Употреба речи мора у књижевним делима

Употреба Риме Сличне речи

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине! Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ! Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја!

Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак.

Он мора доћи, мислила сам. Поноћ је... Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опаклија шушти. Он је!

“ И они одоше. Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... Алекса је на леђима носио

По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу. Затим се окрете чича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца.

Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. Однесмо мртваца...

Па баш да јој је мати три мужа отровала, она мора моја бити!“ Ја сам га одвраћао од тога, али све узалуд! Он се решио да је узме, и то још оно исто вече, исту ноћ!

Онака човека он да убије!... Па да је другог кога, него баш архимандрита!... Е! Е! — То мора да је потера... — слушајући капетанове речи, мислио је Миладин... — Сигурно ће за неким хајдуком.

Па и не видеше грдила и бруку наших дана, рекао бих последњих дана, јер кад год човек помисли на последње људе, мора се сећати и последњега дана, „што по реду доћи мора...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

бих последњих дана, јер кад год човек помисли на последње људе, мора се сећати и последњега дана, „што по реду доћи мора...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

— Мора да је био Прус, па је помислио да га је негде на барикадама републиканским погодило ђуле, а уистини и изгледаше као она

И они су нас баш изобиљски мрзели. Чуо сам, кад се по трећи пут одмакоше, где онај дебели шапну осталима: — Каква мора да је депеша што је добише?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А човеку је то дато; зато ако је колико ко у злу отврднуо и окорео, опет га зло мучи и растрза. Дакле, не мора ли луд бити ко мисли да му је ово чувствованије залуду дато?

дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно, познато, и кад може неповинима повредити; онда свак чесни чловек мора зло за зло признати и противити му се колико више може.

Наравоученије Неке су ствари саме по себи тако смешне да и невесео мора им се смејати. Видиш пијана како се јуначи да управ иде, а посрће, — свак се томе смеје.

” „Мучите будале“, — одговори магарац. — „Зар мислите гди је вами место, да ту сваком мора бити”. Наравоученије Није се нимало чудити што нису сви људи једнога начина живота.

А кад човек има неке дужности к животињи, колико више мора имати к себи подобном словесном створењу? Човек који зна да је маловременан на овој земљи, и који има поњатије о богу,

Оно што у овој басни мрзимо у бесловесном коњу, како нам се мора чинити у разумном човеку?| 48 Коњ и коњушар Коњу коњушар зоб крађаше и продаваше, а наместо тога чешаше га и праше на

и њежни човек стиди се и своје искати, а безобразни и παχύδερμος, дебелокожни, и оно што је дужан, и што и може и мора дати, одлаже: сутра, по подне, мало почас, и тако све тера напред.

Лепота је без разума цвет у блату. А кад ни жени не пристоји у самој лепоти сву цену своју полагати, мужеском полу мора то бити сасвим срамотно.

| 50 Јелен Јелен ђорав придомисли се пáсти покрај мора, здравим оком на суво окренут, од стране морске не бојећи се ништа. По случају пролазећи туда рибари, устреле га.

Тешко ту оном ко је миран и добар! Сваки час мора сваки готов бити убити, ако није рад убијен бити. Отети, упалити туђа села, разграбити, убивати, то су њихови

трутх wитх суццес муст бе нумберед амонг тхе фирст бенефацторс оф манкинд: Они који сприопштава истину с успехом мора бити причисљен међу прве благодјетеље человеческог рода.” Блажен народ гди се ово мисли и верује!

Све ли то мора остати? О свету! Така ли је на теби правица! Баш ли онда морам скончати се кад најбоље могах поживљети? Лекаре зовите!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Не спремајте им, лађари, једра и весла - оне ће и без лађе преко мора! ДОМОДРЖНИЦЕ Жене које перу кошуље лоповима, које убицама пресвлаче постељу; жене које кувају липов чај и

Оно тамо, под оним облаком? Иза оних седам жутих слама? Зар је оно насред пóљā пећ? Оно мора да је подложио неки из облака протерани бог, који се на земљи пробудио гладан, и коме је гладном било хладно!

У овом свету несланих мора и јела, Док нам се броје последњи тренуци, нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице, со суза, скупљена у Твојој

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

где је необично млого пута једно за другим рикнуо, и одма ту се зауставе и населе, уверивши се по томе рикању да ту мора добра и плодна земља бити.

Паде ми на ум што су ми Турци приповедали: да се цар не може видити, и који га год види, мора му од стрâ доња усна препући.

И заповедимо старешинама (кућевним), да свако мора довести на исповест а старешина мора најпосле остати. Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица

И заповедимо старешинама (кућевним), да свако мора довести на исповест а старешина мора најпосле остати. Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица млада учимо децу како се ваља

или други какав Турчин, на кога се млого на дочекивање потрошило, или су какву јапију или што друго плаћали што се мора на сву нахију порезати.

године, она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити. Једноме рекну: „Удри ти кнежева ̓азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза.

Прелазећи преко ваљевске Колубаре и Тамнаве, где годе ноће по једно говече закољу, а село им мора ̓лебац намесити, одакле по неки товар жита понесу, јербо су, каже, имали у планини Кљештевици збег.

Сва војска повика: „Тако је, тако је, и један старешина бити мора свима; но међу нас љубов и слогу! и да се с Турцима бијемо и нашим старешинама покорни и послушни будемо, али да и

На то нам он каже: „Наш јелчија дивану турском говорио, но ништа успео није. Сам је Реис-ефендија казао: да та раја мора сва помрети, која се тако често буни” — Просили смо на то од њега совата, и да се овај двор с прочима подузме нас

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Јест, јест... корали — потврђује учитељ. — А где ли то расте? — Не расте то, болан, него се вади из мора! — рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора?

— рече Марко, па погледа опет по свима. Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу?

Сељаци гурнуше један другог лактом. — Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално! — потврђује учитељ.

— потврђује учитељ. — Они то ваљда зароне, па ваде? — упита Максим. — Дабоме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест мерџане. Је ли, учитељу? Учитељ потврђује: — Јест, јест!

— Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? — упитаће један. — Јест ја — одговори други. — Мора да их је нешто поплашило.

Није вајде — баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање!

А овај капетан јок! У њега су послеподне, особито лети, прозори отворени, на столу мора бити цвећа; зими кади се измирном или шећером... милина ти ући.

— По четири-пет дуката! — зачуди се Милун. — Ја шта ти мислиш. Најмање од весеља мора му пасти барем сто рпоша. — Е то је доста, доста... богами! — рече Милун машући главом.

— поче Среја двоумити — Ама слушај ти ово докраја! — рече Видак. — Ја сам овде обавезао и газда-Милуна. Оно мора бити по ворми кад се 'оће писмено. — Јес', јес', ту му има нека ворма! — потврдише остали и опет се нагоше да чују.

није дужан давати никакве накнаде Милуну, а слободно му стати где хоће под најам или радити свој занат; да газда Милун мора оправити Сретену бубањ или му нов набавити; да је дужан платити Сретену да оним људима што су се жалили оправи судове

или му нов набавити; да је дужан платити Сретену да оним људима што су се жалили оправи судове или, ако то неће, да им мора у новцу дати накнаду.

Механа му је на згодном месту, баш на друму сеоском. Ко год прође и потера или понесе што у Београд да прода, мора проћи поред ћир-Трпкове механе и дућана. Ћир Трпко, наравно, не пропусти никога дак с њим што не пазари.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!... Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. Томе она отвара своја недра и даје своју милошту...

Томе она отвара своја недра и даје своју милошту... А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља. У доба кад се догађај о коме приповедам десио, Мачва је друкчије изгледала.

Ако кога ухвати грозница, тролетна грозница, нека му попа Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми!... Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице).

И толико понижавање, и опет се отрпи!... Како може да се трпи?... Мора се!... А зашто? у селу је живео субаша. Па ко је тај субаша? Да објасним.

И мислио је: нико о томе н зна! А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло.

Лазар и он не могу живети под небом, један мора бити мртав! Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара... И, чудновато! Од тога часа он беше други човек.

Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој...

Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој... И још много требало је да јој каже...

Толике мисли, толики осећаји... а он их не умеде казати!... Али је осећао да јој мора нешто рећи. И рече: — Залучујеш телад? – Ја. — Колико ћеш имати „зимкуља”? — (Краве што се музу преко зиме.) – Пет.

Харамбаши се допаде ово самопоуздање. — Али хајдук хајдука мора чувати и бранити. Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на

Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима својим из боја изнети! — Млад сам, снажан сам!... То ми неће бити тешко.

Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста... Иако је дошао у хајдуке, иако је знао да као хајдук мора крв нролевати, опет му ово дође ненадано, наједнапут...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

24 ПОЕЗИЈА 26 ЗИМСКИ ПАСТЕЛ 27 ПОДНЕ 28 РИМСКИ СОНЕТ 30 САМОЋА 31 ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ 32 ПОРЕД ВОДЕ 33 КРАЈ МОРА 34 СЕЛО 35 ЛЕТО 36 СЛУШАЊЕ 37 ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ 38 ДАЛМАЦИЈА 39 НОЋНИ СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ

Опет једно вече... И мени се чини Да негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца у првој тишини, у блиставој сенци смарагдових гора — Бледа, као чежња, непозната жена, С круном

И мора светлости сјаје и трепере, Век за веком тоне у пространства сјајна — А њен бол и живот остали су тајна За бескрајни

и бора, Младо, крупно сунце пржи, пуно плама; И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетњега мора.

Све кипи у мени, кô плима кад стиже: Као сад да постах! Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора.

КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора. Слуша шум Јадрана, И где век за веком неосетно следи.

А кад је пробуди сребрнаста зора, У њој вас дан шуми ноћна песма мора, Пуна једне болне неутешне сете. ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ Тај дан тако тужно звонила су звона, Болну неку песму из

Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора. И пламен док хвата крвавијем сводом, И пуши из модрих маслинових гора, Гордо, са далеко раширеним крилом,

ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини.

НАТПИС С мора на чијој црној плочи Сва мирна сунца седају, До на брег смрти, с кога очи На оба света гледају — Понор по понор,

А Недеља у шуми села, Чека кад први одмор доспе, Да широм поља брзо проспе Крвавих булки мора цела. МРАК Иде ред црних јабланова Сву ноћ кроз мрачно поље жита.

На обали морској моје срце има Жамор неког вала што вечито плине; Што чува свег мора звуке и горчине, И сву хуку давно нестанулих плима.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тада га Бог шаље, те да му „са дна мора“ доноси и разбија камен, и унутра су два жива црва. — „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!

кад ми је било дванаест година или по оном погледу коме недостаје цео свет; или по она два црва у камену са дна мора, или по Шекспиру; или... тек ја њега познајем!... Али није, забога, не познајем га!

Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме иштао, нити је она смела поменути да је куда поведе.

— Нема је — рече и официр, али мирно, као периодичан чиновник који зна да после пет година мора доћи класа. — Што ли, боже? — рече опет казанџија. — Ваљда... та да... овде и нема Турака...

А он ништа — жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди! — Па дабогме! — Само то ми се не допада што проси. — Па мора да једе! — Знам! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати! Лепо да му кажу: Нâ ти, брате!

како да кажем?... то је страшно погледати! довде одсечено, — а човек хоће хлеба! Па сад зар да проси? Мора! Не може да оре, не може да копа! Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси.

— рече капетан. — Та звижди, бог с вама. Благоје истрча наврат-нанос напоље. Мало после врати се покуњен: — Мора бити да је неко вабио вашке. А има и угурсуза, па дувају и у кључ.

— Дај боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: „Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи! Нема, море, оваке девојке ни до деветог села!

Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: „Нисам ја то ни у оца радила! Што даја месим хлеб за цареву војску?

Не пази кад заврће славину на бурету. Хлеб јој прегори, да се цела пећ мора бацити свињама. Облачи стајаћу рубу радним даном.

Арсен опет ћути. Хтео би да избегне одговор, ал' и ђеда сасвим упорно гледа у очи и ћути. — Мора бити — рече Арсен — да је Бурмаз здраво мазио! Знаш, јединица му је.

Нијесу се дуго препирали. Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити — мора! И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут. Силне се припреме чине.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

као добар пастир ни ту да се издваја од своје поверене му пастве, него седи као станац камен или кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору.

— Бештија једна — мисли у себи госпоја Перса, — мора она свуд свој нос да забоде! Ништа друго него је дошла само зато да види шта вечерамо. А баш је и потрефила!

Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака

А девојке су рекле да су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пóшу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.

— говорила би попадија, — а куд би био виртшафт без пáтка. А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!

Баш је она нека Јуца. Пударуша једна! — Па каз’о је још и то шта воле да једе — наставља Ержа свој рапорт. — Па, мора да каже сирома’; види и сам ди је запао међ паоре! — вели гђа Перса.

— О, паоруша једна! И она зна шта је »покенес«! — А он каже да воле гужвару са сиром! — наставља Ержа. — Па мора, сирома’! Дај, мисли у себи, ма шта, само да не остане гладан. Боме, пишкоте му и неће спремати!...

Пера. — Изредна, чрезвичајна чорба! — Е, то је Јуцина слава, она је данас била редуша... — А, госпођице, мора се признати... у тим годинама, па тако мајсторски зготовити! Могли би гастгеберај отворити! — извали г.

Сави, а на балу је увек била малерозна. Окрене ли је само двапут тенцер по сали, — њој се мора десити неки малер; мора да јој пукне хаљина испод пазува на леђима.

Сави, а на балу је увек била малерозна. Окрене ли је само двапут тенцер по сали, — њој се мора десити неки малер; мора да јој пукне хаљина испод пазува на леђима.

— Ах, бештијо једна, гледај само како је пакосна, мора да уједе! — рече у себи гђа Сида љутито, а посматра Перу и Меланију како су сели једно до другог па разгледају албум.

’Ајд’ спаси бог! Па, да се то иде, — вели задовољно поп Спира устајући. — Знам ја њу добро! Али до довече мора ми се она оддурити! Е, па сад, збогом! — прашта се поп Спира са свима и одлази са поп-Ћиром.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи. Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу.

Он, чак, није ни просио. Њему се на ноге доносило. Чим ко умре, то се зна, да одело, у коме је умро, то мора њему, Таји, да се пошаље. Његово је то. А он би увек још тражио: — Што већ сви не помру?

Па, кад дође код Таје не само што му не да ништа, већ га тера од себе, изгура из његове собе те он мора напољу да ноћи... А често и бије га.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити. Он је хтео још науке у свету да профитира.

Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити. Он је хтео још науке у свету да профитира. Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у

— А како је са хиљадом, јер, ја искрено исповедам, без тога ништа не може бити. — Та ја мислим да то не мора одма' бити. Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу.

— Ја добро мислим, ал’ треба још да се промислим. Ја држим већ је по посла готово, а и друга половина мора набрзо ићи, јер ја оклевање не трпим. — Ни ја! Што има бити нека буде на брзу руку.

Када су кући дошли, почну наново размишљати. Љуба мисли како ће та ствар испасти. Ако Перси у кућу дође, мора своју оставити, па није прави господар; рад би Персу у своју кућу довести, са свим имањем и дететом, али старац је

— рече мало разљућена мати. — Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла.

Бадава је тутор говорио да он девојку не слуша, да је она проста, да слушати мора, а Љуба ће је научити, — Љуба неће ништа да зна. Он такну неваспитану девојку, вели, не може узети. Дигну се и оду.

онда мушко излаже се сваком малеру, само што жели да постигне; тако исто и женска за љубав каткад и у мушке хаљине се мора облачити. — Па то је абентајер? — То је. — Хвала лепо, ја га не потребујем. — Ал’ тек је опет лепо читати.

— Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући. Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор.

Дође и време ручку. Сви се наместе. Господар Белкић био је човек од старога шлога, али врло проницателан. Он мора Љубу још за ручком искушати да л’ је отворен. Разговара се са по ока мери Љубу.

Љуба нема мане, само још преко једне пробе мора проћи. Донесе се печење — дугачак матор зец. Ко ће га транжирати? Код господара Белкића није био обичај, или да

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Нико. — Јел'те имате ли ви доказа ко сте? — Ама људи, ама ја вам... ама ја сам чуо. — Господо, то је шпијун, мора бити шпијун. — Сигурно, сигурно шпијун. Па пун је Београд шпијуна. — Шпијун заиста? — Зар већ?

Идите кућама и спремите се, рата мора бити! Само се њему чинило да он то не би казао онако обично, него би некако грозно заурлао снагом оне вере коју је

— Дакле, друже? — Да, кад се мора онда драге воље! — Драги Јуришићу, теби је лако, сам си. — Ником није лако па ни мени, — одговори Јуришић.

да затворим разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити.

овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити. Два рата и једна побуна, ти тек што данусмо душом, ево ни ране ми нису још суве, а, врага, шта се понова спрема.

Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим,

Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно

Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно да ли

Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата. А зашто мора доћи ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно да ли је боље да до њега дође или није

Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти буран, победнички живот.

Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити. рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити

рата и све треба пустити да иде како иде. И онај Христић што се оженио пре двадесет и три дана мора оставити жену, оно дивно витко и ватреностворење, и са мном заједно у батерији понова пунити оне топове.

Африка

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај!

скоро је од пурпурног Неколико мајушних кућица обојених зелено на овом пурпуру, између плавила неба и индига мора, радују необично. Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну.

Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода.

Не могу евоцирати свечану, скоро патетичну, тишину тропскога мора увече. То би дало сву величанственост визији архипелага на њему.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Прва велика зграда у близини, даље од мора, је „Гранд Хотел“, за чијим су столовима искупљени сви белци Конакрија, Има их десет–петнаест за двадесет до тридесет

Обале и плаже Табуа појавише се жуте као злато између зеленила растиња и бледе сињости мора. Најпре најнежније боје, зарђало црвене, љубичасте, сепија, и сви тонови зеленог, стапале су се иза неколико

“ Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта

или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао.

Све те ствари начињене за путнике, које изгледају тако компликоване, употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу.

Вуије хоће да ме прати још који километар даље од места на коме мора сићи да би стигао на плантажу. Затим би се морао враћати пешице што је, разуме се, сувишно као замор под оваквим

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио. ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет! ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки.

(Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.

(Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти. ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете. ЈАЊА: Што се ти мешаш у наше разговор?

МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања. ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут. ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!

ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи. ЈАЊА: Што оћи, што нећи? Мора, кад кажи папу! Да го шиљим у Атина, да пошљим у Америка, мора да иди, кад оћи папу. ДИМА: Е, кала.

ЈАЊА: Што оћи, што нећи? Мора, кад кажи папу! Да го шиљим у Атина, да пошљим у Америка, мора да иди, кад оћи папу. ДИМА: Е, кала. ЈАЊА: Да буди свадбу, не свадбу, да ти дјавол носи српско проклето обичај!

Сад имамо сугубу штету. Сирота, сад не могу ни аљину добити, да се једанпут и ја поновим! ЈУЦА: Богме, он мени мора купити шешир, макар му сви по кући поцркали!

ЈУЦА: Истина, и ја сама млого не знам; но мислим да ће и толико за тебе доста бити. Свака девојка, прво и прво, мора да пази на свој штелунг. Која на то не гледи: мала, висока, сува, дебела, она није ништа.

тако ућутали? Вами је жао за коње? Не пчелите се, купиће кир Јања друге. КАТИЦА: Жао ми је само што се мора тако стар једити. МИШИЋ: О, лако се може човек утјешити, кад има у сандуку дуката. ПОЗОРИЈЕ 3.

Господар нотариус, ви сте паметно муж што сте ми једна лепа шпекулација казали. Ви мора бити да сте Грк. МИШИЋ (смеши се): То може лако бити. ЈАЊА: Е, што сум казао? Право Грк, право грчко памет!

(Отиде.) МИШИЋ: Овај све о коњма бригу води. Сирома, поплашио се да и не мора дерати, но ја сам крив што сам старца на то навео. КАТИЦА: Зар то није истина, господин Мишић, што сте му казали?

глуви слуга то учинио, не знам, доста је то што је пре негди, спремајући се на пут, кој до неколико дана предузети мора, пасош извадио и сад га без печата налазим. МИШИЋ (разгледа пасош): Хе, хе, хе!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а

Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војску и дочепао се Двора.

Ја то понављам: МОРА. Имаће да се привикну и науче камералним законима. И вармеђским законима. Ношење незакованих мртвачких сандука је

И вармеђским законима. Ношење незакованих мртвачких сандука је забрањено. То мора да престане. МОРА.“ Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамо дакле папагаја.

И вармеђским законима. Ношење незакованих мртвачких сандука је забрањено. То мора да престане. МОРА.“ Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамо дакле папагаја.

Све те приче пандура, о пуцњави по касарнама и паљењу стогова, у близини барутана, мора да су измишљотина, да би се, улагивањем код њега, правила каријера.

У тренутку кад гроф Палавичини помену да је, отсад, забрањено да мртве износе у отвореном сандуку, и, да мора, отсад, да их сахрањују у закованом сандуку, неко му нешто, из гомиле, довикну. Гроф се био збунио.

Са владиком Василијем креће цела Чрна Гора. У Тријесту чека да пође сиротиња што је дошла преко мора, са албанских страна. Митровица је пуна сиротиње што је из Срема пошла.

Да децу врате у бабину кућу! Ако баш мора бити, даће им децу, кад пођу у Росију, али дотле, нека буду мало радост, баби, и деди!

Био је немоћан, да им помогне, а проклињао је своју судбину, да мора да их гледа, како их на Бегеј терају хусари. Инџилири, геометри, долазили су, међутим, и даље, свако јутро, у Махалу,

Говорили су да ће они да се врате, ако тако мора бити, откуда су и дошли, у Сервију, то јест у Турску, а да неће под спахије, у паорију.

изненада, иза црног облака, сине муња, па осветли читав предео пред нама, Трифун, у истом тренутку, сети се да то мора бити колона нових насељеника, која се очекивала.

Теодосије - ЖИТИЈА

се обрадова његову доласку и посла своје благоусрдне слуге са својим коњима, да са сваком почашћу доведу светога од мора.

Сви који су били у лађи, видевши брзо укроћење мора и ветрова речју светога, ужаснуше се од чуда и слављаху Бога, који такву власт даде људима, и припавши ка светоме

И док је још ова реч била на уснама светога, одмах се од мора изнад лађе узвиси вал, држећи као рукама превелику рибу, и у руке светога, где лежаше у лађи, на прса је његова положи.

А цар посла своје благородне слуге и своје коње, да са сваком почашћу узму светога од мора са његовим потребама. Када је свети дошао у град Трнов, предусрете га цар и љубазно га прими, и велико славље због

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Она се простире од Целовца и Љубљане до Солуна и од Јадранског мора до Црног. Има шеснаест милиона становника и подељена је на више држава и покрајина.

и у моравско-вардарској области су најбољи они „психички профили“ који се повуку са запада на исток, од Јадранског мора према моравско-вардарској долини и даље; на доњодунавској плочи и у сливу Марице су најбољи они психички профили који

На „психичком профилу“ од Јадранског мора до Балкана јасно се запажају разлике између становника Боке Которске и Шопова у околини Пирота и Софије.

Констатовали су да се неосетно разликују језици којима се говори од Љубљане до Солуна и од Изонца до Црног мора. Словенски лингвисти су први груписали ове народе под именом Јужних Словена насупрот другим словенским народима,

Доцније га треба учвршћивати и даље неговати. Идући преко Балканског полуострва, од Јадранског мора ка Црном, испитивач ће наићи на знатније језичне и етничке разлике, нарочито улазећи у области насељене Бугарима.

„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети.

тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде.

Земљорадњом се готово нису бавили. Природа земљишта их је упутила на сточарство. Географски положај између Јадранског мора и моравсковардарске удолине, на попречним путевима, учинио је од њих кириџије или поноснике.

због малих увреда ишли у хајдуке, јер су као сви динарски људи сматрали да се без образа не може живети и да се увреда мора осветити. Највише их је ишло у хајдуке због неправде и од разјарене мржње.

мору, то јест становништво готово свих крајева који су обухваћени развођем између слива реке Дунава и Јадранског мора: то су, са југа на север, Бока Которска и Скадарска крајина, цела Далмација, Кварнерско или Хрватско приморје,

Ови други чине већину у више јадранских предела. Ово се јужнословенско становништво изменило под утицајем мора и медитеранске климе: једино су се међу Словенима неке групе из ових крајева прилагодиле медитеранском начину живота,

Оно је готово као неки просек између Балканског полуострва и Италије, један залив Средоземног мора, на југу стешњен Отрантским каналом и сасвим по страни од великих путева средоземне пловидбе.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не

— Нема га, значи, у води, јадан ја и кукаван! — отхукну чича — мора бити да је још гдјегод на земљи. У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с мачком, али и

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

нећу 4 Напоље из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на сувом Напоље рекао сам напоље Напоље из моје живе

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

НОВАКОВИЋ: Не видим зашто тебе то све толико узбуђује? Има случајева са којима се човек мора мирити у животу. Упорство у оваквом случају је право дивљаштво...

АНА: Не, колико ја знам, ништа. АНТА: Идите, зовите је, реците јој ствар је врло важна, не мора баш сва дугмета закопчати. Идите! АНА (оде).

Ја ћу вас лепо молити, рођаче, да одете лично, То није далеко, Министарство грађевина, да одете, знате: он већ мора бити тамо, задржао се можда у којој другој канцеларији, али је без сумње тамо.

СПАСОЈЕ: У, 'ајде да си казао, на пример: угасило се сунце, лепо, примам; што светли мора се једнога дана угасити. Примам!

И зар то може тако да буде? Зар то може како ко хоће? Ја мислим да у уређеним западним државама мора постојати о томе какав закон и по том закону: ко је мртав, тај је мртав. Код нас, међутим...

ЉУБОМИР (нервозан, узбуђен још увек): Не можемо сада о томе говорити. СПАСОЈЕ: То мора да је нека позамашна сума? ЉУБОМИР: Да, тако нешто!

СПАСОЈЕ: Не крије се, душо, али је тај разлог такве природе... ВУКИЦА: Мора да је то врло чудан разлог. Заказати дан венчања, објавити то тако рећи целом свету, штампати и позивнице, па

Је л' постоји он? СПАСОЈЕ: Па он каже да постоји. ЂАКОВИЋ: Е, то је оно, видите, а њему се у оваквом случају мора веровати. СПАСОЈЕ: Па, добро, зар ваша моћ логике не може некако да докаже да он не постоји?

ВИИИ АГНИЈА, ВУКИЦА, СПАСОЈЕ АГНИЈА (излази из Вукичине собе): Укус, укус, укус! Укус у свакој ситници, то ти се мора признати. ВУКИЦА: Сад не можете рећи да вам нисам све показала? АГНИЈА: Ах, да, све, све, све!

СПАСОЈЕ: Па? НОВАКОВИЋ: Адвокат потврђује да је мој брак појавом првога мужаа одиста анулиран и да се моја жена мора вратити своме првом мужу. РИНА: То би било ужасно; то би била најсвирепија казна!

СПАСОЈЕ: Ја сам веровао у нашу победу, јер сам увек ценио ону народну мудрост, да правда мора на крају крајева победити. РИНА: Па добро, куда ће он сада? СПАСОЈЕ: Он се враћа у покојнике.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

окретао глобус показујући трудничку облину земље и острва Јужног мора о којима сам контикијевски размишљао, на која ћу једнога дана морати да одем.

- Неко мора и да крмани! - рекао је, иако је скела била заглибљена у муљ до гуше. Наслонио сам се на ограду и погледао га, а

Кажу да синови обично личе на мајку. Ја немам ничег њеног, споља не, иако смо изнутра исти. Ни она не мора да се окреће да би знала да сам ја ту, нити пита шта је то о чему говоримо, она зна и лице јој изгледа постиђено.

који је мене ђаво одвео да слушам трабуњања оног шашавог попа, а и звоно за улазак професора у учионице већ избија, он мора да се чисти, све што имамо расправићемо код куће. - Биће ми посебно мило!

Осетих како ми хладноћа мили низ кичму, а онда одмахнух главом: ипак је бољи план о путовању на острва Јужнога мора.

отац, а да није отишао даље од Београда или Сарајева, и испричах јој о својим плановима за путовање на острва Јужнога мора. Очекивао сам да ће се зачудити, али она само упита када мислим да кренем.

У девет њен отац се враћа са дежурства а она дотле мора да потрпа оне најмање у кревет. На снахе што се тога тиче не може да рачуна, јер оне имају доста својих пацовчића које

Постајало ми је јасно зашто су се Влада и мој Стари редовно заљубљивали у курве. То мора да је јаче од њих, говорио сам сâм себи, све док нисам погледао у Неду и сетио се мајке и Рашиде.

- Ипак ћемо кад почне лето, и ми кренути, Рашида! - рекао сам, а она ме ухвати за руку. Сада ми се ни острва Јужнога мора нису чинила недостижна. - Отићи ћемо, отићи ћемо, Рашида!

Пожелех да пођем тим правцем или према обали мора, а одатле, о Боже мој, одатле бродови плове на све четири шашаве стране света.

говорио сам о Соломонским острвима, о острвима Галапагос, о корњачама тешким до две стотине килограма које излазе из мора само да би снеле јаја у песку, о малим корњачама излеженим из тих јаја, затим о птицама које вребају тренутак излажења

се може ићи до сто један и назад, и ја нисам ни приметио да сам стигао до Погаче, јер је то чворна тачка коју човек мора да пресече да би стигао на Тису, или већ неко друго лудо место.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Погодио га је сасвим, само није требало да је у „свој“ величини; мора да је сликао пародију. Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и

— Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети. — Па већ и твој Пера скоро ће те заменути.

Сад се господар Софра дигне, време је већ, мора кући. Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао.

Чула сам како је то тешко бити на „искушенију“, онде јако секирају, не један је од тога већ умро. — Па не мора баш бити ни калуђер, може бити прота, и то није рђаво. — Не би’ волела да носи реверенду, волем сабљу.

Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица. Колико сам их сâм честити’ познавао. — Тако је, и сам се надам, да ће од Тоше човек бити, добро се учи.

В Сви се за пут увелико приправљају. Састају се, договарају се. Господар Софра је човек који кад што предузме, мора продерати, куд пукло да пукло.

А ’де је „ауспрух”? — У први коли, де ћемо ми седети, није добро; мора доћи у велики сандук у друга кола;, у сандук нек’ се метне сено. Је л’ у два бурета? — Јесте.

Мати је, додуше, надгледала, али тек дању; ноћу се није показала, а у механи ни дању. Тако исто и кћери. Пера мора бити целу ноћ на ногама; наравно, мора се и пити, и то са лађарима, ној и то добро умеју.

Тако исто и кћери. Пера мора бити целу ноћ на ногама; наравно, мора се и пити, и то са лађарима, ној и то добро умеју.

— Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте. — Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина. — Тај ће наш бити — Тај ће мој бити!

При одласку комисије, још је господар Софра све добрим вином почастио. После одласка комисије, друштво мора још који дан остати, док се рањени кочијаши опораве.

— Нипошто. У долами! И молер је за доламу. Господар Софра реши се за доламу. Но кад је већ долама ту, мора бити ту и ћурдија и све остало што томе одговара.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Велико јато врана мора да је пролетело однекуда, јер њихово грактање испуни ноћ и поче да се диже у висине. И тек што је, онако тргнут из

Увиде да је срећа братовљева сасвим случајна, али да тако мора бити. И он је могао, случајно, наићи на ту жену, али кад није, значи да није за њега.

А погледала га је широм отвореним очима, да му се учини: стиже на обалу дубоког, модрог мора. Чинила се као да јој је потпуно непознат и питала га је ствари које га пре никад није питала.

је при растанку и осрамотивши је пред целим светом, бојећи се њених суза, дреке и несвестице, чега ипак, при растанку, мора да буде. Никада досад она није била изложена пожуди, нити је ико, осим њеног мужа, био тако крај ње, у близини.

У ствари, Вук Исакович клонио се и сам Принцезе Матере, мада га ни она није тражила. Клонио се да јој не мора гледати у лице и да јој не мора стати близу.

Клонио се да јој не мора гледати у лице и да јој не мора стати близу. Разлика између оне које се сећао и ове сад, беше тако ужасна, да је цело вече ишао по дворани

Изгубивши страх, почео је да мисли да мора победити где год се појави, па није више много марио за ратна већа, упутства главног заповедника и писма са Двора.

Исакович је мислио да мора полудети, ако овај и овакав рат још дуго траје. Као и Вуич, Маркович, и други заповедници, и он је поваздан чечио пред

врху воћњака, изнад вароши, са звезданим небесима за собом, у тами кровова што су у дубини били пуни голубова и ласта, мора да има нечег небесног за њега.

Спаса јој мора да има негде, као и њему, мишљаше, а да то дивно безбрижно време, што је хтео да проживи са својом снахом, прође, као

Веровао је да ће, овога пута, доживети нешто што оне друге нису могле да му даду и веровао је да мора постојати у његовом животу неко доба у ком ће му бити пријатно и добро, лако, као на небесима, као што је његов брат

животу неко доба у ком ће му бити пријатно и добро, лако, као на небесима, као што је његов брат Вук веровао да мора негде бити нека добра и красна земља, куда сви треба да се иселе.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“²⁰ У Бачкој, и не само тамо, сматра се да кад девојка свом момку метне кришом у џеп слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп.

Систем љубавне магије мора се ставити у шири контекст магијско-религијског модела света, архајског виђења човека и космоса које је заједничко

пример, када момак хоће да га заволи девојка, он своју изабраницу, док су у колу, додирне главом закланог петла, и она мора поћи за њим „као што кокошка иде за петлом“.

) мора постићи свој тако снажно жељени циљ — пробудити његову љубав. Тачним изговарањем бираних речи она верује да ће отерати

“ Ове снажне речи, које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без ефекта — драги који за њу не мари мора дојурити ма где се налазио. Поетичност љубавних басми у тесној је вези са њиховом психолошком функцијом.

Да би речи погодиле свој циљ, да би изговорена формула била делотворна, она мора бити песнички снашжна и лепа. Ево једног примера љубавне басме која је истовремено и лирска песма необичне лепоте:

“² Постоји више забрана којих млада мора да се придржава ако већ жели да има деце. „Не ваља се“ да сандук с младиним даровима буде затворен за време венчања

Тако, на пример, у околини Бољевца, за време свадбеног ручка „бака доноси зету печеног петла и он мора од тога да једе“ зато „да би зет вршио своје брачне дужности као што их петао врши“.

⁹ Често нису ништа укусније многобројне мешавине које нероткиња мора да попије не би ли тако зачела. У Скопској котлини жене верују да моћно средство које помаже зачеће јесте прах од

За време купања жена мора да поједе по једно зрно од глога и од шипка.“²³ Ритуално провлачење је у многим приликама (болест, урок, тежак

Сада је јасно да нероткиња, због става шире друштвене заједнице и посебно због њеног тешког положаја у породици, мора бити крајње несрећна и очајна.

Трудна жена много више мора да поштује негативна магијска правила (забране) него да врши позитивне магијске радње. (И) ТАБУ-ПРОПИСИ У ТРУДНОЋИ

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Као између планета и звезда пратиља, зна се између поданика и цара колико је миља, и којом стазом ко ићи мора да не дође до судара.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Рашчлањивали смо све што бисмо стигли, ништа не предузимајући да се извучемо положаја. Мора да смо били смешни, онако занесени, свако са веома високим мишљењем о себи, без иједног доказа да смо изузетни, без

умирао сам од страха, а говорио сам да ствар још није зрела, да не знам довољно добро француски, да моја уметност мора да проистекне и да се расцвета — да, баш тако сам казао — из овог тла, из овог поднебља, и штатијазнам; на крају рекох

— закључи неко. Мислио сам све време на то како је Вера поверовала у наше приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и радости, тако различит од наше родне провинције, у којој се ноћу чују

Време за плаћање куцало је у џепу. Зар сам морао да путујем четири стотине километара по блатњавом дну једног бившег мора да би ми овај пар позирао за причу која се поновила толико пута, у сваком граду иста?

Бацајући тако коштице кроз прозор, да би по њима идућег лета поново пронашли пут до мора, уђосмо у Сарајево у дугој, суморној колони покислих аутомобила.

Тада се сети да има час гимнастике и да мора вући са собом оне одвратне патике – потражи их и смота у новинску хартију па се сјури низ степенице, производећи

»краљице пећи«, док је он из последње клупе зурио кроз прозор према брдима сањарећи о синоћњој лепотици, о томе како мора да изгледа када нага лежи на одраној кожи сурог медведа испред камина. Очигледно, шармирање је успело!

да уштеде онима које остављају и оставе своје кости под планином Видушом (задња пошта Билећа), тамо где се динамитом мора разбијати стена да би укопали човека. А сјајни су били В-ићи!

Силазе на асфалтни пут што води до мора. Испред њих плове на маестралу запењена острва. То је предео лукавих примораца и још лукавијих риба.

Он мора бити одмах ту неђе, покрај тебе… Догађа се тако да ме нешто с времена на време уједе, па ме путовања више не веселе,

град, који чак није забележен ни у туристичким водичима; потпуно незанимљив, прашњав, суморан, подједнако удаљен и од мора и од брда, без реке, без прошлости и будућности, без ичега сем вековне досаде, која је затровала дух многих поколења.

– Шта ћу сад без кола? — пита несрећни возач. – А шта ми радимо читавог живота? – Али, како ћу до мора? – Јесте ли ви људи икад били на мору? – Ми нисмо, а ти? – Ја јесам — каже Лука — 1919, у морнарици.

Матавуљ, Симо - УСКОК

? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!“ Женске, разумије се, нагађаху да ту мора бити по сриједи љубав или је завео какву кнегињу!

Поп Марко рече: — Снијег овога ће пута од мора! Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже!

— Не мора ни то бити — опази Стево Бајов. — Није ли преко двадесет година међу нама живио онај Долћи и без перчина и без нашега

Сутрадан, послије кратка боја и са суха и с мора, преда се Коручула. Заробисмо полковника, тринаест официра и три стотине деведесет војника.

Нека му даду барјак, па ћемо му дати Милицу! То тако кажемо, јер знамо да неће бити! А о Ђурђеву дне ствар мора бити начисто, јер је вријеме Милици да се удоми... Чим се чује да је слободна, навалиће просиоци...

Главари разумједоше да ће се тако из околиша доћи на главно, на живу рану, која се мора вријеђати! Сви постадоше замишљени, намрштени. Јанко, сједећи у нуглу иза Његушâ, посматраше их редом.

Какве доказе има будванска власт да је убијени пао од црногорске руке!? Али одговарати се мора и то талијански, нипошто њемачки. Онда стадоше састављати одговоре; ишло је с муком, али се сврши како тако.

„Шта је ово, браћо?“ запитах у чуду. „То је кртола“, одговорише. „Владика је набавио сјеме с мора, а боља је од хљеба“. Тада окусих кртолу први пут. „А шта јеђасте прије него поста кртола?“ питах.

Томе, надам се, неће бити сметње, иако је дјевојка још у колијевци вјерена, јер, колико сам разабрао, та се вјеридба мора развјерити. И још њеколико пута њих двојица водише разговор о томе.

“ — Хм — учини Марко. — Тоо, тоо-оо, не мора баш слутити на зло, али лијепо није! — Кладио бих се да си то мене у сну видио! — рече Крцун смијући се.

— Ако ће кнез да је дâ за твога сина Станоја, може, али не мора. — Нећу, божја ти вјера — рече кнез мирно, али одлучно. — То сада кажем чисто и једном завазда!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Кад се венчаду, онда ће доћи наклоност, ако су паметни, то јест. Није ли тако? МЛАДОЖЕЊА: Ви имате право. Али ту мора тешко ићи, гди нема познанства издаље. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе! Што ти је млад човек.

ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро. МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб.

ПРОВОДАЏИЈА: То се види. - А гди нам је газда? МАТИ: Таки ће доћи. Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа.

МЛАДОЖЕЊА: То је најгоре кад музика не ваља: ДЕВОЈКА: О, знате, тако ферхунцују да се човек смејати мора. Wир ха’м еінен wахрен Јуцкѕ міт іхр. МЛАДОЖЕЊА: Ви добро немецки говорите. ДЕВОЈКА: О молим, ви ме бешемујете.

ДЕВОЈКА (устане): Да га ђаво носи и с прстеном и удајом! (Одлази.) МАТИ: Луда девојка! Али тако свака мора мало да прозанати. Ја сам јошт горе чинила. УГЛЕД 10. ДЕВОЈЧИНА КУМАЧА И ПРЕЂАШЊА МАТИ: О, Персо! Откуд ти тако?

ДЕВОЈКА: Ви опет почињете комплиментирати. МЛАДОЖЕЊА: Ваше очи... ДЕВОЈКА: Ви тако умете шмајхловати да човек мора мислити да је истина. МЛАДОЖЕЊА (ухвати је за руку): Слатка моја, ви не знате како за вама чезнем!

Искао је и да ме пољуби. МАТИ: Пак бићеш му допустила? ДЕВОЈКА: Нисам. МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити.

МУЖ: Је л’ то лепо? ЖЕНА: Је л’ то поштено? ОТАЦ: Овде мора човек да има три главе да вас разуме. ЖЕНА: Гледајте, тато, молим вас, ни капу ми није купио, а камоли што друго!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

По том схватању Литература не подноси споредне, мање важне и мање самосвесне облике; она увек мора поштовати највише идеале, уколико хоће да је узимамо озбиљно.

и интелектуална искуства, они не дају ни лажну, ни окрњену, ни глупо упрошћену слику света: ако је визија изворна, она мора бити целовита и на том нивоу спознаје.

Обзир према душевном устројству и могућностима примања млађе публике не мора ићи на уштрб размаха имагинације; он, напротив, може послужити као мера и упутство за проналажење одговарајућег тона,

За њ ништа још није речено, и све се, при самом именовању, мора поетски осмишљавати. Особина ових песама - не циљ, не задатак јесте да су доступне и деци.

Кад поодрасте, зече крене у освајање истинског живота. Отац му даје корисна упутства и неопходна обавештења. Зец мора пазити шта једе; може се надути од детелине, нарочито ако је луцерка матора и натопљена кишом.

У Београду је објављен 1978, код „Нолита”. Много пре него што сам за роман чуо, слутио сам да таква књига мора постојати. Од првог ретка, све ми је у њој било уднекуд познато...

Три сам земље прелазио, и три горе прегазио, и три мора препловио- док га нисам уловио, Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету!

Петлићи воле Миру нежно и пријатељски, момак-и-по у љубави према Косари наслућује разрешење загонетке света, а Коча мора Да заштити Папуанца И нејаку Палмоливу, За коју је, поврх свега, У дну срца осећао Симпатију врло живу.

(Прича о великом чобанину) Ћопићев тип доброг човека мора задовољити е, што ће рећи поетске критеријуме лепог и доброг, и бити увек спреман да повлађује жељама: Знао је он и

Тајна мора да постоји, јер без ње ништа не би имало ни лепоте ни смисла. Ни ова, сиромашна, голим опстанком обузета средина без

текст Наивна песма); Лукићу се, у сваком случају, мора одати признање за способност идентификације са дететом. Посебно изграђен слух он има за ђачки живот, за ђачке тренутке

Плави зец, за којим је песник толико трагао, једна је од таквих, сањаних речи: Три сам земље прелазио, и три мора прегазио, и три земље препловио- док га нисам уловио. -Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету!

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ.: Тако је! ЖУТИЛОВ: Друго: треба да се повиси плаћа онима, који су у служби. Сад је слобода, у слободи се мора слободно живити; а без доста новаца слободно се живити не може. ШЕРБУЛИЋ: Врло лепо!

Славјански је народ највећи на свету. У Европи има осамдесет милиона Славјана, и Европа мора бити славјанска. ЖУТИЛОВ: Шта се то нас тиче. ЛЕПРШИЋ: Шта се тиче?

СВИ: Живили! ЛЕПРШИЋ: Но, шта ја видим? Маџарске кокарде у војводини српској! Ах, душан мора у гробу сузе проливати!

ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате? Лепи Србљи! Ал тако мора бити кад људи не читају народне књиге. ШЕРБУЛИЋ: Зар ви знате?

Како су се Србљи у Србобрану држали! НАНЧИКА: Стоји ли већ и у новинама? МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже. Шесет хиљада, није шала; а у шанцу није више било од две хиљаде шајкаша.

И колико год мушки за српство ,раде, толико трипут више нашем полу ова дужност на срдцу лежати мора. НАНЧИКА: Ми се не можемо тући. ЗЕЛЕНИЋКА: Тући?

МИЛЧИКА: Мами, и ја ћу да ступим у то друштво. ЗЕЛЕНИЋКА: Свака која има чувства народности мора, и ступиће радо у нашу средину. А јошт докле видите план! НАНЧИКА: Он мора добар бити како је од вас.

А јошт докле видите план! НАНЧИКА: Он мора добар бити како је од вас. ЗЕЛЕНИЋКА: О, ја сам вам сада у великој забуни, јер сам, осим тога, обратила вниманије да

И сама сам почела један спјев, тако ме је восхитило... Који хоће да представи себи ужасност ове битке, мора у уму вообразити цео предел. (Извади креду и почне по асталу шарати.) Видите, овде лежи Сентомаш, овде Турија.

ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка тако је велика ствар за нас, да сваки мора све послове своје на страну оставити. Дакле, даље.

НАНЧИКА: Каже да му требају новци. ЖУТИЛОВ: А зна ли он да је мађарон?... Сутра се мора у одбору закључити да све што је под Маџарима рађено, никакве силе нема. Процеси се уништавају.

СМРДИЋ: Што се Чивута тиче, нека јошт мало постоји. ЖУТИЛОВ: Знате ли ви да војводина мора бити чиста; знате ли? СМРДИЋ: Ми је чистимо колико је могуће; но што се Чивута тиче, овако је боље.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Она је била ограничена на уско приморје Јадранског мора, на земље под владавином Млетачке Републике и под непосредним утицајем католичке талијанске књижевности.

историјској прошлости, и страховало се да они не зажеле јединство са Србима који су се ширили од Тимока до Јадранског мора.

У Бечу се најзад увидело да се мора попуштати толиким наваљивањима и увидело да оснивање једне српске штампарије у монархији значи прекидање духовне везе

« Сиромах, зависан од калуђера, усамљен у својим новим идејама, он мора да крије своје мисли, и само у књигама које не потписује он напада на српске архијереје који занемарују српске

Он се први обраћа свима Србима »од Црне Горе до Смедерева и Баната«, пише за »све Србље од Адријатическога Мора до реке Дунава«, уводи у српску народну заједницу не само православне но и католике и муслимане.

Док Доситеј Обрадовић напада оне који се »почну удаљавати од здравога разума (који неодложно мора служити за основ свију човечанских знања), упадају у оно што Немци зову: швермерај, а наши: парење и покретање ума...

Он ту тражи »да се народни језик диже на степен књижевнога достојанства, гди он показује и мора показивати више снаге, с прибавком нови или књижевни речи и више лепоте, с додатком писмене углађености слога, него

« Вук Караџић напада »вишу класу«, вели да су »умотворине нашијех ученијех људи такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што нема према себи ученијих класа«, и велича народне песме као »вјечно благо и украшеније

Када се види како је на ширем основу схватио тај посао, као неки компендијум за етнографију српског народа, онда се мора жалити што је остао недовршен. Он је дао пример, и за њим су дошли ученици који су посао настављали.

Само човек такве борбене снаге и истрајности, дубоко убеђен да »истина мора, мало раније или доцније, надвладати«, могао је издржати толике борбе и готово сам извојевати једну од највећих победа

за нечим јачим, вишим и лепшим, није схватао живот без великих страсти и подвига, био очајно и болно раздражен што мора да гамиже по земљи и у прозаичном свакидашњем животу, да тавори у једном хладном и сивом добу, без боје и без поезије.

Његово схватање било је да: »писац романа мора бити песник«, и он је радио као песник, и то старински песник. Он нарочито воли сентименталне мотиве, најрадије прича

Милићевић, Вук - Беспуће

Докле идете? — Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде

Сремац, Стеван - ПРОЗА

каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове коже тиче; да он све то мора прогутати, па шта му бог да! Е, тако је некако и наш полаженик изгледао.

Али ја не верујем у сувишну ревност г. г. ревизора; хоће они и да претерају и горе представе ствар. Не мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је г.

А мора се признати и то да сељаци нису марили за ту књигу. Кад је из ње читао, није могао да заинтересује тако слушаоце као ка

Знајући свога сина, његово је начело било да је син његов увек крив, и, према томе, да професор вазда мора имати право.

Па и због тога што није лепо да балавци посећују кафане, а после и из бојазни да не мора плаћати тâком поцепану зелену билијарску чоху, и сад под старост носити зелене јегерске панталоне — због свега тога

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

(1843, 27. нов.) ТУЂИН Украј мора, крај тиога, Ту бродови стоје, А са брода, са једнога Момче вако поје: „Ао света големога!

Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди! Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене.

горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети, С кима дане прелепо пробави, Па и сада мора да остави.

Тешко му се, тешко раставити, Али шта ће када мора бити, За њи срце њему младо туче, Али нешто на далеко вуче, Он не може више одолети, Па се вине и у свет полети.

Ој Карловци, лепо л' живе туде, Ал' што мора бити нека буде, Та и мене нешто даље вуче, Ево пружам свога раја кључе.

Још би дуго гледати те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.

Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине Пуне славе и милине!

Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља Што с' отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То

ласно: Само ваља позват Аполона Ил' деклицу какву с Еликона, Само викни, па тек што с' умукô, Лети Пегаз, јер мора ма пукô.

Куд погледиш, свуда красно цвеће, Цвета, мири, сву ливаду кити, Како мора још изнутра бити! Ваљда мед се по земљици лије, Јер кошница не мож' га да скрије.

Али јато, брате, умиљато, Све славуји са Дрине и Саве, Са Неретве воде и Мораве, И са Крке, Лима и Цетиње, И са мора, оне воде сиње, Долетеше, одма попадаше, На јаворе дрва поседаше, Запеваше српску царевину, Српску славу, српску

Брзо Хајка мимо прве хити: „Тамо“, вели, „тамо мора бити.“ Где гомиле стоје понајвеће Тамо јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора. Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом,

се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.

објелодани се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па се приљежном чтецу и брк насмије, а не мора баш послије сваког записа пљуцкати у страну и псовати оца непознатом калем-ефендији.

Сликар брадоња већ много мирније суди о читавој ствари. — Чујеш, Раде, па не мора то баш бити нека ту, домаћа Маријана. Бог зна због чега то човјек тугује, па кроз пјесму олакшава души. — Хм, тугује.

Вјере ми, ко је узме, биће срећан ко један по један. Не мора се бојати хајдука, ни за мираз бринути. Дани Десници је првом пало на ум да свом камарату предложи како би добро било

Командант зове придошлицу за сто и објашњава му на једној грубој скици: — Видиш, једна јача бомбашка група мора ти се пробити у медресу да ликвидира тешке митраљезе. Отуда туку најмање њих тројица, можда и више.

Тамо се мора продријети. — Шта ти је сад опет лапрдаријум, ругаш ли се — чуди се Микан. — Ех, шта је! — уморно ће командант.

Осиједи ме с кавом кад год ме види. Мора да је из фамилије каквог великог учкураша кад само на каву мисли? — Хеј, мој драги, па зарти нису казали?

— Може, друже команданте, може. — Да се варакамо и данас, а? Као Мате с громом. — Шта ћеш кад се мора ... Сљедећег дана, у рано јутро, Милош се упути узаном стазом, кроз шикару, према ивици брдског хрбата.

— Шта је, матер те оставила. Хајде, вели, народна милицијо, буди му дадиља кад већ нико други неће ...и не мора. Командир се погури и смањи за читаву главу, сад је већ био тужан.

Бјежала сам, јадна ти сам, све док ме није дочекала вода. — До мора, бако? — Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па

— До мора, бако? — Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ-тамо, љуљ-вамо, превезу преко воде и сјаве у један тор у

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Још од самог почетка, нисам ја слеп! Е, па, сад је и томе крај! ЈУСУФ: Не можеш да чекаш ни до јутра? То мора баш вечерас да се одлучи? Хасанаго, шта је вечерас? Који је бог вечерас? Што не погледаш мало и последице?

ЈУСУФ: Сад се прибери, Хасанагинице. Ако несрећа не може да се избегне, барем се одмотава и пролази. Што мора да стигне, нека стигне што пре, за касније ти остаје мање зла. Ајде, сад ће и најгоре проћи...

Он није имао доказано оно што су теби још прадедови доказали. Што је теби сигурно, њему није. Он и у сну мора да стрепи, да осигурава.

Молим те, да се разумемо: ем си и сама хтела за кадију, ем је прави коленовић и сојевић! Сјајан човек! Он не мора, ко неки, да виче да би га слушали! Неко сатима прича, доказује, а кадији доста да само погледа.

Много је њој до детета! То је смислио бег, нико други, то је лично његова политика. Мора да је видо муке да је натера! А мош ли ти да погодиш што он све ово? Оће да се обезбеди с моје стране!

И себи, али и теби. Сад је ојачо позицију... Не можеш да кажеш да при том није мислио и на тебе. То му се мора признати. Кадија и ага — ко бог и шеширџија! И по лепоти, и по угледу, а богме и по годинама.

Почела сам опет да сањам кадију... И мислила сам: добро, ово је овде, овако ми је суђено, тако се мора; али тамо, у џенету, тамо ћу кадији да будем супруга... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Допада ми се онај вез.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Погледај како се одједном стамнило! ХАСАНАГИНИЦА: Мора да постоји и нека друга правда... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Онај мрак почиње и да сева!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Мати је, при преводу, поче извртати. Али узе друга жена и поче је преводити: „Не бој се ти мене! У дно мора сићи ћу, да извадим алем за твоје чело; злато целога света донећу ти, да те украсим, накитим и нагиздам!...

Себе је одавна прежалила, већ кад га види таквога, дође јој да њега жали, оплакује. Али мора да се уздржава, чини се силом строга и увек груба према њему, јер ко зна шта би онда било, да не ради тако?

Па поред тога мора и око мене да је. Да ми не дâ да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима при огњишту или од колача што,

Готово да излуди од страха, јер осећа да му нема лека, да ће јој умрети, а опет једнако нуди га, бдије, а у исто време мора да надгледа кућу, како их смрт не би изненадила, затекла кућу непочишћену, неспремну.

Али када дође до чаршије и кад хоће да је пређе и уђе у своју улицу, опет мора да застане. Нарочито ако је субота, не може се од света — пазарлија — сељака, који се враћају својим селима.

И, не осећајући се несрећном, као да то није њена ствар, још мање да то од ње зависи, већ да то само по себи мора доћи, мирно, сва предана послу, чекала је, управо не чекала, него је сваког дана радила оно што је било њено, тј.

А она већ за себе и којекако, већ дете мора да топли, греје и једнако држи уза се... И тако, да сама целе недеље седи, надгледа кућу, чисти, одржава је у оном

Не би она ни дала да јој се Аница преудаје и тако учини грех, обесвети покојника, да се не мора, да има од чега да живи. Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи, а камо ли жена.

је знала, уверена била да ће тај који ће је узети сигурно бити гори, сиротнији, старији, а и то да опет, још једном, мора бити, да се мора преудати, тј.

била да ће тај који ће је узети сигурно бити гори, сиротнији, старији, а и то да опет, још једном, мора бити, да се мора преудати, тј.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

ту кога нашао, који би изволио соопштник | општеполезнога дела бити; кажи му, да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Ал' неста среће лепе, суначац оде мој, сад гуја моја зебе у ноћи студеној. Па мора гуја пуста да тражи врућину, завукла се у уста, у своју пећину.

творилачка свест умарала се мучних дана шест Док створи свет: светлине зрак у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи, гуји даде зуб, магарцу уши а голубу луб, и стварајући све без одмора, кад шесту зору рад му дочека, и

У рају зар? Зацело тамо, да! И опет не: та дела твојих крас пренашô је и сваког тамо нас; за тебе мора боли бити стан, незамишљен још, неслућен, незнан.

И с паклом би се волан борио толику ко је страст покорио: ал' жешћи за те мора бити стан, незамишљен још, неслућен, незнан: тај стан ти је у твојим делима; у томе царству владалац си сам, окружен

Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет? зар томе мора нас тек да слуша обестељена, слободна душа? зар није њоме свак обузет?

У скупштини кад се граја дигне на глас мудре речи, мора да се ум притаја кад се лудост пред њим печи, у жестини окршаја ветрењача многа звечи, кад је глави друго место а

Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?

чита, болан, нечитка слова, нечитка слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих снова?

Дуго је тако чекала млада, кад уједаред отворе се врата, излети један коњаник из двора, рекô би трком прегазит је мора, излети и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је

жешћа клетва, све страшнија мисô, онај тек зна је што је написô; јер чудан је поглед, чудан је тренут, самртно око мора засенут, само се види ватра све жешћа, страшан је плам, ал' страшниј' навешћа.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

), српски десетерац летео је Европом као својом баштином. Овде се мора истаћи чињеница, да је на пријем народне песме у српским интелектуалним круговима одлучујућу улогу имао углед који је

и фолклор, чим је прочитао прве праве српске народне песме у Вуковом издању, одмах се досетио да у таквом народу мора бити и вредних приповедака.

се мерити истим метром, нити се њихове особине могу поредити; оно што је очигледно добра особина у једној врсти, не мора бити то у другој.

су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов суд да налију мора. Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: — Добро дошли децо! Еда је бог дао да сте нашли воду?

Чим дође у собу, одмах рече жени: — Овдје има крштена душа! Она му рече: — Нема! Он опет рече: — Мора бит, кажи гдје је. Она му онда рече: — Дошла су три момка да траже рада. Он јој рече: — Хајде их доведи овамо.

— Пије си он вино, ракију, као воду, али сад нема. Све је то смлатио прошлих година. Сад мора да си трпи, кад није умио да си чува. — А откуда добављаше вино?

Кад је то маћија видјела, намисли и она да куша онога јела и пића из рога, јер је судила да то мора бити јако добро, пошто се на Милошу познало откад се почео хранити из рога.

Он јој сад каже како му је маћија украла ону шибљику, те како сад опет мора сам говеда везивати, а док он говеда повеже, они поједу све јело, те сад опет мора трпљети глад.

ону шибљику, те како сад опет мора сам говеда везивати, а док он говеда повеже, они поједу све јело, те сад опет мора трпљети глад. А бака ће њему: — Сад ти друго не преостаје него да сеш краву. — Јест, кад би ми се крава дала сати!

Сјутрадан рећи ће Таригора: — Е браћо, ако ће се живјети, мора се и радити, стога ако сте споразумни са мном, а ви хајте данас у лов, а ја ћу остати да справљам ручак и да пазим

се храни мрвама, а њену кћер даде своме сину, који се тако врати на пријесто својега оца, као што и сваки божји суд мора најпослије да се збуде онако како је речен и како је и право и драго.

После неког времена чује он да се стари његов господар спрема на галију преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета. (Узме шав и почне код прозора радити.) 2.

(Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце.

ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла. МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај. ЈЕВРЕМ: Командант мора имати прописе како ће командирати, иначе је деморализација готова.

МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа. МАКСИМ: Дакако!

СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа. МАКСИМ: Дакако! Мора кључ од подрума да стоји у врати; зашто је милостивој госпођи тешко сваки час затварати и отварати.

МАКСИМ: О, сад ћеш му укидати, кад си га једанпут научила. Сад слуга мора да има уредну вечеру. СОФИЈА (слеже раменима). МАКСИМ: Дакако!

СОФИЈА: Аа! браца... ЈЕВРЕМ: Војени закони не трпе ни „а!“ ни друга примечанија, него потчињеније мора бити безусловно: „марш“, марш, — „стој“, стој.

СОФИЈА: Ти гледај твој посао, а у кујни ако не буде реда, ја крива. МАКСИМ: Дакле да куваш. СОФИЈА: Мора се кувати, кад је толика кућа. МАКСИМ: Нема лука и леба.

Е, секо, па то се већ покварило. МАГА: Шта говориш! СОФИЈА: Оно треба одма кувати, како се сложи. А овако мора прокиснути. МАГА: О, тешко си га мени, шта ћу сад да радим? 8.

МАКСИМ: То неће бити данас! СОФИЈА: Помагај, човече, та ја нећу мени, него твом детету! То мора да буде. МАКСИМ (узме шташ): Али то не мора да буде, кад ја кажем. СОФИЈА: Заборавио си ону пословицу о столици?

СОФИЈА: Помагај, човече, та ја нећу мени, него твом детету! То мора да буде. МАКСИМ (узме шташ): Али то не мора да буде, кад ја кажем. СОФИЈА: Заборавио си ону пословицу о столици?

КУМ: А моја не да ни јести. — Еј, како би се радо с тобом мењао. МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје. КУМ: Не говори, брате.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПОЗОРИЈЕ З. СТЕВАН, ПРЕЂАШНЕ СТЕВАН: Милостива госпоја... СУЛТАНА (мрдне главом): Сваки ђаво мора да ми се попне на врат. Да сам нека друга жена, да му с оним стаклетом расцопам главу.

ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш.

ПЕЛА: Сад ми је момак казао. СУЛТАНА: Угурсуз! У свачем ме мора једити... Кажу људи да млого на мене наличиш. ПЕЛА: Тако су и мени казивали. СУЛТАНА: Оди да видим.

ПЕРСИДА: Зар ти ниси отишао, Стеване? СТЕВАН (крстећи се једнако): Овде човеку мора памет да стане. Најпре по три служитеља не могу да јој угоде, а сад ми каже, нека, Стево брате, требаћеш може бити,

Бре, лупај ти њу, нек јој се пуше аљине! Ајде, сад ме пољуби. СУЛТАНА: Молим те, само то не! СРЕТА: Али то мора да буде. СУЛТАНА: Еј, тешко си га мени! (Пољуби га.) У, како смрди на дуван и ракију!

СУЛТАНА: Сам ђаво овде мора играти, други нитко! (Трифићу.) Шта ти мислиш са мном? СТЕВАН: Није господин твој, ти! СУЛТАНА: Не дери се, ил ћу ти

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Прилазили смо, а био је дале На сваки корак; у ћутању жаљен, Већ јављао се измењен у речи. Крај мора беше чвор око празнине, Сломљене кости. Мрак је био већи, А звезде ближе за меру горчине.

анђела и звери, Видљивој у облику ове плоти, Није за тебе било места, кћери; Ти си празнина у свакој лепоти Вртова, мора, градова и кула У тромом блеску година што мину — Свеједно, ти су устук од расула, Садржај који пориче празнину.

тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.

ИИИ 1992) РИМСКА ЕЛЕГИЈА Шта ли смо овде некад оставили у залог, Кад нас толико мами повратак? У даљини Јужно од срца мора да остао је део Основне извесности по којој равнамо се Кад сводимо рачуне, проверавамо меру Смисла у годинама, ко

Ту где беспослени турист снима барке, Са сламним шеширом спуштеним на чело, Храм назирем, стваран испод летње варке Мора што трепери док шапћем опело, Шапћем га у себи, да не будем смешан У оку водича што рутински брбља О Наусикаји,

Овде. Сада. (18. ИИ 1992) АВЕ МАРІЅ ЅТЕЛЛА Здраво звездо мора, Здраво мала ватро, Уљанице божја У све нижој ноћи, Што светлиш на небу А зариш у души Ко жижак близанац На дну

Уљанице божја У све нижој ноћи, Безразложна милост Гориво је твоје; Зато кажем здраво Звездо мора, надо, И при твоме светлу Сабирам рачуне — Године све краће, Даљине све ближе, А све скупље речи: Звездо, моли за нас.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Не можеш замислити како ми је? С тобом се осећам тако младо и тако шашаво ...“ Мислим, човек мора да буде заиста потпуни кретен, то јест да је за длаку избегао теглу са шпиритусом на медицинском институту, па да

Успева ли ишта тако добро као успех? — запањи ме оно жгепче из мутног огледала. Мора да је ту сентенцу однекуд здипила, иначе, како би јој уопште такав обрт пао на памет?

Хоћу да кажем, ако је ово где ми живимо право место, онда оно мора имати и праву моду за себе, је л' тако? Мислим, моду у којој ће се осећати све оне бурегџинице, мирис лука из

оћу да кажем (ако можете да ме пратите), уколико ми Београђанке имамо неког стила, и штатијазнам, онда ваљда негде мора да постоји и наш властити стил у одевању, неки систем, оћу да кажем, неки фазон коме се свет неће смејати, који неће

фазон коме се свет неће смејати, који неће личити на свечани пролазак циркуса „Адрија“ кроз варош, једном речју, то мора да буде нешто што ће ме спасити осећања да сам модни вазал, колонија, дама из друге руке, фолиранткиња и све што уз то

Како ме претворити у конструктивну особу? У некога ко пристаје да онај изнад њега мора данима богомдано право да га масира, шетајући се дуж цртаћих столова: „Опет сте задоцнили, мала моја!

наиме, да ако неко база улицама без крова над главом и ако напољу уз то пада још и снег, онда тај неко обавезно мора бити изгладнео и све што уз то фура. Тако бар пише у свим књигама које сам у своје време читала на ту тему.

„Ана, зар ти ниси пребачена у четврти два?“ — побеснеће. Не, нисам. „То мора да је нека грешка!“ Јесте, али у вашој глави ... То наравно нећу да кажем, али ћу помислити, у ствари, исто.

Баш тако. И што је најзанимљивије, нико није знао у које време долази на посао; мора да је стизао још по ноћи. Једноставно, постојала је једна ствар у коју сте могли бити савршено сигурни на овом

Толико се запањио што га види тако у природној величини и све, да је био начисто укочен од зазебекнутости. Мора да је прилично глупаво изгледао док је тако зурио у Жерара Филипа, јер му је овај, према причању мој маторог, исплазио

У реду, јасно ми је како се то фарба на копну, али на мору? Мора да одвајају за тај посао приличан број лађа, мислим, због тога што се боја стално разлива?

Мислим, ако знамо где извире наша минерална вода „Књаз Милош“, онда и тоник-вотер мора негде извирати и уливати се негде, хоћу да кажем!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

(Кроз десетерац глаголом трајним - љескај, предјеле.) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније?

Клопара точак климавог устројства. ПЕТАК І Идејо мудра летења и мреста, у небу мора пуне се дубине, океан неба, површ која блеска, валовит шушне: Певај, птичји крине, угнезди љубав; икри, рибља

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Затим ударим у водолечилиште: увијем га у ћебе, докле зној скроз не протече, па онда пуф с њиме у воду; притом мора болесник најмање педесет чаша воде на дан да спусти. МИТА: Ао, куку! Толико чаша вина могло би и поднети, али воде...

Немецки и француски сам у мом детињству читао. ЈЕЛИЦА: Дакле, ви и француски знате? О тај сам језик ја желила учити. Мора да је врло леп. АЛЕКСА: То само онај може чувствовати који га разуме. ЈЕЛИЦА: Ви дакле морате бити особити гени.

АЛЕКСА: Вјерујем; за вас је једна шкода што сте из Беча изишли. Ваш заиста њежни состав мора велики уштерб терпити. Шта је страна, шта је даљна земља? Училиште мудрости и искуства.

АЛЕКСА: А да одете јошт у Мадрид, да видите галије, да видите море, шта би онда рекли! ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески. Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара!

АЛЕКСА: Всјачески! Но ту треба изображено сердце, које ће тако чувствовати; при том и женска персона мора бити особити качества, особити својства, и врлине духа и тјела, која ће моћи такову љубов у сердцу каквог младића

ЈЕЛИЦА: Зар није умрла? АЛЕКСА: Кад ви дођете, мора проживити да наново од муке умре. ЈЕЛИЦА: Ја ћу мога татицу намолити да ме за вас дâ, као што је Цулима свога оца

ЈЕЛИЦА: Сама сам месила. АЛЕКСА: Зато је тако слатко! Заиста, од пријатног мора увек нешто пријатно произићи. Ја, како сам љубитељ теста, то ћете ми морати сами, не сматрајући на две-три слушкиње,

АЛЕКСА: А јеси ли му дао трингелт? МИТА: Јесам, онај дукат. АЛЕКСА: Пак шта ће више? МИТА: Он каже да мора с вама говорити. АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.) Ако ми дозволите, ја ћу тако слободан бити вас опет посетити.

МИТА: Ја не знам шта је то; више пута изгубимо шрајбпихл с новцима, па ме не шиље тражити; а сад за једну мараму; — мора да му је спомен од кога. МАРКО: Но, бога вам, драги, ко је тај господин? МИТА: А могу ли вам подробно описати?

МАРКО: На тај начин мора да је врло богат. МИТА: Спаилуке има бесчислено; но све то не би му толико доносило да није сродник са фирштом

МИТА: Ја мислим, господин барон... АЛЕКСА: Не, не; отац мора да пресуди; и ако његова не буде воља, све је всује. ЈЕЛИЦА: О, господин барон, зар се тако чува љубов коју сте ми

МИТА: Нимало се не старајте. (Оде.) МАРКО: дакле, Јелице, не оклевај, већ гледај те справљај дарове. Прстен мора јошт довечер бити. ЈЕЛИЦА: Ја се вашој вољи радо покопавам... Господин барон...

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

РИБАР И МАЧАК Тамо гдје талас гребене лиже стара се кула крај мора диже, кроз прозор блиста свјетлости зрак. Тајанствени фењер у мрклој тами кога ли зове, кога ли мами, коме ли даје

Гдје год стиго, неко би рекȏ: „Рибица добра живи далеко, напријед, морнару лијепи!“ И најзад Мачак, побједник мора, стиже до земље ледених гора, у крај сурове климе.

По свуноћ хрчу, а њива сама, чува је само — ветар и тама. Ловити Ждерка, а сањив бити, посао узалудан, зато се мора опрезан бити и врло, врло будан. За тај су подвиг екипа лоша дедица Триша, Жућа и Тоша.

ЛАСТА: Јесени ево, пољима руди, а мене немир у зору буди, сањам све чешће обале Југа, далека мора, летења дуга. Зашто ме мори у јесен туга? КРАВА: Шаљу нам јесен добри богови, куд око бациш — сена стогови.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. — Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине.

Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална.

Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с ким сам још малочас говорио на обали: — Поштанска лађица мора да је у задоцњењу?

Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с ким сам још малочас говорио на обали: — Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? — Ах, па она је отишла има већ десет минута.

— Долази кроз два-три дана, — додаје жена. — Стара маркиза је већ тамо. — Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? — О, она им поручује нарочито да би нас помогла.

— Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види. Птице, које су, мора бити биле ћутљиве цео дан, граје раздрагано: у вечери изнад мене, уз острво, све смеђијој а преда мном, по води, све

— Како је онда могуће да има јегуља! Ја сам увек слушао да јегуља има само тамо одакле могу ићи чак у нарочита мора ради плођења. — Не верујем да ове могу игде изићи. — Где налазите трску за плетење кошева?

— Свиђа вам се та служба? — Врло је тешко бити добар лакеј. — Добро, Васкес. Мора да је страшно тешко. — Ја вас задржавам, господине, од читања.

Реци му да је дете од њега и да мора да се ожени тобом и да ти да много новаца. Видећеш колико ће новаца дати само да се не би оженио!

— Овуда, овуда! Изиђох. — Налазите ли да је ослабио? — Више је постао прозрачан. Брзо ће се поправити. Мора да је преживео тешке дане. Је л̓ га жена неговала? — Она само за њега живи. — Пипо воли свој дом? — Разуме се!

Учини ми се да један део те среће, као ноћне тишине. мора прећи и на њу. Волео сам са усхићењем ту девојку која је трпела у животу, која још трпи и која је дошла да то каже.

И што се Пипу чини да је ту окован а девојка која је желела да пође за њега више уопште не жели да се удаје. О, она мора да има ипак једно осећање среће што се његова кћи зове њеним именом, и што се барка, којом он плови, зове исто тако.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у

месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ! К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ!

Расејано поглед блуди, Тромо иду часи. Из даљине звоно гуди, Разлежу се гласи — Одјекују на далеко... Мора да је умро неко. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Носите ме кириџије самилосне високо у ветрове горске да ране своје хладим, или ме продајте на обронке мора у земље друге и вртове богате где дивови у пучину загледани неће стопалом тврдим да ступе на чело нејаких, ту да

Све се отето благо мора вратити своме извору, громови падају у сребрне зделе и остају ко згрчени пужеви. Разбојници на коленима изручују

Разбојници на коленима изручују плен у бездане мора, широким белим путем путују гомиле сребра и злата, на земљи сва светла погашена и тањири празни, свако је вратио

корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о саму призивамо ноћи!

ведром, облаци зеленом шумом обрасли лук су чинили над Босфором и многе су мраморне степенице водиле у подножје мора. Тако је престоница најзад била у мојим рукама нејаросним и куполе Свете Софије беху јабуке мени на дар.

У ноћи ја видим велика крила скакаваца већ су зелена прешла преко мора и кнезове честите погубила на реци, ја знам ко долази и зашто, и знам да сваком сјају и слави такве сенке за

Посечен бих, и голуб ми застаде у грлу, цркви се с рамена сливала крв. Звона су звонила с атлантских мора, а главу су моју носили на југ и север, с врха копаља на врхове кубета.

Очи су кнезу широм отворене и траже у занемелом свету зраке светлости које мостом преко неба ил чуном испод мора треба да стигну пре но што сутра отпочне битка.

Разбојници те зграбили на кладенцу, оденули у црвено, у лађу бацили, преко мора продали у робље. Сада те у башти видим где лежиш на уплашеном лишћу и руке голе дижеш, тело ти тоне у врели мрак.

Онај ко те спасава долази много ређе од оног ко те прогони. Онај ко спасава мора се тражити, преклињати да дође, слати му поруке, по свим гласницима и гласовима којима можеш да се послужиш.

Од довршеног направило се незавршено. Откровење зато мора да покаже оно што се на почетку засигурно знало. Трагање за знацима и језиком творца природе толико је тешко да се

Трагање за знацима и језиком творца природе толико је тешко да се стварање мора понављати у малом, не би ли у малом постало јасно оно што је у великом и изворном облику постало нејасно.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио. ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију. Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две.

ИИИ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ МИЋА (пошто је Даница отишла и он је испратио погледом): Одиста, лепушкаста девојчица, то се мора признати СИМКА (Агатону): Што се ти, бога ти, матор, упушташ у разговор с њом?

Покојник јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет. Знао је добро он шта ради.

ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде. Чекаћемо, иако нам није до чекања, али зашто за тих четрдесет дана туђин да управља имањем?

АГАТОН: Шта има да те буни, прија-Сарка, девојка као свака девојка. МИЋА: Али се мора признати да је лепушкаста! САРКА: Море, остави то, него кажи ти мени, пријатељ-Агатоне, ако знаш, како му онако дође

САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости! ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати. МИЋА: То само значи да је био савремен човек. САРКА: Савремен или несавремен, тек волео је.

АДВОКАТ: Боже мој, нека вас то не вређа, али, знате како је, богатство ипак мора поколебати човека. ДАНИЦА: Тако? Значи, и ви се не осећате јаки пред богатством? АДВОКАТ: То нисам казао.

” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао? МИЋА: Није, али не мора ме ни питати; ни ја њега ни он мене. ДАНИЦА: Ја не знам збиља шта да радим? МИЋА: Будите спокојни.

АДВОКАТ: Други би начин био када бих захтевао од суда да се одмах отвори тестамент. ДАНИЦА: Ја сам чула да се мора чекати четрдесет дана до отварања.

АДВОКАТ: Да, то је била само покојникова жеља, али она нема основа у закону и не мора се испунити. ДАНИЦА: Па зар не би ипак било боље испунити жељу покојникову?

ДАНИЦА: Би ли у том случају тетка и ја морали већ сутра да се селимо из стана? АДВОКАТ: Мислим да то не мора бити још сутра, а, ко зна, можда се нећете морати ни селити. ДАНИЦА: Како то?

) Не разумем. АДВОКАТ (хтео би да забашури утисак): Уосталом, то није тако важна околност; то се вас не мора тицати. ДАНИЦА (још увек под утиском): Не разумем! АДВОКАТ (неспретно се извлачи): Дакле... да...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове...

Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред командиром... Јер ја носим две звездице и ту поговора нема.

Можда би се још преко тога и прешло, али је заиста важно оно што кувари говоре: како ручак за сутра мора бити готов још вечерас у десет часова.

смо се осећали нелагодно, а потом смо навикли, уверавајући себе да је и прашина једна од ратних невоља, која се мора подносити. Да се коњи не би много умарали, послуга је ишла пешице поред топова.

„Држи одстојање!“... „Не каскај!“ — и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно. Али ако командант однекуда изненади, онда би се све сручило на главу водника.

Летина је добро понела... Секира га стално дешњак који помало заостаје, те мора чешће бичем да га опомиње... Средњи возар је дремао, а рудни, Крста, тежак и гломазан као „Ексило“ на коме је јахао,

Још чисто не верују. Све мисле да ће нас ипак ова чаша на некоји начин мимоићи... Тамо се гине... Најзад, ако се мора, а мора се, мора... Отаџбина, деца, жене... робље. Да, да... — ако је судбина, од ње се не може умаћи.

Све мисле да ће нас ипак ова чаша на некоји начин мимоићи... Тамо се гине... Најзад, ако се мора, а мора се, мора... Отаџбина, деца, жене... робље. Да, да... — ако је судбина, од ње се не може умаћи.

Све мисле да ће нас ипак ова чаша на некоји начин мимоићи... Тамо се гине... Најзад, ако се мора, а мора се, мора... Отаџбина, деца, жене... робље. Да, да... — ако је судбина, од ње се не може умаћи.

Војници посматрају и ћуте. Ледена дрхтавица и притајен страх прожимао је тело. У рату неко мора погинути и тај ће бити исто онако надувен, помодрео као леш поред кога сада пролазимо, а са кога је скинута обућа, те

— А, је ли, па... како ти, снао, без човека? — Е, шта ћу, кад се мора... Ја се наједном раздремах. — Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај... и ја сам оставио жену...

— А, је ли, па... како ти, снао, без човека? — Е, шта ћу, кад се мора... Ја се наједном раздремах. — Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај... и ја сам оставио жену...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!... Срећа те држава даје плату; онако би се липсало од глади...

Не грешите се, људи ! — Таки је закон, чича Вуксане, одговори му председник, тако мора да буде. досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а

Досади јој се ова напрегнутост мозга ; ово што се непрекидно мора мислити. Она изведе децу на двориште, пусти их да се протрче а сама се стаде брисати марамом и дувати уснама, као да

— Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага. — Замахни на псето, оно ће се крити да га не удариш, а некмо ли дете.

Шта је ово ?!... Хм... то је нешто ново, што досад није било, то се сад нешто почиње, мора бити... Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које потицаху отуд од некуд од срца...

врло, врло неуредно издаје, како учитељи морају по неколико пута долазити к нему узалуд, али она, госпођица Љубица, не мора се за то бринути. Он ће њој сам доносити плату, све ће олакшице он њој чинити...

« Кад сиђе сунце близу брега, гости се дигоше да иду. Веља се спреми да их испрати, а учитељка мора остати код детета, које је данас нешто у ватри.

— Како то? рече она тихим гласом, као да се боји да га не пробуди. Сваки ко је преживео младост, мора знати за њу, сећати се појединих тренутака и, разуме се, то су најлепша сећања... Ето, и ви се сећате неких ситница...

Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће видео. И свака несрећа мора да се разбије о моју главу !... — Море ћути, то је добро ако још може да се разбије...

После два дана дође писар. Уђе у школу опрезно, пажљиво, бојећи се да ни ваздух не узмути више него што мора. Деца беху изишла на одмор ; он је извесно то и очекивао, па да дође у школу.

А ко већ иначе има довољно узрока за тешко расположење, он мора очајавати на овакову времену. Љубица изиђе из школе тачно у подне.

Волела би да изиђе до своје деце, и нешто је јако вуче, али чим стане пред огледало, тргне се, јер види да се мора још седети. Проклети нокти! ... Цело јој лице избраздано, па то сад зарашћује, али је лице још грдно.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ђе су, вило, најбољи јунаци?“ Вила коњу ти’о проговара: “Коњиц љељен, мој по Богу брате! Насред мора најдубље дубљине, Насред веба највише висине. Насред поља најшире ширине.

— 33. Пала магла у приморје, Ал’ се види крајем мора Младо момче језди коња, Које нема љубе дома; То гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом

гледала млада мома С б’јела двора ње прозора, Сама собом говорила: “Далеко је двор од поља Рад’ пространа слана мора! Вишњи! Вишњи! разбери ме! Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко.

“ 114. Чудна ти ми годиница дође! Кад ми драги испред двора прође, И погледа уз пенџере моје, Чини ми се, до мора је моје. Кад ја видим драгог у ђечерми, Баш каконо мулу у мешћеми.

“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од

Дадоше ми тог болника да лечим: Ја му шаљем с мора смокве да једе, А он неће с мора смокве да једе; Ја му шаљем шећер-шербе да пије, А он неће шећер-шербе да пије —

Дадоше ми тог болника да лечим: Ја му шаљем с мора смокве да једе, А он неће с мора смокве да једе; Ја му шаљем шећер-шербе да пије, А он неће шећер-шербе да пије — Већ он оће с једне руке на другу.

Око ње се земље завадише, Славна Босна и Ерцеговина, Преко мора Ишерлија Јова. Седе Богдан с сејом вечерати, Заборави затворити врата, Ал’ на врата Ишерлија Јова, Засукао руке до

Кад си свога брата отровала, Отроваћеш и мене јунака.“ 224. Сунце зађе за Невен, за гору, Јунаци се из мора извозе.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје?

Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање!

То је по уредби немачког војног заповедника за Србију! И вама, као глумцима, ако сте ви уопште глумци, то мора да је познато! ЈЕЛИСАВЕТА: А поготову оном ко води трупу! МАЈЦЕН: Престани да ме прекидаш!

ЈЕЛИСАВЕТА: А поготову оном ко води трупу! МАЈЦЕН: Престани да ме прекидаш! Као што мора да вам је познато и то, да се давање представе без дозволе немачког војног заповедника лично, кажњава најмање логором!

БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала! СИМКА: Попи мало! ГИНА: Лакше би ми било кад би знала шта му, зликовци, раде у оним њиним

СОФИЈА: Иза ове завесе, плав, вечерњи ветар бора море по коме плови лађа већа од мора! ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу која је гледа!

ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу која је гледа! ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се

ЈЕЛИСАВЕТА: Тамо су перике! (Из куће излази Симка) ВАСИЛИЈЕ (Софији): Помози јој да потражи! Мора да су у неком од оних сандука! (Софија улази у кућу) СИМКА: То пакујете за представу? ВАСИЛИЈЕ: За представу.

Јеси ли чула како је бућнула — бућ! Плива низ Ђетињу, па у Мораву, па у Дунав, па из Дунава у Црно море, а из Црног мора у бестрагију! Готово је са алкохолом! За вјеки вјеков! ГИНА: За вјеки вјеков, до прве прилике!

Па туриш унутра свећу. И свећу запалиш. И поклопиш оним поклопцем. А свећа изнутра кроз оне рупе сија! СОФИЈА: То мора да је лепо! ДРОБАЦ: Понекад тако сија по пешес тикава! СОФИЈА: Лепо причаш. Сатима бих те слушала! ДРОБАЦ: Мене?

ТОМАНИЈА: Закитила га, ђилкоша, видовом травом! ГИНА (Благоју): Погледај како се високо попела! ДАРА: Ово мора да је била нека велика љубав! Види колко су траве и цвећа поваљали! БЛАГОЈЕ: Курветино! СОФИЈА: Пустите ме!

Хтела је и Гина да пође са мном, да се захвали, али мора да пере велики веш! ЈЕЛИСАВЕТА: Њу ће и сахранити у оном кориту! СИМКА: Прави разлог је што хоће да сакрије стид!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Као просјак са барикада пуцо, и ко Цезар долазио са мора. Ал чим се заљубиш... чланци твоји и груди малене и колена тврда ко круне од сребра, и бледе усне што брзо

Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб. Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом

Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом лицу без трага. Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи,

А шта је мени до тих мраморних двора тучног поноћног сата, што очима слепим одбијати мора, сестри срамној од брата? А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци?

По једна љубав, јутро, у туђини, душу нам увија, све тешње, бескрајним миром плавих мора, из којих црвене зрна корала, као, из завичаја, трешње. Пробудимо се ноћу и смешимо, драго, на Месец са запетим луком.

А сад? Гле, једва дишем, са осмехом мутним, уморно. Далеко, негде, иза шкотских обала, диже се, из мора, модро стење, тако грдно, тако пусто, суморно. Ја га се сетих! Ја га видим!

И, тако, без мора, прелићу живот наш, зорама Фрушких гора. И, тако, без пића, играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Сербиу, једину још, хучала је та бура, које се сад, модар од дављења, горко, стидим! Урлах, сред лудог скакања мора и мехура, да тишину ванредну над завичајем видим.

Он је путовао до Русије. Тај калуђер мора да је био безбожник, јер је толико нападао на кћери сељака, да су га једном, у Вршцу, бацили у набујали Месић.

Са њених прозора, у плаветнилу мора, и каткад и у белини снега, видела се лепо планина Учка. Као кроз сузе, у сећању мом, види се и сада.

Њихово је време ноћ, кад се свици јаве и месечина разлије по огледалу мора. Тада се, као блудећи пламенови појаве и светиљке чамаца, па лагано круже и обилазе дубине, из којих нагрну рибе у

У лов иду барке све две и две, а између себе вуку мрежу по дну мора. Чекрци шкрипе, дижемо сидро. Излазак из Новог био је ведар и плав, при заласку Сунца.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је. Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво умешао своје прсте — и оде у село да нађе људе да извуку краву.

Онда му се учини да ту мора да има нека недокучива тајна у коју он не може да проникне. Сутрадан позове старца. — Но, пријатељу, јеси ли се

Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана. Сва је природа добре воље била: Благ поветарац с мора, од Кармила, Јечменим пољем таласе је крето И образе му ласкаво облето...

Под плавим небом дивотна дана Грми и звони, Гмижу тисући и милиони— „Христос воскресе!“ — ваздух колеба До краја мора, земље и неба... Ал зачас само... и мрак се густи На земљу спусти.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово: „Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки

“ — Знам, али како се, господине министре, то може извести? — упитам. — Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! — одговори министар и направи лице важно, достојанствено.

То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам. — Тако је, имате право!

— Довољно... Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: „Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.” — То је повољан закон — рекох.

После малог ћутања, продужи министар: — После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.

— Сељаци сигурно радо читају? — То је обавезно, као и војна обавеза. два часа пре подне и два часа по подне мора сваки радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога им чиновници држе

— Мора бити нека врло лепа прича?! — Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог б

— Нисте знали?!... Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је, бар за данас, главни њен задатак.

Имате право. Приредили смо крупно изненађење, које мора имати велики политички значај. — То ће, заиста, бити врло значајна ствар.

— Колико их имате сада? — упитам. — Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан! — То импонује! — рекох.

— Па ко је? — пита председник. — Не знам. — Јесу ли сви ту? — пита председник секретара. — Сви. — До ђавола, па мора неко бити! Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше.

— То је свеједно, ко било. — Ја волим да сам уз владу. — Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију. — Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес. Ширга оставио јуницу, па трчи на поток да стигне пре Дивоње, јер после мора чекати док се све краве не изреде и напију које Дивоња ревносно чува...

Ал' обле, беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и он, хтео не хтео, мора да иде међу њих. И сад му не остаје ништа друго, но да позове противника на двобој.

Смеј и жагор, врисак и песма, проламају се из њиве у њиву, преко цела недогледна поља, преко читавог мора горе — хранитељке...

— Е, па добро, да окренемо.... — А појка рече да пошљеш Султана кући; мора сутра зором у В., звали га у Чвориће на крштење, а ти јаши мог кулаша. — Па 'ајде, де.

Једни се гађају, други вичу, трећи засмејавају, а она, јадница, мора да ћушка главу или за рпу или у комишину... Отпочну, тако, по неколико њих да пробају, па кад виде да не могу ништа,

« Али што је деловодник и главну књигу водио чисто — то је за причу. Свако писмо мора бити тако једначито, тако равно, као под лењиром.

Промени му се свет, променише се чак и мисли: »Па што? мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети? Толики се свет жени, па се нико не покаја. И зашто баш и он да се каје?

Како то мора бити пријатно!... Па ето, увече, овако, неће бити ове клете самоће, од које се може полудети: она ће бити уз тебе, да

ПОТЕРА »Одмах по пријему ове наредбе, кмет тога села скупиће до 80 поузданих људи са оружјем. Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности.

А може бити да би дали: кмет је прочит'о да је његова глава уцењена, па кад донесем главу, мора ми се платити, јакако!... Али би опет боље било, кад бих га угледао да трчи преда мном, па онако с леђа да опалим.

а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?... Вала и овај Бог баш неће »љуцки« понеки пут: кад мора једном гинути, што га не дâ мени, да га упљескам, па да узмем паре...

Али сад беше мука пењати се уза страну. Ноге се отискују, а глава мора једнако да буде подигнута, да би се што даље пред собом видело, те и не можеш да гледаш где стајеш ногом.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра. ДАНИЦА (отвори новине). ЈЕВРЕМ: Има ли што?

ЈОВИЦА: То јесте! ЈЕВРЕМ: Па после, брате, у Београду има много музике, а он, чим чује музику, мора повести коло, па макар то и о задушницама било. А то још овде и бива, али тамо... ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би?

Окрпиш с једне стране, а распара се с друге... Не иде, па то ти је... ЈЕВРЕМ: Јест, стало! ЈОВИЦА: Стало, богме, па мора човек, хтео не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај.

ДАНИЦА: Ја само кажем да ће он бити посланик. ПАВКА: Ако је до ината, кћери, упамти: мој муж мора бити посланик. ДАНИЦА: Па нека буде, ако може. ПАВКА: Биће, боме, ја ти то кажем!

ЈЕВРЕМ: Па јес', мора и да се попритегне... А је л' ће да се направи какво насиље на овдашњу опозицију?... СЕКУЛИН: Није то, брате, насиље,

Гута порезу као шаран муве. Оволико сланинице да метнеш на мишоловку па мора доћи да је лизне. С њиме ми је бар лако! (Младену.) Има ли још који? МЛАДЕН: Па то, нема више...

СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију! ЈЕВРЕМ: Ама, није, него женско, знаш како је, мора свуда да завири. СЕКУЛИЋ (Младену): Добро, добро! Ти пази само и даље, па сваког да ми запишеш. МЛАДЕН: Хоћу ја!

ЈЕВРЕМ: То бар није ништа, то је сасвим невино. Чим се двојица не трпе, онај други мора бити издајник отаџбине. Тако је то у политици.

ИВКОВИЋ: Слушајте, газда-Јевреме, ја разумем, иако не одобравам, ова средства у борби према противнику, али то мора имати својих граница. И граница, до које ћу ја дозволити да ме нападају, то је моја лична ствар.

ЈЕВРЕМ: То јесте! СРЕТА: Према томе, видиш, сад имаш два противника, па се мора још живље радити. Мора се приправити јавно мнење и зато су, видиш, потребне ове плакате.

ЈЕВРЕМ: То јесте! СРЕТА: Према томе, видиш, сад имаш два противника, па се мора још живље радити. Мора се приправити јавно мнење и зато су, видиш, потребне ове плакате. Знаш ли ти, молим те, шта је то јавно мнење?

СРЕТА: Па хоћу, брате, да ти потпуно представим скупштину. после сваког значајнијег говора мора да се ларма. Једни вичу: „Тако је!” — други: „Није!” Па онда једни викну: „Ти си издајник! — а други: „Ти си лопов!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Одмара се тако, гледа лепо намештену собу и — и допаде му се. Затим се даде у неке његове мисли. Мора да мисли сад о приликама у селу, о задатку који га чека. Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус.

старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши. Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику!

Али тек је слутио, политички инстикат му је говорио, да све то мора да ништа не ваља ни за учитеља, па, наравно, ни за њега. — Како да није брука! — вели Срета.

Ни петла не оставише да кукуриче јутром и да тако буди сељака на пољски рад. Све поједоше, па сад, вели, мора сам ћата Пера, на срамоту цивилизације деветнаестога века, да кукуриче јутром као петао и да буди село!

А пошто је ово истинити и историјски догађај, а међу читаоцима биће не један неверни Тома — то и писац мора споменути, да је то било дана 9. новембра у четвртак 1889. године.

— запита ћир Ђорђе. — Не може, не може! Мора се платити — вели Срета. — Е, па ко да плати? Зар ја ем да ознојим мога Мицка (тако му се звао коњић), ем да платим?!

— запита Јелесије. — Не може, — вели Пера ћата. — Све мора да се плати; и краљу на рођендан, и на Цвети, и новим министрима, и збору кад се честита — увек се плаћа.

Тако лепа депеша, па да пропадне! Кад јој није било суђено да иде преко мора, мора се бар овде чути. Читалачку публику наших новина неће мимоићи та депеша, јер Срета не дâ да пропадне ни какав

Тако лепа депеша, па да пропадне! Кад јој није било суђено да иде преко мора, мора се бар овде чути. Читалачку публику наших новина неће мимоићи та депеша, јер Срета не дâ да пропадне ни какав мање

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

једно четири минута. СТАРЦИ У ЛЕТО У време годишњих одмора Пландују, ал далеко од мора: Заседну, свако пред кућом У друштву са досадом текућом И све тако, седећи, Питају се: „Ко је следећи?

је време, и спали смо на гране танке, Кад и овакви магарци по новинама пишу чланке; Уместо последње време, ту мора најновије! Самогласник и је спас од какофоније.

Деда је и главни и споредни, али увек при руци. Његов је живот пун напора и мучења. Он мора да брани на голу кад малом Буци Мама не дозволи — због учења.

Знам — отишао је преко вода и гора, Замакао је друмом, између топољака, Изгубио се иза ниских облака, Препловио је мора, велике океане, И отишао у неке боље дане Лево од Касиопеје, источно од Мореје, Онамо где сунце обдан и обноћ греје.

Хтео не хтео, путник мора Да клекне, кад пије са извора; Тиха, и сва у себи, вода је Повучена, и само се смерном даје.

Вазда су јој руке пуне Јер увек нешто пупи и увек нешто труне; То је тако, и тако мора бити. Па и ти Кад ти поветарац, с пролећа, заћарлија у коси, Шта си друго, до лист, којег година носи...

Ову пустош, и дах мраза, дах голети, Ако жели да опстане, човек мора заволети!.... ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНИМ ТРОНОМ Кад ми само падне на ум, ја задрхтим попут прута: Ох, да ми је...

— Мало их се живих пробило до мора. А они који дођоше до воде што се плави Личили су на изгорели град који се још понегде пуши.

бих доживотну возну карту За све што плови, лети и кружи, Пошао бих на Северни пол ил на јужни, С копна на море, с мора на копно Пазећи да никад узастопно Не заноћим двапут у истој соби, И да се не зближим ни с ким ко би У почетку

И не либи се, ниси из Либије! Ватра да се разгори, треба мех! Од нечег се мора почети... Цех Сад плаћа Авакум Пантић: за пробу Претворише га у роба и у робу, Јер се на овакве случајеве, сем

извештај, осврт, чланак Што га пишу чланкописци и чанколисци, Ал пошто се све ради надвоје-натроје, И у новинама мора бити тако како је!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

средњевековног калуђера, исцрпно се претреса тај доказ и налази да он за свакога, па и за најокорелијег безбожника мора бити убедљив.

Сваки живи створ мора имати свог претка који га је родио или непосредно живог, или преко јаја која из себе избацује.

Са тим бродом Шмит је 1920—1921. године прокрстарио Атлантски Океан између његовог северног краја и Саргаског Мора. Скуп— љен је драгоцен материјал који је све више доводио Шмита, до уверења да плодиште јегуља треба тражити негде у

материјал који је све више доводио Шмита, до уверења да плодиште јегуља треба тражити негде у близини Саргаског Мора.

наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено плодиште; то је била област између Бермудских Острва и Саргаског Мора. Брод је пошао из Данске 30. августа 1921. године, а вратио се 11 јуна 1922 год.

То је била поменута област између Бермудских Острва и Саргаског Мора, југо-источно од тих острва, коју је Шмит, пошто је то добро проверио и утврдио, прогласио за светско плодиште свих

Од 1924.до 1927. године брод је у томе циљу прокрстарио оба велика океана, Атлантски и Тихи, и сва мора у вези са тим океанима.

Ту је он нашао исте појаве као и у дубинама између Бермудских Острва и Саргаског Мора у Атлантском Океану: сићушне јегуљине ларве, њихово радијално распростирање са тога места, њихове миграције и

У њој се ради све што се односи на оцеанографију, а поглавито на биологију мора. Ту се са пиететом чувају и одржавају богате збирке најразноврснијих морских организама које је прикупио Шмит на

Плодиште се налази у океанској области између Бермудских острва и Саргаског мора, а тачније између 22˚ и 30˚ северне ширине, а 48˚ и 65˚ западне дужине.

Често се каже да се јегуља рађа у Саргаском Мору, што није погрешно ако се под тиме подразумева западна област тога мора. Није тачно утврђено на којој се дубини јегуље на плодишту скупљају ради мрестења.

Покашто су та сићушна бића толико нагомилана на површини мора да образују по 1—2 сантиметра дебео слој слузи. Ти организми обично лебде у нивоима на којима налазе највише хране;

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Све клонуло, свако биће, свака зграда. То над Вечним Градом, као мора, пада Тешка традиција безбројних столећа... ТАЈ ОГРОМНИ МЕСЕЦ ЛИМУНОВЕ БОЈЕ Тај огромни месец лимунове боје Што ко

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Мала ли је жертва сва Србија од Дунава до мора сињега? На трон сједиш неправо узети, поносиш се скиптром крвавијем; хулиш Бога с светога олтара, мунар дуби на крст

Присукâ сам педесет годинах, на Ловћен сам вазда љетовао, излазио на ову вршинв: сто путах сам гледао облаке ђе из мора дођу на гомиле и прèкриле сву ову планину, отисни се тамо али тамо 150 с сијевањем и с великом јеком и с ломљавом

Видите ли, ако Бога знате, колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ

Видите ли, ако Бога знате, колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње

НОЋ ЈЕ МЈЕСЕЧНА; СЈЕДЕ ОКО ОГЊЕВАХ И КОЛО НА ВЕЉЕ ГУВНО ПОЈЕ. КОЛО Нови Граде, сједиш накрај мора, и валове бројиш низ пучину како старац, на камен сједећи, што набраје своје бројанице. Дивна санка што си онда снио!

СЕРДАР ЈАНКО Притиска ме све несрећна мòра; како заспим, не да ми кркнути. ВУК МИЋУНОВИЋ Каква мора и каква зла срећа! Ту нити је море ни вјештице, но си ето кâ чабар дебео, па те сало кад лежеш задуши.

Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља. Је ли јавје од сна смућеније?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би требало крвника, насилника сменити, знало се да се за то мора к њему доћи.

Све се то унапред спремало и знало шта све мора бити, само да је на дан славе све онако као што треба, јер се знало да код њих мора бити најлепше, те да се гости, кад

унапред спремало и знало шта све мора бити, само да је на дан славе све онако као што треба, јер се знало да код њих мора бити најлепше, те да се гости, кад дођу, морају запрепашћивати, и да се после по читаве месеце прича и једнако

Ништа се није смело дознати, ништа видети. И знало се како би тада сваки од њих, не верујући самом себи, кад баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се огледа и види да му се случајно по лицу и очима што

Једино, када Тоне, праштајући се од ње и као тражећи благослова и извињавајући се што сад мора да их остави и предузме свој дућан, трговину на своје име, једва тад, толико је глас гушио, што му одговорила: — Ако,

Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку, обучена, чак и са папучама јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!

Дакле, био је тако близу, а не, као што су ове мислиле, врло далеко, ко зна у ком граду, у некој вароши чак код мора. Али та мирноћа материна не потраја за дуго.

Да ли баш од пића, или тек од напора што све то, своје пијанство, весеље, мора да изиграва, очево лице изгледало је бледо, подбуло. И уводећи госта у капију, поче му показивати на кућу.

Бар је ослободи да не мора стрепити од нечијег доласка. Али је требала бар и капију да затвори, те да кроз њу доцније не види оно што је

А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи.

И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи: — Ох! Ох!

мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и мро у његовим узневереним устима, због срамоте и стида што мора пред њом, својим чедом, Софкицом, да се сада открива, и да оно што не би казао ни самој смрти — њој мора да исповеди и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Пролеће, пуно боја, пуно сјаја, Осмејака, нада, чезнућа и снóва, Дошло за добом сплина, уздисаја, С тицама, преко мора и брегóва.

О, то је тајна и боља и гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само. ИИ — Вратимо се. — Зора!... ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ Бледо јутро.

не знајући куда, Прешли преко поља, кланаца и гора, И орлове наше проносили свуда Од прагова својих до далеких мора. Побијена децо наше земље здраве!

Ту се стере Широки покров снежног заборава, Црнина гроба, где сунце не сија, Где ћути, као у дну мора плâва Кржљава флора, љубав моја, чија Снага и нежност у хладноћи спава; Где цвеће бола и стварности клија.

Лаж што нам тајно бедна срца суши, Лаж која к’о мора на наш живот паде Бацајући сенке, к’о велике кладе, Пред ноге нам; која умара и гуши, О!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Шта је, ма шта је!“ „Ама нешто јес, нешто мора бити!“ питало се и довикивало од прозора до прозора. „Сиђите па видите, то јест сиђите па се попните на бедеме вашег

Гдје је долине јека, биће рода доста, јер снијег топли и надија хранитељку људи. А пустићемо од мора вјетрове и сунцу ћемо наредити да раније пригрије, па ће земља окопнити на вријеме!

Крупне ли су те мисли што се пребирају у ноћној тишини кад је одмору доба, а на узвиситу мјесту! А и вреле мора да су, кад глави што их запрема, не смета планинска студен од које камен пуца!

па ће њему: „Остало, без батака, савладаћеш ти, оли?“ „Зашто не, Господару, ако баш тако бити мора!“ Владика се диже, поведен веселошћу свога ђакона, више но ли његовим разлозима.

— Кртоле ја! одговори ми домаћин. — Једе ли се ово? — Те како! Господар је набавио сјеме с мора. То је добро, јâ ништа мање од леба!“ „Добро је рекао, богами!“ умијеша се сердар, смијући се.

„Ти си ванредно весео, Јан!?“ рећи ће Адолф. „А зашто не? Кад већ и без наше приволе бива оно што мора бити, а весеље је једино до нас, тј. како узимљемо ствари!“ „Но, но!

„Уосталом“, настави зијехајући, „то је истина што си рекао, а рад бих знати у коме смислу да узмем то твоје: биће што мора бити. Шта ће бити? Да остајеш, или да полазиш?“ „Мој добри, драги Адолф, мој вјерни пријатељу!

А и моје жели то исто... Грабићемо се око оног... лац-ма-нина!“ рече јој на ухо. X Иза Ловћена, с мора се дизаху облаци, као војске, па летијаху небом.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

(Леп као вила, Празна (кућа) као вилина пећина, Црвен као вампир, Јак као вједогоња, Чупава као вештица, Тешко као мора, итд.). Поређења за боје наш је народ узео из своје непосредне околине, и то путем асоцијације.

нејунак). Кад се његов враг родио, мој је кашу хладио. Кад се утопим у ваган воде, мора се не бојим. Кад те опанке подереш, ја ћу ти купити друге (рече се у шали босу чељадету).

— Данас везир — сјутра резил. — Сваком ће своја доћ’. — Мука душе не води но суђен дан. — Што мора бити, бити ће. — Што ријека доноси, ријека односи. — Тећ’ ће вода куд је текла.

Ковао је петком и светком, те га за каштигу осудило у мјесец, гђе мора непрестано ковати. БАБИНИ ЈАРИЋИ (КОЗЛИЋИ) Приповиједају да је некаква баба истјерала јариће у планину, па дунуо

Куге имају преко мора своју земљу (гдје само оне живе), па их бог пошље амо (кад људи зло раде и много гријеше) и каже колико ће људи

земљу (гдје само оне живе), па их бог пошље амо (кад људи зло раде и много гријеше) и каже колико ће људи поморити. МОРА Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мóра, да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће

се да гуја има ноге које само онда покаже кад се у процијепу припече к ватри; али ко их гођ види онај мора умријети.

ВРЗИНО КОЛО Срби приповиједају да неки ђаци, кад изуче дванаест школа, отиду (њих дванаест мора бити) на врзино коло (да доврше са свијем и да се закуну.

година одонуда с војском преко Маџарске дошао у Србију и с Турцима се био — и надвладавши их и претјеравши преко мора, бацио за њима свој буздован у море, говорећи: „Кад овај буздован изишао на сухо, онда се и Турци вратили амо!

изиђи добри из кости у месо, из меса у кожу, из коже у длаку, из длаке у нож, с ножа под нож; изиђи па иди преко мора без одмора на пастушасте коње, у кошутин рог; изиђи па иди у калајгору где се ватра не ложи, где девојке косу не

(У сузи) 291 — Шта би највише волео ћорав човек? (Да има и друго око) 292 — Шта звонар мора да чини ако хоће да звони? (Да вуче за уши) 293 — Шта је најбрже ка свету?

, а уза сваку напосљетку мора казати: „Себи на глас, а свој браћи на част!“ (тј. донио). Б) НЕВЕСТИНСКЕ ДАРОВЕ 1 Ево познаје млада кума свога

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре

Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју.

Кад доћерам траг до мора, а то он отишао преко мора, а ја за њим трагом. Кад пређем преко мора, а то човек уватио мога челца у ралицу, па оре за ситну проју.

Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ,

Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па га пустим да пасе, а пијевца свежем код себе, па му метнем сијена, а

и с највећим весељем вјенчају момка и ђевојку и проведу свадбу; па онда даду овоме цару лађе и војску, те отиде преко мора и нађе своју земљу. ВІІ. ЕРО И ТУРЧИН.

Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св.

37. Зелена кошара, црна говеда, гвозден кључ, који откључава. 38. Зими служи, а љети зубе кеси. 39. Зоба грозд од мора до Дунава, нит' га мого позобати, ни га мого прегорети. 40.

88. Приспи чаре на мачаре, на пање декање, на сење дупоре. 89. Прође бан јербан с мора на Дунаво коњском вриском, јуначком виком; мало га ко виђе, сватко га чу. 90.

90. Пружи платно од мора до Дунава, па га сави у ораову љуску. 91. Пуна греда бијели пера. 92. Пуна соба за крајцару. 93.

После некога времена | чује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за

Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора некаку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Треба над овим веома бдети, ум чувајући, знајући да је противном лако на њих наићи и до пада довести, што не мора да буде, и исто је као и када се овца од ограде, стада и пастира одагна.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице! ИКОНИЈА: Мора да сте нешто имали, кад је толико фалите на сва уста!

А у реку и у облаке неко изручио чашицу клековаче! ЦМИЉА: Мора да је лепо, ја још нисам стигла на Калимегдан! Кажу да има и дивљих зверова, тигрова, не би смела овако сама,

Па овај шепави, шантави, што га је унео... Све се то слаже... то мора да је то.... ТАНАСКО: Каква је, мирише ко кило јабука! МАНОЈЛО: Нема никакве сумње!

А маснице? А расцопано уво? То ће свако да примети! Благајница, носачи, кондуктери, спроводници возова, неко мора да примети! Фала милом господу Богу! Где ми је ташна? То га је сам Бог млатно мојом руком, да га обележи!

МАНОЈЛО: Како да докажемо? ТАНАСКО: Тамо где треба да се зна, зна се, и не мора да се доказује! Ајдемоте полако! МАНОЈЛО: Куд ћемо сад? ТАНАСКО: Идемо тамо одакле смо и дошли, у гробље.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради?

АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив.

АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив. АНЂА Ниси, ниси крив.

Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико

Не може се више, сестро, мора, мора да се каже... Ја теби лепо говорих: Гледај, гледај док бата Јовча није дошао, стежи га, не дај му да се толико

ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине. ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим. Мора да је страшно лепа, страшно бела, а већ велика је, одавно већ девојка, одавна развијена.

, боцом вина и чашом, намешта је до Васке, да јој је што ближе устима, да се не мора ни подизати него да се лежећи може служити; затим се измакне, чекајући заповести).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Почињем мало-помало одисати; избављајући се младости како многоволнујемога и свирепога мора. Сад ми долази на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим

моје пребивање и путовање у Далмацији и Црној Гори, у Албанији, у Грецији, у различни острови Средиземнога Мора, у Смирни, у Италији, у Молдавији и, сад, у Германији даће довољно материје забаве и разговора.

Погрешке штампе ваља простити, јер они који штампају не знаду српски, и колико год исправљам, мора нешто остати.| Место рожденија мојега било је варош Чаково у Банату Тамишварскому.

Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

не имајући никаква искуства, сâм не могући право о ствар ма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран, док год не удари гди главом о дувар, падне у несвест. „Ха, ха, не тамо!

срећан ако се то не случи касно, док се | јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити. Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности!

Апостол Павел јавно учи да епископ, презвитер и дијакон мора бити ожењен и томе придодаје узрок, говорећи: „Ко није кадар својим домом и фамилијом управљати, како ће он бити

А после, кад су се калуђери почели множити и архијерејска достојинства примати, мало-помало увео се обичај да епископ мора бити монах, против јавне науке апостолске, по којеј науци и по правој правици и суду здравога разума епископ не може

Из овога се јасно како сунце види колико мора бити богу угодно и мило брачно и законо чловека и жене соједињеније и миловање, чрез које бог бива чловеков творац.

Што год дух свети једанпут узакони и установи, то мора во век’ века непоколебимо и свето остати. Људи честократ сами себи противорече и противузаконовљавају, јер су људи |

Калуђери сами без прошње не могу живити; како је калуђер, мора бити просјак. Обарају, зидају, праве, поправљају; за све то ваља да просе.

” Дође ми на памет Маленичин разговор, пак рекнем, смијући се, „да и та три грошића нејма, у калуђере идемо, мора нас вилајет [х]ранити.” Сутрадан недеља; дућан стоји ваздан затворен; како се год [х]оће за побећи и утећи.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. Затијем поче тихо али трајно ромињати она киша што

Овако је рекâ: „Онога ћу галијота послати прико мора, ди ће му сваког јутра одадирати по десет батина, и то ће трајати десет година.

Бакоњи бучаше глава кад се пробуди. Бјеше се почело прозирати. Небо се навунило; од мора дуваше силна бјелојужина. Бакоња, тешковољан, постаја мало на тријему, па закуца на гвардијанова врата да прими кључ

— Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана! — вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш!

— Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници! Божја је воља да човик мора исти докленка је жив, па се не знам шта догодило! Али, вирујте ми, ја сам још изван себекаре.

себе у фратарским мантијама на помамну коњу, са голом сабљом у руци; за њим се слегао сав кршћанлук, колико га је од мора до Козјака и Велебита, све, брате, по избор момци, коњици и пјешаци.

— Да оће бог дати да се освисти, те да га причестимо — вели Блитвар. — Боље би било да и не дође к себи, ако већ мора умријети — рече љекар.

Пробуди се кад бјеше сунце одскочило, и видје како је стриц већ изашао; и то мора да је се нагло наредио, јер бјеше просуто воде под умиваоником, а утирач бијаше на поду.

Требало би читава књига да се опише све што је Бакоња видио путујући читав дан до мора: њихови разговори на путу, први утисак града на њ, пријем код бискупа, миса у саборној цркви, гдје је служио сам

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА ПЕСМА 51 ВРАТА 52 КУЛА НА ПЕСКУ 53 ПРАЗНИНА 54 НА ДРУМУ 55 ЧАС 56 У ЧАРОЛИЈИ 57 НА ТЛЕ САД ЈАБУКА ПАДЕ 58 СА

ГОДИНЕ 72 КАМЕНА УСПАВАНКА САМО ЈЕ БУДИЛА МИР О проста ружо говора Зашто те пролећа буде Заспалу међу два мора На усни плаве луде? О сви смо ломни ко штап На првом рубу греха Кад падне прегорка кап У плави зумбул смеха.

Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор —

Будио се у некој соби уз шкрипу старог ормара. На перонима сам чекао: црн од самоће и гара. Стајао сам крај мора: зурио у једра бела. Свака ми река очи по мало однела. Свака ме вода, тешко, ко бољка разболела.

Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА Из високог сна ме буди морски блесак. Очи траже видик где је страна пета.

И зашто у дан ведар Док ћуте наша борја Трепне тек један кедар? И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож. Пободох се уз последњу реку.

Не памти да се икад овакав с пута вратио. Ни добро вече јој није назвао. Ни очи му није видела. Мора да је изгубио на свињама. Дешавало се и раније да изгуби, трговина је то, а Швабе су веште.

Соба му постаје тесна и пуна крцкања Симкиних зглобова. Мора да изиђе напоље. Снег, ситан и густ, засипа тишину на средини ноћи.

Оданде одакле полазе ветрови, долазе и казне људима. Дрхти и нејасно осећа: мора нешто. Сети се Толе: „Мушки“, викнула је. Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу.

и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца; — Ракије!

не, он се успиње некуд, само не зна куд, крв му се споро успиње од пета, гушћа од катрана, налива га, он може, мора, јачи је од њих. Није ни осетио кад је Симка ушла и спустила ибрик с ракијом.

Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.

Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ

— Лево! Лево! Запамтиће ово Бадње вече и овај Божић, последњи у Прерову, сутра ће се вратити, рано, вечерас се мора све свршити. Главу још дубље увлачи у астрагански оковратник. Гледа у кочијашева леђа.

Пожури кроз двориште Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем. Ваљда још имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави... — Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.

Где ли је сада она? Очи падоше на кревет. Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се смири и среди. Брзо шета по сумрачју од прозора до кревета.

Колико су ти српски сељаци јадни, још више су самоуверени. Она је према њему добра, пажљива, али шта може? Мора да се поздрави са оцем, рече. Симка му поверљиво шапну да је он у својој соби и да зна даје дошао.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Готово преконоћ нестаде мрља и краста с њеног лица и оно заблиста као месечева шкољка на дну мора. Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни једна једина реч.

— девојчица се запрепасти. — Да не сањам? — окрете се ка прозору, али на прозорском оквиру врапца већ није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали.

Једва да је у болницама било места за рањенике, а туче нису престајале. — Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати?

»Баш би било лепо остати с њима!« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора! Мала плесачица прилазила му је све ближе. »Ваљда им то није царица?

« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора! Мала плесачица прилазила му је све ближе. »Ваљда им то није царица?

« помисли мали чистач претворен у капљицу, али се сети Сребрне руже, и задрхта: мора је наћи, мора, мора! Мала плесачица прилазила му је све ближе. »Ваљда им то није царица?

Вруће ми је! — Плачко се беспомоћно опружио по земљи. — Даље не идем. Нема извора у овом усијаном паклу! — Мора да га има. Где пију остале звери?

ЗЛАТНА КРАБА Дечаков отац био је најславнији рибар на сва три мора, али дечак је жалио уловљене ракове, шкољке и рибе, нарочито оне најмање које су се сребриле у мрежи као тек рођена

Прича о дечаку који помаже рибама и раковима убрзо обигра сва три мора. Дечак за њу није знао, а није ни отац који је крадомице, да син не примети, с тугом посматрао малишана.

Да нећеш да будеш цар? — Не — провали из дечака. — Хоћеш ли најкрупнији бисер мора? Постао би богат... — Шта ће ми богатство? — прибра се дечак.

Убрзо постаде највиши дечак у разреду, јачи и лепши од свих, али га је мучило што о Златној краби мора да ћути, а не сме ни да слаже.

Најјачи! — на ударац је одговарао с два ударца и нико ни на сенку није смео да му стане. Муке заробљене деце мора постале су му смешне.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Кад је отишао, била је 1839. година. Загледан, на углу своје и Капетан-Мишине улице, у небеса, Господар Јеврем мора да призна, и сад склон истини, да је његово, Јевремово, повлачење са власти, три године касније, 1842, више личило на

(ТО МОРА ОБЈАСНИТИ ОНОМЕ ИЗ ОРАНА, У АЛЖИРУ.) У доба ретко на Балкану, без ратовања, свакако би искористио онај дар које у доба

Осећао је да се живот, да би се познао, мора изазивати; почео је да га изазива а живот му се одазивао. Ретко, али у прави час, слао му је мајушне подстреке који су

Стојан мора да се одмори, да одмах заспи. Петар одлази да оре а Стојан му, кроз трепавице, следи покрет. Види како се Петар сагиње,

То не само што му је био први пораз него и пораз што опомиње а мора се отплатити. Лудом храброшћу, Стојан га је и отплатио, убрзо, у боју на Мишапy; али, и опомену је убрзо заборавио,

сав задовољан под невидљивим, али моћним, али добрим небом, из којег је вејало, задовољван што, једва једном, не мора да се бави војевањем но може да се бави, како је то после рекао у својој Повестници један од сведока устанка, Анта

Прихватио је, лако, савет Милоша Обреновића да се са Турцима мора што понизније како би се из њихове немилости извукло што мање зла.

Схватио је да то може а схватао и да мора јер је, где год се заустављао, прво препознавао, у људима, те две силе. Увек у путу а слуха изоштреног за промену,

се дуси ветрова а он то није опажао: припреме за устанак су се ближиле крају и све је изгледало савршено спроведено. Мора бити, ипак, да је Рига одвише био заокупљен својим пламеном чим није, нимало, посумњао у ту очигледну савршеност.

Бојала се тог гнева и одмах покушавала да га спута: уверавала је себе да мора постојати дубља правда која ипак неће дозволити да једнима буде дато само страдање а другима само задовољство.

Милош мора да схвати да ће га уставност која се сад захтева вероватно ограничити у власти али да ће му, баш зато, помоћи и да је

Откривали су, али не у потпуности. Најзад је Љубица рекла да мора да размисли: најрадије би да помогне и својим синовима и њиховом оцу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно. И заман хита наше слабо око Куле тог мора да позна и спази; Истина мора да лежи дубоко Ми над њом гремо по незнаној стази.

И заман хита наше слабо око Куле тог мора да позна и спази; Истина мора да лежи дубоко Ми над њом гремо по незнаној стази.

Буди к'о птица са сјеверних мора, Становник магле и острва леда, Што пјева жудно измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је

горе и врлети, Па му с’ чине до толико друга, До толико успомена свети’, С киме дане прелепо пробави, Па их сада мора да остави. Тешко му се, тешко раставити; Али шта ће, када мора бити!

Тешко му се, тешко раставити; Али шта ће, када мора бити! За њих срце њему младо туче, Али нешто из далеко вуче... ............................. .........................

Још бих дуго гледати те хтео! Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек' се смркне измеђ' ових гора! Ту нек' ми се хладна копа рака, Ту ће мени земља бити лака“......

Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине, Пуне славе и милине!

у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане; Кажу да је из вилиних двора; Од њег' болник оздравити мора“ - „Оздравити мора“...

оне гране, Бистри извор, где смо били лане; Кажу да је из вилиних двора; Од њег' болник оздравити мора“ - „Оздравити мора“...

Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора? Јесте, јесте - бој се љути заче, Марков топуз из мора искаче, Србин диже мача пламенога На Турчина, на душмана свога.

Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора? Јесте, јесте - бој се љути заче, Марков топуз из мора искаче, Србин диже мача пламенога На Турчина, на душмана свога.

Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове оне светле, - Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох - ти ћеш

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

А ко хоће да самостално и са успехом ради на науци, мора имати потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка,

Из њихових исказа следовало је да се на источном небу хоризонта, тамо где се небески свод и површина Јонског Мора међусобно додирују, из тога мора дижу и пењу на небо без престанка нове звезде, док је на западном небу обрнут случај;

је да се на источном небу хоризонта, тамо где се небески свод и површина Јонског Мора међусобно додирују, из тога мора дижу и пењу на небо без престанка нове звезде, док је на западном небу обрнут случај; онде оне залазе за брегове

Не чини ли вам се да ће, крећући се по тој кружној путањи, та звезда небеских кола промаћи таман изнад површине мора, не заронивши се у њу. Сада разумете тачно оно што је Хомер рекао у својим стиховима на које сам вас малочас потсетио“.

њене осе, којим остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад тад, предочава пролазност.

Он се загледа онамо као да нешто ишчекује; и његови ученици упреше свој поглед онамо. Из мора се уздиже још једна јасна звезда. „Погледајте онамо!“ рече Питагора.

„Погледајте онамо!“ рече Питагора. „Она звезда која се сад баш појавила над површином мора, то је Сириус, најсветлија звезда спољне небеске кристалне сфере.

Тако је и било као што Питагора рече: обасјана зориним руменилом, звезда ишчезе погледу гледаоца, а из мора уздиже се Сунце.

„Наша Земља, која лебди у средишту васионе, мора да има облик бубња“, говорио је Анаксимандер. „Кад би тако било, морали бисмо, путујући без престанка, стићи на крај

„И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља мора имати облик лопте којој се, путујући, не може никад доћи до краја њене површине.

Питагора упре свој поглед на пучину мора. Онде се више не виђаше лађа која је отпловила ка југоистоку, но његове мисли однесоше га онамо.

Сада мора на посао геометар који је, једини, у стању да те границе правилно обележи. Из те потребе родила се у Египту геометрија,

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Ово су глумци, мора бити. А кад, као гром из ведра неба, паде ова реч, жена се препаде од извештачене узбуђености студента који се

шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води. — Ти знаш — настављао је он — сви смо данас нервозни.

И као што сам без свести одступао преко арбанских гора, расејано прелазио мора, збуњен лутао између маслина, луд корачао по усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по овим гадним чукама и

“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната. Шта ће човек, мора да заборави и на мртве и на ране и на срамоте, јер човек је челик, још тврђи.

“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната. Шта ће човек, мора да заборави и на мртве и на ране и на срамоте, јер човек је челик, још тврђи. Напићемо се, видим.

Све сам стрепио да не падне лампа што је висила над нашим главама и мора бити да сам имао упрепашћен изглед као жена оног ратног богаташа у возу.

И Микобер нам мора декламовати једну громку. А том приликом, ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде

се већ дубоко ушло међу снежне кршеве арбанске, и командант мучаше само једну бригу: како ће се без хране издржати до мора.

Отегле се зелене, бескрајне ливаде и чуче велики пластови као шубаре. Топло је, осећа се дах мора, и небо је мирно, плаво, благо. И брадати, чађави људи живахнули па разговарају: — Ето ти, долија и Ресула.

А дивизијар обраћа се војницима: — Може ли се, јунаци? — Може, може, гос' ђенерале. — Мора се... — Ето гега се. А кад ђенерал поизмакне: — Бог'ме даље се не би могло! — Како си сад сладак! — Ја, к'и мед.

Па се наједанпут раздрагано ускомешаше они што пристизаху на узвишицу: — Ено мора, ено мора! — Еј, другови, ено мора! — Је л' оно море? — Шта? Славе ми ено мора! — Море! — Гле! Гле! — Ено мора!

Па се наједанпут раздрагано ускомешаше они што пристизаху на узвишицу: — Ено мора, ено мора! — Еј, другови, ено мора! — Је л' оно море? — Шта? Славе ми ено мора! — Море! — Гле! Гле! — Ено мора!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Само је онда слика била благо узнемирена, сва оживљена неуморним шарањем змијастих пруга од рефлекса мора које је равномјерно дисало под прозорима у луци. Далеко доба!

(Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје ван нашег мјеста,

сурог, голог масива који је зајахао за врат нашем мјесту, стијешњеном на уској траци земљишта између њега и дивљачног мора.

времена која се завргла тамо негдје далеко, далеко, над сухим пјешчаницима пустиње или над ледењацима сјеверних мора, предосјећам унапријед угоду која ће се, кроз борбу циклона и антициклона, најзад излећи, и већ као да ћутим на

због мастике волио и бакиног брата, отмјеног старог господина из породице што се прије више деценија доселила преко мора, који је, уз остало, имао и малу дестилерију етеричних уља.

Јер малограђански сентиментализам мора да сваки осјећај веже за какав материјални предмет. Без те материјализације, без тог тривијалног оваплоћења, грађанину

Умјетник треба да буде неосјетљив према својој умјетности и од ње нерањив, као што кирург мора да буде неосјетљив према свом занату и као што војника не смије да рањава његово властито оружје.

А то је, можда, још више. Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује већ је мало друкчије.

површини на чијем су хрпту бродоломци наложили ватру да се огрију, замишљао сам се о размјерима смрти у тој грдосији: мора да његовим тијелом, од врха главе до на крај репа, смрт путује данима и данима, на застанке и одморе, као гласници што

XXИ Никад нисам много вјеровао у реалност реалнога. То несумњиво мора бити конституционална грешка. Као што услијед неких болести човјеку остане до старости танак, пискутљив глас из

Понављам, ја добро разумијем, представа није сушта реалност. Но није ни пука произвољност: оно што се има да догоди мора се догодити, не може да се догоди или не догоди, да се догоди овако или онако.

макар да три дана није ништа јео, радије у стварности остао без вечере него да не вечера у представи ако тамо стоји да мора вечерати.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа.

А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.

А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.

У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. »Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.

Јад и немаштина били би му вечити другови... А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема.

И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио.

— »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«. Аја, што ја знам, то мора бити. — Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнако ми сепија

Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.

Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.

»Шта ми оно рече ?... Боље да се вратим кући! Их, срамоте!... А још харамбаша, хајдук!... Е, нећемо више тако. Мора се радити како ваља, или никако... А шта ли ће рећи Вујо ?... Ко му сме на очи изићи!...

Ти га мораш задржавати од тога. Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље. Па сад отвори очи.

— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. — Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. — Хм...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш, можеш прећи преко сваке воде.

и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом? Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем.

— Пије си он вино, ракију као воду, али сад нема. Све је то смлатио прошлих година. Сад мора да си трпи, кад није умио да си чува. — А откуда добиваше вино?

Кад бише близу царскијех двора, ал̓ се замисли момак опет: тешко му дати златног коња за златну јабуку, а мора га дати, јер без златне јабуке неће му онај цар дати очев трс.

Једнога дана изиђе царевић на прошетњу крај мора, иза једне шуме, кад наједном али ти иде по мору брод и на броду отворен прозор, а на прозору цура.

Најпослије дође најстарији лекар и каже да му се не може помоћи. Управ исти дан стајао је и један малар крај мора, кад се по мору провезао брод и ђевојка, и он наслика онако скупа брод и ђевојку на прозору.

Пошто пријеђу дивљу планину, срешће их море, преко њега не могу никако; него накрај мора имаду три јагоде: да уберу те три јагоде, па да једну баце на море, одмах би им се начинио мост; али да оставе и кад

Сад пријеђу преко мора и отиду даље. Наједном срете их гвоздена планина, која се свезала с небом и земљом. Сад царев син пита: — Шта ћемо?

Он јој сад каже како му је маћија украла ону шибљику, те како сад опет мора сам говеда везивати, а док он говеда повеже, они поједу све јело, те сад опет мора трпљети глад.

ону шибљику, те како сад опет мора сам говеда везивати, а док он говеда повеже, они поједу све јело, те сад опет мора трпљети глад. А бака ће њему: — Сад ти друге не преостаје него да сеш краву. — Јест, кад би ми се крава дала сати!

Сјутрадан рећи ће Таригора: — Е, браћо, ако ће се живљети, мора се и радити, стога ако сте споразумни са мном, а ви хајте данас у лов, а ја ћу остати да справљам ручак и да пазим

Видећи ово ђаво мишљаше: „Кад је оволика чвонта на земљи то колика мора бити у земљи!“ па се врло радоваше. Кад у јесен буде, свети Сава дође те купус посијече, а ђаволу остави корење.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином говор древних гора, Као цвеће бојом и лепотом. Отвараху очи пуне сјаја, Пуне

А из цвећа, а из снова, Мелодије и звукова Оживеше земље, мора, Цвет непознат белих гора, Ново небо, страни врти, Стара љубав, млада нада, Коло мисли, игра јадâ, Замисао глуве смрти.

Ноћас су ме походила мора, Сва усахла, без вала и пене, Мртав ветар дувао је с гора, Трудио се свемир да покрене. Ноћас ме је походила

Ничега нема; само илузије Пред пустом кућом мирног, мртвог мора. Гроб, и гроб само. Све изгледа као Отворен сандук живота и таме: Ту спава небо, земља и пакао, И лик свршетка, и

пођосмо дале, у крајеве нове, Кроз дубодолине и висове гора, Да наше орлове и наше топове Пренесемо смело до сињега мора.

народ ствара ново време, Како Вардар данас кроз Србију тече, Како над Охридом пада српско вече, Како нам погледи преко мора стреме, Како наша уста сад од среће неме.

Они су остали испред Елбасана, На Љешу и Скадру, крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.

мене убрзо и лако; Рођен без крила — немам где се скрити; Одавна сазнах да ће бити тако — И јоште нешто, тако мора бити.

Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека! Јер он је некад рек'о ово: “Злу свакоме мора једном доћи крај.” Нек чека! Јер иде сасвим доба ново, Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај. 1916.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакојаких задатака.

У једном од својих изума намеравао сам да пошаљем писма и пакете преко мора кроз цеви положене на дно у сферним посудама које би могле да издрже хидраулички притисак.

Није прошло дуго и Авердек се јавио рекао ми да он осећа неку зебњу и да мора о овоме да обавести вишег инспектора Хиронимуса (Хиеронимус) и да ја треба да сачекам његову одлуку.

тако успоставља везу између постојећих телеграфских, телефонских и других сигналних станица, а да при том ниуколико не мора да се мења њихова садашња опрема.

А уз то, мора бити јасно да се овај дивни изум у потпуности развио овде и може да се назове “америчким“ са много више права припаднос

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Љубав народа према земљи у којој је живео, почела је да јењава и најзад се угасила. А кад та љубав нестане и држава мора умрети. То сам научио од неписмених сељака у Идвору.

А кад та љубав нестане и држава мора умрети. То сам научио од неписмених сељака у Идвору. Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на

Објаснили су ми да су говорили енглески и да су Американци. - Америка! - узвикнуо сам уздрхтао од узбуђења. Онда Ви мора да знате много о Бенџамину Франклину и његовом змају, и о Линколну, америчком Краљевићу Марку.

Сједињених држава морају бити прекривени стотинама оваквих места и како у тим узаврелим центрима људске активности мора бити да и мене чека неки посао.

да без обзира ко си и шта знаш и имаш, када се искрцаш у Новом свету бићеш ”жутокљунац” (гринхорн) а ”жутокљунац” мора да одслужи свој шегртски рок пре него што дође до неког успеха.

Моја збуњеност и заплашеност и црвени фес на мојој глави, мора да су привукли велику пажњу, јер одједном сам приметио да се око мене окупила група дечака разних узраста и уз смех и

”Немогуће” - рекао сам себи - ”да је српски сељак толико одмакао америчком сељаку! Мора да нешто грешим у свом суду” - размишљао сам и приписао сам то чињеници да сам још ”жутокљунац” и да вероватно због

То вече сам провео у писању писма мајци. Тоје била моја жеља коју је мора бити ”вила” прочитала са мога лица. Касније, у просторијује ушао један од радника, Швајцарац, да би ми рекао да је

Пуна опреза, она ме је посматрала са ивице шуме као права српска ”вила”. Мора да јује привукао и забављао мој црвени фес који је вирио са високог седишта иза мазги.

речима открила истину коју никад нећу заборавити а та је да Америка пружа једнаке могућности свима, да сваки Појединац мора тражити ове могућности и бити спреман да их искористи када му се укажу.

Када сам Кристијану рекао да, према обавештењима која сам добио на исељеничком броду, свако у Америци мора служити свој шегртски рок као ”жутокљунац”, казао ми је да је то вероватно рекао неки европски ”жутокљунац”.

” Никада нисам сумњао у то да се способност Американаца за прилагођавање свим приликама мора приписати у великој мери и томе што се они још из младих дана вежбају у свим мануелним радовима.

Ћипико, Иво - Приповетке

Одједном застану. Уочише мало даље пред собом провалу светлости и дима што је сукљао из једне куће тик до мора. Часом им се пред очи представи домаће огњиште с веселом ватром.

Па ипак, уза све то, најгора је мука што се нешто мора јести, ако се и не добива. Ето, сада је требало потрошити и оно мало што се зарадило за благословених дана и што се

Ваздух је очишћен и прозрачан. Ведрина неба и мора лепо се у њима одразује. Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка.

заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу. Напослетку с мора звижну. Сви пожуриле на мост. Пароброд пристаде. Агент друштва наплаћивао је превоз и раздавао билете путницима.

Срећа хтеде, и брод што јевтино превози крену одмах јутром преко мора. Укрцаше се и лепо приспеше на други крај. Како су ступили ногом на земљу, одахнуше као да им је камен с прсију пао.

Цвета се, у познатој јој вароши, лакше снашла него онамо преко мора. Сувим је лако, мада је до њене куће, преко брда, још читав дан хода. .

Сјели су као и други на ивицу пута, до самога мора, на одваљено камење што лежи по још недограђеној цести. Ваде крух из торбе, крмадају га, но некако им се не прима

А били су се привикли послу, мекоти времена и питомини код мора, и одредили да остану док год радње буде, да не дође овај наручени скитач, од кога једнако стрепе. —Што си замишљен?

А ви идите с осталима на радњу! Браћа, умирена, прихватише се посла. Код мора у пуном подзимњем дану сунце их лијепо грије; топло им, па задовољно раде.

И осјећа слачину у животу и за дах умирене сласти... „Вјетар мора да је напољу”, помисли, јер над кровом његов удар тугаљиво фијуче, и фијук се слива са звучном јеком војничке трубе.

— Ходи, не страши се! — и ухвати је за руку, па поведе за собом. — Гледај, големи ти су и како зијевају! Мора да је силан њихов цар кад може да саљева толико гвожђе.... А зборе да се с њима може нишанити гдје год хоћеш....

Поврх њих нередно вију се галебови, а крик им се мијеша са шумом мора и хуком затресених грана, и све то хучи у њеним ушима, и хита даље у неповрат, гдје лагано, у даљини, као задњи уздах

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

не смемо тајити да то зависи и да ће са сваким даном све више зависити од наше спремности да чувамо оно што се чувати мора.

па јој чак и мртав задах долази из утробе при прошењу, приликом ритуалног бањања у хамаму и током саме свадбе, што мора потицати из дубоких фолклорних слојева.

разумљиво је што се и о типично балканскоме комплексу или језгру шире схваћене српске културе може, а можда и мора, говорити и писати с извесном полемичком оштрином.

Њихов развој не мора тећи (не мора увек) паралелно, и стабилизовани књижевни језик не служи само као чврста подлога на коју се поезија

Њихов развој не мора тећи (не мора увек) паралелно, и стабилизовани књижевни језик не служи само као чврста подлога на коју се поезија ослања, него може

Песма више није митолошка, а не мора бити ни древна. Објашњење или тумачење које је дао Војислав Ђурић може се, наравно, одбацити поготово зато што

Али читалац, разуме се, и овде полази од текста: сâм текст мора бити тако организован да захтева и одговарајући начин читања.

Са чисто књижевног становишта разлози су јасни: лик који је постао двојник мора имати помало двосмислену биографију, па и оца Чарнојевићевог налазимо у манастирима фрушкогорским и у Влашкој.

начином, порицањем као и тврдњом, у песму се може увести извесна особина, само што она тада постоји у латенцији: не мора, али се може стварно појавити (образовати) кад се за то стекну одређене околности.

голим оком посматрамо оно што Станислав Винавер двадесетих година није престајао да тврди: да се Дучићев александринац мора напустити зато што се њиме ништа ново не моће рећи. Ту песнички говор постаје таутолошки.

Хтели смо, наиме, рећи да се руски преводилац мора сваки пут замислити кад на ову нашу реч наиђе, јер из њене околине мора разабрати које значење или који значењски

Хтели смо, наиме, рећи да се руски преводилац мора сваки пут замислити кад на ову нашу реч наиђе, јер из њене околине мора разабрати које значење или који значењски прелив претеже.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам, па, велим, ако не уђе у комисију... ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче.

ЖИВКА: Па где си га оставио? РАКА: Не знам! ЖИВКА: 'Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (Разиђу се сви по кући да траже цилиндер.

Променили сте их много? МОМАК: Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа... ЧЕДА: И ви, мора бити, имате добар нос, знате већ унапред да омиришете ситуацију? МОМАК (ласка му то): Па... разуме се!...

ДАРА: Мени је добар, а вама се и не мора допадати. Кад сам ја задовољна, шта ви имате ту? ЖИВКА: Па већ ти, знам ја тебе.

ЖИВКА: Записаћеш ми ту безобразну децу, па ћемо их преместити у унутрашњост: и децу и разред и учитеља. У овој земљи мора једанпут да буде реда и да се зна коме се сме псовати матер, а коме не сме.

Њега је тамо неки луди ветар убацио у министре, а није за то рођен. За министра се мора, брате, родити. Замисли, молим те, он хоће и да буде министар и да остане чист. Није – него још нешто!

ЧЕДА: Ама, почасни конзул. Не може се тек од тога живети. Ко је још од почасти живео? Он мора имати и неко занимање?... ЖИВКА: Па иначе је кожарски трговац. ЧЕДА: Уф, ала то нешто смрди!

ДАРА: Само у случају кад би знала да ме вара. ЖИВКА: Па, вара те! ДАРА: Ко то каже? ЖИВКА: Па, мушко је, мора да вара жену. Тако је то од бога. ДАРА: Кад бих то знала! ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то!

ЖИВКА: Па то ви као да хоћете да кажете, кад чиновник има малу плату, мора да буде веран муж. Е, то није истина! ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме и са малом платом па се опет некако

Е, то није истина! ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме и са малом платом па се опет некако спомогну. ЖИВКА: Како се спомогну?

Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо. ЖИВКА: Па јесте, само не видим шта има од тога фамилија што сам ја министарка?

ЖИВКА:. Јух, бојим се угушићу се од кашља. НИНКОВИЋ: Знате како је: отмености ради човек мора погдешто и да поднесе. Ноблес оближ. И још нешто, госпођо, ако ми дозволите само да вас питам?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Њихови разлози нису ваљани поготову кад се мисли, а мора се мислити, на реализам као стилски правац из деветнаестог века, са својим посебним књижевним програмом.

Уместо о нечистој крви, наследном проклетству, написан је роман о Софки, а највише о удаји њеној, којом она не само да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у једној варошкој

У противном, приповедање ће губити на уверљивости или се мора допунски мотивисати, што изискује извесну занатску спретност и код писаца који су у том погледу били много срећније

тако често усмерава читаочеву перцепцију (тактилну, просторну, визуелну и акустичку, рецимо) да се то при тумачењу мора узети у обзир. Штавише, не сме се занемарити да сличну улогу повремено добијају и тела других ликова.

Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви - не мора сама по себи бити значајна, али јој зато јако, иницијално место у композицији даје ванредну моћ да привуче читаочеву

Писац се, извесно, том околношћу може окористити, али и не мора. Две-три доста ситне појединости у Станковићевом случају недвосмислено наводе на потврдан одговор.

А са таквом се улогом, разуме се, мора саобразити унутарњи састав реченице, њен склоп: да се у њој као у маленоме сочиву одразе наговештаји основних односа

као и данашње, и сва се одступања од ње вреднују као знак пишчеве недовољне писмености, онда то што нам анализа доноси мора силом логике бити Станковићева приватна (не)писменост. И ништа више.

Шпицера). Ето зато се, кад се са довољно граматичке дисциплине управни говор претвара у неуправни, мора мењати и сам синтаксички склоп, уз задржавање једних, мењање других и испуштање трећих синтаксичких саставница.

70 Неусаглашеност је овај пут у рекцији: уз поштовати иде акузатив бабу, али не може у исти мах бојати се, јер уз њега мора ићи генитив највише се боји бабе.

Нека као најпростији пример послуже Тодорине речи с краја ИИИ главе. Пошто се Софка већ задевојчила, мајка мора на њу припазити: „- Јер, забога, - говорила би јој тада мати, сва срећна - откуда ја смем допустити да Софка ма каква

(2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са папучама ↓ - јер, забога, сутра, чим зора, она мора да порани, прва она да устане, толики је посао чека!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Лутају са својим стадима од благих приморја до посурелих снежаника Бистре н Кораба. Скићу по печалби од мора до мора и далеко преко Дунава, носећи у мекој тугованки носталгију за родним кршем као нико из нашега племена.

Лутају са својим стадима од благих приморја до посурелих снежаника Бистре н Кораба. Скићу по печалби од мора до мора и далеко преко Дунава, носећи у мекој тугованки носталгију за родним кршем као нико из нашега племена.

Види то капетан, па га нешто штрецну. Заголица га безобзирна таштина. Први је он човек сад у Гори, у Броду, мора и његово дете у последњој свечаној поворци кроз село бити као кнез. У злату и на хату као валијин син.

Све: Србија, Србија; Косово, Лазар. Милош; ћерају Турчина у Шам преко мора, а он шаље у мој Колашин мртвога Мута Тасилдара да учетвере убиљежи оно данка што нам кнезови разрежу.

Њега је притискао Енглез и сваки ђаво из Европе и опоганио, а Турска је онамо преко мора. Тамо ће се некако скрасити. Пошао и затражио да га настане око Ески-шехера.

Тешко њему да то види с очима! Зато је прикривао неколико дана јаднога ефендију и онда га кришом отпратио до мора. Срећно је утекао и ено га сад у Вучитрну, али не сме ником ни да се изјада.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

197 КАД ВЕЋ МОРА... 199 ДА СЕ НЕШТО... 201 ТРАЖЕ СРЕЋУ 203 ЗЕБЊА У РАЈУ 204 ДАРВИН 207 ЂУРО ДАНИЧИЋ 208 ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ 209 МАРИЈА

За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа Несрећна, очајна.

За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа Несрећна, очајна.

С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891.

низина (где се само нада) И с висина (где се само влада), Многи верно, Неки лицемерно, Многим’ хора, Некима се мора. — Хај, од дола као и озгора Све се клања — не какоме зверу — Све се клања чистом карактеру.

Данас те земља у крило прима, То тако вишњим промислом бива, А суза целог умнога света Гроб ти залива. Нићи ће, мора никнути оно Што ’но је с тобом са неба пало: Што ретка милост посеје рајска То сатрт’ не сме нога земаљска.

Ил’ обрне неродица, Гора Црна Нема зрна, И ма да јој мало треба, Ни толико нема хлеба. Ил’ са оног сињег мора Залети се кивна бора, Сила бесна, Урнебесна Напустила поре меко, Па се вину јачој страни, Са стенама да мегдани.

Просуће се мука Дуго задржана... — Ох, зар нема без тога Свету бољих дана!!? КАД ВЕЋ МОРА... Кад већ борбе мора бити Међу браћом једне крви, Бар да није топом страсти Која тежи све да смрви.

Просуће се мука Дуго задржана... — Ох, зар нема без тога Свету бољих дана!!? КАД ВЕЋ МОРА... Кад већ борбе мора бити Међу браћом једне крви, Бар да није топом страсти Која тежи све да смрви.

Кад већ борбе мора бити Међу браћом једне крви, Бар да није топом страсти Која тежи све да смрви. Кад већ мора бити боја, Бар таквог нам не дај, Боже, Каквог боја међу браћом Тек им душман желит’ може.

Кад већ мора бити боја, Бар таквог нам не дај, Боже, Каквог боја међу браћом Тек им душман желит’ може. Кад се мора много згазит’ На мегдану братског трења, Не згазимо барем стазу Могућнога измирења.

Жалосна је борба свака, Где се брат на брата стрви, Где се срца болом леде, Суза тече место крви. Кад већ мора бити борбе, Бар не гон’мо турске хајке; Сећајмо се усред боја Да смо синци једне мајке.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

То је, фрајлице, оно што се искорењавати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност.

ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо! САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је остало у

С њом није вредно ни разговарати. (Пређе к огледалу, и почне намештати косу.) АНЧА: Мајсторице! ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне. (Седне на столицу.) АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак? ФЕМА: Ух! (Стресе се.

ФЕМА: То може бити, Жан, пропопо, Жан. ЈОВАН: Молим вас, мајсторице, немојте ме звати Џаном. ФЕМА: То мора бити, Жан. ЈОВАН: Ја нећу, макар знао овај час тридесет батина извући. ФЕМА: А ти ајде буди Јохан, то је лепше.

Ја сам њен пединтер. Сад морам све другојаче уредити него што је досад било. Видите овај орман? Напоље ш њиме, мора соба бити празна, зашто кажу да људи од моде све празно у соби имаду. Видите овај зид?

ЈОВАН: А, то ми фали; научио сам и српски, тек нисам француски. ФЕМА: Жан, то мора бити; барем десет речи. ЈОВАН: Гди ћу ја сад под старост да научим, то је тешко за мене. ФЕМА: Сапр тудер фо.

ФЕМА: Како му је име? ЈОВАН: Жутов. ФЕМА: Јохан, то је име гурбијанско, мора бити ламур. ЈОВАН: Па добро, ви му надените име како оћете. Видићете, сваки ће у њега погледати.

Јошт ми нису ни каруце готове, нису коњи купљени. САРА: Да вам не шмајхлујем, ви врло леп густ имате. ФЕМА: Мора се донети из Беча карте за пунишаке и марјаше. Морам бештеловати дромбуље за бонцерт.

ФЕМА: Шта ви мислите, није то шала. Ја сам госпоја вилозовица. Која јошт у вароши има такву титулу? Свака ми мора трипут начинити визиту, док ја њојзи једанпут. Ако не добијем први стол, ја нећу у стол ни улазити.

Један има криве ноге, мора да иј заклони с панталонима; ајде, то је мода. Једна стоји као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да

Једна стоји као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, пак даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које као трска стоје морају да се утегну, не

руготу сакрије; е, и то је мода; ајде прави локне, натркачи иј на очи, макар вид изгубила, и макар како стајало, то мора бити, тако оће мода. ФЕМА (Сари): Хи, хи, хи!... Сун паурентр. САРА: Уј!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

у повратку сна и гора на збуњеном хоризонту у горком кристалу немоћи од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила мора Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у

моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи о пусти жали и жалосна мора Који су предели у твоме срцу сада?

У дну је сунце и време је ватра. Ждрале, Где му је одјек у срцу ил смрти? Поразни Сведоци мора и промена испразних Уснуше мир и скаменише вале.

Ту је све име или реч. У времену порани Сунца и других звезда и сунцокрета. Ноћ ће изаћи из мора и пробудиће се у срцу. Комету Прорече мраку сну росу лек рани.

ветром испод сваког листа у тами Који се завршава звездама изнад назначених Гора И наказом у пољупцу која се родити мора Својим доласком измислили смо сами.

Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло. Под земљом мрачни предели се мешају. Померају се мора ужаси се премештају са једног места на друго место зло.

Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим

Из срца ми славује измами гора, Па празан клечим пред оним што паде, Сред непокретних ветрова и мора Празних: пакао — предео без наде! Шумор без шуме и цвркут без птице, Празно што траје; не чује се што јесте.

Пјан од удараца срца још тетурам На Југу без Мора што препливах га ипак, Јер нестварност је јача и најжешћа је бура На мору ког нема, а хучи и ђипа.

безболност додирнута чудесним Врати зрно у заборав Ослобађа ме бога њена провидност Слична птицама које прелетају мора (Конфузне птице не схватајући простор) Њена безболност њен цвет без памћења лишише је бескраја иако је дело два

ФЕНИКС (ИИ) Смрћу измењена камен отвара Празно поље дозива гласом умири мора Једина птица што саму себе ствара Из пепела злих вести и празних договора.

Море, ако воли, воли раднике на одмору који три ноћи не спавају док дођу до мора; а кад дођу, кажу: „лепо наше море“, пожуре да поцрне и да се врате кућама.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака.

Жене у прозрачним хаљинама ваљале се по трави мекој као саг из Техерана. Мала плавојка стајала је крај мора, и пропуштала сунчане зраке кроз себе. Под провидном туником њене власи сијале се као златно руно из Колхиде.

Све спава. На молу генерали дају руке сестрама милосрђа. Нестрпљиви аутомобили носе све ове у виле крај мора. Будни стражари чувају улазе. Град се сав спаја, пари, сав је у љубавном грчу.

Одилази батерија, и односи од сваког по комад поуздања. У души је тамно као и на земљи, јер се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе.

Виле крај мора имале су своја купатила. Официри из штабова већином гојазни пуковници, и тумачи, купали се око места, где се купале

Наређено је да се у штабу не кува ручак, јер дим обично навлачи ватру. — ... — По сваку цену... да... да... мора се одржати... — ... — ... да, знам да се гине... рат је, брате... али до последњег човека морате... ало, ало...

Драгомир на тебе чека. Две твоје чете су горе, повукле се, придружи се њима па онда на нож. Кајмакчалан мора још ноћас да падне... Чичи мајору је нешто неугодно, чупа бркове, а кроз тело као да му мајушни куршуми јуре.

Страшна досада као мора притискивала је људе. Осетио је и Душко овде у шатору крај већ пијаног Руса. На лицу му није било вечитог осмејка.

Петровић, Растко - АФРИКА

Птице су се мењале, наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај!

скоро је од пурпурног Неколико мајушних кућица обојених зелено на овом пурпуру, између плавила неба и индига мора, радују необично. Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну.

Пијаца риба свих најнежнијих боја: оних које гледамо да се преврћу по пучини, на радост бескрајне млечне даљине мора и небескога азура, у коме као бели пожар гори сунце, оних које јатима излећу, ситне, и лете над водом, све док им се

17 „ Дакар. Једно вече пуно узбуђења. Пред њим дан врео који упија сву плаву боју неба и мора. Све је у белим испарењима. Јасно се виде тела риба, које лете испред брода.

Не могу евоцирати свечану, скоро патетичну, тишину тропскога мора увече. То би дало сву величанственост визији архипелага на њему.

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

Прва велика зграда у близини, даље од мора, је „Гранд Хотел“, за чијим су столовима искупљени сви белци Конакрија, Има их десет–петнаест за двадесет до тридесет

Обале и плаже Табуа појавише се жуте као злато између зеленила растиња и бледе сињости мора. Најпре најнежније боје, зарђало црвене, љубичасте, сепија, и сви тонови зеленог, стапале су се иза неколико

“ Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта

или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ господарев хтео је да га узме к себи, на шта бој није, из ко зна каквих разлога, пристао.

Све те ствари начињене за путнике, које изгледају тако компликоване, употребљиве су и неопходне чим се о њима не мора да стара сам путник већ његова послуга, и чим ничег другог баш нема на расположењу.

Вуије хоће да ме прати још који километар даље од места на коме мора сићи да би стигао на плантажу. Затим би се морао враћати пешице што је, разуме се, сувишно као замор под оваквим

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила? Сад кад јој сину колац спремају? Ту нечег има!... (Гласно.) То мора да је страшна несрећа Што старост гони да метанише Пред мрским лицем бесног Турчина?...

Сад, Раде, сад! ПОРФИРИЈЕ: А лепо сам те световао: не топи чамца, чичаЈанићије!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што извлачити!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!... Као да си ти најпаметнији!

Аја!... И све баш да мора онако бит као што извлачити!... Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!... Као да си ти најпаметнији! И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!...

А не хтједне ли се с лисицом руковати, ханџар ми мора цјеливати! ДРУГИ ТУРЧИН: Па ћемо га тако, везанијех руку, пред везира, нека и он знаде ко му санове руши!

ХАСАН: Само полако! Док дође Главаш... Необичан је! Најпре се човек мора навићи Да му у црне гледа зенице. Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?

А волио бих га жива пећи, него из златна филџана јеминкаву сркати. ХАСАН: Жива ил’ мртва, Везир га сутра мора имати... Шта да се чини?... Говор’те сад! ЋЕРИМ: Да се убије!

ИСАК (показује на ваљу): Све је у реду. Ни тренут бољи, ни место боље, Ако је да се мора гинути На прагу ове тесне колибе Што је у трошан оквир сместила Слободе српске сјајан одломак, Окупат челик крвљу

Прамење лако гари кровине, Што га ветрови мора пламеног По густом диму заошијају, И прашине се горе подижу, Постанка свога плодну утробу У твоме недру траже

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У канцеларији начелника штаба, пуковника Комарова, страшан неред, на столу му грдна гомила хартија и кад што тражи, мора по по сата да премеће по ономе вашару.

нужде Хрватовићу и Лешјанину може доћи потпора од Алексинца и Делиграда, највише 12—15 хиљада, пошто у обадва места мора остати помало посаде, и од Крајине 2—3.000 људи.

Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту.

сабљу, мајор Велимировић опре се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто це сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.

гле разлупаних лафета, ево једно читаво коло, а какав је ово труп: црне панталоне, црн капут; где, два прста осечена, мора да је на њима било прстење.

— Хећy да знам, плану Черњајев, узмите ову војску и водите је куда вам рекох. Комаров мора знати шта је рекао. — Али ако ипак буде Турака и борба се отвори, шта да радим? — Одлазите, одлазите, одлазите!...

Међутим Хрватовић је већ одавно напао. Сирома' Хорватовић! Он мора да је још у већем очајању но и ја овде. У томе дојури на коњу један официр.

Замишљам себи како сад мора изгледати у Нишу. Прави пакао. Помислите само колико им треба док евакуишу болнице. Та они имају из последњих бојева

Дивно смо их разломили. Просто красота! — Али и наших је много изгинуло. — Шта ћемо, такав је рат; мора це гинути. — Као велите, кад се прави кајгана мопајy це лупати јаја. — Управо тако! А како ви Т.....

Кад тако мислите о ратовима, онда мора бити да нисте бог зна како доброг мишљења ни о војсковођама. — О, напротив, ја имам о њима врло високо мишљење:

Ко не признаје право бунту тај мора осудити овај наш рат као неправедан и нападачки. Турска са свога гледишта има право што нас сматра као бунтовнике и

неминовна и неопходна, то не значи бити крволок већ значи не бити слеп, значи бити разуман и покорити се ономе што мора бити — поднети неминовност, кад је не можеш изменити.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Пољупци ће звезде палит’, — Па шта велиш, је л’? Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’? Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак.

Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало. Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора.

Ако није засијало, Оно синут’ мора, Пре слободе мора бити Крвавих покора. Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише.

у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане, Кажу да је из велиних двора, Од њег’ болник оздравити мора. „Оздравити мора...

„Оздравити мора...“ Откуд видиш на све четир’ стране Даљна места, њиве и пољане; Лево Дунав, Банат, Бачка мила, Авала се десно

Будих горе, да зелен прихвате, И славује да се песме лате; Причах извор из вилиних двора, Од ког болник оздравити мора; Надолевах црних мисли таму; Клечах надом у божијем храму; Звах природу, која јоште дрема, А данаске, — свега тога

Неки веле: „Изгорела Сред оних вијора.“ — Чиј’ је живот у песмама, Тај изгорет’ мора. ЛИИИ Појте, појте, весел’те се, Та то мени ништ’ не смета! Јер се мени тако чини, Да вас гледам с друга света.

Ко је мери мером цпеће, Тај је никад схватит’ неће. Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине.

Како лепо зора руди; — Како с’ дивно сунце рађа; — А на мора мирних груди Како сретно плови лађа. Како у вис шева лета; — Како неву грли срећа; — Како красно ружа цвета;

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Застали смо да видимо где ли је заклон команданта пешачког батаљона. Мора бити негде ту око нас... Окренуо сам се случајно. Островско језеро... а још даље равница, над којом лебди прашина.

— Она живи у топлим пределима. Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се. Онај који има намеру да је ухвати, мора да скине обућу и да јој прилази са репа. У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш...

Тек сада, из рова, могао сам да погледам лево и десно. Огромна планина. Слушајте: мора збиља да се ода признање и тим Дринцима. А почели су из равнице.

И нама се коса диже од страха, јер све мислимо, сад ће међу нас. Њено дејство на морал оних у рову мора бити ужасно. После једне такве експлозије, четворица Бугара искочише из рова и нагоше бежати.

Тада сам се наједном сетио баш оне змије. Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање. Хладан ме зној проби.

Нигде нисам видео шајкаче. Истина, наиђох на једну војску тамо негде око Средоземног мора. Носили су енглеске увијаче, француско одело, јели су америчке конзерве и псовали страшно...

Разговарам са Бојовићем, шта да радимо. Наш је положај очајан. А заповест се мора извршити... Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна.

Јест, иако си данас ђенералштабни официр, остао си ипак онај стари пешак, сецалица... Ја, мора!... Мора, разуме се, јер тако хоће пешаци. Они би најрадије желели да све нас артиљерце сатерају у пешачки ров...

Јест, иако си данас ђенералштабни официр, остао си ипак онај стари пешак, сецалица... Ја, мора!... Мора, разуме се, јер тако хоће пешаци. Они би најрадије желели да све нас артиљерце сатерају у пешачки ров...

Али тим баражом може се руководити и са суседнога положаја, а не мора осматрач да се трпа у ту бомбашку гужву. Али шта ћете!... Не вреди говорити...

С тешком муком је савлађивао оно очинско осећање које је гајио према нама. — Да... један од вас мора ићи. — Он је нас подједнако волео и било му је тешко да управи прстом на неког од нас. — Ова двојица су болесни.

Она двојица су се опирала, нарочито Лука. Али командант прекиде наш разговор и изјави, кад већ мора да се иде, онда да идем ја. Објаснио ми је како ћу доћи до положаја. — Најзгодније је да пођеш сада по магли.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

измениле су се заправо оне саме, друкчије постављене данас и стога сасвим другачије осветљене сред живог језичког мора савременог језика.

Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат! Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне врлине свога човека.

„Кога љубов силна [може] одолити, Кога ли Купидо себи покорити?“ Но то не [— — — —] мора бити Сени, Јер на таке речи од стида црвени. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе, и острови, мора, Сви теби помоћ небесну желе Све добре душе теби се веселе И согласно веле: Востани, Сербије!

Нигда ли вам није доста нит' шта овде света! Мила чувства продају се — ту већ нема зајма —, Земља мора сва пропасти с овим обичај'ма. Слуга би рад бит господар, овај иште власти, А властелин да до цара пружа своје страсти.

Приморије, слатка жељи од мојих днеј јуних, И из тебе мора нешто да мене узбуни! Да вкусити духу даде мом твоје прелести, Пак за кратку сладост да се сад љуће одмести!

Сад нек' суди тко му драго и на коју страну, Љубов мора све побједе одржати грану; Више има који љубе млада и јунака Него дјеце с дрјахлих старци и маторих бака; И веселих

15. јунија 1817. Лукијан Мушицки ГРИГОРИЈУ ГЕРШИЋУ Друже! ја сам ти већ на среди сиња Мора. Бурја ми чун колеба страшно. Ја т' не остављам весла; Одгони таласе дух.

Зуји пјесне глас пресвјати Дирне л’ пјевчик у клавир, Мир се таки мора сјати, У соглас’ју лежи мир; Мир да свагди ми снујемо, Мир там’, овде буде с нам’; Мир у пјен’ју да чујемо, Мир и

Оде моја сва милота, Оде цвеће и красота; Црвенило и белило Из мог лица одлетило. Мора срце да ми грца, Јер на врати куца смртца, Које око увек суво, Које уво сваком глуво. Пре 1833.

Сад те у гробу Вечити обима мир. 1852. Јован Ст. Поповић ГРОБЉЕ Сладак је заклон, када ветар љути Мора тишину пакосно узмути, И трошна лађа у највећој беди Гибељ победи.

Тад не мисли питко што ће сутра бити, Ту се мора ликер, пунч, токајер пити, Ту се деле карте, расипљу се новци, Ту постају банкрот млади ветроловци; Ту се игра,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко — Те горостасне, црне авети — Што, као претећ небу, поносно По пустој земљи

они чили валови Што их је моја младост гледала Са прозорија хладног гранита Величанствених оних палача, Одакле мора власници седи Свемоћи своје вољу челичну Јављаху земљам’ и владарима... Не преваристе ме, не, знам вас ја!

Па што ме даде?... Што пођох ја?... А Венеција?... Ах!... Та плавог мора хладна богиња Беше ли мајка, или маћеха? Или госпођа сјајна, ласкава?

нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије, бесно ринути У мутан песак мора сињега. ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо!

Не презиреш ли брата и земљу? Ил’ у толиких наших главара Не беше сеје, кћери, унуке? Него нам с мора доне сињега У Црну Гору — црну несрећу!... ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа!

СТАНИША: Ено месеца — Ко мусломанску помоћ затреба, Њему се мора смерно клањати: А ја је требам... Дакле, месече, Послушај молбу сина гоњеног, Отровну капљу Иван-бегову — Те савет

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

— Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо. — Онда вас молим с божје стране, прикаж'те доље суду да моје кућиште предаде ком

“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. — „'Оџа, на џамију!“ Моле, преклињу. — „Вакасуз је, честити господару...

Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска.“ Сад долази спа'ија: „Лажеш, Влаше!

Давид: Дабогме да је млада. Још јој предњи зуби нијесу падали. Писарчић: Па добро, кад је тако млада, онда си је мора' дјевојком оженити. Давид (упрепастио се од чуда): Ама, шта је теби?! Како ћу ја жену дјевојком оженити?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1911) БАЈКА О ЖЕНИ Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно.

А на дну мора плачна очајања Замрзла Вера, снегом покривена, Проклињала је јесења времена. И једне ноћи чу се дух Познања.

И пију жудно дах мора сиња И, осенчени пламеном славе, С косама пуним сна и иња Кланце и мора здраве! И нагле, сижу и ветре грле И

И пију жудно дах мора сиња И, осенчени пламеном славе, С косама пуним сна и иња Кланце и мора здраве! И нагле, сижу и ветре грле И кличу силни клик победа, Бизанту хрле Синови славни славних прадеда.

(Персијски стих) Хор модрих звезда мрким небом плови, Љубичаст вео изнад мора блиста. Ноћ византијска, сладострасна, иста Кô она кад се роди Господ Нови.

Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани. И рекнеш ли ипак, да се мора стати, Учињено биће, јер судија ти си; Последњу кап крви бесно ћемо дати, Да се њом испишу грозни летописи.

ИВ За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Усне скуп сласти, осмеха и туге, Косе дах мора и шуштање шума.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети? Ниси ни ти мене волела кад си се удала, па шта ти фали? Него реци, ниси ни ти много наваљивала на њу?

ЈЕРОТИЈЕ (уједе се): Јест, не би ни то морало шифром! Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити?

(Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре. Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?” — „Јесам, господине, како да нисам!

(Узима са стола тањир на коме је раније била чаша с цвећем.) Почећу да лупам све по кући, па им се мора досадити. Друкчије не могу изићи са њима на крај.

” АНЂА (улази слева, па кад сагледа поломљене судове по земљи, она застане на вратима): Маро, дете, ти си мора бити разговарала с оцем о твојој удаји? МАРИЦА: Ко то каже? АНЂА: Па ето поломљени тањири и стакло...

ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека. ВИЋА: Он је процуњао кроз варош, мора да је наишао на какав траг, чим се овако брзо вратио.

Пушћај! ЈОСА (одлази). ИИ МИЛИСАВ, ЖИКА МИЛИСАВ (који је отворио фасцикулу, дреши је полако). Мора да је било овогодишње вино? ЖИКА: Зашто овогодишње? МИЛИСАВ: Па ето, већ другу си тестију воде испио од јутрос.

Оде и капетан и све среско особље у ваздух. А неко тек мора остати да настави истрагу и да извести господина министра о дога– ђају: Зато, знаш, почните ви, па ако видим да онај

КАПЕТАН: Море, знам ја да су они грађани него шта ће овце? ВИЋА: Па мора, присутници. ЖИКА: Сами сте ви наредили. КАПЕТАН (сети се): А јест, боме!

КАПЕТАН: Гле, гле, приватне ствари. А што хоћеш да бациш државу у ваздух, је л' и то твоја приватна ствар? Све ово мора да се прочита. БОКА: Али, молим вас... КАПЕТАН (не слушајући га): Пиши ти, господине Милисаве... (Диктира.

ЂОКА: Ја вас преклињем, господине капетане, да не дозволите читање тога писма. Ако већ мора бити, прочитајте га ви сами! КАПЕТАН: А, не! Овако, јавно! Немам ја с тобом ништа па да насамо читам твоја писма.

Нисте ви позвани овде да све чујете! (Метне писмо у џеп.) Ово се писмо, господине Вићо, неће читати! ВИЋА: Мора, господине капетане. КАПЕТАН: Ово се писмо неће читати! Где пише да се морају читати писма која пише моја ћерка?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

века језик тих превода постао је богослужбени и књижевни језик већине Словена, у простору од Јадранског и Егејског мора до севера Русије.

о српском граничару који, да би се ослободио вечне страже на граници између Аустрије и турске, хришћанства и ислама - мора донети "три вражје длаке".

Рођен у Херцеговини, надомак Јадранског мора, Дучић је носио типичну медитеранску љубав за светло, сунце, равнотежу и склад.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

МИСАО 1 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она. Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. 2 Радуј се, свему си спона, покоји у теби сви живе.

7 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она. Нерођених зора запоју ми петли; са дна искон-мора потонула, чујем, брује звона. РАДОСНО ОПЕЛО 1 Чемера чемер ми грлу саћем што мед — загорчај, загорчај све дубље.

Саул тисућ, ал’ Давид десет поби тисућа. ПЕСМА ПРОРОКА Човек, плод жене, мали век има да живи, И куд мора да гре, мучан души му пут, и многе патње пун. Рађа се кано цвет и посечен он падне.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита. Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови?

Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита, од ње да иште да јој дâ сматрала као неку увреду, понижење.

Прво, што му је тако било лакше, навикао се, волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да

А најмање отац да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је. И Младен је био такав.

Ето он, Младен, не дâ то да буде. Ако он, Марко, зато што је последњи остао од толике породице, па мора зато да је слаб, да се чува, да не би умро и тако с њиме и сва кућа, а оно ето бар Младен не дâ тако да буде с његовом

Како радња већ увелико пуна, већ мора да се купи до њега други дућан да се прошири, нема еспап где да стоји. Стари хаџи Зафир већ и не пита.

И, сажаљевао је њу, себе већ не. Он зна да мора да ради као што треба, доликује човеку, сину, на коме је остала кућа, мајка, баба, брат.

само да Младен не би то видео, не остао без вечере, она пристави и надгледа кување, док ова, позно у ноћ, кад већ мора да долази и сетивши се шта је учинила, као неки кривац, сва задувана, преплашена на грдње од бабе, а нарочито од

Знао је да тако мора да буде; само, гледао је да то сувише не буде, не упадне у очи и тиме као грех постане. Али, мада је то био узрок

Леже рано, само да би што пре ослободио укућане. Док он још није легао, свукао се, зна се да мора све као што је. Да су ту, у старој кући, по кујни. Зна се да нико не сме пре њега да оде, легне, разузури се, ослободи.

неисказаним болом, горчином, која му је палила грло, ишла на нос, мислио је како и сада, на последњем можда растанку, мора да је према њој строг, сув, чисто да је пресече и заповеди да што пре седа у кола, да би што пре отишла.

мора да је према њој строг, сув, чисто да је пресече и заповеди да што пре седа у кола, да би што пре отишла. Мора, јер ено друм почео све више да се пуни, црни, закрчује колима осталих бегунаца.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Поред породиље мора бити б. л. обично кроз 40 дана (Караџић, 1, 1899, 246; 4, 1903, 118; ГЗМ, 6, 1894, 670); или јој се б. л.

л. мажу брадавице (да је не доји мора или ноћнице, ЗНЖОЈС, 7, 1902, 187; СЕЗ, 32, 1925, 418); то се нарочито ради на дан Светога Томе (СЕЗ, 7, 1902, 199). Б.

Њиме се детету мажу она места за која се мисли да их сише мора (Беговић, 163). Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л.

О преношењу грознице на б. л. упор. и СЕЗ, 17, 542). При бајању од пришта употребљује се б. л., који се мора истући на камену што »се не померава« (ЖСС, 263). У Босни и Херцеговини верују да би семе од б. л.

Поред жртвених јел која се о Ђурђевдану носе на запис, мора се облигатно налазити и б. (СЕЗ, 16, 137). БОКВА Wегеріцх (плантаго маіор). Боква, боквица.

о свему уопште Самтер, Гебурт, Хоцхзеіт унд Тод, Леіпзіг, 1911). У сваком случају, пропис да се жар иза кађења мора просути уз какво родно дрво (СЕЗ, И, с.), доказ је да је цео обред имао ритуалан карактер.

Кад човек издахне, меће му се у руке б. (СЕЗ, 19, 240). У цвећу које жене доносе на мртвачки одар, мора бити »на првом месту« и б. (СЕЗ, 7, 75; 19, 241; Браство, 9—10, 442).

меће се жара и тиме каде рубине на прагу, да се не издеру при лужењу (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 184). Кад се б. саде, мора се јако лагати, па ће бити дебеле (ЗНЖОЈС, 19, 201). У куваној води од б.

с., 204). Кад човек лежи на трави близу б., не мора се бојати да ће га ујести змија (»због мириса«, ЛМС, 139, 88). Лек од болова у ногама и леђима (ГЗМ, 20, 1908, 346;

трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345).

»Постоји, наиме, стари обичај да се змија мора спалити, јер иначе она оживи« (»Време« од 26. марта 1933). Овај интересантан обичај може послужити као нов доказ за

Мртвачки сандук прави се од каквих било дасака, али крст мора бити од г. или граничевог сировог дрвета (ТРЂ, КНР, 34). ГОРУШИЦА Сенф (ѕінапіѕ арвенѕіѕ). Горушица. Г.

Ћипико, Иво - Пауци

ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена!... —А куд ти је човјек? — упита је. —Пошао је у варош. —Мора да је будала. —Није, већ гледа свога посла. —Изиђимо, нешто ћу те питати! — И за собом повуче врата од колибе.

Војкан протрне. Мора да судац рђаво нешто пише, жури му се, перо му лети по хартији... Судац изрече осуду: Војкан се осуђује да има да

Илија пред сутон стоке у село закриљен литичастом, голом планином која на догледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути...

затим посури, а кад ноћ пане, шум мора освоји ћутљиву околину. ...Али Илија не нађе Марина у животу, већ друштво прими у кућу удовица му Антица, у црно

—А отац ми? —Не знам... Биће се и он негдје склонио... Није далеко одавде, јер, онако, судећи по ходу, мора да смо били на помољ, кућама . . Раде се нагло диже. —Куда ћеш? — упита старјешина. —Идем . —Де ти...

—Гледај, — опази један вријеменит човјек, гледајући на мјешине причвршћене уз самар, — мора да је коњ превалио усред пута, па је покојник вукао товар крају... Гледајте траг у снијегу...

Али ипак мора да има нешто! Ето, у здравље слоге, у опћини су два присједника кршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се

два присједника кршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се жестока борба ради положаја: ради се о томе која мора бити засађена са десне стране — или она хришћанска или пак она кршћанска!...

у коме наваљује на браћу—небраћу који нијечу српско име, а у исто доба срамоте српске светиње, за које сваки патриота мора да се бори на живот и смрт.

Што да ради? Кроз четрнаест дана мора да плати — тако гласи осуда што је неки дан примио — око сто талијера и парбене трошкове за дућанске ствари.

Е неће... И диже се и пође по кући. Жене поплашене гледају за њим: мора да му је догорјело кад је онако најарен. Јест напрасите нарави, али зна издржати: повратит је, а кад љутина не попушта

А неће, бога ми! — откиде се Ради из душе. — Неће, док је живе главе... Неће, човјештва ми! Неко мора да је крвљу откупи!... — Али одмах паде му на памет: „Што могу да радим?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем.

И тако редом. Понављао је непрекидно како мора бити лепа као небески анђео, мила лика, смеђих груди, нежна и умиљата, висока три и по лакта, бујних груди, витких

Она је била та која је бирала кад ће с ким. И мора се признати: никога није искобила, ни најружнијег међу нама, нити је ко од других имао веће повластице.

У људе се увукла страшна мора. Слутња пошасти које ће се излити као казна за светогрђе. Димитрије Поразила ме је Прохорова смрт.

Издајник заслужује смрт и само смрт. Издаја мора да буде кажњена, јер како би се људи иначе призвали својим дужностима према свом роду и племену.

Ако већ мора да се јаше, нека то чини са мужем, а не да хара по манастирској братији и наводи на пут срама и греха честите монахе.

Не знам каква је мрачна сила смутила његов ум. Знам само да је починио злочин и да зато мора бити кажњен. То од нас траже душе оних који су храбро умрли, борећи се против крволочних зликоваца.

Знам, оно што мора бити речено рећи ће Димитрије; он ће имати гласа да изговори моје тајне мисли, примајући на себе све страдање.

свода, у дубини ври гротло подземне реке, очи се тешко привикавају на таму, нема где да се седи или лежи, човек ту мора престајати на једној нози, као чапља. Ту се не можеш разбашкарити и дремати.

И он ће донети отуд откровење, он то мора учинити јер је тако решио макар га Господ лишио своје вишње помоћи у било коме виду.

Свет би постао несношљив кад би сви ти суманути подвижници могли да остваре своје луде замисли. Срећом и подвижник мора да спава, да једе и да празни црева.

више овде с ногама на чврстој мајчици земљи, но негде странствује у далеким неким пределима иза седам гора и седам мора. Гледао сам га како гвири у распадајуће чиреве.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

НУНЕЦУ И ДОНА КЛАРИ 242 ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ 247 КОРИНТСКА ХЕТЕРА 251 (КЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА) 257 ОПСАДА БЕНАРЕ 258 СМРТ КАТОНОВА 266 МРАМОРНИ УБИЦА 269 ЉУБАВНА ТРКА 273 ГЛАСНИК СЛОБОДЕ 278 (У ТВРЂАВИ

месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

Па кад је тако - тако мора да је! Залуд је, дакле, кукњава и плач: У борби с њима не помаже ништа Блажена мудрост, очајнички мач.

вали тихога Јордана 3апљускују поља и обале цветне Где безбрижни пастир у чудној самоћи Слуша тајни шумор са Мртвога мора, И скромно верује да у тихој ноћи То сâм господ иде преко мирних гора. 1886. МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 1. Шта ја хоћу?

газеле пасу и рајске тичице лете И Гангес вечито шуми, Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора... Да, ми смо већ стигли тамо.

палате њине, и њине пагоде свете И Гангес поред њих шуми, Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора. 1887.

бога и беседи с њим; Где молитва шуми по чудној самоћи, И к небу се диже од измирне дим, И шум тихо струји од Мртвога мора, И тишина веје са прастарих гора. 1887. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.

И небо, земља и море, све се у магли скрива... И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим; А сêди прогнаник, занет, тибарске обале снива, И с њима горди Рим. Сунце се у магли гаси.

1889. НА МОРУ ЈЕГЕЈСКОМЕ На цветној обали морској, становник далеких гора, Ја слушам потмули ропот Јегејског сињега мора. Преда мном пространство пукло... Сведоци векова славни. Са дна се подижу морског Олимпа висови тавни.

1889. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у

зове, Своме дому да те води: Да слобода нових дана Из братскога сине збора Од Дунава и Балкана До Јадранског сињег мора! Да буктиња свести јасна На славу нас вечну сећа Као звезда неугасна Кроз године и столећа. 1891.

Узме понова перо, оставља га и сасвим се озбиљно нреда мислима. Мора мислен човек јако да се чуди, Какво је то доба, какви су то људи?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Њихови разлози за то сасвим су по укусу Платонову. Јер лопта је најсавршенији геометриски облик, па зато мора и Земља бити тог облика. Код Питагорејаца све је број и пропорција.

“ - „То ми је врло јасно и убедљиво, само једно не могу да увидим: зашто воде и мора не оцуре са округле 3емље?“ - „И то је врло једноставно.

морем и када ми је кршовита обала стримонског залива ишчезла из видика, упало ми је одмах у очи колико се мали део мора види на отвореној пучини његовој; тај део личио је на плави округли штит, украшен нашом лађицом у средини.

Исти утисак за време целе вожње! Од заобљене површине мора види се увек само његова непосредна околина. Зато наша Земља и није бог зна како велика!

Зажелео сам се Вас и мора. Али лађе садањих саобраћајних линија мора нису за нас, нама је потребан неки класичан брод.

Зажелео сам се Вас и мора. Али лађе садањих саобраћајних линија мора нису за нас, нама је потребан неки класичан брод.

Он ме задивљује још више што се, нама на очиглед, уздигла из мора, баш испод ових двеју звезда, још и једна трећа, којој не знам имена.

Александар Велики освојио персиско царство, положио је он, пре сто двадесет и три године, на египатској обали, између мора и језера Мареотиса, темеље нове вароши, која је добила његово име.

пирамида, - седмо чудо света, која доби име по месту где је подигнута, па га онда даде свим осталим светиљкама мора.

Ткиво које ће, са својим нагусто увезеним перлама, претстављати Архимедову лађу, над бисерном пеном мора, а под тамним небом са сребрнастим појасом и злаћаним звездицама.

Па ипак, суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница, и од ових мора поћи свака календарска реформа. Зато ћу о њима да Вам напишем коју реч.

Цела наша природа дише и живи ритмом тропских година, а сидеричне не остављају у њој трага. Зато мора сваки календар који хоће да остане у вези са животом природе, узети тропску годину за своју основну величину.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

„Несташни дечаци“ посвећена је карактеристичној дечјој живости, потреби за игром, осећају „да је соба тесна“ и да се мора трчати у природу („Лаку игру удесили /несташни дечаци,/ уска им је соба њина /и уски сокаци –/ на брег, на брег“).

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и

И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука. Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће.

Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.

Свет је... ТАШАНА (наставља показујући на зид, засторе и украсе и повешано оружје покојниково): Па ово! То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.

Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако. Али због тога што то мора да буде, ја онда из страха да или рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не

Јеси чула? Сви овде мора да су! И то да им каже да сам ја тако казао, да сам ја тако наредио! ТАШАНА (уплашено): Зашто, дедо?

Све је то, колико је Бог дао, збринуто, па после мене, ако хоће да раде, не мора на туђи праг да иду, туђи хлеб да једу. И онда, зашто да не запевам?

МЛАДЕН (нећка се): Ама... ХАЏИ РИСТА А не; овако мора! Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене.

СТАНА (носећи испред себе софру, тобож себи самој): И баш не може да се живи од овог хаџи-Ристе. Све он мора да види, свуда свој нос да завуче... Е баш се од тога старога ништа не може.

(Одлази.) МЛАДЕН (братственицима): Па?... Чусте ли? Па?... ПРВИ БРАТСТВЕНИК Глава мора за образ! СВИ Глава за образ! МЛАДЕН Имате пушке, коње...

ТАШАНА Не бој се! Пре ће моја него твоја! СТАНА (одлази). ТАШАНА (сама себи): Свршено је. Мора се. Куда? Не знам. Нећу о том да мислим. О томе нека он ми сли. (Ослушкује.) Да ли већ долази?...

Док ваше кћери са беговима и пашама ашикују и копилад у реку бацају, сви кажете: »То ништа није! Раја смо! Мора да се трпи!...« А кад моја кћи са Турчином згреши, сви гракнете: »Није хаџијска, није из старинске куће!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Један ће тад узети да умири. „Мора се признати да је човек напредовао и све тешкоће, као што се ваља, постепено савлађивао.

С једне стране се расклиматала даска на плоту; с друге стране, једнако прелеће мокро рубље у мајстор Костину башту, и мора неко да иде да се извини. Мајсторици Ристани све то мило. Још је порасла канда, и још више се снагом обложила.

Писала о својој лепој ћерци Анђелији, о „најбољим” кућама у које је примају. А „деда” мора мало причекати док се преселе у већи стан који им је сад због Анђелије потребан. Комшилук је прочитао „деди” писмо.

У њега је упрла очи паланка. Шта ће бити с удовицом Нолом? Нешто се мора збити, јер није нико тек онако само богата удовица и универзална наследница. А Јулица, сирота, тешко је настрадала.

Замислила се. — Истина је, моја Јулица хода као вила. Кад се обуче, лутка... Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила.

„Трчи и носи јој кишобран. Отвара новине на страни где су извештаји с пијаца и вашара, јер то госпа Нола мора прво да прочита. Кад је боли глава, иде на прстима.

— Нико, брајко мој, не зна да слуша, него мора да слуша... Јеси чуо, Србо! То нека је последњи апс, јер није ти први...

Нола је тресла ситно главом, и гледала у патос, што је значило да ни она у том тренутку није свој човек, да ради што мора, да како је сама чешће говорила, брани што храни.

Доктор Мирко је изјавио да ништа друго нема да каже, да жали што тако мора да поступи, да уосталом има у том поступку сагласност своје жене, да је боље растати се, него наставити живот испуњен

Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам! Не дам му више српску пару, ако и то мора бити!... Не смејте се, господин Јоксиме; одоле смо, испод планине, арсузи смо кад треба, и те како!

Смањује се полако Тодорово имање... Можда ја не умем добро да водим; можда мора да се смањује кад се толико људи од њега издржава; можда Бог прегледа старе рачунице Лазарићâ и поправља грешке...

Бадава је господин Јоксим шаптао: — Банкари, апотекари, ет цетера, то вам је свет који и мора бити атеист, јер баш ништа о Богу не уме мислити. — Људи се и даље бунили и скопо претили.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

маленкости остављам онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а

кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора сила призивати, куд ће веће силе од вина, кад од једног предмета начини три, и обори најјачег човека.

Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп. Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци

што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора.

речи онога коме је подражавао у свом делу приметити, а крадљивац опоменути се да крађа није дуговечна и да јој се мора траг пронаћи. Но бадава је желити.

Јер ко би смео посумњати да он неће велики некада војник бити? А тенерис ассуесцере мултум ест. У детинству се мора учити онај који је рад сентенцију славног оног мужа који је при погледу непријатеља први бацио оружије и почео бегати,

се као лутка, стајати као на жици, чепити се и као миш из трица, то јест заљубљено гледати, и проче и проче, — то све мора господична из младости да себи присвоји, ако мисли ероберунге правити.

Љубезна фрајлице! Ја се сад сећам да ви таки кашљете како ко о лули и спомене. Шта мора ваш нежни состав тела трпити!

ужива сладост пољубаца, не нада се и чисто се зачуди видећи да је наједанпут мултипликацију докучила и да дивидирати мора; тако и наш Роман, који није ништа друго у памети имао него непријатеља гонити, случајно при непрестаном уступу

« Исповедам да ме је ова предика збунила. Истина, ја знам да књига није чизма да се мора по калупу правити, знам и то да ништа није лакше правити него романе како моја комшиница зактева.

како спава, и представљаше себи слатко оно време како ће с капом визите правити, кад јој наједанпут дође на памет да мора са својим љубезним побећи ако мисли намеру у дејству видити, будући да јој не би отац ни под којим начином допустио

искусила, она би се јамачно бедног свог живота лишила да није, као што смо видили, Судбина у протокол ставити дала да мора избављена бити; друго: да није и њој самој било жао да тако млада и зелена (ово је само општи начин говора, иначе је

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним кључем постојања На дно мора пасје крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Па, како сваки академик мора да изради своју аутобиографију — и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има који

Оно се бринуло о сунцу да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора дубока и што су горе високе.

Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на памет како то одиста мора бити добра шала умрети под туђим именом.

То мора бити једно нарочито задовољство за мртваца који би успео да заведе околину да га под туђим именом сахрани. И колико и

најпре ићи на четири или, другим речима, да би се човек у животу могао исправити, потребно је најпре да пузи, као што мора најпре поклецнути онај који хоће да скочи.

Има их, на пример, који налазе да је минђуша остатак варварства... можда... али се ипак мора признати да је леп украс. Зар не налазите?

те је „умела да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да мига или,

— брани своје гледиште Клота. — Ја мислим да би боље било кад би био чиновник! — ставља свој предлог Хезис. — Не мора се бар мучити да сврши школе. — Да, али какав чиновник, има свакојаких струка и нису све једнаке!

Па бирај, хоћеш писмо да буде затвор ено или ти да будеш затворен. Неко мора бити затворен, па бирај! Зато, ако већ човек мора да ради с парама, онда боље је да ради с отвореним парама, на

Неко мора бити затворен, па бирај! Зато, ако већ човек мора да ради с парама, онда боље је да ради с отвореним парама, на пример, благајник. Ето, то је добро да буде благајник.

то признајем; деца му скидају капу, родитељи чија деца уче школу љубазни с њиме и, какав год одбор да се бира, мора и професор да буде члан одбора.

Лакше је бити министар но берберин. Берберин, прво, мора знати бријати, а, друго, мора пазити да кога не посече, а министар, брате, нити мора знати бријати нити мора пазити

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

84 АЕРОПЛАНИ ТУКУ 90 НА ДОМАКУ МОРА 95 УСОПШИ, РАБ БОЖЈИ... 98 ЖИВЕ ЛЕШИНЕ ОСТАЈУ 101 СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... 106 НА ИВИЦИ ЖИВОТА 115 КРАЈ МУКА...

— Разумем! — одговорио сам тихо. Одговор је дејствовао сугестивно на мене. Тако ваљда мора бити. Или су моји осећаји толико утрнули, да више нисам свестан својих поступака.

Помоћи ни са које стране. Од мора, преко Дрине низ Саву, онда покрај Тимока, далеко на југ, све до македонских планина, грмели су топови, праштале

Од наше енергије и одлучности зависи хоћемо ли у току сутрашњег дана спасти топове. Клисура у току ноћи мора да се рашчисти. Али мора, господо, мора! — виче командант. — Узмите све подофицире.

Клисура у току ноћи мора да се рашчисти. Али мора, господо, мора! — виче командант. — Узмите све подофицире. Даћу вам и чету пешадије, и ко вам се успротиви, ма то био

Клисура у току ноћи мора да се рашчисти. Али мора, господо, мора! — виче командант. — Узмите све подофицире. Даћу вам и чету пешадије, и ко вам се успротиви, ма то био и генерал,

Лука промукао од урлања... Опет неко јауче. Кола шкрипе. Затим тресак низ камене литице. А река гута... Заповест се мора извршити, ма све пропало. Већ је последњи час. — Испрежи! Тр-р-рас. Сад већ иде брже.

Пред очима имамо визију оних кршева које смо гледали у измаглици дана. То су слике и у свести непријатне, а тек како мора бити страшна стварност.

А баш и нека се претрпи та рука, кад ми је хладно по целом телу. Нешто мора да се жртвује... У ногама осећам неки неодређени бол, као да ме неко боцка, па не знам да ли је то од жеравице или

Али, услед јаре, спрчила се кожа на сарама, те сад не може да их навуче. Мора да пара саре. Војници секу хлеб, греју кришке на ватри, да би мало омекшао. То им је једина храна за цео дан.

Иду људи од места до места, намамљени причама о хлебу и топлом сунцу Јадранског мора. Прича се већ да ћемо ићи овако до мора, а онда ће нас пребацити негде, да се одморимо.

Прича се већ да ћемо ићи овако до мора, а онда ће нас пребацити негде, да се одморимо. Неки веле у Француску, други у Африку.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима, Ноћас! месец студенац, месец реч из срца што се отисла, Он диже мора; љубавно диже се плима. Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав!

Јер сељанке и сељаци И краљеви и краљице, И делије и дечаци, И све птице и све шуме, И све лађе и сва мора, И облаци и зверови, И небеса и светлости, И жуђења и пакости, И све чежње и све цвеће, Све се, све се пробудило И

) да ли природа онда мора да ме призна, али је превазилазим. Као огромна плазма сред дахтања, жваћем облаке зелене шуштаве, сва могућа друштва

носите ме далеко од ове земље: у мукама ме за бољи живот рађала мајка, ради вишега отац је са усхићењем плодио; живот мора да је драг, а љубавном да се стремље када сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на

смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише

Тежи је један Шарло но сва козмичка мора; Никад њеног порађања дочекати нећу: Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или смехом, Откинувши од притиска Одлетети

И обновљени естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ни једну струну лепоте. Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки. Хвала Богу!

Рекао сам: чим сам се нашао у њима! не, та је сензација много сложенија. Кад осећам да ми се нешто фатално мора догодити, добијам неку празнину у стомаку, трбух ми се сваки час упија ка кичми, и нужно ми је да дубље дишем; при том

пошто ми некако падне на памет да то чега се ја бојим, баш тај и тај дан, стварно - па ма шта се на свету догодило - мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је опасност ту или не) постајем потпуно смирен; јер

или не) постајем потпуно смирен; јер одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест, да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене кога му је немогуће изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко

Зашто да кукавичлук - фаза мог живота, када без дискусије примам принцип божанства - мора баш да представља ненадлежност моје свести!

Мала свест, с претензијом на слободну вољу, која је остварена у човеку, не мора бити јединствена у природи: могућности су њене безграничне чак ако иду и по извесном закону.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Аутор СЕДЕФНА РУЖА Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна ружа, расла и самој себи шапутала: — Да

— Светлије је на површини мора, певају и лете птице шарених крила. Шта да се о осталим чудима каже? — риба која је говорила о сјају Горњег света ту

Како и не би? Једном су је рибари извукли на површину мора, али само што је у округле очи упила сјај сунца, а нечија ју је рука зграбила и вратила у воду.

Путовања? Којешта! Баш је неозбиљна Седефна ружа у својој чежњи да се одвоји од дна и крене ка сунцу и облацима. Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет.

Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже.

Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол.

Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир. Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност.

Као златна вртешка окретало је Сунце небо, гонили се облаци лакши од морске пене, растао слани дах мора и слатки мирис рузмариновог цвета. Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила!

Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец.

Малиша се у ухо претварао чим би ветар шушнуо у пољу сунцокрета и, сав узбуђен, слушао о таласима Јужног мора, о птицама и рибама златних крила, о прозрачним леденим бреговима у чијим недрима, као у дворцима од кристала, спавају

Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија. — Од мехура сапунице је тананији!

— штите родитељи дечака. »Да ми за њега нађемо Цвет?« — Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби. И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!

Пред њим лежи вода плава. У даљини с лађе латерна се жари. У обручу спила, кô саме утвари Што из мора стреме, мали затон спава. Синоћ отпловише рибари далеко, Само по затону видим једну барку, С чељадима, плови.

Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна И њоме свијетли. С мора непрегледна Тихо вјетар дође, и прамење меко Мрси јој. Све ћути. Само с хриди оне Гладан чагаљ виче.

Већ изнад мене мину и прохуја, Кô разуздана широка олуја — Помами њени кад је с мора гоне. Јоште се види. Као пожар неки, Крвав и сјајан, у простор далеки Губи се, ено, и за гребен тоне. 1918.

7 Ја ћу у чашу љиљана Утопит с душом жар цео, А песму о мојој драгој Певаће љиљан бео. Но песма дрхтати мора Кô пољуб усна јој страсни, Што ми га дарова негда У час слатки и красни. 8 Непомично, тамо горе.

Господа беху од укуса, а госпе Од нежна чувства и мила. ''Љубав платонска мора бити!'' саветник суви Рече а важан сасвијем. Иронично се осмехну саветниковица, Но ипак уздахну с тијем.

Нек они ковчег однесу И спусте у море тамо, Јер тако велики ковчег За гроб је велики само. Знате ли што ковчег мора Тако велики бити? Ја ћу ту још и љубав И боле сахранити.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

злоћи, таква жена је морала добити своје место у песми по снази закона да права песма, ма колико се у њој измишљало, мора да наслика саму стварност.

Пошто причање М. Орбинија, издано на свет 1601. године, заколичних разлога, него због тога што тако мора да мрзи невера Веру, издајник родољуба, господин сељака. У томе је „логика и укус“ певача XИX века.

“ Код Константина Филозофа до небеског царства такође се долази кроз борбу, али кроз борбу која мора да се заврши поразом. Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу?

По народној песми, као што је познато, султан мора да моли Марка, султан и његова царевина зависе од Маркове снаге. Ретки су тренуци кад се у песми признаје турска

Тих година, ради успешније одбране од Турака, основана је дуж турске границе (између Драве и Куле и између Купе и мора) такозвана Војна крајина, коју су населили као слободни војници људи пребегли са турске територије.

наших области које су пале под Турке, ускочили су на аустријску и млетачку територију и образовали зид Од Лике до мора који је дуго одолевао турским насртајима; то су били ускоци, храбри браниоци мора и читаве Далмације и њеног залеђа.

и образовали зид Од Лике до мора који је дуго одолевао турским насртајима; то су били ускоци, храбри браниоци мора и читаве Далмације и њеног залеђа.

мање храбар, а много је виталнији, један од највиталнијих типова у нашој епици, прожет безграничном вером да може и да мора остати жив, жив и слободан.

људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб

визију пропасти домаће феудалне државе, иако се ове две визије тако снажно допуњују, иако и Милијина бар нешто мора дуговати устаничкој Србији, бар толико колико је ова била негација феудалног поретка и ипак наследница (и утолико

Кад дођоше граду Цариграду, диже царе силовиту војску, отидоше преко мора сињег на арапску љуту покрајину, те узимљу по мору градове, четрдесет и четири града.

29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН Кулу гради црни Арапине, кулу гради од двадест тавана, украј сињег мора дебелога. Кад је Арап кулу начинио, ударио стакла у пенџере, простр'о је свилом и кадифом, па је онда кули

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

УГЛА Иза првог угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић

је дошла нека стиска Па се баве бацањем диска У околини Ниша Баве се бацањем слаткиша Јавите нишком капитену Не мора се бацати по сваку цену Има још атлетских грана Слаткиши су спортска храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Казао сам да се Дунав улива у Јадранско море, а кад учитељ скочи: „Ево ти, вели, Јадранског мора, испружи добро длан!“!“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?“ — А шта ти?

Прокапаће и кроз најгушћу крошњу. — Е, тога се већ нијесам сјетио — простодушно признаде Стриц. — Онда се мора правити нека колиба — предложи Јованче. — То сам и ја синоћ на тавану смислио — рече Мачак.

Попео се до на сами врх, све док му глава није изронила поврх треперава мора од лишћа. — Ехеј, народе читавога глобуса, погледајте мој шешир!

Они су знали само за хајдуке и ћумурџије, а то су, мора се признати, тајанствени људи везани за ноћ, дубоку шуму и скривене путеве.

— Откуд знаш?! — врцну се Стриц као да је нагазио на дивљу мачку. — Знам. Он мора тако доћи. Откад је видио првог наоружаног војника, Јованче је непрестано замишљао да се и Николетина Бурсаћ, она

првог наоружаног војника, Јованче је непрестано замишљао да се и Николетина Бурсаћ, она отресита и крупна момчина, мора баш тако вратити из рата: наоружан, мрк и одлучан.

— Ђаволу ти мајсторија! — љутио се Стриц. — Та чују ли пушке све ближе, а ипак нас остављају саме. Мора да су се препали, па некуд бестрага побјегли. — Није свак страшљивац као ти! — пецну га Луња.

— Друже команданте, имамо ту једног малог добровољца. Колики он мора бити да би могао у курире? — Никако мањи од пушке! — кратко рече ратник.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Јест и врло поснажнија човечја жеља и зла ћуд, којано нит се кога боја боји, ни мора, ни дуге болести и зле несреће, ни саме вечне муке.

САН Сан је сваком права, временита смрт; Свакодневни животу конац. ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками од крај до на крај земље.

САН Сан је сваком права, временита смрт; Свакодневни животу конац. ГОСПОДАР ВОДА Обладати ће он од мора до мора и свим реками од крај до на крај земље.

ослобођен закон, заклон од душмана, мрежа влачена — не смрти, него к бољем животу из сланога овога тафренога животна мора потопљеником! извори водени, основа свој васељеној! ... Внимај! Небу и земљи и свој твари цар к нама говори! Внимај!

велики и врло родан виноград расплоди се; толика ширина из њега би, да му гране преко река прелазе и шири се до мора и хатар му с хатари састаје се до краја земље. А све горе надвишује, те их покрива висином своје славе.

А Мојсеј са своји пешаци са суха гледаше то како они на кочија и на коњи оружато хите за њима. А кад бише насред мора, тадар пак Мојсеј исто махну штапом те прекрсти море и склопи се уједно вода.

« ИЗ ЦЕСАРА БАРОНИЈА Тамо, преко мора, близу Дамаска града (гдено се је свети апостол Павао крстио од Ананије апостола), неко место има, прозвато именом

Ето ти једанпут, несрећом, случи се цару преко мора ити, а он се не згоди онде. Галија се отиште, он после стиже. Рика и рика да се врате по њега узети к себи.

ону земљу, те је населише Израиљи, Соморску гору на хисе дадоше подретлу Јосифову и његове кости из Јегипта преко мора пренесене у томе градићу на оном купљену од Јакова селишту закопаше их.

морске и голема ветра и таласа пронеразни бијаху и заплашени, које ноћна рад прозорја не добро свидла, и са смућње од мора плахе, не могоше га познати тко је. А виде да управо човек ка њима иде.

јер по води иде, и ноћна рад несвидела у прозорје него већма препадоше се, инди Христос одазва се на њихову вику с мора, да га скоро по гласу прознаду и проберу се од страха. Гласовито им рече: »Дрзајте, што се препадате?

Ако пак да не бијаше нафришко к Христу згледнуо и намолио га помоћи, то би и до дна мора допро. Ама кад се у злу виде (узе га талас преметати) стаде онда препредати на танко и ситно мрвити, забуни се и врло

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ па га опет љубе у образ, тако да мора формално да се отме и да бежи. Тако жене; напротив, многи старији људи нису га баш најрадије гледали.

и вредан мајстор — увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

Зато, хтео не хтео, мора да се жени јер га све гони — и комшилук, и чаршија, и кућа, и родбина. Родбина тек само поведе реч пред њим о њему:

или, још боље, као нека „Златна домаћа књига“; јер кад она некога оцени да је болестан и пропише му неки лек, тај мора лећи у кревет и узети лекове, па ма се осећао здрав као бик.

и он се, напојен тако из пехара жучи (из којега сваки у животу мора макар мало да гуцне), посвети тешком али светом журналистичком позиву, — постаде борац за истину, правду и слободу.

Дакле, мора!... Али Зона неће; вели да Манулаћ нема ни форму за девера! — А како је имао форме за младожењу?! дира је Мане и доводи

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности