног, широкога? А ти зраци нису зраци, грановити то

На столу нове српске просвете у прочељу је чело било то, ал' још то чело, још то није Вук. Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам?

боже 'сељене и сваког кутка! И овим кутом грешнога света да кадгод зађе стопа ти света! Грешан је можда, невредан, боже, ал' пати, пати, што игда може!

чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати сунца, већ само можда умирућ' срамно спаљеног стана гариште пламно!? И опет си дошô, несмислениче, и опет ми таке доносиш приче?

” „Све је у реду, по твојој вољи, коњаник добар, коњ је још бољи, удеси све то старање наше, сад је већ можда гласник код паше”. „Сад је код паше посланик врага! и ти још стојиш? таки без трага!

Другари му се стари згледају; да л' гњевне можда речи тувише, те смишљају да добар беше свет? — Осмешкују се „Млад је сувише!

На толико страсти праве, на толико збиљске јаве, зар одговор лажни сан? Или можда нема вере да Ми љубав нема мере ни у сјајном очном близу, ни у бујном неостризу дивне косе — али стан!

очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну, можда, с његових груди? Ох, — да полуди!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Чуди се маћија како Милош живи кад код куће не добија јести, па помисли, можда му комшије дају, те ће она на њега пазити.

Он јој одговори: — Прођи ме се, женска главо, кад ми помоћи не можеш! Она му опет рече: — Можда бих ти могла и помоћи, само ми реци шта ти је.

Он јој на то одговори: — Нијесам ја твој човјек нити те могу пустити, можда си се упознала! Она опет повиче: — Ти си мој човјек, тебе ја тражим има толико времена.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

КУМ: Шта је било; пала од муке у болест, и ено је сад лежи на асталу. Ја мислим да почнем тамо од понедељника, можда ћу се опростити беде. МАКСИМ: Да Бог да, ал не верујем. Мој куме, најбоље би било, да се нисмо ни женили.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

у певање О слатком страху виђеног Што невиђено враћа се, О страсти која плаћа се Грозницом непревазиђеног — Године? Можда часови Помичу те теразије; Незнана мера на снази је И још оклевају тасови: Јесмо ли сабрали тегове?

(4—5. ВИ 1989) НОСТАЛГИЈА Можда је био ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег

(4—5. ВИ 1989) НОСТАЛГИЈА Можда је био ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног

ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И

јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно

суноврата; Покрет тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави, поред заспалог читача; Ана из раја што накнадно

се у сећање слежу Ко шећер на дно неопране чаше; Ситнице само чине равнотежу Том убрзању пролазности наше. Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана.

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

Паслика раја? Можда твоје лице, Ти нерођена, рођена да трајеш у телу што се претвара у пчеле. (23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш,

(24. В 1989) ГРЧКА ГРНЧАРИЈА Веслачи или коњаници, Ил можда калидонски вепар — Фигуре везане у слици У мир И покрет, пар и непар; Ваздух заробљен иза глеђи, И урезана грчка

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

ми у ушима одзвања њена чувена реченица којом ме је дочекивала на прамцу, привлачећи, ужетом, чамац обали: „Јесте ли можда за једно мало дружење на брзака?“ Е па, у последње време мало је виђам.

па сам вам због тога и пришла на улици, кад већ хоћете да знате зашто сам вам пришла, мада прилажење није мој систем и можда бих и даље до бесвести изигравала глупачу и те фазоне, да нисам као малчице нацврцана од ове ваше скупе винчуге (а да

кажем себи у огледало — имаш лепе ноге, и уопште! Ниси баш риба за бацање! Када би набацила који килограм више, можда би се неко и окренуо за тобом на улици. Ко зна? Неко с великом диоптријом ...

оне скупе будалаштине, и шта — мале Београђанкице ће саме покушати да сашију такву исту аљину и, да видите, можда ће им читава ствар поћи за руком, па ће се једне суботе увече појавити тако маскиране пред светом, али, мислим, они

У ствари, кад зрело размислим, можда би и било боље да си ме оставио... Имала бих шансу да ме усвоји неко пристојан. Замисли, после двадесет година зове ме

рикнути трећи том Српских класика, мислим, скинуте су са корица, и уопште — море, каква Енглеска — где је сад она? Можда уопште и не постоји?

Баш мени! Како да изађем на улицу и погледам свету у очи! Имаш ли ти можда какав предлог? Увукла сам у своју стару писаћу машину марке „Адлер“, наслеђену од покојног деда Гаврила, чист лист

Наравно да су против рата кад би се срушили истог часа да им човек да да понесу пушкомитраљез или нешто слично, а можда би љоснули чак и само кад би ставили шлем на главу! Они против рата?

Мислим, све док не отвори уста и не проговори! А говорио је, отприлике на следећи начин, можда мало претерујем, али, кунем вам се у шта год хоћете, ствар је изгледала веома слично: — Био сам јуче у Венецији и

Нешто као она врећа за боксерске тренинге или душек за надувавање. А што је најгоре, можда сам ја стварно ненормална; док се тако, као, мазимо, сви ти дечаци ми се лагано претварају у средовечне службенике

То ме избезумљује! И да знате, нећете ме гледати у том биоскопу! Једноставно, нисам направљена од сличног материјала! Можда је за све крив онај шашавко, мој матори, који има највише критеријуме о свему, мислим заразне критеријуме, ако

Само што не почнем да цмиздрим, на часну реч! Да ми је само знати у чему је штос! Можда у томе што лова, изгледа, увек стиже сувише касно.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Пасторала: стока, паства. Шуми Црква дрвенаста. ПРЕОБРАЖЕНСКА ЦРКВА: ЗВОНИК С АРХАНЂЕЛОМ БЛАГОВЕСНИКОМ Можда спава по борама Златибора и Повлена реченица са звоником.

“ Чадорје брежја, плакат изложбен, врисак узбурка. (То пијан, можда, пребија жену, очајем сморен.) Налетно чудо, у лику моржа, баштину хара. Палеж! Похара! Гори намастир у метатези.

Проблем, дилема: Како да дане скупим у букет изворно росан? (Шта ли се љуља? Можда још траје спирање муља?) Не видим с трона Дрво живота. Жедне ми очи трњем се пуне. Створих ли много свакојег скота?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

И најзад, јутрос (треба ме тући!) зубе сам дао на поклон Жући.“ Нато ће Пијетлић: „Ти можда шараш. По души кажи да ли ме вараш?

Служим се меком простирком травом, покривач небо имам над главом. Стан ми је, можда, помало тијесан, ал ја вам нисам одвише бијесан.“ Цвокоће Брко у мрклој тами. „Па тај се небом покрива самим!

Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом. Још има, можда, од перја под, печене шеве красе му свод. Та кућа, веруј, обиљем сја. Поћи ћу, крадом, да видим, ја.

Док јури тако уз гробни мук, пред њом, на стази, створи се вук. „Грррр, куд журиш, кажи-дер ловцу; можда си, негде, пронашла овцу?“ „Идем да дознам лија све дува — зашто јеж кућу толико чува.“ „Ех, кућа, трице!

“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела. „Сумњива журба — медо их гледа — можда сте нашли језеро меда?“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.“ „Кућица, глупост!

!“ Стаде и Тоша, напери уши: „Не чујем његов радосни бруј. Ил је промукȏ ил можда спава или је некуд побегȏ, чуј!

Сирота чавка у чуду била: кроз маглу гнездо плови без крила ил можда под њим креће се пањ? „Зашто сам гнездо стављала на њ?!“ Бескрајном траком путање уске у густу маглу кренуле гуске.

Никога нигде. А Тоша ипак: „Осећам опет, мирише риба! Хајдмо на поток, друге нам нема, рибица можда на песку дрема.“ До воде сишли другари верни, кад ли на песку бојиште красно, репова рибљих лепезе сјајне.

двојке, нове-новцате, својина лична Костића Рате, мењам, да знате, за једну тројку, осредњу, стару, половну можда или у квару.

“ Узео старац новчарку црну, без пара деда никад није, јер можда успут у крчму сврну код групе звезда — Водолије. Ракију пиће и лумповаће са Влашићима, са седам браће.

ПРИЧА О ПАЛОМ ДЕЧАКУ Петнаест лета, можда и више, протекло брзо — жуборне воде — петнаест лета прошло је, памтим, како нам дечак с колоном оде.

Пажљиво слуша, лице му срећом пламти, цртеже твоје, потез најмањи памти. Ти можда не знаш, бакин анђеле леп, дедица Јован — већ је одавна слеп.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. — То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. — Ја вам саветујем да останете до сутра овде.

Видите стално језеро са свога прага. — Видимо увек језеро. Понекад побесни. — Ноћас ће бити мирно? — Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. — Довиђења дакле. — Довиђења, довиђења.

— Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. — Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. — Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? — Не верујем.

Свакако, коштало би вас много. — Колико би ме коштало? — Можда тридесет пезета. — Мислим да то није сувише. — Можете говорити са оним старцем на клупи.

Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду.

Његов син! — Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. — Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино.

— Одакле долази? — питају полугласно зидареву жену. — Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. — Како сте га довели?

— Има ли рибе? — Врло мало, млади господине. — Али ће за вечеру бити довољно? — Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види.

Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка.

Је л̓ ово ваш брат на слици поред вас, или...? — Не, мој вереник. — Близу венчање? — Чим добије службу. Можда само месец или два. — Такође из Сарагосе? — Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра.

Можда само месец или два. — Такође из Сарагосе? — Из Сарагосе. Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак. — То је непријатно је л̓ те?

Немојте тумачити рђаво, али ми је жао да је ваш вереник баш сада овде. Могли бисмо можда прошетати заједно: овако бих имао непријатно осећање да вам сметам. — О, не бисте нам сметали Ни најмање.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

8 Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети, Преплашена можда од румена зрака, Од потмуле лупе и песама свети'...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

НАХОД Нађосте ме где лежим у лишћу имена тајног, можда биљног, а ко сам не знам да кажем; пола ми имена оста на прсима мајке, пола на окорелој усни дива.

тајног, можда биљног, а ко сам не знам да кажем; пола ми имена оста на прсима мајке, пола на окорелој усни дива. Можда сам братоубица који се пред осветом крије, ил видилац што мисао своју оставља по крошњама храстова попут паучине.

ето блаженог ми завичаја, нема више рата, ни помора, ал не видим земљака, нигде знанца, прилазе ми удовице неке, можда кћери моје давне деце, јадају се опет на огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни

Да ли ће Ништог заобићи? О, Дух ће помиловати људе своје, и заједно с њима на светлост изићи! З Можда су измишљени Дух и Светост но измислилац је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али непостојање није

З Можда су измишљени Дух и Светост но измислилац је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али непостојање није никакво зло једино треба да се зна чега и кога нема и шта нам значи

Очекујем нови сабор к њему иде можда та девојка што носи чаброве с водом и казује како се зове биље какав труд и звонак говор далеко ли је Ариље?

кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на свом месту. Можда те добро разуме збор нових нараштаја који радо противречи и пева мимо уобичајеног лицемерја све је у хлебу истина

коцоши до крајње тачке дигните мало главе обришите зној баците даму жандара и остале коцке тренутак је обрачуна можда прилика за најжешћу свађу ваш је случај на реду ваша се срећа пита реците пословицу неку док тутањ издиже језера

пресуда још није пала Картароши да вас нешто питам има ли за мене места за столом хоћу да играм чак и без весеља можда је и милост коју чекам само обрт у божанској коцки обрт достојан великог блефа ратничког војног и мисионарског

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце. ПРОКА: Па има, дабоме! САРКА: Ако је по томе, Трифуне, ја баш имам меко срце; цео свет зна да ја имам

АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа. ДАНИЦА: Али како? АДВОКАТ: Можда он има какве озбиљне намере?

ДАНИЦА: Али како? АДВОКАТ: Можда он има какве озбиљне намере? ДАНИЦА: Па шта ако би имао озбиљне намере? АДВОКАТ: Па, рецимо, ако би он био одиста

Била је, истина, мала кућа, али смо имали баштицу, а после, не знам, али ми се тамо допадало, можда и зато што сам скоро цело детињство провела у тој кућици. ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили.

АДВОКАТ: Мислим да то не мора бити још сутра, а, ко зна, можда се нећете морати ни селити. ДАНИЦА: Како то? АДВОКАТ: Па, рецимо, наследник вас не гони.

САРКА: Не би се то тако чуло, боље би можда било кад би ти, Агатоне, ударао у служавник. То би се чуло те још како. АГАТОН: Па јест, то би се чуло, али незгодно

МИЋА: Ја бих, видите, желео да поправим извесну некоректност коју сам учинио према вама. Био сам неопрезан или, можда, чак и разуздан и чинио сам вам из весне предлоге на које нисам имао право. Ја вас молим да пређемо преко тога.

ДАНИЦА: Ја сам господина молила да ме поштеди. АДВОКАТ: Ја не бих желео да ви то можда тумачите... господинови разговори немају никакве везе са мном; ја сам далеко од тога и ја сам господина молио да ми не

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— и слегну раменима. Завалио сам главу на леђну торбу, ослушкујући непрестано. Помислих да је то можда обичај у овом крају. Сигурно је нека црквена свечаност, уверавао сам себе.

Сигурно је нека црквена свечаност, уверавао сам себе. Али тешка, злокобна слутња витлала је по души. Можда је пожар — помислих и лагано се подигох, да не бих пробудио оне поред себе. — Чувај се паса, господине!

На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али... хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи... не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе.

— чули су се гласови. — А што си ти запео првога дана, кад ти је близу? — Знаш како је... рат је, можда ми команда крене, па не волим да имам посла са ратни параграфи — објашњавао је неко поред мене.

Чекају да приме њихове ствари, или да узму... можда последње збогом. Пред капијом застадох неодлучно. — Артиљеријски пук? — обратио сам се стражару.

време је неумољиво одмицало. Требало је кренути у логор, у шатор на сламу, код Траила, или можда у шталу. Траило је већ био уредио шатор и војници су под његовим надзором чистили круг.

кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови официри морају вечерас бити у касарни тачно у осам часова. Можда би се још преко тога и прешло, али је заиста важно оно што кувари говоре: како ручак за сутра мора бити готов још

Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије... Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су. А ми идемо баш тамо...

негде према Сави, где су се с времена на време видели кратки одблесци топовске паљбе, као сијавице при сушном времену. Можда нам је ово последња безбрижна ноћ... Ко зна? После поноћи чуло се кратко: „Устај!... Дижи се!

Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста.

Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине. Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста.

Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Она виде да је погрешила, али осети да не вреди сад исправљати погрешку, пошто ће до подне учинити још неколико, можда и већих; — она то зна. — Како се зовеш ти, мали, што се једнако обрћеш?

»А ко зна?... помисли она са неком сумњом на души: можда је ово претварање... Да ли могу бити људи толико дволични ?«... И то остаде за њу неразрешена загонетка.

Па ето, дође и тај дан! Истина, она је сад нерасположена због овог Гојка, а можда и због другог чега, не зна ни сама... јест има још нешто, јамачно има...

— Нека деце код мене... ја и онако радим само то. Ви можда мислите... запе она, црвенећи; ја нисам... то није било по мојој жељи. И сама видим... — Добро, добро...

Мајка нек дође сад у недељу; даћу јој пара извесно, можда целу тромесечну квартирину... Удесићу ја то, доврши она загушеним гласом; усне јој задрхташе, а грло јој се стеже...

Старцу цвокоћу зуби, нешто од зиме, а можда, а можда и са другога узрока.... Он погледа унезверена Гојка са оним простим искреним саучешћем и махну главом ка

Старцу цвокоћу зуби, нешто од зиме, а можда, а можда и са другога узрока.... Он погледа унезверена Гојка са оним простим искреним саучешћем и махну главом ка вратима.

— Ја... ја... казао сам вам... ви сте ми све!... Дајте да заједно страдамо... Можда ће се Бог и нама окренути... кад заслужимо. Она му паде око врата и горко заплака..

да се смеши у себи, смеши се, маше рукама и види како се баба-Смиљка помолила на вратима и некоме такође маше руком... Можда је то њему, али се то њега не тиче, кад она није више жива...

њему за столом, где је одмах по ручку прешла са Влајком, седи сама, гледа некуд у даљину кроз прозор, а у осталом можда никуд и не гледа... Занела се тако, па се само смеши, а очи јој се стакле и стоје некако необично, као да је мртва...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ПРОТИЋ, глумица у златножутом СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом ФИЛИП ТРНАВАЦ, глумац са две маске, испод којих се можда налази и трећа Грађанке Догађа се у Ужицу, за време окупације. Усијано лето.

ТОМАНИЈА: Србија врви од избеглица из Босне! Оћете можда њима да глумите? ДАРА: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат?

МАЈЦЕН: Пол? ВАСИЛИЈЕ: Чији? МАЈЦЕН: Мушки. Има вас четворо? ВАСИЛИЈЕ: Четворо. МАЈЦЕН: Јесте ви можда брачни парови? ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек! МАЈЦЕН: Како то мислиш: њих троје?

ФИЛИП: Па шта? СОФИЈА: Филипе, молим те, само ти немој ништа да објашњаваш! ФИЛИП: Да можда нећете да кажете да дрвени мач није озбиљно оружје? ВАСИЛИЈЕ: Молим вас, не обраћајте пажњу на њега!

ЈЕЛИСАВЕТА: После мачевања, то би могло да служи као ситнина за потпалу! ФИЛИП: И да можда нећете да кажете да тантузима не може да се поткупи сведок, или судија, или министар?

ЈЕЛИСАВЕТА: Немојте да слушате његове фантазије! ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци! СОФИЈА: А да ти можда нећеш да кажеш да нисмо? ВАСИЛИЈЕ: Господине, молим вас, не узимајте Филипа озбиљно!

Овога олајисанога патоса! Овог господина, овог поднаредника, Јелисавете, Софије, мене! ФИЛИП: Да то ти, можда, нећеш да кажеш да сте ви — стварност? ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо?

ФИЛИП: Да то ти, можда, нећеш да кажеш да сте ви — стварност? ВАСИЛИЈЕ: А да ти, можда, нећеш да кажеш да нисмо? ФИЛИП: Ви сте мој ружан сан, и ништа више! ВАСИЛИЈЕ: Јесте га чули?

МАЈЦЕН: И да ли сте ви уопште свесни ситуације у којој се налазите? Ово није лудница, него полиција! И да можда не желите да вам мало опипљивије покажем где се налазите? МИЛУН: Требало би њима довести Дропца! МАЈЦЕН: Ти ћути!

МИЛУН: Све би ја то Дропцу на даљи поступак! МАЈЦЕН: Види има ли у затвору слободних места! ВАСИЛИЈЕ: Да ли је можда ово документ који је потребан?

Говеђу супу с резанцима и ринфлајш са реном? Јагњетину са зеленом салатом? Пржену рибу? Или можда гушчетину и пачетину? СИМКА: Где рекосте гушчетину и пачетину... Пре рата се белела река од гуски и патки!

БЛАГОЈЕ: Само ти слути! ЈЕЛИСАВЕТА: Знаш ли где је Филип? ВАСИЛИЈЕ: Можда негде пробада Полонија, можда броји талире... Откуд знам! ЈЕЛИСАВЕТА: Да опет, будала, негде нешто не забрља?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

“ Да је дошло до најгорег, Сибе би, можда, кажем можда, испливао. Петар, не. Ја, сасвим сигурно, не. НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ Лутајући по Приморју ја сам, свако

“ Да је дошло до најгорег, Сибе би, можда, кажем можда, испливао. Петар, не. Ја, сасвим сигурно, не. НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ Лутајући по Приморју ја сам, свако вече, гледао

Цвијановић их је читао са уживањем, али одбијао, као порнографију. Можда је имао, са свог гледишта, право. Ја сам је, ипак, доцније, унео у „Лирику Итаке“, бестидно.

Београду шетао, није ми ни наум падало да идем и посетим редакцију „Књижевног гласника“, и да му се поклоним смерно. Можда је тада и сиромах Гаврило Принцип крај мене пролазио, али ја то нисам знао.

Господо, једну пијану чашу Банату! КОМЕНТАР УЗ ОВУ „ОДУ“ Читалац је можда стекао утисак да је К унд К. регимента бр. 29 само кукала и јадиковала и да се никад није бунила. Читалац се вара.

Рече ми да је и она била Вујић, као моја мати, из Панчева. Ја онда помислих да је живот можда само једна комедија, Голдонија.

У приземљу је било пуно белих љиљана, а на спрату – штака, и протеза. Оргуље су свирале под нама, а, можда, и над нама. У мом сећању се сад све то тумба.

Ствар је била јако церемонијална. Мени, равна до Косова. Читалац сад, можда, каже: све је то лепо, али какве то везе има са вешалима. Читалац ће видети, одмах, да има.

Не треба ни да додам да је служба била строго поверљива. Читалац се можда сада пита како је било могуће да после свега што сам испричао мене упуте на такво место.

Остављали би графиконе, формуларе, телеграме, са бланко потписима. То је од њихове стране било, можда, јако лакомислено, јер се је лако могло десити да се транспорти, преко телефона, рђаво диригују, упуте на пругу која

Кад им мој наредник отвара пртљаг, оне ме гледају тужно и молећиво. Ја онда мислим да ту храну можда чак из Србије вуку и пуштам наредника да врши свој посао. Све им се одузима.

А кад се ја нервирам и кажем му да ми је будућност сасвим несигурна и да сам сиромах, он ми подвикује: да не тражим можда да ми се издаје плата, или да ме приме право у пук цара Душана?

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Због разбијеног крчага!... Но видим да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш.

„Проклети старац... просјак и одрпанац, залудио је овај свет, одбио га од мене, омрзнуо ме народу па ће се та фукара можда једаред још и побунити.“ Тако је мислио и осећао цар.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем. Он ме љубазно испрати до врата.

” — Вас, можда, чуди овакав мој план, господине? — прекиде ме министар у мислима. — Па и чуди ме! — рекох нехотично, иако се одмах

Ви, можда, знате ону стару, прастару причу како је у једној земљи власт објавила незадовољном народу да ће се у земљи појавити

Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту, иза те јаруге, није каква дивна плодна земља коју је Бог нама наменио.

— упитам. — Власт! — Па зар против себе? — Сигурно! — одговори ми с досадом, као у некој недоумици. — Можда је збор противу народа? — упитам. — Можда — одговори онај на исти начин. — А шта ти мислиш? — упитам.

— Сигурно! — одговори ми с досадом, као у некој недоумици. — Можда је збор противу народа? — упитам. — Можда — одговори онај на исти начин. — А шта ти мислиш? — упитам.

Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода? — Можда зна човек?! — рекох. — Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак. — Па шта уради? — Шта ће да уради?!...

!... Којешта!... — Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору. Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом

— Нисам. — Е па? — Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!... А јеси ли, опет, ти читао? — Ја?! — упита први љутито, као увређен тим питањем. — Ти! — Ја?

Има можда млађих и бољих. — Нема, нема! — дрекнуше његови бирачи. — Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још

Стекао је више популарности, него ико до сада. — Можда ће њега изабрати?... — упитам. — Више него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Љубиша пође одлучно напред, а за њим, у гомили, сви остали. И не паде нам на ум, да нас, можда, иза другог трња циља друго око: сву пажњу обратили смо на судбоносни купињак, где ће се, уверени смо, решити нечија

По набрану му челу и бесну севању ситних очију опазио сам да је био љући од тигра, кад је полазио од нас. Можда га је одвела и она фатална мисао, која, у оваким тренуцима, обично долази човеку на ум: »једанпут се мре«, па је

Па ваљада неће ни сада! Кад је могао досад добивати најлакша питања, можда ће моћи и сад... »А шта би сад могли да га запитају?« помисли у себи. — »О Јустинијану. То је веома лако и занимљиво..

У осталом, само то име није му непознато; он се сећа да га је негде чуо и можда чак и прочитао, али с којим народом и догађајем стоји у свези — то није у стању ни из далека да одреди.

Е деде сад одговорите! — Сигурно је добила 'нако од кога, или је можда... — Није, није, није... знамо ми, — прекидају нас наше верне Ксантипе, па затим пусте читаву грмљаву прекора и

А куд ће он сад ? Кад ли ће мама доћи... или можда неће више ни доћи овамо, него ће сад њега одвести к њој. Али како ће онда тата?... Како то...

пролећу неки светлаци и у мислима стоје само они, његови најмилији, који тамо негде у равном пољу на овој студени, можда леже размрскани, побијени, мртви. »Шта је ово ?... Не може бити! Зар баш сад, кад они долазе... зар баш овај воз!...

Сам, одвојен, избачен из велике заједнице, кроз дан два можда уништен сасвим... Је ли могуће! ?... Живота, живота хоћу!... Скочих с постеље, обукох се и одох лекару... И ево ме.

А ради чега је тета волела своје »мало маче ?«... Можда стога, што је сама она била последње дете очево, па није запамтила мале деце у кући. Можда је привукла племенска крв.

«... Можда стога, што је сама она била последње дете очево, па није запамтила мале деце у кући. Можда је привукла племенска крв. Све то може бити... Али може бити и друго.

Али и кроз густе гране виде обоје, и још не верује себи да види добро... Можда то тако само изгледа кроз грање, а није у истини ?...

а овај капетан ко зна докле ће ту седети, можда ће на лето добити премештај и тако сума сумарум остаде све по старом да се чека до бољих времена...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Како о кандидату? Зар није Петровић ваш кандидат? ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо... можда нећемо њега. ЈЕВРЕМ: Хоћете новога? ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића?

МАРИНА: Видите, пријатељу, ваша је фамилија, изгледа, врло велика? ЈЕВРЕМ: И моја и женина. МАРИНА: Можда најмање двадесет до тридесет гласова, а то није мало кад се гласа за изборе. ЈЕВРЕМ: Па није!

ЈЕВРЕМ (збуни се још више): Дабоме да иду, разуме се да иду. Можда су већ близу, а ја још не знам ни како да почнем. (Узмува се, збуни се, тури руку у џеп и нађе оно звонце.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Је л’ се ко још отимао за кметство? — повиче Срета. — Јок, брате. Можда би неко и ћео, ал’ није смио. А ко би и могао код живога Милисава?!

О куку су јој висили многи кључеви; кључ од сарачане, од подрума, гостинске собе, од магазе, а можда је ту и кључ од ћир-Ђорђева срца, само не од ћир-Ђорђеве вертхајмове касе. Они су лепо живели и слагали се.

Али да се не би ко од читатеља баш на њих (на те жене) намерио и можда рђаву слику добио о газда-Ђорђу, то сâм списатељ сматра за дужност, и узима себи слободу да и о њему коју рекне, кад

те вас, драги читатељи, зато и неће умети тачно обавестити: да ли му је то име отуда што је у војсци служио, или га је можда добио због оних силних жутих војничких дугмади које је поиспрешивао свуда по каишу и по пантлици од шешира који је

рече једна. Красан пар! рече Тодора. — »За кога ја газим блато сваки дан!« дере се Мића, а газда-Ђорђу већ прекипело! Можда је ћир Ђорђе, као човек из класичних земаља, знао за онај скандал између Марса и Венере, знао да женске трче за

ПОСЛЕДЊА Која је израђена на брзу руку и у којој је писац и против своје воље морао да прекине приповетку, која се можда и читаоцима учинила дуга.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Погледао Крста чисту, мирну собицу, И мамину плаву, изношену блузу, И још је спазио на Џоновом лицу Нешто што је, можда, личило на сузу.

Све пекаре су одавно затворене... А ето, ни од корова нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала!

А ето, ни од корова нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?!

Можда се оклизнула, па пала... Можда је заборавила да Мити каже: Хвала. ...Можда та ни хлеба купити није знала! А шта ако ју је нека рђава жена украла?!

— једна црвена птица између стабала лети, Можда је то сунце које жури зори... Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече...

— Једна црвена птица полагано кроз гране лети, Можда је то сунце које корача ка зори. Пред зору, у савани, у сеоцету Златном Рогу, Испод зелених крошњи, ко испод

Кад би се бар знала страна са које би Мукло, на прстима, наићи могао! Ни сан не воли кревет по спарини... Можда се спанђао са ноћним морама? Цариници га држе на Царини? Изгубио се у чарним горама?

” Понекад, кад ветар свој вечни припев загуди, Луда ми нада за трен испуни груди; Помислим: можда он срећне проводи дневи У подрумима, уз топле, кућне цеви, Можда је, нашавши другаре спретне и младе, Научио да

Луда ми нада за трен испуни груди; Помислим: можда он срећне проводи дневи У подрумима, уз топле, кућне цеви, Можда је, нашавши другаре спретне и младе, Научио да лови, да се туче, да краде, Па, вођа дружине, или члан неке банде И

Али ложач се прене, не да јој ни да трене, Ко тата кад је љут замрачи му се лице: Хоћеш ли, можда, лимуна? Шта очекујеш од мене? Ништа од твога сна, вечита спавалице!

Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике, Како спавају трамваји у свом стособном стану? Имају ли, можда, неке ружне навике? Лежу ли на леву или на десну страну? — На леву страну починак није здрав.

Неће напред, неће ни натраг, Узјогуњена као ждребе. Можда се опире због нечистоће? У реду, рекох. Зграбих метлу, Очистих под. На сто: цвеће, воће.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Само што та светлост произлази од дубинских организама који светле; можда она произлази и од ултра-виолетних зракова невидљивих за обично око.

Али, тако би исто било и онда кад би се јегуља метаморфозирала у други какав створ, у облику кога је она можда и била хватана, али се није знало да то није ништа друго но негдашња, сад метаморфозирана јегуља.

за такву једну мрежу, па ако иста експедиција буде ишла у ту област овога лета 1939 године, покушаће се још једном, можда последњи пут, решење питања дубинским риболовом.

тачно описати чудноват призор којим нам се приказала борба између коња и јегуља у бари; ја ћу то описати кратко и можда сувопарно.

јегуљиног романа Роман јегуље пун је мистерија, од којих ће неке вероватно кроз неко време бити расветљене а неке ће можда још за дуги низ деценија остати неразјашњене и људским схватањима недоступне Мистерије почињу још од саме колевке

она продужава и даље живети у морским дубинама, било онаква каква је, било метаморфозирана у други какав морски створ, можда и у какво морско чудовиште.

Таква судбина јегуље би можда потсетила књижевнике и песнике и на узбудљиве сцене из Фабијановог романа »Острва у којима се од љубави умире« и дало

дубински риболов и проверити нека тврђења ихтиолога теоретичара, који понешто виде онако како би по њиховом нахођењу и можда по здравој људској логици требало да буде, али се понекад ствари дешавају и другојаче.

Али то још није било оно што се тражи. Требало је уловити коју јегуљу после њеног мрестења; можда би био довољан само један такав примерак па да се мистерија расветли.

дати му такву јачину да издржи и оно што би имао да издржи ишчупавајући са дна тежак једрењак зароњен у муљ и њиме можда вековима засипан.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела — Ми бисмо можда дуго срећни били!

ми је рада добре моје земље и њезиних дражи, Где први пут слушах (и веровах тада) Причу о животу, о Шареној Лажи. Можда никад више! Збогом.

Напољу можда сунце греје, А можда киша сипа капи На мирна поља и на стреје, Ил̓ помрчина ко гроб зјапи, Ја не знам. — Не знам шта

Напољу можда сунце греје, А можда киша сипа капи На мирна поља и на стреје, Ил̓ помрчина ко гроб зјапи, Ја не знам. — Не знам шта је сада, Не питам шта

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

сама и због тога она имала, као остале матере за своје кћери, кад остану тако саме, да се боји чега ружнога, да тада можда какав мушки...

се испољава, и, као нека змијица, почиње да је чупа и други немир, управо ужас: како ће сада, овога пролећа и лета, можда на првом сабору пред црквом појавити се која нова девојка, која ће њу својом лепотом бацити већ једном у запећак и

Но ипак, уверена је била да то не може никада бити. Допуштала је да ће можда сада, тога пролећа, као увек, нека тек тада први пут изведена својом младошћу и бујношћу, као свака новина, привући

| Не сада, него никада. Па чак и онда када би је лице можда издало, ипак је Софка била уверена да је не може никоја надмашити. И, не дај Боже, да до тога дође.

одмах би почела себе да кори и грди: што она све то да мисли и увек њој тако што да долази, што другим ни на ум можда не пада. И докле ће она тако? Зашто она никада срећна, никада задовољна да не буде?

Ма да отац по њему није казао да ће доћи, она је ипак по томе слутила, надала се да ће их можда сада, за Ускрс, пошто није толико време долазио — ваљда једном обрадовати и доћи к њима.

затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и Бог зна шта се учинило, можда читава кућа запалила. Софка и мати свлачиле су се ћутећи. Мати пре Софке би готова.

Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не кажу. — Здрав је, ,здрав, дедо!

Они, чим видеше како се кућа дотерује, намешта, као слутећи у чему је ствар, почеше сваког дана долазити. А ко зна, можда их је, кријући од Софке, и сама мати звала, и, молећи их да бар од Софке крију и штеде је до последњег тренутка,

за главу, око ува и косе и сав треперећи и уздижући се на прсте и обзирући се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: — Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати?

Час је тамнила, час сијала, сигурно од сенке материне, која је ишла по соби, можда намештала оца у постељу, поливала га водом, освешћавала.

И у очима свих, не само што ће остати онаква, него ће све већа бивати и дизати се а не можда, као што је свет мислио и надао се па сигурно и чекао, кад ће она, већ једном, пасти, поклекнути.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са

Тужбе ветра у гранама голим Са звуцима мог срца се друже. За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад невоље су тукле, Не покрије

— Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

Знаци младости већ не красе Дела ми, која време лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под сенком мрачне коби Пресахнут’ сузе ноћне у дане сплина, кише,

Светлосни вали свега ме засуше, И блудим... Али не знам којем крају; Можда где душе у вечности стају. А доле далек шум света што гмиже! ...

Испратићу те, душо моја лепа, С немарном мином и осмехом лажним, Док се у мени старо срце цепа, С погледом можда неприметно влажним.

Она чини тачно све оно што хоће: За нас можда рано, на време, ил’ касно, У људској вреви ил’ часу самоће; Али увек хладно, неумитно, јасно.

И туда су, можда, источњачке паше На челима војске, к’о бујица плаха, На хатима бесним испод сјајне аше, Полазиле у бој у име Алаха.

Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска! Опружене, неме, у суром шињелу, Под ранама које сажижу и пеку, У праху и крви, с клонулошћу

ћемо све гробове своје, Хумке првих снова, радости и јâда, Колевку детињства, места драга, света Где и сада, можда, у самоћи цвета Успомена старих који бледи цвет.

Ишчупаћу те и предати Њој, Верној, милој жени очију бисерних, И деци својој, да им будеш траг Прошлости што ће, можда, да ишчили, — Последњи спомен, и тужан и драг, На радост, срећу, што су једном били.

Али, све на свету то је ипак варка; И кад нас сна узме лелујава барка, К’о зна шта ти душа у сновима гледа. Можда чедне часе ведрог девичанства Који у дну твога срца увек живе, Идеале давне, или перспективе Другога живота кроз

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Колико се старац изморио (а можда и препануо), не мога проговорити, но чекаше, јадник, да му се дах поврне. Осорни заповједник стаде бректати; господа,

„Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!? Апостоли Христови, кад се дух свети излио на њих, не бјеху, можда, више зачуђени од контове дружине тога часа.

па премеће нешто по торбици; јадница, кусур чини колико је потрошила, јали да није што заборавила, јер ће одговарати, можда, свекрви...

Сунце са истока гледало је тога часа по свијету више торжествених скуповâ — можда — али скупа, простије и узвишеније природе уједно, сунце тога часа гријало није.

Ово је потоње истина. Даље, можда ћеш замислити каквога старца у дугим мантијама са штаком у руци. Нити је слика ни прилика такога!

“ Оташ и Спасоје слатко се насмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат! Ко ти је крив е си лакосан ка’ кокот, а можда баш као зец...

Коњици сјахаше и привезаше коње, па почеше простирати аљине по земљи. „Починуће, богами! Можда ће и поспати — е, благо нама!“ рече Мишан. „Ићиндија“, прозбори Оташ, погледавши на сунце. „Да, да, ићиндија!

Осим тога, пошто бјеше самотан и клонио се од свијета (а можда и огорчен у прошломе животу), црпао је он из додира са дјецом насладе што му је мањкало.

Смијешне им бјеху навике неке што се у кући предадоше с кољена на кољено, кроз дуги низ вјекова, и које доликоваше, можда, времену у које се заметнуше, али никако новијим временима; смијешан им бјеше поп-учитељ, домаћи „свјетилник“, који је

Таково што ријетко се можда у свијету догађало. Њихов учитељ знао је е ће му их брзо из руку истргнути, с тога не губљаше ни часка времена.

Знао није што се с њим догађа, но је био у неком бунилу, те ни сам, можда, не би умио повиједати како је тамо допр’о.

“ То јој се ражали, па немогав се више савладати, клече крај оца и бризну плакати. Јанко, можда бјеше све чуо, а може бити што га ране бољаху, јаукаше доста гласно. Она, једнако плачући, дрмаше оца.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ал моје радно место, оћу да буде чисто и испеглано А не да се пресецам сваки час! ИКОНИЈА: Да л би још можда хтела и нешто од дамаста? ГОСПАВА (бесна, пришла је улазним вратима и отворила их): Одиде да видиш!

Натенане, испред „Губеревца”, мало црно и јагњећа цревца! ИКОНИЈА: Где рече цревца, да л би ти нешто да можда презалогајиш? АНЂЕЛКО: А шта кажеш за једна јаја, са сланином? ИКОНИЈА: Јаја имам одлична, и то сељачка!

А изгледа ми да је искрен и отворен. ИКОНИЈА: Искрен и отворен! ЦМИЉА: Шта знаш, можда би мого неко да га преваспита, лепим, неко ко има разумевања?

АНЂЕЛКО: Ево! Погледај! ИКОНИЈА: Шта си то нашо? АНЂЕЛКО: Једну ногу! ИКОНИЈА: Анђелко, ништа не дирај! Можда је и убиство! ЦМИЉА: Убиство? ИКОНИЈА: Ајде сад гледај да се онесвестиш! АНЂЕЛКО: Затрпали га кантама!

А шта ако држи квартир за официре? А шта ако је у вези с нашом командом? ТАНАСКО: Можда је нека из Кола српских сестара. Можда је жена баш нека патриоткиња... МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили!

А шта ако је у вези с нашом командом? ТАНАСКО: Можда је нека из Кола српских сестара. Можда је жена баш нека патриоткиња... МАНОЈЛО: Патриоти су нас и удесили! Више се чувај патриота, него шпијуна!

АНЂЕЛКО: Па шта ако сам нови? МИЛЕ: Ако ти треба неки послић, мого би да ти се нађем... Можда на пример местанце у некој фабрици... АНЂЕЛКО: у фабрици? Да ми и муда оћелаве!

Не знате ко су и одакле су? ИКОНИЈА: Шта знам... можда је неко снимање, ратни филмови, не читам новине... (Прилази Ставри) Помиње неке војнике, каже ту, пред кафаном!

(Прилази Ставри) Помиње неке војнике, каже ту, пред кафаном! За једног каже да је можда официр! ЦМИЉА: Официр? ИКОНИЈА: А, живота ми, нема никога, погледај! Него пребацује, а није, вала, ни чудо!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ено тамо, видите? СТАВРА: Бога ми, не видим! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Па је л мислите да сам ја можда луд? Да можда видим нешто чега и нема? Мислите шокиран, па у том шоку пошизио?

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ено тамо, видите? СТАВРА: Бога ми, не видим! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Па је л мислите да сам ја можда луд? Да можда видим нешто чега и нема? Мислите шокиран, па у том шоку пошизио?

ЦМИЉА: Насути су вам ови шкембићи! ВИЛОТИЈЕВИЋ (расположено): Војници би можда хтели и нешто да попију! ЦМИЉА: А шта да точим за те ваше војнике? ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да питам. Капетане!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму...

дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму... (Готово је гура, те ова тихо силази, под степеницама натиче нануле и губи се лево).

И не само њој да доносиш, само њу да китиш, а ове друге и не гледаш, па се бојим да, можда, због тога они њу почну да мрзе... ЈОВЧА Јест, моји су сви.

ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

МЛАДЕН (одгурне га): Јеси ли луд? ЈОВАН Пусти ме, пусти само да навирим, да видим. Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим! Чује се Васкин глас. ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине.

Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хвата се за прси, врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда... (Измиче се, престрављен.) МАРИЈА Убиј! Али камо срећа да је »можда«, да није истина! ЈОВЧА Па камо је?

Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хвата се за прси, врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда... (Измиче се, престрављен.) МАРИЈА Убиј! Али камо срећа да је »можда«, да није истина! ЈОВЧА Па камо је? Где је?

Говори, кажи да можда, можда... (Измиче се, престрављен.) МАРИЈА Убиј! Али камо срећа да је »можда«, да није истина! ЈОВЧА Па камо је? Где је? Да је видим. Јер ти лажеш. Где је, где је, да је видим!

) МАРИЈА (иронично): »Дошло«? Ко зна колико, али кроз који дан можда ће да роди... (Пометено силази, бежи у кујну.) У соби појачана свирка, која и дотле непрекидно траје; сад и пригушена

И што жешћи ветрови њему чисто милије. И само гледа у њену кућу како ветрови око ње завијају, улазе унутра и, можда, шибају је, шибају... А он само мрмља: »Тако, тако!« И као светећи се и себи, још бешње: »Тако! Хоћеш ти!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоња чу само почетак, тј. шта кажу Јероним, Агуштин и још њеки свети оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче кувар и прошапта: — Ајдемо, дите моје, јер не можемо дангубити.

Стари црквењак, који је служио осамнаесторицу пароха (јер се у К. често мијењаху), сјеђаше пред црквом оборене главе. Можда је премишљао о свијем прошлијем свечаностима при првој миси новога пароха, јер одједном диже главу и рече: „Е, овога

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.

О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето. И — можда: булка далека. О знамо ми, знамо, знамо, Ал ипак корачамо. СУНЦУ КРАЈ ЈЕ Били смо далеко, ал најдаље — не.

И не знам ко сам, не знам шта сам, А хитам као да знам куда. Последњом снагом скривам да сам Постао, можда, најзад луда. Мотре ме здесна, мотре слева, Оком што чезне или сева И мисле да сам горд ил моћан.

И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума. Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче свила Да ме у касно лето врати?

ПОВРАТАК Још није ни смирај, а камоли мрак: И немам значи чиме да се тешим Што ми се сав видик сузио, а знак Да можда губим свест је што се смешим.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Не само од студи и не само од ниске ђинђува и Толиног смеха. Скоро ће јасичка шума: можда га ноћас у њој чекају разбојници? Види их како чуче у ниском грабовом грмљу. Ослушкују пут којим он иде.

Ради воденице и оних пустих ливада... — о томе нећу да чујем! — Како сам ја могла? Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем?

Ја сам краљу Милану рекао у очи све што мислим. Па ћу сад, некоме... — заћута. Гледао је кроз прозор. Можда по оваквом времену није ни могао да пође. Размекшало се и погосподило; зелен капут носи. Усне му се подругљиво скупише.

Сви гледају мирно вретено воштане светлости, очекујући нешто што се слути над непоједеном свечаном вечером. Можда ови нешто знају? Аћим пређе очима по Симки и Ђорђу. У Симкиним крупним зеницама пламсају две мале свеће.

— Морате обојица да ме чујете! — Вукашин осећа да падање дуго траје, па викну као да се хвата за грану. Можда су га истерали из службе? обрадова се Аћим. Сада из службе отпуштају јадне учитељчиће, а што да не отпусте мог сина?

Овде су попови једини успешни, а можда и корисни идеолози. Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и

Не може да му каже нешто што мора да му каже. Да је сада ноћ, можда би му рекао. Тола прескочи плот. ГЛАВА ДРУГА Тола Дачић трза конопац црквеног звона, да сељаци суде сељацима,

у топлој постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и једна недоумица: можда ће се Бог смиловати њему.

а он, слаб и очајан, стајао је у том процепу, лежао у њему потпуно пригњечен и није могао да скрије мржњу и сумњу. Можда је она одувек оваква, само се претварала пред њим и обмањивала га? Можда је она с неким другим овако... Научио је неко.

Можда је она одувек оваква, само се претварала пред њим и обмањивала га? Можда је она с неким другим овако... Научио је неко. Затрпан пословима, он није видео; није је познавао.

Празан камен се окретао и у трењу палио паспаљ и рам од амбара. Да нису чобани наишли да зауставе ваоне, можда би се и воденица запалила. Дешава се то.“ „Мученичка смрт“, рекао је Вукашин.

дуго мисли Аћим. Јечећи, окрену се ка зиду и покри главу да више не чује звона. Погибију казују. Можда ми се Вукашин свети. Не. Заборавио је. Све што је било до те вечери, он је заборавио.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира. И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?

И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?« сети се прича о уклетој звезди, вилинском роду, ђавољем семену, и задрхта.

Убрзо се толико прочу да су луди из далека долазили да виде и купе њен вез. Могле су да живе удобно, готово срећно. И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или

Иза окна су већ промицале прве пахуље снега, а из семенке ништа да никне. »Можда сам ја врапца само сањала?« — помисли девојчица тонући у сан, али кад ујутро отвори очи, у лонцу се златио нежни

! Лепо!! Али помози ми! »Можда се врабац вратио?« — помисли и окрете се ка прозору, али врапца тамо није било. Само се, заглављен између две цепке,

Шта сада? — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата.

Шта сада? Дође грађанима до памети да је чичак узрок невоља, али нико није имао храбрости да га ухвати и уништи. »Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг!

Један од најупорнијих, ипак, виде како јој шумске звери прилазе и прате је. Можда она и није само чаробница, већ вештица? — плану сумња. — Једино вештице знају језик звери и трава...

Но, гле врага! Шума је и од њих сакри. А кад се вратила, дуго је у ноћ горела њена светиљка. — Можда би деца могла да испитају шта то Татага ради? — сети се неки брадоња. — Она једино малишане пушта к себи...

Шта ће јој онда корење? Вештице и чаробнице користе крило слепог миша, змијин зуб, совино перо. Можда Татага није ни вештица, ни чаробница? Али зашто је звери следе, а шума крије? Као лишће брезе откидале су се године!

Као лишће брезе откидале су се године! Је ли Татага знала да је следе? Тајна је остајала тајна! Можда би вечно тако остало да зима која дође није била изузетно снежна и хладна.

Али ни птице нису чуле за Рибљу Главу, а људи су се смејали: — Рибља Глава? Баш смешно! Тражи је у рибљој чорби! »Можда ме је звезда преварила?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град, опкољен шанцем.

у рушењу и отклањању онога што је преостало од шанца причали су да су налазили, нарочито у близини Стамбол-капије, можда баш на садашњем простору Око Народног позоришта и Дома ЈНА, где је мали сквер под кестеновима и, ниже, на углу

немачке, а у априлу 1944. америчке бомбе, које су прекинуле онај можда привидан али свакако замаман спокој који се у овој улици настанио између два рата, још од тренутка када је, децембра

Очигледно је одржао обећање. Можда и због тога што је лепи, сувоњави младић изишао из Небојше са неизлечивом костобољом, и малко хром.

Да ли се, уопште, може? Јеврем је, можда, био мудрији од Милоша, али је Милош, сигурно, био јачи од Јеврема. Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ.

то знао, али као да није марио; као да више није могао, не другима, то и није чинио, него ни себи да призна промашај. Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега.

Изводио је, вероватно, тачна реч: тај човек је, уз суровост и уживање у злу, имао и много глумачког дара. Можда је и тај дар допринео да му он, Господар Јеврем, тако лако поверује.

и нешто друго: кнез Милош јесте бивао све самовољнији али Господар Јеврем није, због тога, бивао све забринутији; можда је, чак, бивао и задовољнији.

затим се, вероватно, опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као „Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над

се, вероватно, опомене свог искуства са другим једним Обреновићем, унуком овога Господара, одмахне руком, можда каже а можда и не каже нешто као „Који ти оно беше“, ветар бива све јачи и Господар Јеврем, одједном осмехнут над малим

Онда је местозаступник. У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће.

Ни Јеврем, иако брат и у истом котлу, није му сада био пријатељ, још мање Љубица; можда, чак, ни деветнаестогодишњи Михаило, за кога се тукао.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил' су и вас можда јади отровали; Или вас је слабе прогонио свет; Па дођосте само, да кад људе знамо, Да се и ми мало боље упознамо, У

грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји к'о да умире, Ил' да из црне земље извире. Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре?

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује!

Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица?

Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени!

О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном: - Међу

“ - Детета склоност кушаше свог; „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил' волиш ата мисирског? „Ил' можда желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.

И само дотле, до тог камена, До тог бедема Ногом ћеш ступит', можда, поганом; Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их

и снове; Па ипак - да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела И ми би можда дуго срећни били!

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слуш'о можда, Али по њима није иш'о сам; За њега свет је перивој од ружа, По цвећу шеће као паун млад, Његова душа језеро је

Дођите амо, лепа млада жено! И у мојим груд'ма жар млађани тиња, И моје је срце чежњом опијено. „Ил' мислите, можда, ја сам хладна стена, Да крв не тече у жилама мојим; Не варајте се! Сит сам селских цура!

Ал' нашто све то? да ли води чему! Можда светлости будућности нове?... Да ту изречем празну анатему, А живот, ево, обиљем ме зове!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тако се нађоше у Абдери два највећа природњака онога доба, а можда и целе Антике, а експертиза Хипократова сврши се тиме што саопшти адберићанима да је Демокритос једини житељ њихове

То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову науку да би је исложио у своме делу.

Писао сам их за своју властиту забаву, али сам при томе и доста научио. Можда би ти списи могли и другима послужити за забаву и поуку. Зато их, ево, предајем јавности.

“ узвикнуше Питагорини ученици. „Па када су онда сазидане?“ „У прастаро доба! Давно пре борби наших хероја, можда убрзо иза борби наших богова, био је Египат моћна, уређена држава.

А када седне за богату трпезу, неће се више устручавати. А можда је, уистину, човек слабијег стомака, па оде оном пиљару да набави какво средство за чишћење, да би се њиме што боље

“ „Видиш стриче! Трудио сам се коликогод сам могао да изучим ту науку, али заглибих на по пута. Можда је мој учитељ био слаб геометричар, или ја слаб ученик, или једно и друго, тек ја се у том предмету не сналазим ни

„Имаш, можда, право друже“, одговори му Аристотелес, и „зато баш хоћу да се науживам живота док му је још време, а купатило нек

био Аристотелес у Абдери или не, видео Демокрита или не, он познаваше његов духовни лик и његова учења боље но можда ико други.

је чинио без престанка и да разговара са самим собом: „То што она према мени осећа, само је сажаљење њеног меког срца, можда и искрено пријатељство, како ми га посведочава сваком приликом, но ништа више“.

Онде је било, можда још и више, противника Аристарховог система, а баш због тога морало се у тој средини често говорити о Аристарховој

Та смена позива можда је имала и овај узрок. Дело технике је леп поклон савременицима који се њим користе и у њему уживају, а дело науке

Да је у њу био дубоко зашао, доказује његово недовршено или можда само окрњено дело „Ефодос“, чији су остаци тек недавно пронађени.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар

Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити.

писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу, можда, жалити ако се овом позиву не одазовем.

како је на фронту имао везе са неком Енглескињом која га је, док је лежао пегави тифус, веома нежно неговала. Можда ће на њеним равним грудима наћи онај мир што га је, овде, на облим, узалуд тражио. Уосталом, како му да Бог.

славним победама, Београд се побожно сећао мртвих, засипао их силним цвећем, захвалношћу и сузама, више и усрдније, можда, него икад дотле.

А, шта знам, можда и нема разлога да сумња, можда је и она као и он ружна, незграпна, само једе и спава, тешка нека жена као вагон.

А, шта знам, можда и нема разлога да сумња, можда је и она као и он ружна, незграпна, само једе и спава, тешка нека жена као вагон.

Како да ти кажем? Ти, можда, имаш право: можда ја не знам шта говорим. Али веруј ми ово: има једна веза коју ја нисам уобразио, коју непрестано

Како да ти кажем? Ти, можда, имаш право: можда ја не знам шта говорим. Али веруј ми ово: има једна веза коју ја нисам уобразио, коју непрестано истичем, и ту ми не

А то исто парче крпе, које ми обожавамо и називамо светињом, сашио је, можда, неки лиферант најнеморалнијег владања и осветио најпокваренији поп.

„Збогом. У бунар, сигурно у бунар, као мачка. Или можда јашем на јарцу, или на гребену, или на вратилу, као права правцата, гола вештица, а можда сам ја баш та гола вештица:

Или можда јашем на јарцу, или на гребену, или на вратилу, као права правцата, гола вештица, а можда сам ја баш та гола вештица: сигурно, посигурно на јарцу јашем, после ћу се претворити у жабу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао бити петак или субота. Ваљда субота. А можда чак и недјеља. Уосталом, свеједно. То гонетам тек онако, од дуга времена, толико да нечим упослим мисао.

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

бојама, потпуне и живе: сестрица у бјелини проноси некакву чинију; сељак с торбом о рамену ено разговара с вратаром, можда му препоручује некога свога — вратар је највиши до кога његова препорука може да допре.

Одатле ми је, можда, остала за читав живот та вјечита двојност, та основна подјела свега у животу и свијету на зону свјетлосги и на зону

у њима оставио: памтим их или под зракама сунца или у сјени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе. У том ходнику, дакле, почео сам живјети.

Но како било (а можда све то наклапам тек из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био ташт на

) Ко зна, можда је моја болећивост пружала неку утјеху њеном дуго запостављеном поносу, неку накнаду за богзна какве и колике тајне

В Оца нисам упамтио. Али из причања (и, можда, још више, из прешуткивања) која сам о њему из дјетињства упамтио, као и по његовим бројним фотографијама из разних

Не мрзим га. Можда га чак помало и волим. Волим га оним незаинтересованим и непомућеним осјећајем којим волимо у суштини индиферентне

Но мислим да је ипак у ствари нешто било; свакако нешто далеко мање фантастично и можда сасвим различито од онога што се причало; али ипак нешто.

У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија. И то не носталгија за рођеним оцем, већ баш за том непредстављивом и невиђеном полубраћом.

Очекивао сам: неће ли почети да клања? (Можда је потајно Турчин?) Али не: у бијелој спаваћици до пола гњата, с босим ногама у папучама (зачудо танки глежњеви!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...

Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити ; дуго је до зоре«. И тако полуумирен уђе у гору. ВИИ Давно је свануло.

А Станка, где ли ће она ? И она ће са мном... Истина, ко зна где ли ће она ?... Можда ће и у рај ?... А јесте луда, пôс јој њен, У мало не кидиса на човека! ...

»А овај ништа не упита шта је било код Чолића. Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?... Све једно. А жао ми Мата! ... Шта да чиним са њим?

Ноћ!... »Већ се смркло !... Кад пре... и како је то могло бити?... Ко зна које је доба... Можда скоро да сване?... Па онда... Шта оно још беше.. шта оно беше лепо ?... Нема ништа лепо !... Мајка... Станка...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ти би, синко, сад тек требало да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор.

Али га не хтједоше одмах пустити, ван му рекну: — Не можеш: син царев умире. Тада он рече: — Али пустите ме, можда ћу га ја излијечити. Затим га пусте пред царева сина. Како малар к њему уђе, помоли му одмах слику ђевојчину.

Добро би било, дида, кад би ти мијурове они што се за живот муче раскидô, онда би можда ти био онај кога тражим. — А зашто? — Зато што ја правду тражим, — оциче овај и удри даље по свиту. . . . . . . . .

(можда: и тло, или: лој) лубардати — пуцати ље — вала баш љек (па љек у образ) — шљис љељеница — кошута љеса — оплетено п

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

РЕЧИ 109 ПРВА ПЕСМА 110 ТРЕЋА ПЕСМА 112 СЕДМА ПЕСМА 114 ГЛАД МИРА 116 САН 118 МОЖДА СПАВА 119 МИ ЧЕКАМО ЦАРА 122 ВЕЛИКИ ДАНИ 123 МИ ЧЕКАМО ЦАРА 124 17. СЕПТЕМБАР 1912.

Изгледаше као У природи да је било окршаја Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало.

Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било. и дође ми жао: “Можда је чекала, можда много воле, А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било. и дође ми жао: “Можда је чекала, можда много воле, А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.

Мене бије киша, Облаци, видик. Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у

Одмор и мени тад ће да се јави. Бићу измирен с тајнама далеким. Рођење своје заволећу гробом. С осмехом можда, ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом. ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана.

Да знаш кол'ко патим кад помислим тако Да ме можда чекаш и изгледаш свуда: Мене све заболи и плак'о бих, плак'о, На хладу и сенци овог старог дуда.

Јер још чујем над главом ветар како свира Песму празну к'о утеха, тешку као пад. САН МОЖДА СПАВА Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас

Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох сан.

немам своју драгу, и њен не знам глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Бије ме глас да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му посветио све моје будне сате.

Не бих дотакао косу неке друге особе, осим, можда, ако би неко у мене уперио револвер. Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а ако би се делић камфора нашао

Моје здравствено стање је добро једноставно зато што сам живео опрезно и умерено и можда је најневероватнија ствар да сам три пута у својој младости био препуштен болести, безнадно физички разорен и напуштен

Пошто сам стално затезао лукове, кожа на мом стомаку је ојачала и постала слична крокодилској па се често питам да ли можда захваљујући овој вежби чак и данас могу да варим и камење.

Било је то прилично необично, јер се већина чланова моје породице истицала у цртању. Можда је моја одбојност једноставно долазила од склоности да слободно размишљам.

Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом. Рекох му: ”Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику.

пуштајући машину да ради као мотор, четкице су правиле проблеме производећи јаке варнице и ја сам запазио да би можда било могуће покретати мотор без четкица.

да то није могуће и указао ми је почаст тако што је одржао предавање о тој теми, и закључујући на крају је рекао: ”Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успети да уради ово.

Могуће је да се није десио тај догађај у младости, који је на мене оставио снажан утисак, да ја можда и не бих следио малу варницу коју је дао мој калем и да никада не бих усавршио свој најбољи изум, чији ћу вам

Под оваквим условима, напредак би био спор и можда би највећа препрека биле предрасуде које је у главама стручњака створила организована опозиција.

да је грађевину о којој је реч срушила Влада, што је због ратног стања могло да створи предубеђење у свести оних који можда не знају да се документи којима ми је пре тридесет година указана част да добијем америчко држављанство стално чувају

Недавни званични извештај Америчке морнарице можда би могао да подучи неке обмануте уреднике часописа како да процене праву вредност ових обавештења.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Суштина овог открића јако ме подсећа на функционисање гајди и српског гајдаша. Можда је нешто од оног усхићења које је српски гајдаш пробудио у мени, у мојој раној младости, пренето и на моје добре

Када о свему томе данас размислим, можда би се то и остварило да није било оног ружног догађаја у Карловцима. Осим тога, у Прагу се осећао још један утицај,

Помишљао сам да је можда Филаделфија изгубила много од могућности из Франклиновог доба. Тако сам се тешио седећи на клупи у Фермонт парку,

Био је добре воље па је приметио: “Каква штета што нисте подлегли првом утиску црквених звона у Балтимору; можда бисте данас били надбискуп у овој бискупији, а можда чак и кардинал.

штета што нисте подлегли првом утиску црквених звона у Балтимору; можда бисте данас били надбискуп у овој бискупији, а можда чак и кардинал.” На ту шалу сам одговорио шалом гледајући весео осмејак у кардиналовим светлим очима.

који још није осетио све могућности америчког верског васпитања, али да у томе одлично напредујем и да једног дана можда могу постати вредан члан њихове верске заједнице.

Он се насмејао и рекао да су Србија и српски сир непознати у Принстону. Одговорио сам му да ће можда једног дана у Принстону чути о Србији. Чудно је, али то се и десило када сам 19 14.

У ушима су ми стално одјекивале речи оног симпатичног младића да ће ме можда једног дана срести као студента на Универзитету у Принстону. Тада ми је то изгледало као нека шала, скоро ругање.

А ја бих то можда и учинио, иако сам био веома стидљив. Моја бележница била је пуна њених слика које сам цртао, а испод њих писао њено

Моја бележница била је пуна њених слика које сам цртао, а испод њих писао њено име - Џејн Мекнамара. Можда је Џим, међу многим мојим цртежима који су стајали у ложионици, видео њен лик и њено име, па отуда и оно његово

- Данас је - настави Џим - Фред по својој памети на оној истој позицији на којој је био и пре дванаест година. Можда би изгледао још старији, да није склопио уговор да за нашу творницу израђује дрвене кутије, а то га је мало освежило и

Хрвали смо се и хрвали, а можда би се хрвали и до заласка сунца као Краљевић Марко и Муса Кесеџија, према старој српској народној песми, да судије

Ћипико, Иво - Приповетке

Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва!

” — Што премишљаш? — упита је изнебуха. —Ето — трже се дјевојка, — немаш криво, можда би нам обојици боље било! — Па што се скањиваш? — живо прихвати Марко и ухвати је за руку. — Јаке су ти руке!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

темом као што је улога књижевности и уметности уопште у прожимању националних култура1, он готово нехотице, и можда у некој врсти самоодбране, жели да започне разговор са неке неформалне, неочекиване, па чак и мање озбиљне и веселије

Они који књижевност пишу, наши писци, а можда још више они који књижевност проучавају, дужни су данас као ретко када да нам сабиру делове памћења, и дужни су да нам

се, не могу набрајати ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог

ко је, када и како бележио, али дужан сам напоменути да издвојена мала руковет песама – што је можда случајно, можда и не – сва потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у

пристрасни, разумљиво је што се и о типично балканскоме комплексу или језгру шире схваћене српске културе може, а можда и мора, говорити и писати с извесном полемичком оштрином.

(1990) ЦРПЦКА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК И КУЛТУРА2 Излагање озбиљне теме добро је, можда, почети нечим што није озбиљно, или бар на први поглед не изгледа озбиљно.

При томе је можда најкарактеристичнији контекст у којем се књижевност проучава. Сматра се да је он довољан: довољно широк.

Она такође у себи сажима више разнородних утицаја са стране. Али можда управо зато у њој, што цмо ближе нашем времену, све истакнутије место добијају писци који као Растко Петровић, Момчило

Функционалне стилове Михаил Бахтин назива за теорију прозе, можда, прикладнијим термином говорни жанрови.7 А прозу, поглавито роман, описује као књижевну структуру саткану од множине

су одмах – са мање разумевања и више жестине поново посегли за старим прекорима о неписмености и: стилској невештини. Можда ћемо се овој доста тамној појави најлакше приближити, са чисто језичке стране, ако се задржимо на синтакси, о којој се

Раније се чинило, у тумачењу Владана Недића и Хатиџе Крњевић, да су изнутра озрачене неким дубљим, можда заиста древним и митолошким смислом, из многобожачкога словенског наслеђа. Сада тај смисао губе.

У три стиха „Анђе капиџије“ – четвртом, петом и шестом – изгледа да се у најчистијем и можда изворном облику налази сликовно језгро о жени обученој у сунце, месец и звезде.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Уосталом, видиш да су напољу и неке демонстрације, па ко зна да нису министри можда и због тога збуњени. ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују?

ЧЕДА: Па онда значи да он зна! ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал' можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу. ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши?

ЖИВКА: И мислите да би се то могло још данас свршити? ПЕРА: Како још данас, још сад. Ко зна, можда је и потписано. ЖИВКА (Дари): Стежи палац, Даро! (Гласно.) Да ли је то могуће да је већ потписано?

ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације? ДАРА: А, видиш, написала Живана.

је зналачки): Гріѕ нале, бело грао, које прелива у плавило ведрога неба, креп-де-шин, са нешто мало ружичастога, можда само оперважени рукав и ревер, или можда џепови у тону... Не знам, видећемо... Тек потребно је нешто ради нијансирања..

које прелива у плавило ведрога неба, креп-де-шин, са нешто мало ружичастога, можда само оперважени рукав и ревер, или можда џепови у тону... Не знам, видећемо... Тек потребно је нешто ради нијансирања...

ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам. ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка?... СВИ (одмеравају Каленића). САВКА: Ја не знам да је господин из наше фамилије. ДАЦА: Ни ја!

Ја не знам, можда се није још заборавило, али, кад је сад већ тетка Живка министарка, може наредити да се заборави. И ја ништа друго не

ДАРА: А кад мораш на пут? ЧЕДА: Шта ја знам како је твоја мајка наредила! Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем. Све зависи од наређења које је издала твоја мајка.

ВАСА (чита даље): „Како је данашњим написом у новинама изложен подсмеху мој трговачки углед, па можда доведен у питање и сам мој високи положај почасног конзула, то појмите што нисам жалио ни труда ни средстава да сазнам

Ја сам зет тетка-Живкин. КАЛЕНИЋ (рукује се): Ви? Боже мој, ето, а нисмо се ни познавали. Слушајте, можда је и боље што тетка Живка није моментално овде, да нас троје, као мушки чланови породице, одржимо један ужи породични

Ипак, ћерка је, њу ће пре да заболи срце него тебе. ЧЕДА: Молим, изволите, немам ништа против. Покушајте, можда ће њу заболети срце. Извол'те овамо! (Оду заједно у десну собу.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ташана је осуђена да навек живи „доле”, у наличју своје варошко-врањске културе. Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је

Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је - можда више од других - с краја на крај проткана динамиком. Нушка је приказана сва у покрету: увијање, кршење њенога младог

Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај. И можда зато што је Станковића повукао да почини крупну погрешку, толику да је, мислимо, имала удела у његовоме наглом

26 Као што и иначе бива у књижевности, случај је хтео да изнуђено скраћење само појача можда „најприроднију” кривуљу протицања романескног27 времена: у композиционом погледу функционална убрзања времена на оба

ИИ Ако у избору наслова роману Борисав Станковић можда и није био најсрећније руке, чини се да је то знатно више био у избору његове прве реченице.

46 Оно што би се од Богдана Поповића можда мање очекивало, то је такође прецизан опис поезије која после Дучића и Ракића не наставља артистички напредак, не диже

Штавише, оно што би се можда најмање очекивало, и што ће код стручњака за језик свакако наићи на подозрење, чак и „недовољна писменост”, „несигурна

затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, ↓ те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се учинило, можда читава кућа запалила”; (2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са папучама ↓ - јер,

Модалност им је велика, што се види по учесталости модалних речи („ко зна”, „богзна”, „ можда”, „забога”); интонација узима маха, мобилнија је, са јачим контрастирањем, са осетно убрзанијим говорним темпом;

не онако како теорија мисли, него онако како је сам осећао да у књижевноме тексту може и мора бити, свеједно што можда није ни обично, ни допуштено.

Ако је његова синтакса изгледала „невероватна и немогућа” (Дучић), онда је можда у првоме реду због тога. Примера има, са неједнаком учесталошћу, готово свуда у Нечистој крви, али нека буде изабран

истом или сличном положају, као што је то случај са Софком, и када се то при читању осећа, морамо се упитати да ту можда не постоји и извесна скривена веза.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Па... да не донесе бог, Хамзага... — Гља га, гља!.. Тако ми бога човек треба да је свакад мушак!.. Можда баш због оваке мало видљиве привлачности, Хамза Вукашиновић се на неколико дана пред брање пожалио Дуруту како тешко

Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан. Међутим, можда баш тога дана у његовом селу десило се нешто јаче од свеколикога тога затицања.

видевши како је из куће све избезумљено потрчало, њој паде на памет да су доле око њена мртва сина Арнаути, којима ће можда бити драго да је виде сломљену и необучену, па да се после свете не толико, свакако, њој колико њеном народу: „Е нема,

— Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу. Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ — То изгледа роматично, Можда и јест — ко би знао! Али песма оста песма, — Ма је нико не читао. »Отаџбина« 1892. ПОРОДИЧНА СЛИКА (Од Анаст.

Бори се, побро, бори се, ти ћеш то умети, — Србија ј’ самосвојна, можда ћеш успети; Упућуј страсне гласе у једног духа склоп, Пробирај слабе клâсе у један јаки сноп.

Србија ј’ самосвојна, подесна ј’ њива та, И твоја реч ће можда истребит’ семе зла, — Ал’ шта ћу, болан, овде, како ћу, шта ћу ја!...

Али ту је веће био Један венац, много већи, Тако исто уздисајни — Можда га је Српство цело Од уздаха својих сплело.

(Можда још и сад у пола знамо Под овом травом кога имамо.) Дуго је вила овдена чала Крај гробна крста дрвена, мала, И кад

Удовица сиротица Један новчић спушта ти’о, А можда је (ко би знао) Последњи јој новац био; Радо ј’ дала мален део... А Христос је то видео.

Причух друго нешто Кроз таласке сновâ, Причух како грање шушти Наврх Стражилова. Да ли?... можда... јесте... На вилински крили Амо хрли... ту је Наш покојник мили.

Онде, хоћеш-нећеш, Мораш светац бити — Ја том нисам вичан (Можда ниси ни ти). Како ћемо онде То Саваот знаде. Ал’ од земље ваља Да се што украде.

На што жице спроводнице! Електрика јури широм, Ваздухом ће бити споја (После можда и етиром). Стоји стабло, стоји Српство, Мајка сваком листу — сину; Најсвежији лист му трепну Па одлете у даљину.

Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром. Можда ћемо знојем писат’ Бољих дана вест, Можда ћемо сузом писат’ — Нек’ се бистри свест!

Можда ћемо знојем писат’ Бољих дана вест, Можда ћемо сузом писат’ — Нек’ се бистри свест! Можда ћемо крвљу писат’ — И тим Србин сме — Само кавгом међусобном Не,

Можда ћемо знојем писат’ Бољих дана вест, Можда ћемо сузом писат’ — Нек’ се бистри свест! Можда ћемо крвљу писат’ — И тим Србин сме — Само кавгом међусобном Не, за Бога, не!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова будим је због ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики

Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Реч жудња!

У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим ко киша, као време, ко онај што мења речи а не свет скровити.

Анђео усамљен на зиду, можда он стварно постоји у зиду, али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким

говорим земљи И птици која живи од ваздуха Глас мој испружен као живац Пустите ме да говорим Док има ватре у мени Можда ћемо једном моћи Да то што кажемо додирнемо рукама Не напуштај ме свете Не иди наивна ласто ПАРАЛЕЛНА ПЕСМА Хајдемо

ти у мени одсутност мене Могућност крила у моме телу И неке светлости залеђене И неке светлости залеђене Јеси ли можда јава позна Када се касно остварује Обећање цветова за порозна Времена којим сјај путује Времена којим сјај

Али ко зна Да л ће та светлост икад сјати Да л ће та светлост икад сјати Да л варком чараш по мом челу Или си можда јава позна Цвет што живи у мртвом телу Сјај који себе не упозна Сјај који себе не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које

Њене су метафоре пловне, опасне, урнебесне и умиљате, сасвим фотогеничне. Можда би ти украо њихову со и учинио их бљутавим али пред морем ти си недостојан.

душе над горама кад гром ми снујеш у слуху кад ми просторе помешаш реко са срцем од ветра када ми све наде збуниш Можда би требало да певам тако да се не разликујем од других који силазе по воду али поред тебе најбоље сазрева моја

Краков, Станислав - КРИЛА

Ко је говорио о вртоглавици провалија? Био је господар ваздуха, а не један од оних који миле доле невидљиви. Можда је и клицао као Скит победоносни, али је мотор урлао струјом ваздуха, и све се сливало у огромну, заношљиву игру.

Црни бодљикави пауци се купали у мору, које је можда било и плаво као неч ије заборављене очи. У зраку се боје изгубиле, само је било јасно пијанство и радост.

Када су Цигани престали са Марсељезом, и настала тренутна тишина, чула се далека грмљава топова, можда чак тамо са Вардара. Више планине се небо на махове отварало и палило ћутљивим муњама. Семафори су дејствовали.

Беже распрштале сенке на све стране, скачу, саплићу се преко још поспалих, или можда мртвих тела. Јуре преплашене мазге и мрве копитама. Звече бацана оруђа. Паника као ураган бесни.

међу собом звале штуком, често се у вече на млечном стаклу видела њена сенка, како чини чудне, развратне покрете. Можда баш зато, када се појавила крај постеље, носећи под тесном болничком кецељом мирис похотљивог меса, Мија је осетио

На све је пала ноћ и подерани покров лишћа. Било је тихо и чуло се како негде дале ко, далеко завија усамљени пас. Можда је и он био привиђење. Сви су били занесени, поспани и блиски смрти.

Људи се топили и нестајали. Налазили су тек после удове по жбуњу. Људи кад гину, на крају постану весели. Можда и полуде. Такве су ваљда биле пијане прилике које су лутале кроз дим и јауке. Усијане цеви су севале беспрекидно.

Тако се тада војници сулудо кикотали. Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате. То је као затварање прозора и врата кад громови ударају.

Злато није нађено, али су у ноћи многи војници имали руке умрљане од крвавога блата. Можда је и онај сретни погинуо. Жене и новац, кажу, доносе несрећу у рату. Сунце је било за све прљаво тог дана.

Пило се у здравље мршаве кнегиње Галицин, која је свима делила осмехе, а потом се куцало за бароницу Ивон, која је, можда зато што је плава, делила само некима ложницу. Могуће и с тога што су љубавници понекад ћудљиви.

Један се пилот сањиво протезао. Отегнута, неразумљива песма пробијала је однекуда. Можда се њоме кравио смрзнути стражар. Малгаш из Амбонга или туговао жути кувар са Меконга.

Говорила је да је свему томе крив љубоморни Роже, а можда и сам шеф. Још је овај дан био његов. Аутомобил их је носио прашљивим путем кроз бараке н логоре.

Петровић, Растко - АФРИКА

Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви. Можда је и острво Гореј, на коме се још налази оружје, џиновско, што показује да су га носили џиновски људи, и добило име

Вуије каже да је то основна антипатија раса које се бране — Индоевропејци, Самити. А можда је то и због оне основне упорности човека да не учини никад никоме баш оно за чим тај највише жуди (Пруст).

или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?“ Поводом миметизма Вуије је и ово испричао.

Затим се много чамаца пуних нагих младића упути броду. Табу је чувено са својих атлетских сељана, који су можда последњи људождери на самој обали Океана; бродови који настављају на југ застају пред Табуом да узму неколико десетина

Треба видети са коликим вас очајањем пита ваш сапутник, који је случајно био заспао у колима: да ли је у сну можда клонуо тако главом да су му зраци падали на потиљак.

Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење

Износи их један младић, из колибе, увијене у неке крпе. То су четири дивне маске од тешког дрвета, жуте и црне. Можда најлепше маске типа „бауле“, које сам икада видео.

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има

Они су отишли у поље, и нико не зна где су ни кад ће се вратити; можда вечерас, можда тек кроз дан-два. Силазимо сви на реку да бих узео шалупу којом сам јуче дошао на Комое, и која има сад по договору

Међутим, шеф села ипак проналази да један богати тамошњи црнац има своју шалупу, којом преноси банане, и да би је можда могао изнајмити. Треба сат времена док се погодимо, и док брод, који није месецима радио, проради.

То нас више умара но висока трава саване. Шеф пуши цигаре а њине пикавце дели пушама која можда још и сисају; она преврћу очи од уживања.

Велики бог Зегеле је гладан. Хтео би једну чисту чедну девицу; можда две, можда три, ако их толико има у Зегелу. И морају ове бити ретке лепоте, и намазане уљем, и накићене.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Почивка) Овуда често Главаш пролази... Ал’ ако дође, па ме одбије, Куда ћу ја?... Ова провала Откуд је, можда, давно, некада У бесу своме земља пакосна Пљувала пламен своје мрзости, Можда ће бедном дати одмора?...

Ова провала Откуд је, можда, давно, некада У бесу своме земља пакосна Пљувала пламен своје мрзости, Можда ће бедном дати одмора?... (Вук и Радак долазе.) РАДАК: Хеј, пријатељу!

И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде што је од глади, Можда, сиромах умљем поклизô. ГЛАВАШ: А ви стојите?... Ал’ сте блесани!

ГЛАВАШ: За комад хлеба? Или, још црње, за живот само? ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.) Потурчен, можда?... Проклет несрећник!... ИСАК: Не кори, Станоје!... Ког беда рађа, бедно умире!

главом слушају Накита ропског звекет жалосни: Ту Ђенадије с сином јединим, До њега пород старог Ђукића Пребраја, можда, дане младости, Па тек уздахне: дани пролазе. А мучног ропства рђа чађава Животу младом копа гробницу.

РАДАК: Та жалост јој је срце изела! ГЛАВАШ: Оставише је Вожд и војводе, Као што деца сјајну играчку, За љубав можда, много лошије, Макар у какву брљу бацају, Промене тражећ ћуди несташној... Проклет, бог дао!... (Почивка.

Хајд’, Спасо, жури се! СПАСЕНИЈА: Ох! ГЛАВАШ: ’Ма ћерка лепа нешто застаје! Можда јој онде неће годити Руменог ђýла мирис харемски? (гледа у Спасенију.) Шта велиш, душо?

Сад се не плашим!... ГЛАВАШ: Не бој се сад! СТАНА: Јеси ли махнит?... Ил’ је беснило Што те о мéни, можда, сналази?... Везир нас чека, море, Сулејман!

ћу те свега исећи Ако ти чамац спреман не буде Да ове мразне ноћи превозиш — Дању се крију као кртице — Убице, можда, и бунтовнике Што и на самог цара устају!“ Па куд ћу ја?... (Гласно.) Де, што да чиним?

“ То што је, можда, само мислио, Ил’ се изланô пред шпијунима: „Заслужио је давно вешала!“ (Издалека се чује пушкарање.

Да те није старац напустио?... ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?... Можда у коншију? СТАНА: Смејте се, децо!... Мене прођоше Смехова лепих дани весели; Сад плачем само.

Хеј, да ми га је дома видети! ТРЕЋИ ТУРЧИН: А како ти се звао?... Јер и то морам честитом везиру јавити. А можда га и ја познајем, те бих ти умио нешто о њему причати... СТАНА: Боље да оста вечно некрштен! Ал’ шта ћеш?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене! И то готово насилно!

и ојачају резервама, које једнако преко Софије стижу из Цариграда, па онда да продиру у Србију моравском долином (можда једном, а можда и обадвема обалама Мораве). Ако би Турци изабрали овај други пут за продирање у Србију тј.

које једнако преко Софије стижу из Цариграда, па онда да продиру у Србију моравском долином (можда једном, а можда и обадвема обалама Мораве). Ако би Турци изабрали овај други пут за продирање у Србију тј.

А у томе можда ће це умешати и дипломатија, а нарочито можда ће Русија помоћи притешњеној Србији. То су по свој прилици и Черњајевљеве

А у томе можда ће це умешати и дипломатија, а нарочито можда ће Русија помоћи притешњеној Србији. То су по свој прилици и Черњајевљеве наде.

Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне

ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља...

своје разлоге: — Наравно — рече Комаров — ако падне Шуматовац то је велико зло, али ако главнокомандујући буде рањен, можда убијен, можда заробљен, онда ће то бити још веће зло. Ђенерал попусти.

— Наравно — рече Комаров — ако падне Шуматовац то је велико зло, али ако главнокомандујући буде рањен, можда убијен, можда заробљен, онда ће то бити још веће зло. Ђенерал попусти.

Истрајте још мало, ђенерал ће вам одмах послати потпору и измену«... Можда моме ораторствовању не би било кпаја да ме Турски куршуми озбиљно не опоменуше да је већ крајње време да прекинем моја

изађоше читави из данашње борбе савладани умором бораве сад миран сан праведника, под отвореним небом, одмарају се да можда још сутра у каквом ћошку прљаве болнице издану у мукама уз потмулу, бледу светлост болничког фењера.

Затим се окрете свима официрима који су били ту и рече: — Господо, данас ће Турци нападати можда жешће но икад досад, наше је данас само да це бранимо, будите спремни на то, за по часа полазимо на позиције.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се очај, Где се живот смирит’ може — А ти, душо,

“ Тако и ја своје песме, Осећаје срца свога, Певам за те, певам за се, — А можда и за другога. ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада.

Ох, како ће на те гласе Црна гуја јада мога Упити се, стегнути се Око срца рањенога! Па ће можда смртним стегом Раздробити сву теготу, — Ви’ш, како су лепи нади, Што ме држе у животу!

Покушавам да је тешим, Па јој зборим туде: „Залуд плачеш, чедо моје Мртви се не буде.“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се жељан врнух дома, Своме гнезду, своме куту.

“ XXИВ Можда није то баш тако — — Можда бејах где на путу, Па се жељан врнух дома, Своме гнезду, своме куту. А преда ме ти изиђе, Окићена са бисери, Са

Кад ја умрем, бол ће пасти, Ал’ ће с’ бршљан ширит’ јаче, — А остаће можда дуже Него плоче и крстаче. XЛВІІІ „Разумеш ли шта је свет?“ Питô ме негда цпеће лет. „Разумеш ли га сад?

“ „Ми видимо звезду ову, Видимо је како трепти, А ње можда давно није, — Верујеш ли? — Верујем ти! Јер с’ и мени кашто чини, Усред ноћи сам стојећи, Кô да чујем слатке

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

У близини тресну бомба. „Лези, лези!“... „Не пуцај, можда су наши напред!“... „Чекај!“ „Пази!“ На наше бајонете налетеше неколико непријатељских војника као обезглављени.

Сигурно од лешева, што леже већ толико дана. Испред нас наслагано је плочасто камење. Можда су овде били заклони приликом борби последњих дана. Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези.

Иако нам је јављено да ће нам доставити топлу храну, наши кувари нису никако долазили. Можда су пошли и сад лутају по магли, те ће нам донети јело на којем се с прста ухватио лој.

Али наш напад је сломљен. Моја чета више не постоји. Које од болова, или нашег неуспеха, можда због изгубљених војника, мени грунуше сузе. Чинило ми се тада, све што смо имали снажно и здраво изгинуло је.

Он се окрете ордонансу и нареди да позове десетаре. Војници су лежали на камењу, и многи су спавали... Можда им је то био последњи сан. Не ки подмазивали пушке, а други се раскопчали и требили од вашију.

Слушај шта ћу ти рећи. Ти си артиљерац и не знаш можда. Пешаци у борби пуцају изнад главе, мислећи да се бране, и не знају да ли су кога погодили.

— А шта му га знаш — упаде Живадин — можда је живот једних условљен смрћу других... — Наравно. И смрт лебди над земљом од праисконскога почетка — наставља

Свештеник Момчило умеша се у разговор: — Можда је то у вољи Вечнога, да се прочисти земља од људских грехова. Или је то проклетство Творца, ако је живот, или

Коста ме предухитри: — Брђанин, па је дошао код бомбаша. Они се спремају да кидишу на онај мерзер. Можда ће тај јуриш још ноћас извршити. — А, тако. Господин, дакле, гине у мртвом углу. — Немој да се љутиш!

По петорица. На исти начин пресећи ћемо канал — командир је кажипрстом и великим прстом подражавао маказама. — Можда би боље било да направимо пролаз на два места — прекиде командира каплар. — За наступање — тако је!

То је сазнање изазвало у мени извесно сажаљење, и несвесно заустих да га тешим. Али тргао сам се. Можда бих га тиме поколебао, и невољно му улио уверење о блиској смрти.

Али, изгледа ми, они тога нису били свесни. Зачудо, били су прибрани, као да не иду у смрт. Можда су мало нестрпљиви и желе да се убрза стање ишчекивања. Кад већ мора да буде, нека дође што пре.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

забава са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка.

Ипак, и без одређене такве намере, надам се да ће се и из овакве Антологије, а можда јасније него и из многих Бранкових рођених стихова, видети шта је он све смео а шта морао одгурнути да би могао ићи

) Између осталих, и ово је један од узрока што их је време тако немилосрдно прегазило. Можда и има неке психолошке дражи живети у противречности између слављења Аустрије и потајних сањарења о Мишару; има и

И њима се вероватно без нарочитих тешкоћа, можда и врло прецизно, могу редиговати разна стручна — рецимо математика, хемијска, астрономска — саопштења и рапорти, али

Како су се интимно осећали на овом послу, о томе би се могло само нагађати. Можда су, многи међу њима добри зналца и када не увек ђаци Хорација, памтили његове чувене стихове о речима које, дабогме,

и неочекиваних загонетки, да ће требати још доста рада многих ваљаних радника да би се могло прићи томе задатку. Можда би неко могао помислити да је то тако само са малима и непознатима, — а ова Антологија је знатним делом одиста и

знао и за Шулдеову Цецилију и Чоконаи Витез Михаљеву Лилу, познавао Жуковског и Крупинског, да у његовој поезији треба можда тражити и трагове Шулцеове и Чоконаијеве, и ко зна чије још, то ја ево први спомињем, и само у облику питања.

Они умиру: треба их, нашто крити, помало дизати из мртвих; он је данас можда живљи но пре сто година: одиста бесмртан. Битно је да саопштим следеће.

Запеваће песму, одјекнуће гај: „Завичају мили, одмора ми дај!” Узабраће, можда, још и који цвет, Па одморан ићи све даље у свет. А кад падне вече и вечерњи мир, Зашумиће јаблан, протећи ће вир.

априла 1941. изгорео. Може бити — добро би било ако се варам — да данас у нашој земљи, а можда и нигде на свету, не постоји више ни један једини примерак ове Орфелинове књижице.

1810; данас је ркс у Библиотеци Матице српске), у којој је сачуван препис прве 23 строфе Орфелинова Плача, можда из год. 1770. По Светозара Матића Опису рукописа Народне библиотеке, Бгд 1952, бр. 198, стр.

(У томе правцу Тих. Остојић је можда само први, али не и једини који је грешио: поведени свакако њиме, чинили су то и други, на пример Драгутин Костић у

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Из Венеције? Мирисав листак сјајног истока, Бисерјем ситним дивно окићен, Сузицом, можда, туге мајчине; Извезен оним црним словима, Сведоком мртвим живе жалости — Што је за ћерком мајка осећа, Иди,

То значи: и жао ми је Што те онако црна судбина Из Венеције злобно отиште. ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим. Али се данас чисто радујем Што бољу срећу ниси имала. — Несрећа твоја, светла госпођо!...

“ баш тако пише, Азијски скот! нечовек! грдило! Али — Опрости, боже, женску прехитрост! Са обала је можда приморских Пун срца, душе, некад гледао Последњу румен чеда стидљивог Каконо крадом косу злаћену У безграничју

млетачког Ропкињама се равна азијским, Да не повреди ону светињу Којој се земља дичне слободе — Од прастарина можда поклања... (Маша се да пољуби Станишу у руку.) СТАНИША: Не, снахо, — не треба!

Владика Вавила, Радош Орловић, Катуновић и Вуксан. ВЛ. ВАВИЛА: Век протиче, децо! — Век за веком Можда тужно уздишући плаче; Али вапај до нас не допире — Црна копрен вековечитости Раставља нас од тајних гробова, У

Тек, вељу, није лијепо!... Ждравља ми, није!... Сијед чојек... п’ онда... можда је и гријех?... Ал’, вељу, боље да си га кâ скота убио!... ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим! ВУЈО: Де! де!....

БОШКО: Хај, да нам оца знаш!... РАДОШ: Можда и знам.... БОГДАН: Орловића знаш ли? РАДОШ: Слушâ сам за сердара Радоша, што су га са невјерства прогонили...

Жље, господару, жље!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па то ли дође мени причати, Гатке? Хајд’ иди, Вујо, други пут Можда ћу моћи гатке слушати; Сад ме остави!

Убијен... леш!... На стени тамо негде каменој Немилице се трују орлови Месишта тврдог љутим отровом... Ил’ можда вуци гладни урлајућ Купе сад друштво — бесне гладнице — И покрвив се љуто међ’ собом, Мршаве хисе траже желуцу На

Ал’ што га нема — Тога Ђурашка?... Да није рањен, или сахрањен? Ил’ можда крвник није избљувô Отрова свога капку последњу?

Где ми домеша прве младости, Љубављу прве вреле сокове? У Турке зар?... За Турке зар?... Али — Можда се деца нису турчила? Можда су Турци?... — Гром и пакао?...

У Турке зар?... За Турке зар?... Али — Можда се деца нису турчила? Можда су Турци?... — Гром и пакао?... — У тврде куле влажном подруму По стотину је робља несрећног На глаткој влази

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

А у тој истој школи, можда под туђим именом, уче се синови најдуплијег газде у цијелој Босни и 'Ерцеговини. Судац: Добро је то, Давиде, за нашу

— „прва ракија из казана кад се пече, прве нац“ башуна — јагњећа глава; главурда бели — заиста, одиста белћим — можда, ваљда бендати — уважавати, признавати берићет — изобиље; обилан род; родна година беслеисати (се) — хранити (се),

(се) — хранити (се), издржавати (се) бешједа — беседа, говор бешједити — беседити, говорити бива — ваљда, можда; дакле, значи; управо бивакарце — види бива бирземан — старо, давно, време бирземаниле — одавно борија — труба

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником? Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом

Сада пун досаде богова се сећа И смеје се Богу који васкрсава. Ах, живети можда некад беше срећа! Он би сад да спава, за векове спава. Живот мре. Он сања.

Волело се некад. Љубав! Каква шала Љубав!... Али ипак. — Он се чудно трза. ''Љубав. — Шта то беше? Можда извор зала?'' И он стеже чело, слике да убрза. Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети. Ах, да, то је.

Мене плаши ваша црна риза И велика манастирска бдења: И потомку можда нога клиза Можда и он тражиће спасења Испод грања чемпреса и вења.

Мене плаши ваша црна риза И велика манастирска бдења: И потомку можда нога клиза Можда и он тражиће спасења Испод грања чемпреса и вења.

Но никад можда та невина жеља, Та лиска крила од чедности беља, Неће кô круна и дар судбе бити. Последња мета остварена с муком

Јер у сутон груди пуне су ми плача. Можда је то скривен бол што дању ћути А у сутон јасно, када мру тренути, Осећа како се у старост корача.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Е, ето ти сад, она се провела, а сад можеш ти да се проводиш. АНЂА (размишља): А опет, шта знаш, Јеротије, можда је ово каква добра прилика? ЈЕРОТИЈЕ: Хм, добра прилика; Ђока, добра прилика! Иди, бога ти!

(Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.) А да ипак не значи нешто, само врло завијено речено, а? И то можда врло важно? ВИЋА: И ја бих рекао.

АНЂА: Шта ти је данас? МАРИЦА: Шта ми је? Још ме питаш?... Отворили ми писмо; читали га можда целом свету, па сад ме пита шта ми је данас! АНЂА: Па лепо, 'ајд' да разговарамо људски и паметно о томе.

МИЛАДИН: Па ја велим... закон. ЖИКА: Остави ти закон на миру; закон је закон, а ти си ти. Је ли ти што род закон, можда кум, стриц или ујак? МИЛАДИН: Па није, господине! ЖИКА: Па што га потежеш као да ти је рођени ујак?!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

историјску стварност Стефан је створио нову типологију религиозне фантастике, уносећи у њу ратничке приче из усмене, а можда и писане дворске литературе.

Душе својих јунака Теодосије подвргава префињеној психолошкој анализи. Стога је по мери његовог талента можда више од светог Саве био његов други јунак, испосник и подвижник свети Петар из планине Корише више Призрена.

Он ће 1901. у Београду покренути можда најзначајнији и свакако најбоље уређиван часопис "Српски књижевни гласник". За првих четрнаест година излажења

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

А славуји тихо уз песмицу жале, Не би ли им хладне стене заплакале. Немо поток бежи — ко зна куда тежи! Можда гробу своме — мору хлађаноме? Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе...

Увређено срце моје, У вечитом болу, гневу, Смеха се је зажелело... — Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!...

— Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!...

1862. НА ЛИПАРУ Јесте ли ми род, сирочићи мали? Ил’ су и вас, можда, јади отровали? Или вас је, слабе, прогонио свет — Па дођосте само да, кад људе знамо, Да се и ми мало боље

Кô грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји, кô да умире, Ил’ да из црне земље извире. Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује?

Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује...

Ил’ анђô мелем с неба доноси? Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица?

Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . .

О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном!

“ Детета склоност кушаше свог. „Хоћеш ли сабљу, ту бритку, сјајну, Ил’ волим ата мисирског? Ил’, можда, желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?

И само дотле, до тог камена, До тог бедема — Ногом ћеш ступит, можда, поганом. Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове Како тишину земље слободне Са грмљавином страшном кидају; Разумећеш их

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Да се, као и некад, басма, свиле, везови, шамије кад приспеју у коју трговину, прво код њих шаљу на углед и пробу. Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али

Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се има, да случајно, ко зна, не укаже се каква прилика те она не буде постидна међ

каквим кући дође, оно материно усплахирено, преплашено истрчавање преда њ и оно њено уплашено гледање у њега: да се можда тамо, у дућану, трговини, није десило штогод, скрхало се, пропало, па он, не могући више да издржи, напустио, побегао

Јер, ко зна сада како ће он, Младен, тамо, у дућану? Можда ће се, више је но сигурно, штогод изгубити, штетовати, па онда овамо, код куће, да се нема ни колико треба...

И не имајући за шта да застрепи, узнемири се, што се нешто данас није учинило како је требало, па ће сутра можда што да се чује. Не. Већ мирно, сигурно се спава, одмара.

Али он, реда ради, само окуси. Могао би још више, али неће, не да се замери, већ, ако попије више, можда ће се загрејати, заборавиће се, постаће разговорнији, живљи, црвенији, и више би казао него што је за њега, за његове

А и зато да, ако попије кадгод више, ти ме не би баби можда дао повода да почне да слути како, ето, он, као отац му, воли да пије и биће сигурно пијаница.

има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај није долазио можда да каже његову погрешку, и онда непрестано стрепи док не види да је тај за друго дошао и друго разговарао.

прође, наступи мрак, остане се насамо, усамљено, да нема ништа што би реметило, изазивало страх, сумњу, бригу да сутра можда неће бити овако, да ће се штогод изгубити, нестати.

Свршило се и то. Напослетку сасвим. Нестаде оног страха, бојазни, да ће сада, пошто је отац умро, можда свашта бити од њих. Очева смрт престаде да се осећа. Као да га није ни било, јер место оца постаде он, Младен.

Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада. Колико пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно,

њу, њену наивност што она, ваљда бојећи се да ако се кадгод доцније у животу нађу, састану, да јој он не би кадгод можда пребацио, она се сад ставља као под његову руку, на расположење, да он одлучи, реши да пође за другог, како јој после

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Дим.). Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.).

нпр. Браство, 9—10, 442). Овде можда треба споменути и обичај да се детиња коса, пошто је кум ритуално одсече, чува после у б. (СЕ3, 16, 181).

(іб., 179 ид): то се данас сматра као шала, али је првобитно било можда лустрација после тродневног борављења у средини душа предака, које о свадби невидљиво узимају учешћа у свим жртвама и

и три зрна црна пасуља (СЕЗ, 19, 265); ловцу, пред полазак у лов, трљају руке б. (іб., 348). Можда овде треба рачунати и пропис да у житу којим ће почети сетва треба да преноћи б. (СЕЗ, 16, 258). Шкропљење б.

Б. има угледно место и у мртвачком култу, можда и ту као апотропајон. Кад човек издахне, меће му се у руке б. (СЕЗ, 19, 240).

(Браство, 9—10, 438). Најзад, жене о Отворним задушницама саде б. по гробовима (СЕЗ, 19, 61). Можда овде треба рачунати и обичај да се б.

ЖСС, 133 ид; ГЗМ, б, 1894, 386. Упор. римске палилије, од чега можда и реч лиле? В. такође и Еуген Фехрле, Дие култіѕцхе Кеуѕцххеіт ім Алтертум, 213). 2.

Буника; бун, балам, блен, блем, зубњак, зубњача, трава од зуба (в. Софрић, 58); можда и: браборац (ГЗМ, 20, 1908, 347).

има изванредну апотропајску моћ. Против вампира употребљује се в. колац, исто онако као и глогов (ЖСС, 326); можда исти циљ има и обичај у Самобору да походници мртваца шкропе китом В. умоченом у благословену воду (ЗНЖОЈС, 18, 128).

нпр. СЕЗ, 41, 1927, № 185; Милићевић, Кнежевина Србија, 133). Име биљке вид има можда везе са старинским истоименим божанством (<Чајкановић, О врховном богу, 106; 121; 153; 158>).

Име мишјакиња, за биљку која је лек за очи пар еxцелленце, дошло је можда отуда што мишеви, у приповеткама, знају травку којом се могу исцелити очи, в. СЕЗ, 41, 1927, № 44, 97; упор.

о неверној жени (СЕЗ, 41, № 54) момак и девојка венчају се ин аллер Форм ‹= по прописи› обилазећи око граба; можда је ово остатак старинског прописа, упор. паралеле ібид. стр. 520. ГРОЖЂЕ Траубен ‹увае›. Грожђе. Употреба г.

Ћипико, Иво - Пауци

наређује господар растежући бесједе, — па ћеш протелалити да се продају три дијела земаља покојнога Нике Смиљанића... Можда и нећу продати, само да видим на чему сам ...

Раде зинув, збунио се, ријеч му у грлу застане. Па му паде на памет: — Можда ме газда плаши да више истргне? И гледа у паре, и ћути ...

Ко зна, зна ли она што је прави живот, што је сласт и љубав...? Можда њено тијело није загријано жаром страсти, ваљада нема душе...? И он не може више да мисли, бол га савладава.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо. Ако овако потраје, смоћи ћу снаге да се дигнем из постеље, па можда и да изађем из ове мемле у којој се гушим.

Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости.

Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости. Можда би се неко и дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је ту међу нама, из дана у дан, занет собом.

ми се чинило да би тај калуђер−видар морао бити висок сув старац дуге беле браде, повијеног носа и продорног погледа. Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести.

овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог можда и највише јер је његов живот овде на земљи био препун патње, па му ваља измолити бољу судбину на небу.

Међу свим оним травкама за којима Доротеј трага по ливадама, можда би се нешто могло наћи и за Лаушеву несрећу. Ко зна, можда сокови скривени у цвету или корену, у семену или трстици,

Ко зна, можда сокови скривени у цвету или корену, у семену или трстици, могу васкрснути, поново, поново поново. Да ли ја то збиља

и учествујући у скидању чини на овај или на онај начин, задржали према њему пређашње поштовање, да не кажем дивљење. Можда се то тако догодило због тога што су сви они без изузетка потицали из себарских породица и што су били бескрајно

А можда је то тај измислио, желећи ваљда да подгреје и онако узаврелу легенду о нашој ишчезлој драгани. Једва смо чекали да се

као нечем неприродном, они натерују људе да их приме као чудаке, јуродиве занесењаке, друкчије од свих, обележене. Можда, помишљају каткад, можда је то та искра божијег духа утиснула на њиховом челу знак посебности, можда Господ преко њих

Можда, помишљају каткад, можда је то та искра божијег духа утиснула на њиховом челу знак посебности, можда Господ преко њих шаље своје тајне поруке,

Можда, помишљају каткад, можда је то та искра божијег духа утиснула на њиховом челу знак посебности, можда Господ преко њих шаље своје тајне поруке, можда је њима дато да докуче тајне земље и неба. Јелена Не гледа ме.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 75 (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) 76 (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... ) 78 СУМЊА 79 МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 81 (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) 83 ФАНТАЗИЈА У НОЋИ 84 ИСТОК 87 (ПОД НОГАМА МОЈИМ ОТИМЉУ СЕ ВАЛИ) 88 У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.

1880. НАД БЕОГРАДОМ Спомениче неми прохујалих дана, 3ашто ти је чело суморно и тавно? Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана, Што дигоше у зрак твоје име славно?

И ја слушам шапат непојмљивог збора, Шапат који тихо умире и тоне... То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне?

И ја слушам шапат непојмљивог збора, Шапат који тихо умире и тоне... То је, можда, израз дубокога бола? То су, можда, речи које клетвом звоне?

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО!

Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако, И гоним - јурим - а где ли ћу стати, - Судба ћу, можда, знати! 1882.

Весело чедо Аркадије цветне, Он не зна шта је трње, шта је кам; За кршне кланце он је слушô можда. Али по њима није ишô сам.

Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван. 1883.

1885. ЕЛЕГИЈА Престаћу и ја скоро. И са мном, занавек можда, Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад.

1886. (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света.

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Тако се човек не осећа овде никада усамљен, него је увек у добром друштву. Можда ће се у току наше преписке указати згодна прилика да Вас, драга пријатељице, упознам са најзанимљивијим личностима

- Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас. Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у Америци, четврта, на Европском северу, али она колевка из

Зато су вавилонски свештеници, већ најмање пре четири хиљаде година, а можда још и пре, груписали звезде неба у звездана јата и наденули им имена.

А Александар ми замера што сам постао Атињанин. Са обе стране дува ледени ветар да би ме отпирио одавде, а можда и са овога света. Крајње је време да средим све своје списе, а недовршене довршим.

Он је био велики господин, пријатељ, можда и рођак краљев, а сам краљ међу научницима свију векова. Једна слика на зиду моје собе, коју често посматрам,

Ова последња прибелешка мога дневника не мора бити тачна, иако су трусови у Цариграду врло чести. Можда је то била само вртоглавица, изазвана толиким почастима које се сручише на моју главу. Десетог маја.

дели два континента, уоквирена зеленим брежуљцима, обраслим класичним дрвљем, изгледала је исто тако дивно као и сада, можда и лепше.

дословце саопштава садржине Архимедових списа, он није ништа друго но веран препис једног старијег рукописа, а овај, можда, препис једног још старијег.

То је једно местанце у Славонији, за које сигурно нисте никада ни чули, а можда ни за ову покрајину, али ћете његов положај лако наћи на свакој земљописној карти Европе.

зато сам начинио и његов тачан препис да се, са потребним коментаром, сачува у Архиву Српске Краљевске Академије. Можда ће Вас, драга пријатељице, интересовати то наше стабло, па ћу и Вама да рекнем неколико речи о њему.

Она има огромно отстојање од Сунца, па и од Земље, те се можда и не види, а све кад бисмо је и сагледали, ко би је, за време те ноћи, могао препознати и разликовати од осталих

Трећи, можда најважнији узрок што се она теорија није могла да развије, био је тај што јачина Сунчевих зрака није још била измерена

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола... а сада да је мање... ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу.

Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда!

А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од тога трза и плаши?

КАТА Ама, не велим да деда због тога неће да дође, него тек онако... Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када...

Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш.

(Досећајући се): Ама да те ко не плаши? Да ти ко ноћу не досађује, или штогод кроз прозор не убацује или чак можда покушава да и сам код тебе уђе?... (Већ бесан): Који је то што сме тебе, децу и кућу ову ноћу да узнемирује? А, који?

Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то.

Једва чекам звона да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како треба, да му можда кандило није просуто, свеће угашене!

звона да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како треба, да му можда кандило није просуто, свеће угашене! И све, и њега и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу...

Јер, право да ти кажем, све ово што ће бити после овога, што ћу кадгод можда бити радосна, весела, и што ћу можда слатко дисати, спавати, све то, ако ме ти не будеш обилазио, све ће ми то падати

Јер, право да ти кажем, све ово што ће бити после овога, што ћу кадгод можда бити радосна, весела, и што ћу можда слатко дисати, спавати, све то, ако ме ти не будеш обилазио, све ће ми то падати као грешно.

онако сам, у ноћи, када бих се добро најео, добро напио и то још од твога јела, твога пића, (себи заносно): ох, не можда, него сигурно, сигурно, осећаји, жеље, успомене, надвладале би ме.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Неким девојкама се учини да је нови мајстор и порастао и раскрупњао се. Други и можда већи део паланке наставио је старо, оно што паланка сматра „шалом”: да извирује хоће ли однекуд малер, несрећа, брука

Чинило му се, тај земљотрес, та немирна деца, то је велика његова победа онде где је можда и он сам помало сумњао да може победити.

Излети у башту и поче да шапће: „Можда је болестан; можда је неправда терати га да ради што не може.” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме

Излети у башту и поче да шапће: „Можда је болестан; можда је неправда терати га да ради што не може.” Па онда узе скоро кроз плач говорити: „Нећу да ме савест једе, нећу да

Разговарати с њим није много вредило, али тиха његова песма, увек друга и друга, годила је као мелем. „Можда је у њему пропао неки талент?” рећи ће неко. „Пропало је ту више него талент: није тај момак као што треба.

” — Мајстор Коста је осећао да је баш те вечери необично лепо доказивао, па се лецну и разочаран и љут: „Да нисам можда запустио своје бриге? Је ли ти чега мало?” — „Шта ти је, Коста? ја у шали, а ти... — „И за шалу треба памети.

„Па шта! Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша. И можда се крстача госпа Нолина баш од чежње за својим драгим посинком, онако чудно издигла и усправила.

људи, сахрањен је био љубимац слуга гос-Тошин, баштован и авлијар Љуба, сведок несреће на салашу, и, говорило се, можда и учесник у злочину, али доцније, чудним путевима живота, нека врста зета госпа Нолиног.

А опет невидљивим конопцем везан је за госпа Нолу и гроб, или можда почасна гробница чувеног инжењера и професора у аксонској, некад малог Швабе у кући госпа Нолиној.

Тек је видим, не знам о-што зашто, хода по кући као и обично али у оку фењер... Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте...

Вечност паланке, то је важна, и можда не доста уочена ствар. Паланка је вечна форма људског друштва, вечна и свугде присутна.

Рукавице су сасвим нестале из гардеробе. По цео дан остаје гос-Тоша у собним ципелама, и у нечем што је можда прародитељ данашњој пиџами, у широким панталонама, и некој врсти женске рекле с мало дугмета и много гужваљака од

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на

Патио сам вечито од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из благодарности, својим првим зубом ујео.

одиста није ли то пужење којим човек почиње своје прво кретање у животу извесна вежба за практичан живот, или је то можда тако судбином опредељено да човек у доба кад је најискренији, у доба кад још не уме да се претвара, кад је најближи

И што је главно, можда н под сугестијом бабичине заблуде приликом мога рођења, а да би се што више прилагодио збрци коју средњи род прави у

Ја не бих умела рећи шта је то, не бих умела одмах наћи, али осећам тај несклад. Можда је то и тоалета. Глумице често пута облаче хаљине оне боје која одговара њиховоме лицу, али је питање да ли та боја

бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити: — Можда би то било претерано — ја не знам — ја нисам компетентна.

Има их, на пример, који налазе да је минђуша остатак варварства... можда... али се ипак мора признати да је леп украс. Зар не налазите?

души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког покрета, који би то нема сумње, далеко брже напредовао и можда већ победио када би жене имале бркове.

А можда сам и зато пожелео панталоне јер се у мени почео јављати нагон за прескакање туђих плотова. Тај нагон се у животу човек

* Ми нисмо били начисто да није ко од нас украо и, рецимо, прогутао та два слова; да ли нису можда пала са учитељевог стола те их фамулуз почистио и бацио на ђубре, или их можда учитељ држи закључане у фиоци па неће

прогутао та два слова; да ли нису можда пала са учитељевог стола те их фамулуз почистио и бацио на ђубре, или их можда учитељ држи закључане у фиоци па неће да нам их покаже.

Тако, на пример, Адам и Ева били су ми врло симпатични, вероватно са своје наивности, а можда и стога што је први грех једне жене уопште симпатична ствар.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници. Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане. На путу се нешто испречило... Као човек!.

Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх. Штавише, он можда верује да сам ја примирен. Уосталом, прошли смо ону шумицу, сад нема више чега да се плашимо. А ево га и село.

Било је нешто нераздвојно, неизбежно, што је можда и судбином опредељено. А сада, за ову батерију не везује ме ништа. Ја сам ордонанс официр.

Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство... не треба нам.

Раније, они су се још и заносили надом да ће се после једног силног налета повратити и можда осветити за нанесену штету и срамоту.

Друмом су шкрипала кола. По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара... Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци. — Припремали су се Бугари до првог октобра.

Данима ми гладујемо — додаје други. — Ако пођемо са вама, помрећемо од глади. Ако се вратимо, можда ће нас куршуми мимоићи. Гладни, погурени и помодрели од зиме, одоше они натраг.

Кад он отвори врата, угледах неке младе људе како нешто ћеретају. Врата се преда мном затворише. Иако је можда такав обичај, чинило ми се, ова је форма ипак могла сада да изостане, и да се учини изузетак према једноме официру

али... изволите на посао! Ћутећи, излазили су официри. Магловито ишчекивање постало је сада голо збивање. Можда су и они помишљали на узмак, али су избегавали и претпоставку да би једнога дана могли уништити оно за што су интимно

А кад тамо, дваестина кукурузних бусенова, можда једина драгоцена имовина некога Црногорца. Каже нам потпуковник Петар: — Слушао сам раније како жене у овим

Људи су били весели што улазимо у велику варош, где ћемо сигурно наћи хлеба, а можда и крова над главом. Силазећи са снежних планина и пустих кршева, посматрали смо, задивљени, куће, димњаке, из којих су

Пред Драчом сретосмо неку италијанску војску. Ухрањени и одевени, гледали су охоло гладну риту. Мисле, можда, да се војска цени по сјајном оружју и светлим дугметима, а не по срцу јуначком!...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

сте богати не бисте карте градили, Одлазили бисте у даљине, простора гладни; Ни да сам моћан не бих песме писао, Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?

мојој сени додаје, Да чудне моћи што ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као дивљаци; Можда ћу бити о њихов чун разнесен.

Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само. Или ти је срце птица што је ногом везана за грану У мраку: Сваки час труди се да полети, крилима залепрша, А

Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар; можда и претерујем меру алкохолства... али од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне... Ваљда бејах и сноб...

Треба ли још да напоменом да нисам анархиста, према томе идеја је дубоко логична у својој основи и гласи: можда и нисам рођен себе ради, али дошавши једном до свести да известан број потчињавања општем животу носи собом и

Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудио да то докажем; и још нисам умро. Тајанство рођења је исто тако велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен?

Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен! Можда се противуречим! Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма.

разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности али које су величанствене.

две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или један резултат, можда везан у другом.

Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.

не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.

храном морати сутра утољавати; тако да ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему?

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине!

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан.

Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи.

Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот. А вода већ до браде дошла.

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад

Сав ужаснут, потрча Дрвосеча ка жбуну где је оставио врећу с лицима. Можда би неким другим ово ђаволско могао да препокрије?

Али, размишљао, не размишљао — превише избора нема! Прислони Дрвосеча маску на лице, надајући се да ће, можда, ово последње лице ранија лица избрисати и вратити му његово.

За њих је сада мртав. А за себе? У раздање и у сутон мучила га је сумња је ли он икада и био Дрвосеча. Можда му се то само приснило? Само у лудоме сну приказало? Ко је он сада? Шта је?

Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да пође и нађе своје право лице или смрт. Можда Незнанац у црном огртачу и једно и друго скрива под својом капуљачом?

Цвет се пркосно усправи и рече Капљици нека иде. На трепавицама му је блистала роса. Можда суза? — Не оклевај! — рече Цвет кратко. — Ако већ мораш ићи — иди!

— рече Цвет кратко. — Ако већ мораш ићи — иди! Цвет саже главу, а Капљица скочи на Зрачак сунца, или је то, можда, био невидљиви небески коњић, ко зна? »Високо, све више, у плаву зеницу Сунца и ко зна куда још — идем!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Не скитај се, бре, и не крви, зашто ће те, можда, убијев!«... А кога да убијев? Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није...

(Обзире се, гледа по соби. Виче): Марко! Долази Марко. ТОМА Камо софра, вино? Служи газду, још сада, па после, можда, смрт ће... (Коштани): Ех, Коштана, кћери! Де! Не песму, глас само и свирку.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Како све то да се разуме? Можда би се могло примити следеће објашњење. У доба када је живео Марко, турска сила је била у напону и није било те снаге

Није јасно зашто је народни певач придодао Марку ову злочиначку особину. Можда је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних казни.

Можда је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних казни. Можда је народни певач случајно неку од ових казни везао за Марка.

Котарски сердари — каже Храбак — носили су на глави „високу шубару у облику чалме или, можда, и праву чалму. Изнад беле ланене кошуље облачио се прсник од две разнобојне тканине.

снагу која, слична надошлој реци, увек и у свакој прилици — између стража, заседа, тамница — уме себи да нађе пута. Можда су и ови људи стварно постојали — под овим или под неким другим именом.

Можда су и ови људи стварно постојали — под овим или под неким другим именом. А можда их је народ и измислио — у жељи да прослави што већи број бораца за слободу.

хита са тврдњом да је јуначку епику „стварао ужи круг људи, на неки начин привилегованих или боље обезбијеђених, можда на неки начин професионалаца“, који се не би могли доводити ни у какву везу „с неписменим, страховито придављеним и

Што и питаш? остали му пусти! Може да си нашао девојку, пак му идеш, носиш свадбарину; а можда си јединац у мајке, па ћеш, брате, тамо погинути, па што ће ти саморана мајка?

XИВ и XВ век), има веома старих и, можда, туђих, са стране позајмљених елемената. Један од тих елемената је Марково тамновање и избављање из тамнице, други су

Арапска љута покрајина је — можда — Караманија у Малој Азији, с којом је ратовао Бајазит ИИ (а Марко је био вазал Бајазита И).

Али судећи према целој песми, изгледа вам да је народни певач пре (и, можда, само) хтео да истакне разлику између Мусине и Маркове снаге него разлику између њихових класних интереса.

на три дела. Ђе су тебе гује из потаје, тј. скривени ножеви (вила каже гује да Муса не би разумео). 32 Ђема је (можда) Јеген (Јеђем-паша) из друге половине XВИИ века. Богосав је измишљена личност. Ти се јеси крви научио, тј.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна фарса Тетке падају с Марса Сви знанци и сви странци Можда су падобранци ДОСАДНО МИ ЈЕ ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ КРАЉ Рече краљ и скочи удаљ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ЦАР

Нађох протестну ноту СТИГО ЈЕ ПРОБИСВЕТ НЕКА СТИСКА У околини Скопља Баве се бацањем копља Та љубав жарка Можда им је остала од Краљевића Марка А можда им је бацање копља Тренинг за везивање снопља У околини Сланкамена Бацају

НЕКА СТИСКА У околини Скопља Баве се бацањем копља Та љубав жарка Можда им је остала од Краљевића Марка А можда им је бацање копља Тренинг за везивање снопља У околини Сланкамена Бацају камена с рамена Та љубав тешка Можда

можда им је бацање копља Тренинг за везивање снопља У околини Сланкамена Бацају камена с рамена Та љубав тешка Можда је историјска грешка А можда је неколико гамена Увело моду бацања камена У околини Сиска Баве се бацањем диска

за везивање снопља У околини Сланкамена Бацају камена с рамена Та љубав тешка Можда је историјска грешка А можда је неколико гамена Увело моду бацања камена У околини Сиска Баве се бацањем диска Та љубав претерана Можда им је

А можда је неколико гамена Увело моду бацања камена У околини Сиска Баве се бацањем диска Та љубав претерана Можда им је остала од Кулина Бана А можда им је дошла нека стиска Па се баве бацањем диска У околини Ниша Баве се

моду бацања камена У околини Сиска Баве се бацањем диска Та љубав претерана Можда им је остала од Кулина Бана А можда им је дошла нека стиска Па се баве бацањем диска У околини Ниша Баве се бацањем слаткиша Јавите нишком капитену

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјечак попаде магарца за улар. — Ти си се на мене ритнуо, признај! Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам. Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?!

— Ти си се на мене ритнуо, признај! Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам. Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?! Како си то извео, дедер?

Јованче га пријатељски загрли. — Шта је, Ниџо? — Не знам ни ја сам: можда ми је мушица упала у око или ме је убо трн у пету.

Стриц, као највиши, видио јој је чак и врата, а мали Николица само кров. Жуја, вјеројатно, није видјела ни толико, можда само врх крова.

— А од кога срамота? — питао би неко. — Можда највише од Јованчета, од Стрица... — Не, не, ни од кога појединачно! — признао би сваки дјечак.

— Ко би знао шта унутра има! — узбуђивао се све више Јованче. — Можда јазавац, лисица или нешто још опасније? Да можда нема змија?

— Ко би знао шта унутра има! — узбуђивао се све више Јованче. — Можда јазавац, лисица или нешто још опасније? Да можда нема змија? Мајстор Мачак озбиљно занијека главом: — Змија сигурно нема.

Него... а шта се оно прича о дрекавцу у овој јарузи? Да се он можда не крије баш у овој пећини. Мачак одједном поблиједи и устаде. — Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток.

— Па дрекавац је тамо доље гдје увире поток. Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак.

Зашто би се онда предавао? — Е, зашто! — поче да мудрује Потрк. — Ако он учитељу изда гдје се налази наш логор, можда га неће ни тући. Он и Мачак рећи ће да су се покајали, а ми .... онда ћемо ми за све платити.

— Заиста, нешто су се често сашаптавали — потврди и Ник Ћулибрк. — Браћо моја, док ми ово причамо, можда се већ потјера примиче Гају — опомену Ђоко. — Како би било да се ми сакријемо? — На дрвеће! Сви на дрвеће!

Ово је можда један од њих. Изгубио се у мраку и сад зове у помоћ. Зашто да га се дјечак боји. Глас му је тако дјетињски, нимало

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

око себе, узе ону зечју ногу и минђуше, шмркну и продужи посао и не размишљајући баш много зашто је добио шамар. Можда зато што је с тим начисто био да су шамари сасвим природна и неминовна последица бедног шегртског положаја.

Зато је више није певао пред мајстором. Па и оно малочас, можда шегрт Поте и не би запевао и, ни крив ни дужан, добио шамар да није сам он, исти калфа Коте, звиждукао баш ту исту

се која уда, он ни онда не прекида своје старање, него и онда разбира како се која влада и обилази их понекад; па је можда то и дало повода беспосленом свету те је чак — како тамо веле — „турио у песму“ чорбаџи-Замфира и неку лепу Цвету, па

Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу. Можда зато што је био човек мераклија и волео песму. Волео је да га песмом и буде и успављују.

„Леле, пшешко играње — има ли га у свет?!...“ рече Мане. Протрља очи бојећи се да га оне можда не варају. Али не, не вара се!

Лепо се ухватио и он у оро и води оро. И, зачудо, па некако баш и изгледа на коловођу! Или се то, можда, само очи навикле, па изгледа тако!...

зрацима сунчаним, него ће то бити јава, сушта јава; и брука ће пуцати по кафанама, по чаршији, по махалама, па чак, можда, и по новинама. „Ах“, тресну се у груди Мане, „што ће ми бидне ћеф да гу, ете, туре и у новине!

Пролазе мамурни практиканти и полицијски писари вечно промукла гласа, можда од издавања усмених наредаба, а још више од силних (како се они лепо изражавају) „крканлука“; пролазе учитељи, кисела

!... Јоште си зар спију?“ веле иронично и одлазе, а то су били већином они од Шарене чесме, можда баш очевици синоћног призора, који све знају, али неће да кажу.

По свом обичају отишао је на свој чифлук, где се често и радо бавио по неколико дана ради домазлука, а можда још — како је беспослена чаршија говорила — и ради неке чивчике своје, неке „Беле Веле“, како су је сви звали, а која

и сад се, као што већ рекосмо, кренуо у нади да ће можда бити штофа чак и за један пикантан и сензационални подлистак.

је дошла, они, Јорданови, су се учтиво извињавали: да им дете није још за женидбу, да није одслужило војску, да ће га можда послати горе у Грац на више трговачке науке (на што се тетка Уранија грохотом насмејала и рекла: „Лелее, старо магаре,