Употреба речи морам у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог човека; бар не тако скоро.

— Ја ти, учо, не могу заспати, морам ову моју крџу курити до зоре; нешто ти нисам као обично, једна помисао ми је незгоднија од друге...

Кад смо били насамо, стаде он уздрхталим гласом говорити: „Побро, није вајде, ја ову Стану, чија је да је, морам за жену узети... Па баш да јој је мати три мужа отровала, она мора моја бити!

Он прибележи име и презиме. „Сутра, џанум, дођите да вас прстенујем, а у недељу ће бити венчање... Морам од њиховога преосвештенства изун добити, за то морам човека с депешом у Ћуприју послати... разумеш, синко?

Морам од њиховога преосвештенства изун добити, за то морам човека с депешом у Ћуприју послати... разумеш, синко?“, рече архимандрит, очевидно трудећи се да још који цекин од

— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. — Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио.

Тако једанпут дигне се Милисав са пљоском у недрима. — Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...

— Сутра ујутру отићи ћемо његовој кући... А за даље ја ћу се бринути. — Хоћу!... — А сад лакуноћ!... Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока. . . . . . . . . . . . . . . .

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Одговара: „Давнашњи је обичај, зато је морам носити: ја себе чувствујем да бих без браде могао бити епископ како год и с њом, но сад за њен атар ја не оставих моју

Кад сам се најбоље у животу најела, напила, окупала и насладила, баш ли онда морам погинути!” Наравоученије Живо изображеније сластољубивих људи! Како им се мучно растати од својих сласти!

Све ли то мора остати? О свету! Така ли је на теби правица! Баш ли онда морам скончати се кад најбоље могах поживљети? Лекаре зовите! Плаћајте нек се по свих црква бденија и молитве творе!

Прво, што се упуштам у тело преко силе моје и снаге, а друго: што не хотећи трпити децу, морам, овде погинути.” Наравоученије Јавна је и ове басне наука: не упуштати се у шта није ко кадар, и за избегнути већега

зато и ми, Деи гратиа, Зецови” говорити, — е, зече, брате зече, овде се сасвим заборављаш, жао ми те је, али ти се морам смејати!

Хе, ја луд, и трипут луд! Није ми жао љуте бољетице што сам претрпио, него што сад морам без ушију ходити!” Наравоученије Басна не само што је смешна, него нам даје кратку али лепу науку: да нико не жели

” — „Добро, то ти верујем.” „Дру|го, ако те други пут сретнем, желим да те слепа сретнем!“ — „И то морам веровати.” „Треће, да бог дâ да пропаднеш и да те нестане, да те ја ни слепа више не видим!

„други закон у удесјех тела мојега, који војује против закону ума мојега, и чини ме творити оно на што мрзим и чеса се морам срамити”.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

„Јербо се — велим — он туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо; а ево и писма која морам да му прочитам и на њи̓ одговор да пошљемо.” И њима прочитам писма.

Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи. „Али, вели кнез Сима, „ти не знаш путова пак можеш у Турке упасти, а тамо куд ти идеш има

Ја кажем, да ја морам те морам Црнога Ђорђа наћи. „Али, вели кнез Сима, „ти не знаш путова пак можеш у Турке упасти, а тамо куд ти идеш има Турака.

Он — Карађорђе — пише нам: „Будући да Омер-паша полази на овај крај, и хоће на Ћуприју, зато ја морам га чекати, и у име Бога, како и̓ разбијем, ја ћу тамо доћи.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Та оно јест, оног морам отпустити кад не ваља — одговори Милун и седе међу њих. Само ако ми Среја не прескупи, а ја већ знам да је добар и

— Ја шта ћу? — Па ти си болан, луд. Не дај! — Како не дај кад смо начинили онај проклети уговор, па морам. Ком сам се год пожалио, свак ми вели: »Е, богами, кад је уговор — то ти је!« — А шта теби би да му се тако подвежеш?

Казао ми је све чича Средоје. Више ми није вајде ни помињати... Премишљао сам од сваке руке. Друга није, Радојка! Морам се уклонити одавде... Барем док се ти не удаш... А после како буде. — Зар, болан, одиста хоћеш да одеш?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он нешто промрмља кроз зубе, па окрете леђа и пође. — Па стани мало, да разговарамо! — рече Станко. — Морам одети марви помам! — Е, добро! Али, у колу да се нађемо! Лазар већ беше одмакао. Као да су га муње шибале...

Никад ниси дошао кући као друга, срећна браћа!... Свакад њега морам чекати!... Станко сагао главу и ћути. — Момчадија!... Момчадија!... Трице и кучине!... Само пиљи девојкама у зубе!...

Па клече преда њ. — Ја нисам хтео!... То је било наједанпут!... Ни сам не знам шта ми би!... Дође ми да га морам убити! Или нега или себе!... Нисам могао отрпети да он боље скаче од мене! Па онда, и оборио ме!...

— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!... А ја се жив не дам свезати!... Збогом!

Упамти!... — Ама откуд ти то знаш?! — Казала ми тица!... Донео ветар... Ти знаш да ја морам знати све... Нису ти лоше казали!... Тражиш хајдуке... Знаш ли где је Суви грм? — Знам. — Тамо...

Шта је ово?... Зар ви хоћете да се ја одречем Црне Баре?... Доста сам старешовао, више не морам?... На!... Ево вам вашега штапа, па га подајте коме хоћете! И кмет баци штап. Све се сколи око њега...

Маринко је ћутао оборене главе. Онда се диже. — Куда ћеш? — упита Турчин. — Кући. — Зар по овој помрчини? — Морам. Ако ме виде с тобом, све ће пропасти. Ми се не смемо више овако лепо разговарати.

— Ко?... Лазар Станка? — Јесте. — А зашто? — Мајко! — мољаше Јелица. — Не терај ме да ти то кажем! — Морам знати! Јелица је била црвена као рак. Онај вајатић јој се окретао око главе. Једва превали преко језика: — Због мене!

Убити га не смете пошто је главе на вама!... Ја морам видети тога угурсуза што тако вешто уме подметнути крађу човеку ни криву ни дужну!... Ама да му влас с главе не полети!

— пита Турчин. — Нису, ту им је лагало — рече Маринко. — Моје ме око никад не вара!... Ти си ми рекао да их морам пронаћи, и ја сам их нашао!... Па, показав руком на дим што се лагано дизаше, додаде: — Ту су! — Опколите!

Дођи, брате, к нама!... Гора нам је и отац и мајка!... — Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити. А прота каже: ја им жив у руке не идем. Ако ме позову, ја бирам гору!... — То је паметно..

јесте, они су... — А шта им је криво? — Тхе... — Јеси чуо, Иване! Што јест, јест! Али кад дође коса до бруса — морам рећи, па да бих цркао!... Шта мисле ти људи?... Нека се они, брате, играју са својим главама, а не с нашим!...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући. Веле: морам учити француски да стигнем друге, итд.” Можете мислити како нам је било! Али шта ћемо?

Да није било дон Карлоса у соби, не знам шта бих јој казао, јер ми толико мила дође. Изби 4 сахата. — Сад морам да идем. Морам вам само казати да се бојим е ћете се покајати што сте такав уговор са мном закључили, јер...

Изби 4 сахата. — Сад морам да идем. Морам вам само казати да се бојим е ћете се покајати што сте такав уговор са мном закључили, јер... остајте здраво!

А ти се, молим те, смеј, смеј се онако од срца, како би се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело поштена човека. Рекох да ћу почети где сам стао.

После кратког разговора начини ми она комплименат како добро говорим немачки. — Опростите што морам ваш комплименат да разумем као укор, јер мало има мојих земљака који за пет година овако рђаво говоре као ја.

Уосталом, лако је то разумети, јер вам је језик врло сродан с нашим! — рече она. — Опростите, госпођице, што вам морам противречити. Српски језик нема апсолутно никака сродства с немачим. Ја погледах Ану. Она беше поцрвенела.

Све је било узалуд, заспати нисам могао. Онда сам почео да се једим; анасана, мислио сам, та то ја морам једанпут свршити.

Тврдо сам се одлучио да раскрстим с њоме. То морам учинити, како ти рече, ради себе, ради ње, ради тебе, ради куће... Па добро, дакле.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

вам показати ако ви мене научите како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави мајстор. А мој попа опет то, па само то воли, као да је, боже ме прости, швапско дете.

Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити. — Та ман’те га дођавола! — вели госпоја Перса. — Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида. — Сутра морамо раније устати, да испирамо и разастиремо; накупило се не знаш куд пре.

Добра парохија је — боже ме прости, кад већ морам да је с тим уподобљавам — к’о и добра и лепа девојка: »Ко пре девојци, онога је и девојка«; — заврши поп Спира и

— говорила би попадија, — а куд би био виртшафт без пáтка. А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!

Швапски жебраклук и ништа друго, враг им матери, кад већ тако морам да се изразим! Од једног пилета оће стотину да угости; оће и да почасти и да опет мало кошта!

— Све, све! Све знам, Спиро, све видим, Спиро, и све чујем, Спиро, ал’ пŷсто, женско сам, па к’о женско морам да ћутим... — Е, то си ти прва женска што ћутиш! — Ћутим, Спиро, и једем се само у себи... нисам нека свађалица.

Те кувај ово, те кувај оно. Здраво је њежна, — каже, — хаглих к’о лептирова крила! Све ја морам да радим, жао ми детета; шта ћете, кад се за нешто више родила, — каже.

Није то да говорим и држим страну што ми је мама била Немица,... ал’ сасвим је тако. Зар не? Ја само кад морам да се свађам и да псујем кога, онда говорим српски, некако је за то згоднији; али за фине ствари, опет вам кажем: само

— Та тек што сте дошли! Та не задржавате ви мене ни најмање! — Морам, слатка, исувише сам се задржала. дакле, збогом!

Да шта ви мислите! Оде брада. — Хахаха! — насмеја се гђа Габриела онако уплакана. — Морам, слатка, да се смејем, иако ми и није до тога! Шта ми паде на памет! Сирота Јула! Баш је малерозна; наслутила је.

— Та останите још мало, слатка! Бар на белу кафу, а красан обрст имам. — Други, други пут. А сад морам! Имам још неке куће — рече, и оде као ветар на авлијска врата, и прође нека три четири сокака, и сврати у неких шест

Она ми сваки дан долази на јаузн, па ме тако салети да напослетку попустим, па морам, ’тела — не ’тела, да је слушам... А она мора да исакати... Ја јој зато ни десету не верујем.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ја не могу сутра остати. И код нас је берба, морам кући. — Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате.

Ја сам желео бар да ми жена толико донесе колико ја имам, ал кад није тако, а оно бар хиљаду форнити морам добити, па не сме баш ни пет пара фалити.

Оставите, дакле, то за овај ма' на страну. Дед'те чашу бермета! — Хвала, не прија ми; а и онако морам одлазити. Опростите што сам вам досађивао. — Боже сачувај! Ви сте ми мили, останите још. — Не могу, опростите.

— Сад сам вас чуо, и ако је судбина да буде, добро; ал морам најпре пропитати. Тиме се договор сврши и Љуба отпутује.

Поштенородни господару! Опростите што вам са овим писмом досађивати морам. Ја сам чекао и чекао на ваше писмо ал’ то је гдегод у ваздуху нестало; мени пак није до чекања, и морам вам изјавити

Ја сам чекао и чекао на ваше писмо ал’ то је гдегод у ваздуху нестало; мени пак није до чекања, и морам вам изјавити шта о целој ствари мислим. Кад сте били у мојој кући, као госту устручавао сам се све вам исказати.

— Зашто не? Као што примећавам, она није вама ненаклоњена, а и ја немам против тога ништа. Само, знате, форме ради, морам још мог девера запитати. — А зашто да га питате, кад ви ’оћете?

— Хајд’мо, чика-Гавро, време је већ! — Та чекај још мало. — 3адоцнићемо се. Ја морам ићи, имам слабог момка у дућану, а муштерија много, — рече Чарукџић. — Идем и ја.

Знам ја њу; ђаво је ова; само се чини тако, да ме лакше улови. Та, можеш мислити, кад ти већ казати морам, кад ме је девојком волела како не би као удовица?

Пристајеш ли на то? — Не пристајем. — Дакле, шта желиш, говори, јер морам јој одговор однети. — Кажите јој да ћу узети њену кћер ако дâ поред ње одмах пет хиљада, па ма код њи’ седео; и, осим

— Мило ми је! — Чула сам да бисте је ради узети. И она би радо за вас пошла. — Ја не браним; само, опростите ми, морам искрено казати, како стоји са оним без чега се у садашњем свету слабо ко жени? — Разумете мираз? — Погодили сте.

Само су њих троје ту. — Аміце Миливоје, ја морам процес подићи против сестре своје Алке због повреде поштења жени ми, то је — Иаесіо хоноріс.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Само осећам да морам да плачем са свим а њима, и тражим све оне што плачу, — само њих свуда тражим. И све оне успеле офанзиве и

— Моји су живци већ сасвим искидани, па сам дужан сачува и бар овај бедни остатак. Ја морам помишљати и на себе. — Мили, о чему то говориш, ама шта ти то говориш?

Ја хоћу о ја хоћу, ја морам да идем по оним врхунцима ствари, и све ме нешто тамо неодољиво гура, а видим скучен сам, јадан и слаб сам за то и пун

Африка

Са грања, са лишћа, са крова од трске пада шумно роса као пљусак. Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било.

Ја се смејем у себи непрестано, мислећи на лов Швајцарчев, на моју постељу, на коју морам да се пажљиво спуштам да се не би расклопила итд. После сат-два спавања трзам се из сна са радосним узбуђењем.

Бобо је нешто због чега вреди прећи ових хиљаду километара који га одвајају од Океана. Пошто сам видео Бобо, не морам ићи да видим Тамбукту који је, како видим по сликама, савршено исте изградње, у мање лепом пејзажу.

Ипак, у част Самбе, морам закључити да се она пажња, послушност, вештина и тачност у извршењу наредби, која је била и код Самбе, не би могла чак

с њима љути кус–кус, сок од кокоса и вино од палме, радосно сам примио њихов позив, већ на саму помисао да тако не морам гледати у губавца и коњушара.

плаче, шаље пољупце, и одлази да нађе сина великог марабута. Овај шеснаестогодишњи деран сав је накићен и уображен. Морам да му обећам да ћу га сликати, да ће његова слика можда изићи и у биоскопу, јер би то, изгледа, највише желео.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: Та ви можете и онако усрећити вашу господични. Но ја се задржавам, а морам јошт даље ићи. Знате ли зашто сам код вас дошао? ЈАЊА: Кад чуим.

ЈАЊА: Што, други пут? (Проклета Ева му мигнила!) Господар нотариус, дајте то цедуља. Видим да морам да пропадним. (Узме перо и спупајући к асталу.) Ево да жертвуим пô форинта. МИШИЋ: Охо!

КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету! Свака се зна штеловати и унтерхалтовати, само ја јадна морам да кукам. ЈУЦА: Зашт не пазиш како друге раде?

Мењо сум дукате, и добио фалишни банки. (Лупа се по челу.) Ух, ух, ух! МИШИЋ: Кир Јања, мени је жао да вас морам обеспокојавати. Но ви знате да сам ја у служби, ја сам зато од магистрата и послат, да вас у варошку кућу водим.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме — О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку!

Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице. Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је.

— Погледај, она су двојица већ појела мјесец, сад је ред на мене! Морам да се сакријем у ону велику пећину, тамо ме, ваљда, неће наћи.

— Шта би то могло бити? — зачуди се Миш пророк. — Морам поћи да то извидим. За једним плотом поред Бркине куће Миш пророк пронађе увече мишеве Сланинка и Брашнова, који му

Омастио је шапице, бркове, нос, уши и рамена, толико се трудио. — Не иде овако — рече он сав задуван. — Сад морам покушати да покренем Тошу.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Онда сте болесни? АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет! ПАВЛЕ: Но, па реците шта је? АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.) Ви знате моју Лидочку?

АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет! ПАВЛЕ: Но, па реците шта је? АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.) Ви знате моју Лидочку?

Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна? АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна, ал' опет ја морам да помогнем. ПАВЛЕ: Новчано? АЉОША: А, не; има, има она.

ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном? АЛОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој.

ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном? АЛОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?

РИНА: Ја то не чиним што хоћу да те убедим у своју љубав, већ тако осећам, осећам да тако морам да чиним. НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста!

Немојте ме мучити? АНТА: Патите ли ви од срца? РИНА: Да! АНТА: Е, па ето, видите, зато и морам ствар да вам саопштим пажљиво и издалека. РИНА: Добро! Само говорите већ једном.

Тај ваш податак није тачан. РИНА: Како није тачан? АНТА: Чујте, само дозволите, ја морам бити обазрив. РИНА: Али шта је вама, господине Анто, одјутрос: какве су све то загонетке, какви су то разговори?

МИЛЕ: Док не посрче кафу, до десет отприлике. РИНА: Ко ће то да сачека, ја морам што пре с њим говорити. МИЛЕ: Мадам Салев, сусетка Лидочкина, на истом је спрату, има телефон; ако желиш?

АНА: Молим! (Оде.) XИИИ РИНА, СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ АНТА (Спасоју): Седи, молим те, јер ствар морам да ти саопштим пажљиво и издалека. РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивоости. (Спасоју.

ПАВЛЕ: Молим, радо ћу вас чути. СПАСОЈЕ: Ако ваш долазак има да значи претњу свима нама, онда вам морам рећи да сте у заблуди. Мислите ли ви да је то лако порушити све што је изграђено после ваше смрти? Варате се!

верујте, немам рачуна да вам дајем овакав савет, јер, кад бих написао, ја бих вам много више наплатио; овако за савет морам се задовољити и са 1.000 динара. СПАСОЈЕ (згране се): Како? 1.000 динара за неписање?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Затим облизну усне и настави да корача упоредо са мном на онај свој нарочити начин: ту сам, али не морам бити ту, не обраћај пажњу на мене!

би то била, бар понекад би спремила доручак да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам и ја брат нашој мачки.

- шмркнула је кад сам почео да вичем на њу, а ја јој рекох да греши. Сада знам да је била у праву: ја морам имати једно место само за себе, или сва остала бивају оклоп који ме гуши.

Последњи пут кад ју је видела већ су јој били ставили сребрњаке на очи. - Ја морам да идем, а ти како хоћеш! - рекла је и узела ми торбу с јежом.

- Зар ја баш све морам да дам? Зашто се увек све од мене тражи? Људи моји, шта ви мислите да је мој џеп? Шта мислите?

И каква сам само будала био да се не договорим с Рашидом где да се састанемо? Ја сам морао да знам, ја морам да знам је ли он то нас ноћас тражио по насипу!

Рекох да баш сад идем по њу. Бакутан ће ме мање подозриво примити у кућу ако будем у друштву девојчице. Због тога морам одмах и да видим Рашиду. - Боже мој! Због тога? - насмејао се и било ми је јасно како ми не верује. - Само због тога?

Није знала. Отац јој је уобичајене висине, а очи су му плавкасте. Не морам да бринем. Најгоре што он може да уради јесте да је избаци из куће. - А то би нам добро дошло!

- Ја им морам дати друге животе, Рашида! - привукао сам је себи. - Они нису пристајали на оне које сам им дао! шапутао сам показујући

- Само звизни, Рашида! Морам нешто да га питам. Заправо, он има нешто да нам каже. Шапнуо је синоћ да има нешто да нам каже. - У реду!

по зидовима, географске карте с уцртаним местима која ћемо једнога дана посетити, како то не значи ништа без Рашиде! Морам изаћи, Весна! - шапнух, мада није било потребе за шапутањем.

Морам изаћи, Весна! - шапнух, мада није било потребе за шапутањем. - Морам изаћи, а ти реци оцу шта хоћеш кад нас позове доле. Ја ћу се извући преко крова!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Кад је језиком овлажио уста, чашу нагне, па се прекрсти, па тако испије. — То је токајско вино, то морам пити. Богзна кад ћу још до њега доћи.

Хоћеш доћи? — Ако по ту цену продаш „ауспрух”, ево руке да ћу доћи. — Ја сам задовољан. Но још једно: морам ли онда доћи обучен у парадно? — Па да, ваљда нећеш у „јанклу”. — Дакле, сад смо готови.

— Но ти си баш враг, Чамчо. Правиш медведа и од мене и од грофа. Не би’ ишао, ал’ кад сам реч задао, морам. Сад су сви задовољни. Цео дан им је прошао у задовољству.

— Ал’ не сваком гоги, карташу, него сигурним људима. Па видиш ли се како жалосно изгледаш? — Кад ноћу морам на ногама бити! — Не мораш баш целе ноћи.

На Перу самог дућан не могу ослонити. Тојест кажем дућан, али ту подразумевам и биртију. Кад Пера није за то, морам се за другог побринути.

Ја ћу вами свима трговцима и бакалима и мом оцу показати шта сам кадар. За пет година морам се обогатити. — А како то? Дед реци и мени, па да станемо у компанију. — Ту не треба компаније; само треба умети.

— Само мало још стрпљења, док фашанге прођу. Не морам се баш у фашанге женити, као какав калфа. — Додуше, може се и после Ускрса.

— Е, сад ти, синко, гледај твој посао, читај, пиши, шта знаш, ја опет морам своје надгледати, што је и твоје, јер видиш да помоћи ни од кога нема.

— Ал’ мој отац ће то трпити, будите уверени. Хоћете пристати на то, ако мој отац саизволи? —— Морам се промислити . . . за осам дана даћу вам одговор. С тим буде крај разговору.

— Стоји л’ партија? — Стоји. — Дајте руку, држим вас за човека од речи. Сад морам брзо натраг. Збогом! Оде одважна Матилда. Шамика, једнако збуњен, још не зна како ће да почне. Дође кући.

Сваки час тек уздахне, па виче: „Јао, несрећан отац ја!” Сутрадан дође сасвим к себи. Шамика је код њега. — Отац, ја морам тог лопова суду предати. — Немој тако брз бити, молим те. Ту треба промишљења. Чија је срамота него моја?

Њих двојица сами у соби. Почну се разговарати: — Мој Јово, шта сам дочекао, да морам умрети, а кога после себе остављам? Шамика је добар, лудо добар, ал’ се не жени; досад се још није оженио.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Коса јој је мирисала на сирће. Одведох је још исте вечери на представу од двадесет и тридесет и, морам да признам, ту сам направио велику будалаштину: љубоморна Одри није хтела ни да ме погледа!

Он ћути. Ти му онда објашњаваш да ти је доста скривања по тајним местима. – Шта сам ја богу загрешила да стално морам да се кријем? Досадило ми је то све! Завршила је с предјелом, прешла на цигански котлет и мешану салату. Ех, Жужи!

— Сада је у реду! Хоћеш нешто да попијеш? — Нећу... — рече Жан Жик — Опрости, нећу. Морам да идем. Изишао је погнуте главе из Касине, где више никога није познавао.

Сиви човечуљак зна добро да држи Макија у пат позицији: — Мислим да вас не морам упозоравати како да се понашате са малом...

« Морала сам да глумим како ме све то одушевљава богзна како! И то што су дошли ненајављени, и што морам да трчим оној идиоткињи са два разреда гимназије по лед за пиће, и што дворим оног моржа од њеног мужа и трпим његове

— Тамо нема слободног стола... — рече мирним, трпељивим гласом. — Не морам да седим сама! — готово је очајнички викнула, а онда покуша да се осмехне. —Веселије је вечерати у друштву!

Показала је на салату у којој је, срећом, било крупно насеченог лука. »Овај пут сам се извукла, али од сада заиста морам бити на опрезу. Они мотре.« — Треба ли ти шта?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Јанка, па као што бива у таквим тренуцима, осјети угодност у дјетињским разговорима, те настави: — Дакле, и ја морам у цркву, Милуне? — Мораш, ваистину, кад господар иде. — Ко ти је то рекао? — Нико. Сâм то знам.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Глади је ао образу.) Хе, хе, ал’ ћеш да се шириш. (Она га пољуби у руку.) Сад морам да идем зашто имам, то јест, јошт један посао. Збогом, снао, то јест! ДЕВОЈКА: Службеница. (Проводаџија одлази.

Ајде, кажи, чим су те оправили, шта си донела? ЖЕНА: А шта си ми ти купио откад сам доведена? Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио. МУЖ: Велика ствар!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

” „То није чаша, то је мој зечић”, одговори девојчица. „Морам га одвести у амбуланту”. „Иди куд ти драго, а мене пусти на миру”, рекне отац.

Међутим, морам да кажем да такве речи много више сметају мени, који их издвајам, него Поповићевом делу. Надахнуто, загрејано, то дело

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ах, па сад да не смем говорити маџарски,... то је жалосно! Ал кад он мисли да је добро, морам да ћутим. 2. ШЕРБУЛИЋ И СМРДИЋ (ступе са српским кокардама), МИЛЧИКА ШЕРБУЛИЋ: Је л код куће господин Жутилов?

ЗЕЛЕНИЋКА: Ух, ух! Народност и маџарска кокарда! Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест! ЛЕПРШИЋ (одгрне хаљину и покаже српску кокарду): Госпоја ујна, гледајте шта је ово.

ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени. СМРДИЋ: Од толиког времена седим овде на трошку; на банкнотама морам да губим, па откуда ћу? ГАВРИЛОВИЋ: Није ли гриота да наша браћа умиру од глади?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

У том селу, на брдашцу лежи школа. Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и да ли светлост пада деци с

Дакле, није нужно ни да кажем да је крај много деце и много бриге имао. Али овде је било још нешто што морам нарочито да кажем и да истакнем.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ја друкчије сада, Сада мени било би милије Да се данак укаже доцније, Да са вама могу дуже бити, Јер кад сване, морам одлазити.

Збогом, житку, мој прелепи санче, Збогом, зоро, збогом, бели данче, Збогом, свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају.

„Пре нег што јутро лице укаже своје, Ја“, рече, „морам тебе оставити; Ал' зато не печали срце твоје, Јер неће, веља, сила дана проћи, И драги ће ти, злато, опет доћи.

„Оца, мајку, сву родбину Дотад већ сам изгубила, Те потражи своју стрину Код које сам онда била, Па јој реко: 'Морам сместа Из несретног ићи места.'“ 62.

Да вам (с') светим, да вас смлавим? Но заш песме да скрнавим? 17. Али тебе, ој Јоксиме, Споменути овде морам, Јера твоје пусто име По српскима пуче горам'; Твоја песма од Лазара Такну срце сред недара. 18.

Ко је мене дирнут вредан? Па таки се сад усуди, Таки један и ниједан! Па у мојој, мојој кући... Јао, муко, морам пући!“ 129. „Зар ви мљасте? — оде јаче, Зар ви мљасте, силан Боже, Да ту живе копилаче? А ти, гуско, још поможе!.

Та слаб си ми јоште јако!“ „Морам ићи!“ — Она: „Куда?“ Он је глену пунан чуда, И гледа је позадуго, Ал' то само, ништа друго; Ни речице не изусти,

Шта је, шта је? Дођи себе! Ајде са мном, ајд' унутра!“ А он на то: „Куд унутра? Одма ће ми доћи свати, Ја и морам дочекати, Та доћи ће моја мила.

“ „Бре не лудуј, та с тобоме И ја морам!“ — „Ти са мноме?“ — „Ох, мој Боже!“ — пред њег' паде, У грлу јој реч застаде, Погледа га жалостиво, Помаче му

“ Ово рече па студенцу оде, Лице уми и наточи воде. „Морам дома, мајка мене чека. Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кô што рече амо, Да овдена живе зверке само, А

Једне јаде морам ваистину Штоно Србин учинио дину: Та старога мислим Ћејван агу Што му Гојко саломио снагу; док је дина и док је

Па кад опет јунак дођ(е) к себе, Онда рече: „Морам имат тебе, Ао Цвето, а мој бели дане!... Збогом, веро, збогом, мој пријане!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

— А ти ? — Шта а ја? Нијесам ја, велим им, ни поп ни црквењак па да све то морам знати. Не знам читати, не знам писати ... — А они?

Оволика војска и ордија, мој мили брате, не храни се и не држи без стотину руку. Ја вас морам и нахранити и напојити, и простријети вам и покрити вас, и посијати вам и пожњети, и рањеника поњеговати н гињеника

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Године пролазе, није ни она, је ли, у првој младости. Хтео не хтео, морам да правим свадбу. Ко мене пита? А, умал да заборавим! Донех ти ове ножеве.

ХАСАНАГА: Нисам знао да је тако болећива. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако је како ти кажем. ХАСАНАГА: Морам ти признати да сам искрено запањен. Она је овде манифестовала велику неосетљивост. И као мајка, и као супруга.

Када олуја прође, у потамнелу башту улази бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви отишли на спавање... Не морам више ни с ким да разговарам, никог да гледам, да трпим, да надмудрујем!

Не морам више ни с ким да разговарам, никог да гледам, да трпим, да надмудрујем! Не морам да будем ни брат, ни бег, ни поданик, Ни довитљив, ни разуман, ни јак! Све ми је конопце с руку одрешио мрак!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— А зар ти нећеш да је испратиш? — Не могу, Бога ми, господине — поче се правдати. — Имам работу. Морам њему да однесем ручак, а после у надницу. — А где је он? Ти поче да муцаш. Беше ти непријатно и стидно.

Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оном што је даје тутор с дискоса. Враћам се кући. Капија широм отворена. Двориште почишћено.

— И загрцне се, те једва испије чашу. Ручамо. Она се једнако диже и доноси јело из кујне. Од свачега ја морам прво, а она надохват, клечећи. И, кад се ја сит одмакнем, тек онда она седа и једе много, здраво. После?

— Не. — Ох! — поче она да ми се тужи. — Јест. Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже.

“ Ништа, ништа, синко! Само тако ћути. Срамује се од нас и ништа, ништа неће нама да каже. Те морам другога, кад му овако дође, да питам, молим, да ако њему што није казао, потужио се, а он нама ништа неће да каже.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

да нов започињем искушљивости лов, ил' за времена стари трошим плен? Ал' гласник дође, гласник дође црн, да прекужити морам обоје — искуства нова горак залогај у побратимства стара спомену: Руварцу посмртну.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Човек се умеша у њихову препирку и рекне: — Браћо, девојка је моја! Ви знате да ја девојку морам њеном оцу цару Петру однети, да ми се смрт опрости и да могу слободно живети ко и други људи.

ЦРВЕНА БРАДА Живио је у Херцеговини један вриједни стари мухамеданац. На самрти дозва сина, те ће му рећи: — Ја морам ићи драгоме халику на истинак.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ти да не дираш у моје ствари, јеси ли ме разумела? СОФИЈА: Опет морам да забележим што се троши. МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу! Видим ја моје добро јутро.

МАКСИМ: Кад треба друго радити, онда те је напао шав. Ја морам пропасти код такве жене. Шта си имала куповати гвоздени лонац? Није ти по вољи од земље!

МАКСИМ: Доста, ја нећу ићи. СОФИЈА: Како ти је воља. МАКСИМ: Али нећеш ни ти. СОФИЈА: Ја морам. МАКСИМ: Преко моје воље? СОФИЈА: Твоју вољу знам кад треба слушати, али овде немаш право.

КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да се претресу џепови. Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна. О, сачувај те, боже, с таквом женом живити! МАКСИМ: Опет мислим, да је моја гора.

Иди брзо, те се обуци, може пасти на тебе коцка. МАГА: Е, морам, ето, да купам дете. НИКОЛА: Остави сад дете, за по дана неће пропасти. МАГА: Али сам, ето, згрејала воду.

СВЕТОЗАР: Ја сам се заговорио, а морам да носим известије. Дакле, молим за сведочанство. МАКСИМ: Какво сведочанство?

Одсад Сока у кући уређује како она зна, је л’ тако? СВЕТОЗАР: Јесте. МАКСИМ: И ја на то морам приклонити главу и ћутати? СВЕТОЗАР: Као муж, који је уверен о доброти своје супруге.

докторе! Само би рад знати шта ћу купити, јер се бојим да не погрешим. ДОКТОР: Купићеш — трифеља. ИСАЈЛО: То морам записати, па питати кога, зашто ја сам човек прост, ви знате добро. МАНОЈЛО: Да није то немачко трифел?

МАНОЈЛО: Ништа, само нека буде у другим почецима слатка, а у првом можемо и мало шећера метнути. ДОКТОР: Ја морам одлазити, зато да повторим, што сам до сада говорио, па да закључимо. Дакле: Човек је човеком само через разумну душу.

МАНОЈЛО: Па Арапи нису набојадисани; него им је таква фела. ДОКТОР: То се разумева; но доста, јер морам погледнути шта је с разумом учињено. МАНОЈЛО: А шта се бринете, г. доктор, зар се само једна ствар изгубила на свету?

ДОКТОР: Но мене су цалајући предмети одвели од праве ствари. Опростите, морам да дођем у ватру кад видим како се отечествени синови презиру, а Швабе се уважују. Да се повратимо на наш разговор.

Но ти то не умеш, ја морам сам расположити. (Путнику и Шаљивцу.) Сад ћу се ја вратити. (Отиде с Манојлом.) ПУТНИК: Ја сам казао да га ваља

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Гди станем, ту се морам једити. Не госпођа, него канда сам последња у вароши, тако ми се реч слуша. Што год рекнем, све им је неправо; што

Али нека, или ћу ја све на моју руку довести, или сама морам свиснути. Персида, ти! (Звони.) Оставили ме саму, тек да имам узрока једити се... Персида! ПОЗОРИЈЕ 2.

Свака је госпођа у својој кући, само сам ја једна на овом свету несрећна. ПОЗОРИЈЕ 4. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није! (Окрене се на страну.) ТРИФИЋ: Султано!... Ти се опет срдиш?... Султано!...

(Соба код Срете.) СУЛТАНА (у постељи спава) СРЕТА (добро наквашен, ступи) СРЕТА: Моли се ти Богу што ја морам чизме да свршим, а видли би ми ко би пре под астал пао.

Мој брајко, другојаче је јунаке Срета натпио, а не као ти што си; али срећа твоја што ја морам чизме да свршим. Нека, нека, биће време, видићемо ко је јунак; срећа твоја велика што данас морају чизме бити готове.

СРЕТА: Милостива госпођа, ја молим да узмете ону столичицу, пак да навиксујете господину чизме, зашто ја морам друге да почнем. СУЛТАНА: Да вас ђаво обојицу однесе. (Пође на врата.

док си била паметна, тога није требало, а сад оћеш мужа са шанови. (Прети јој песницом). Курјачко семе, ја ти морам то лудило истерати из главе, макар ти цркла. Таки моли за опроштење! СУЛТАНА: Ах, ово је велико искушеније. (Клекне.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

неки шумор Анђелских крила усијање хлади Тишине што би да буја у тумор, У бртву слова, у безнадни надир Исказа; морам да грезнем у речи, Јер говор, то је опстанак у нади — Са стрме косе неког чистилишта Вичем у ветар, слажем слог до

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

А овде, шта? Циљ је да се буде примећен! Господе! Али, морам искрено да вам признам, има ту неке сумануте храбрости: испасти из „Вога“, а уфурати на Карабурму, на пример, где

Замисли, после двадесет година зове ме папа Жан-Пол Сартр, шизнуо од узбуђења: „Анчи“, каже, „морам нешто да ти признам... Ти ниси наше дете! Мислим, моје и Симонино (де Бувоар).

зрело размислим, била сам у тог момка заћорена још у оно време када смо се тачно испред његовог киоска играли школице. Морам одмах да вам кажем да сам својевремено била нешто као рекордер у тој интелектуалној игри која се изводи искључиво на

само наш и да живимо тако негде на крају света, рецимо у Кошутњаку, и да нас је баш брига за остало човечанство! Морам да вам признам, и данас осећам нешто као благу муку када ми нетко спомене те декоративне кафане на гласу!

тада одговори: — Као што ти је вероватно познато, ми веверице обожавамо лешнике, а ти баш имаш очи боје лешника... Морам да те пратим — то је јаче од мене!

својима да сам за матурски рад изабрала свежу тему под насловом: „Птице и бубе славонске равнице“, и да неизоставно морам једне суобте и недеље да обиђем крај ради прикупљања материјала.

Та сцена изазива у мени сузе од смеха, морам то одмах да вам признам. Мислим, читава та ствар, у којој нико не сме први да прекине чекање и да скрене поглед са

Живели нормални пољупци, на челу са пољупцем у чело! — Мама, драга мама, морам да те разочарам ... — рекох улазећи у кујну. — Толико сам ти глупа и нормална да је то просто несхватљиво!

Напад изводи маман лично: — А сада, сви на спремање! — Без мене…— каже матори.— Морам да медитирам! — Молим? — љупко ће она.

— Твоја је грешка што се ниси удала за неког смрдљивог малограђанина који ће да танца око тебе целог живота! Ја морам да радим! — Да радиш? Шта ти уопште умеш да радиш сем што уживаш у свом гласу?

— Е, па овога часа тражим да ми изгласате поверење и дате ову лову ради једне операције. Морам да вас упозорим; можемо тотално да се укопамо, а моземо и да се извадимо из чабра. Све је у рукама Господњим!

Ако већ хоћете да знате, кад купујем неку књигу, морам најпре да је опипам. Оњушим. Прелистам... Узимам је тек пошто утврдим да јој странице не личе на пренапрегнути бетон.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам другда по три дана да гладујем. Но у тебе видим лепе аљине; ти си морао боље среће бити.

МИТА: Проклети твоји тантузи, и ту си ми изварао форинту! АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли. МИТА: Видим да морам скапати од глади.

ЈЕЛИЦА: Како игра? АЛЕКСА: Као перо. Но опет месечњацима се допао мој штелунг, премда морам и то исповједити да сам сва могућна употребио, како би царици задовољство причинио; и, као што је јавно признала, била

) ЈЕЛИЦА: Једна ми је слушкиња у кујни, друга лежи, штумадла ми је побегла; зато морам сама служити; но ја то вирклих радо чиним. АЛЕКСА: Ваш је труд пун ружична цвећа за мене.

Не тајим да вашу кћер љубим, а и тко не би таковаго ангела љубио; но најпрежде морам мојему родитељу јавити и од њега дозволеније просити. МАРКО: То је у свом реду.

(Изиђе.) АЛЕКСА (сам): Па да није добар занат лагање! дошао сам да зајазим трбу пак оћу да се окућим. На моју душу, морам искати допуштење да отворим школу од лагала. Мој лепи трбуве, нећеш ти мени више музике правити!

МАРКО (гледи, па врти главом): Шта ћеш кад смо и тако род. БАТИЋ: Ја овог ниткова морам вући у полицију, који старе жене вара. (Ухвати Алексу за прси.) МАРКО: Хо, хо, хо! ЈЕЛИЦА: Хüлфе! Реттунг!

Не убијај срећу тој девојки, него сврши, кад си јој обећао. А што се твога имена тиче, морам се смејати; голић си и по себи, шта ће ти јошт титула на то? Твој искрени Пабић.“ Но, господин барон Голић?

Алекса! АЛЕКСА: Да те ђаво носи! (Напрасно изиђе.) МАРИЈА: Ах, ја опет морам за њим! (Одлази.) МИТА: А ја? Толика мука само за један ручак, и то је магарећи посао! (Отиде.

МАРКО: Не знам ја за сламовање, него ја заповедам. ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи. МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш. ЈЕЛИЦА: Ах!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве!

А сова хукну свој ратни зов: „Држте се, птице, почиње лов!“ РАСТАНАК Јежић се диже, њушкицу брише. „Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.

Мачак и Жућа под врбом чуче! Горе ме, богме, заседа чека. Заседа моћна, два су на броју. Мењати морам трпезу своју.“ „Куда би, шта би?

А гдје то пише, тако ти песме, да станар кућу возити не сме? С кућом на себи могу се ритати, никога зато не морам питати, спавати могу, могу пушити, могу је, најзад, одмах срушити.

Овцу већ можеш и за реп вући, она се не зна ваљано тући. Прогони мачке. Морам ти рећи: то ти је стари обичај псећи. На мјесец лајеш? То ти је вјесник, скитница бићеш и псећи пјесник.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво према томе не бих ни видео. — Онда ће вас поштанска лађица узети.

— Живот скулптора Челиниа. Решио сам да је прочитам путујући, и тако је читам већ две године, па никад краја. Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа.

— Још једнога, који је за две године млађи... Иако су моји синови, а овај је још и присутан, морам вам рећи да не бих могао пожелети бољу и послушнију децу.

— Али ви сте задовољни са својим синовима? — О, ја сам сасвим задовољан са њима. Али морам признати и пред Пипом да је то данас тако ретко. Ја сам можда једини који је задовољан са синовима.

— Треба да пођем. — Јесам ли вас наљутио? — Не. Зашто? — Не можете да останете још који тренутак? — Морам свакако да идем. Били смо усправни.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Много бих могао видети овде да ми у завичају очи не ископаше. Морам се вратити по вид свој. Али како да завичај нађем слеп?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

МИЋА: Велика кућа, много намештаја и о свему томе водите ви бригу? ДАНИЦА: Ја не – тетка, али, дабоме, стара жена, морам јој помоћи. МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима.

(Заплаче се.) САРКА: Ето ти сад, па не мораш ти зато плакати што је он умакао у сланик. ГИНА: Па не морам, ал' тако, кад се сетим, а мене гуши.

САРКА: Е, па ето, чула си сад! СИМКА: Па чула сам, дабоме! АГАТОН: Срамота, Сарка, морам ти рећи срамота! Ми нисмо дошли овде у кућу да пљачкамо, него да чувамо покојникову имовину, а ти...

ДАНИЦА (необично задовољна): Извините, молим вас; одмах ћу се вратити, али морам да тркнем до тетке да је обрадујем. Одмах ћу се вратити. (Оде.

АГАТОН: Ама, како да заборавим? Само, морам то прво да саопштим мојој жени. Не знате ви како је она нестрпљива да чује шта смо разговарали ја и ви. Морам прво њој.

Само, морам то прво да саопштим мојој жени. Не знате ви како је она нестрпљива да чује шта смо разговарали ја и ви. Морам прво њој. АДВОКАТ: Извол'те, извол'те. АГАТОН (оде).

АДВОКАТ: Може се десити да гдекад будем и нервозан. ДАНИЦА: Ја умем да будем врло уздржљива и стрпљива. АДВОКАТ: Морам вам рећи да сам на послу и врло озбиљан. ДАНИЦА: То ми нарочито импонује.

АДВОКАТ: Реците јој! ДАНИЦА: Хоћу. АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам напустити. Морам још овог часа да предузмем кораке, да бих за сутра обезбедио отварање тестамента. Довиђења, дакле!

АДВОКАТ: Реците јој! ДАНИЦА: Хоћу. АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам напустити. Морам још овог часа да предузмем кораке, да бих за сутра обезбедио отварање тестамента. Довиђења, дакле! (Полази.

Али ја њему: по закону не морам да чекам четрдесет дана и нећу да чекам! Тако ти ја подвикнем њему. ВИДА и САРКА: А он?

Могли би овај наш скуп да претворимо у конференцију. ТРИФУН: И, дабоме, ти да председаваш конференцији? АГАТОН: Не морам ја, зашто ја? Ево нек председава Трифун. (Седне.) Он те ствари боље зна, ето нек председава он.

МИЋА: А после, право да вам кажем, ја морам да се оженим, јер од чега ћу иначе да живим? АГАТОН: Право кажеш! Па добро, је л' ти то само тако планираш, или си

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило. — Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче,

— Замисли... — Па тек наједном: — Рудни, терај дешњака, животињо једна, шта дремаш! Ах, морам да га шкартирам... Овај, шта хтедох... а — ја! Јеси ли замислио?... Младу, лепу, црномањасту од седамнаест година. Ња!

— Молим вас — говорио је љутито командиру — то све морам ја да видим. И ви би тако пропустили... навлака падне, разуме се, у цев уђе прашина, а поред вас и ваших водника и

хиљаду и четири стотине метара... — Господине капет... — Ћут! — дрекну наредник. — Е, морам да те бијем. Ко ти је казао, стоко једна... Сада кажи: хиљаду осам стотина метара.

— Сигурно је прекинута жица. Ах, фирија дракулуј!... Кад престане, морам да тражим прекид. Пуцњи су бивали све ређи. Чујем где један говори како се метак заглавио у цеви.

— Кад ће почети? — У глуво доба, кад почну мртваци да излазе. Али морам да идем да одредим улоге — и он се изгуби иза шаторског крила.

— Паучина... а, да се обесиш о њу. И све ја морам да видим!... Још две ноћи пожарни. — Онда строгим погледом одмери све стражаре, који су стајали мирно и одлучним

— Где је точак, где је точак?... А... Говори... говори! — Госпо’н наредниче... — Ћут!... О свему морам ја да водим рачуна. Је ли?... Какви сте, поред вас ће једнога дана доћи, па ће нам са свих топова поскидати точкове.

Хвали се: „Прима квалитет“... „Сортимент“... „Нешто невиђено“. Ви знате... ја по дужности морам да видим јер смо доста оскудни у последње време...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње. — Цртајте на табли. — То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе.

Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !

шта има да ми буде тешко. Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати, није вајде. Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја... Него није то.

А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?

— Захваљујем, морам на посао. Децо, у школу! скомандова он, па се опет згрчи и, онако намрштен, оборене главе, уђе са децом у школу.

»И нико је не присиљава да седи са њим. Што, зар не може она устати и рећи : извините, или већ тамо... морам на рад, чекају ме деца. Како сам ја ! А она јок... него са њим тамо амо, па цело јутро.

Ако ли она пође, морам се издвојити са Вељом.« Кад сиђе сунце близу брега, гости се дигоше да иду. Веља се спреми да их испрати, а учитељка

Чим сам чуо синоћ... о којечему, одмах сам решио да морам ићи овамо, да се обавестим са вама и да се извиним... Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори.

Гојко досад није никад обраћао пажњу на промену владе. »Шта имам да се плашим или веселим, мислио је раније. Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе.

много добар; свима је у вољи. — Ето, сад и ми почели да распитујемо ва политику, рече Љубица, смешећи се. — Ја морам, а други... не знам, одговори Гојко и збуњено погледа у земљу, мрштећи се. — Свратите мало к мени, ако хоћете...

— Имам посла... овај... Веља!... Ха, јест, морам до Веље, узвикну он, обрадован што се досети како да се извуче из неприлике, па се одједном обрте, отресајући рукама

овако са старим друговима провести који часак за трпезом, узвикну Влајко, бришући се убрусом. Ја сад морам да вам се сам натурам, па ћу лепо код једнога четвртком а код другога недељом. Да живимо, брате!...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Хвала, не могу по оволикој врућини! А док се не заврши представа, морам да останем сасвим трезан! Други пут! (Улази у кућу) БЛАГОЈЕ: Не сме због врућине!

ГИНА: Јесам! Додај ми нешто да убијем курву! СИМКА: Гино, не буди луда! ГИНА: Додај ми нешто тешко, тако да не морам да је ударам двапут! (Са десне стране, са улице, долазе Дара и Томанија) ДАРА: Гино, смири се, знамо како ти је!

ВАСИЛИЈЕ: Надајмо се да није луда да иде далеко! Хоћемо ли да наставимо са паковањем? ЈЕЛИСАВЕТА: Не само да морам да играм мушке улоге, него ћу изгледа морати да радим и мушке послове! ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта бих, да ми није тебе!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

А кад на моме лицу примећује знаке гађења он ме тапше, као медвед, по леђима, па виче да не морам, ако нећу, да спавам са девојкама. На њих чекају читави ешалони официра.

Дошао би да говори Морис Барес, и други. То би доказало, у Европи, да смо и ми културни. У Насионалу морам споменути једну ствар, а то је Бурделова Дјевица.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден.

„Не може да буде” , рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.

Дакле, школа је продужила васпитање исто онако као и стрина, само мало савршеније, батинама. Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине.

Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо тамо заједно. Ја морам пожурити. Таман ми да пођемо, кад се, тек, пред вратима чу пуцањ бича.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Немо', очију ти, да се дираш тако, боли ме!... — Нећу, само реци: 'оћеш ли?... — Не могу; морам још поњава да ткем... — Ткаћеш их код мене. — Нисам све ни опрела... — Имам пун таван вуне, па преди код мене.

»И свега ће тога нестати: и мојих вечерњих снова, и моје слободе, и мојих навика, — и ја морам постати роб другога лица, које ће, за тренутак уживања што ми пружи, имати право да ми одузме све, чиме сам се до сад

— Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде. — Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи

вам кажем, да се у том допису најцрње напада наш господин капетан, а да бисте појмили сву тежину и значај тога греха, морам вам проговорити неколико речи о нашем мирном граду. Историја није забележила време кад је закопано наше место.

Одмах у почетку морам објаснити читатељима, да је мој дух веома склон на размишљања, нарочито она, која се баве будућношћу човечанства.

Знао сам да од мог стана до школе морам корачати правом улицом сто и девет пута. Измерим од прилике колико сам прошао, па пођем напред и почнем бројати..

А ја, вала, не бојим се ни самог устабаше рибарског... Ја.... И после тога, брате, оно ми је старешина, њега морам послушати. Али и он је, брате, хришћанин и стар човек, па зна шта је ђаконов стомак!...

Бар да ми одвоји репић с којом кашиком истопљеног лука и пилава... А они други што ?... Њих не морам слушати... Нарочито вребам прилику кад поп Тома замакне у кафану, па одмах за њим и на сто положим цело туце »извода«,

»А баш сам добро видела !« мисли Коса. »Што ли то тета крије од мене? Да ли ме више не воле? Или је што друго ?... Морам дознати !«... И дознала је брзо.

нека, близу је већ, видећете, надувене шкембаре, ко је Јулка, та само док те види, Кајо, одмах ће се у тебе заљубити. Морам само рећи Глиши да ти одмах узме лице за хаљину, па да буде готова до доласка капетанова, а онда Кемо лако.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Дакле, идем одјутрос ја чаршијом... ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти... ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка. Дакле, идем ја јутрос чаршијом, а господин начелник, па тек мени спусти руку на раме, па вели...

Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали. ДАНИЦА: Нећете бити овде? ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само. ЈЕВРЕМ (тргне се): Због избора, је л'?... Аха, аха!

(Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела.) ДАНИЦА (пошто га је разумела): Извините, ја морам мајци; звала ме је још малопре, а ја се задржала. Клањам се! (Одлази.) ИВКОВИЋ: Довиђења, госпођице!

Ја кандидат владин, а он кандидат опозицијин; он мене гледа да обори, ја њега. Па онда, молим те, ја морам грдити опозиционог кандидата, јер како ћу друкче да обавештавам народ ако не грдим противника? СПИРА: То јест!

СПИРА: Опет ништа! ЈЕВРЕМ: Па онда, ја морам по дужности, у интересу партије, њега да мрзим. Не могу ја тек волети опозиционог кандидата.

ЈЕВРЕМ (буни се): Какву жену? СЕКУЛИЋ: Жену Симе Сокића. Остави ти то мени само! Морам га ја тако обрукати да не сме ни из куће изаћи од бруке. ЈЕВРЕМ: Ама, па није преотео жену, заступа је као адвокат!

Али, пријатељу, кад је дошло до тога да се изађе с фарбом на среду, онда вам ја морам рећи да смо на друго рачунали. ЈЕВРЕМ: На шта друго?

ЈЕВРЕМ: Па није! МАРИНА: Па видите, ја вам морам рећи да смо ми на то рачунали. Кад год сам долазила у вашу кућу, а ја сам пребројавала по вашим зидовима мушке главе и

На, пошљи ово на телеграф. (Даје му.) Морам, брате, морам да поставим сваку ствар на своје место, а ти, убудуће, пази се: чим ти на језику наиђе реч „влада”, а ти

На, пошљи ово на телеграф. (Даје му.) Морам, брате, морам да поставим сваку ствар на своје место, а ти, убудуће, пази се: чим ти на језику наиђе реч „влада”, а ти одмах језик

(Узима шешир и хоће да изађе.) ПАВКА: А куда ћеш сад? ЈЕВРЕМ: Видиш да нема ко да ми однесе ову депешу, морам сам. А и да прођем мало, да чујем и да видим шта је напољу.

СПИРИНИЦА: Па ваљда толико умем. СПИРА: Не умеш, ти ћеш да збркаш. Морам и ја поћи с тобом да ти помогнем. СПИРИНИЦА: Таман, ако ти пођеш, онда јој нећемо ништа казати.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима! Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то!

Добар је као оруђе, али никако као иницијатор. Нема ништа од Миће, другога морам тражити. Ху! — и хукну Срета. — Мука за згодна човека!

Име његово, то јест Мићино, чули сте, читаоци, већ толико пута, и ја вам се сад морам извинити што вам га нисам у своје време представио. Али знате како је: Срби смо, а тиме је све речено.

? Петла, море, закоље, сал’ да му види мало крф; тол’ко што беше крвник! И ја сам та сорта! Ама како једна влас’, морам сас примери да претходим, па мука! А гости слушају и гуркају се.

А ћата Пера наставља после мале паузе: Смир’те се! Скин’те ми се с врата! У послу сам, журити се морам! — А, бравос за тај реч, ешкољс’н, тако је! — прекиде га и одобрава ћир Ђорђе. — Алал ти вера!

Тако пукне тиква и створи се грдан јаз између ћир-Ђорђа и Сретена. — Није вајде — рече Сретен — морам ја да се прихватим старога алата и заната! — мислећи ту на купљење потписа за неповерење кмету Ђорђу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Човек се на све навикне промене; И збиља, ничег чудног нема ту: Кад она не уме да огреје мене, Ја морам, тако, да загревам њу. Смешну ћуд има моја фуруница; Ове ми је зиме суђено да страдам.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

»Сад је већ потонули брод остао иза нас, али морам опет командовати да се наша кугла мало уздигне, јер наилазимо на узвишицу на дну мора.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох! И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио, да је добро удоми.

Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет).

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Он је човек честит, добар...“ Глас музике неке јечао је тмуо. „А ја га волим; Ја морам с њиме ићи, видиш ево...“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна

и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

жени Ибар, вода ’ладна, Он позива кишу у сватове — А киша му на то одговара: — „Не могу ти у сватове доћи, Јер ја морам Ужицу на вашар!“ 2. ЉУДИМА Рђавој ткаљи Нова ткаља, нова натра, Цака! цака! три дин лакат!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А пре тога морам још и на станицу, шаље ми цимерка пакет са гардеробом! А ево и киша, видите, како пљушти! Колко вам имам?

СКИТНИЦА: Муж јој био предратни поднаредник. Умро у Немачкој, у заробљеништву. ИКОНИЈА: Стварно не знам. Морам да однесем ове ђуроваче. (Излази) СКИТНИЦА: А ја се напротив вратио из рата.

) ИКОНИЈА: Да ми је ко причо, не би му веровала! Стоји и говори, а пред њим нигде никог! (Примети Анђелка) Ја морам да седнем! Ћоро! јеси то ти? Ниси ваљда побего? АНЂЕЛКО: Нисам, него амнестија!

СКИТНИЦА: Синоћ ми синуло. Пођем одавде, од вас, сећате се, дођем на станицу, кад тамо — Вукосава! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! СКИТНИЦА: Гледам, пљунутā она!

Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет. СКИТНИЦА: Морам да пожурим ако мислим да стигнем. Вама на свему фала! Оно вам никад нећу заборавити!

ИКОНИЈА: Шта, уватила си да је ожењен? ГОСПАВА: Да ти не би да ти ја полажем рачун? ИКОНИЈА: Морам да питам, кад ниси дошла на време! Они зградилишта чекали, чекали, па на крају опсовали и отишли!

Зашто неки, на пример, пушта браду? Пушта је зато да се у њој крије! Па је л то мишја рупа, или није? А и ти, не морам дидем далеко! Оседела, а носиш перику плаву! Мишју рупу набила на главу! ИКОНИЈА: Лепо, Бога ми, то ми је фала!

(Иконији) Молим вас, наспите двапут шкембиће! Дупле порције, за ону двојцу војника! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! ЦМИЉА: Шта да радим? Да сипам? СТАВРА: Наравно да сипаш! Наруџбина је наруџбина!

ИКОНИЈА: Јеси ти сигурна да је то тај са станице? ЈАГОДА: Како да нисам, овако ми се урезо! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! ЦМИЉА: Манијаке сам сасвим друкче замишљала! ИКОНИЈА: Ма какав манијак, будало! Кажи ми ко ти је отац!

И за ту економију! И кување! И да је остала у другом стању! И да не каже: шишмиш, него: шишмиш! Ја морам да седнем! После га нађемо тамо иако претученог! А онда причо и за све то на станици.

МИЛЕ: Мени у седам почиње састанак огранка! Морам да стигнем, биће прозивање! ИКОНИЈА: Мени причаш! Ти и састанак огранка! Стави тај лонац у ту шерпу!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А Васка, она је моја и хоћу да је моја. И ти, да не знаш да си је ти родила, ти си јој мати, и да ја, због ње, морам да те трпим — не би ми се овако ти сада преда мном... нити би још смела да ми сада ту...

Да се излуди. Не смем. Борим се. Шта ја знам, и откуда смем да помислим на то?! Газдарице су ми, снашке! А морам једнако са њима да сам, да их служим, дворим.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја тамо идем гди службу искати, јер би[х] рад немецки добро научити.” „Кад сам пошао, морам кудгод ићи; ’ајде куд ти драго!” — отвештам ја.

и видим себе у состојанију да могу и сâм о себи у напредак напредовати, јавим мојим пријатељем и благодетељем да морам ићи. Бог сâм зна како ми је жао било ове преслатке људе оставити!

Већ сам ту рекао да ћу се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим кад се морам растати и жалити што с њима нисам до гроба. Господин Гулјелм Фордајс наложи Мг.

Два обаче, што сам инглески писао, једно учитељници и благодетелници мојој, госпођи Ливи, а друго господину Торнболу, морам превести и сприопштити вам, зашто ћете из њи[х] најбоље моћи познати моја достодолжна чувствованија к оним блаженим

Определимо сат од 11 до 12. Како се лекције сврше, носи се јело на трапезу, морам остати на ручку. Речем, једном, честној и разумној госпођи Куртовића, молећи ју да ми дозволи у други који сат пре или

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— вели фра-Тетка. — Три-четири антикриста свана поткопали ћускијама прагове, па и заједно с причагама извалило. И морам признати да је то врло вишто, јер се зид с оне стране мрви кâ крув.

Немој због менека... — Ма, ја сам имâ пуно разговора с вамикаре, са Брном и с тобом! Ја морам остати!... — Не можеш, ћаћа, јер онда би остали и многи други, а ја сам чуја шта су фратри данас одлучили.

онако шта... да није какав црвић у памети? — Брне мирно одговори: — Моја је памет, фала богу, здрава, а ја се не морам исповидати: шта ми је! У другој прилици одговори Тетки: — Ја се налазим, брате Думе, у ономе стању о коме говори...

Од’, од’, ближе, ближе, да не морам пуно гласно говорити. Пивалица баци капу на столицу, извуче јатаган стави врху капе, па клекну и склопи руке.

Жâ ти је стрица! Е, па фала богу, умрићемо сви, ко прије, ко посли. — Тако је! — потврди Бакоња уздахнувши. — А ја морам да иђем кући, па ћу сутра јопет овуда. Ово је послидњи дан да сам у овој одићи. Сутра ћу се обући, па иђем у град.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда.

) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић.

) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео...

Добро ме Возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш.

Нисам остарио. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову.) Не, не! Не треба лампа.

Сви се чудно држе. Како да им објасни? Шта да му каже? Очеве очи осећа на себи. Он то не може да разуме. Неће. Аја морам... Кида влажан крај цигарете. То мора једном да се догоди. А после? Подрхтава.

— Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко. — Све да му дам?... Па све ћу му и дати! Морам све да му дам. Ти ћеш да растуриш на браћу и слуге! — Зашто да растурим?... — шапну она и устаде.

„А да ти не причам све оно остало што луди не знају о теби“, додао је. „3ар ја морам на твојим рукама да умрем? Да знате, и ти и Вукашин, да ћу да поживим колико ми треба да цело имање потрошим.

„Одлучио сам, Никола! Морам. Сваки човек од части и образа то би учинио. Најпре ми је син пљунуо у очи, па су почели и други да ми мокре у браду.

— Опрости, ја сам државни слуга, морам. Ти ћеш опет бити што си био. — Везуј! — викну Аћим да сви чују. — Не бој се, капетану те водим.

Она је стајала осећајући ветар и вече. Ветар је узбуђивао, а вече плашило. Морам вечерас. Сада. Ако се то сада не догоди, никад и неће. Сада, вечерас. Мора, па нека је и нож прободе.

Ђорђе седи нем, опуштене главе, збуњен. Можда је моје? Чим он овако... — Наш кров огрануло је сунце — Аћим застаде. Морам да га спасем, морам, дрхти; прибра сву снагу и настави: — Написао сам тестамент и онога искључио из наследства.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— То је нешто што припада само лудима. Зато су неспокојНи и несрећни. Смири се и седи ту где си... — Морам напоље! — понови онај глас тихо, а јаје са запрепашћењем виде како његова камена љуска пуца, а из ње се, као лептирица

Који је покушао да га пређе? — Ја ћу покушати! — тонући у сан прошапута мали воз. — Покушати и прећи! Морам! Морам! На главе играчака, као слатка киша, паде ноћ.

Који је покушао да га пређе? — Ја ћу покушати! — тонући у сан прошапута мали воз. — Покушати и прећи! Морам! Морам! На главе играчака, као слатка киша, паде ноћ.

« — у грудима му застаде дах од гађена, окрете се и хтеде да се врати, али га туга у очима чудовишта задржа. »Морам јој помоћи!« — прибра се, прискочи и пољуби је у један, па у други образ.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Онамо, 'намо! да виђу Призрен! Та то је моје - дома ћу доћ'! Старина мила тамо ме зове, Ту морам једном оружан поћ'. Онамо, 'намо - са развалина Дворова царских врагу ћу рећ': „С огњишта милог бјежи ми, куго, Зајам

Онамо, 'намо - са развалина Дворова царских врагу ћу рећ': „С огњишта милог бјежи ми, куго, Зајам ти морам враћати већ!

Збогом житку, мој прелепи санче! Збогом зоро, збогом бели данче! Збогом свете, некадањи рају, Ја сад морам другом ићи крају!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

А без потпуне стручне библиотеке, научних часописа и сталне везе са иностранством, то је немогуће. Тако морам, годинама, подешавати свој посао према средствима којима располажем и, ево, чиме сам отпочео.

„Они старији“, настави Питагора, обративши се тим млађима, „знају то, али вама морам да растумачим“. Они наћулише уши. „Погледајте безбројне ове звезде! Оне покривају од памтивека небески свод.

носаше обе корпе, уздахну, погрби се што је боље могао и зацвиле тужним гласом: „Стропоштаћу се успут, ако овај терет морам носити тако далеко“.

Хипократес се мало замисли. „Морам да ти противуречим. У своме лекарском позиву посматрао сам пажљиво сваку манифестацију и развитак људске душе: како се

“ „За добре паре, колико год их зажелиш. - Остаћеш, дакле, овде?“ „Хоћу. Али пре свега морам да потражим себи стан“. „Да потражиш стан! Шта говориш којекакве будалаштине? - Становаћеш код мене!

„Знам“, рече Аристотелес, поносан на свог учитеља. „Али је“, настави Платон, „Еудоксос учинио нешто што морам да покудим, и теби, сине, саопштим, да не би и ти скренуо сличном странпутицом“.

Зато морам да се овој двојици поново вратим. Почећу са Демокритом. Смешљиви филозоф! - Зато што се на све смејао, мислила је и

Али нека ме то осећање не спречи да о њему донесем праведан суд. Морам, пре свега, да се запитам, имам ли права да га, као што чине неки познати историчари филозофије, ставим у исти ред са

Аристотелес је пошао другим путем. Причао сам да је пре свога доласка у Атену посетио Демокрита у Абдери. Морам да признам да се тај део моје приче не оснива ни на каквом историском податку.

Видећемо - и то нека му служи за оправдање - како је до њих дошао. Он ми се - то морам поштено признати - често јадао како никада у свом животу није био те среће да својим властитим очима види потпуно

„Ја се искрено дивим теорији нашег Аристарха која ми личи на један величанствен храм, али, баш због тога, морам, као савестан научник, да се запитам како ли стоји са темељима те грађевине, и да ли су они довољно широки и чврсти да

Нису ли они то, онда је она склона паду. О том питању које се никако не сме оставити по страни, морам сада да говорим забринуте душе“.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Ја видим торбе сасвим нове, а ви као да сте из апса или ропства. — Кумрија — дрекну трговац — ја морам преступити. Али, срећом и на наше изненађење, савлада се, па мерећи студента од главе до пете рече: — Сумњиви се

“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке

Па се одвратно насмеја. — Да му уступим Словенкињу? — Господо — рекох устајући — извините ме. Уморан сам... морам ићи. — А, не може. Нећеш. Пиј! — дерао се Никола.

није вајде, бравос, бравос, брааавос! — Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде кући и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо.

Али кад је све било спремно одустао сам, мада никаква посла нисам имао. Међутим доцније свратићу, о разуме се. Морам, живота ми, видети како стоји дубока црнина мојој двоструко ожалошћеној снајки.

— Па дође да је прегледа; па је пипа, пипа... јаој Боже, јаој мој господине, па вели мени: „Изиђи, бабо, напоље, морам ја њу сву прегледати... и трбух... ту јој фали. — Да је није упропастио? — Па није да видиш, али 'нако осрамотио.

Нека ме чују. Али ја морам да кажем како ми је онај што га ја називам душманином, у рову према мени, који пати као и ја и кога сам послан да

Око себе разбирам још увек смејање. „Збогом, Нато, а мислим, — волео сам те много, али морам да умрем, ето. И Леону ће бити жа... жа...

А он ми не да. И то ми не да, ето ни то ми не да, ни то, ни то, само то да вриснем; морам да умукнем. И тако увек, увек, увек, давио ме и на средини, на пола пута, спречавао ме и задржавао ми срце, дах и

„Шта ћу“, мисли он, „ето и ја не бих хтео да сам такав, никако не бих хтео, али морам бити такав, немам снаге и нисам своје сопствено дело.

— Да, да. — И навикли сте већ, радите све? — Ну да, навикла да. — Добро говорите српски. — Морам, да! Па је она, нагнута, подносила плаве, ситно исписане табаке и тражила оно место за потпис, а господин Леђенски,

гадна и бездушна пословна варош, до ужаса неосетљива за све болове, и немарна за боље и више манифестације живота. Морам ти напоменути још само то: да ћу о свему писати врло брзо и без плана, јер се бојим да ме баш ово што сад чиним не

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Надаље, гаравуши с омота била је слетјела на рамена рајска птица, која је скупа с њом тужила. Још и данас морам да извршим свјесни напор како бих из представе моје мајке отјерао ту наметничку птицу што јој је сјела на раме.

Устат ће, закопчавајући огртач пружит ће ми руку, тврдо, мушкарачки, и рећи одрешито: „А сад, морам да идем!” Звучат ће као да каже: „дужност ме зове.” И знам поуздано, дивит ћy јој се и због тога...

Узалуд. Парбеници су упорни, и суд је остао при томе да морам лично доћи. Одвукли су ме на судско наличје преко бријега, и тако сам још једном имао прилике да видим црвену кућу

Завртјела је главом. — Баш сте као дијете! Испитујете те потанкости па вас касније депримира! Зашто то радите? — Морам, сестрице, морам. Није од добре воље!... Кажите ми: што је рекао професор? — Ускликнуо је: „О, о, није тако лоше!

— Баш сте као дијете! Испитујете те потанкости па вас касније депримира! Зашто то радите? — Морам, сестрице, морам. Није од добре воље!... Кажите ми: што је рекао професор? — Ускликнуо је: „О, о, није тако лоше!

Кад пацијента само отворе и затворе, ток читаве ствари знатно се поспјеши... А сад морам ићи, предуго сам се задржала. * Тако, дакле.

Да бих то предусрео, одлучио сам да напишем реалистички фантастични роман. Па да видимо! Ето, стога се морам придржавати строго рационалних елемената. Застарјело је гледање по коме је фантастика неразрјешиво повезана с мистиком.

Којешта! — Извините — рекао сам му — мени лично то нимало не смета, али морам вас упозорити да у болесничким собама не дозвољавају да се пуши. — Баш ме брига!

Хоћете ли да отворимо прозор, да затворимо прозор. Звонце је над мојим креветом, па морам да га упи там кад ми се учини да би желио дозвати болничарку. Млад је, све му је јасно. Можда малко одвише јасно.

Трзао се, забацивао, кроз стиснуте зубе пробунцао би покоју ријеч. Мрсио је, убрзано, као неку сумануту молитвицу: „Морам издржати, морам издржати!”...

Мрсио је, убрзано, као неку сумануту молитвицу: „Морам издржати, морам издржати!”... Зацијело је тако себи понављао на саслушавању у подрумима полиције, очи у очи с физичким мукама.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Није то шала... Шта је било. јесу ли те позивали горе ? — Ја, па ми рече да сутра морам све казати. Иначе, вели, има неке мајсторије. — Хоће, хоће поганац, знам ја њега...

— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. — Па... кад није друкче, оно... нека буде тако!

— прошапта Ђурица збуњено. — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! — Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! — Дакле, сигурно? — Сигурно! — Е, дај руку!

Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. — Хоћеш и ти, Којо, са нама? — Па... морам... Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. Пантовац га пресече очима, те он ућута.

— Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. — Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим. Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. — Шта си му то говорио ?

оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест. Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«... У таквим мислима дочека свануће.

Ђурица се зачуди: — Шта је ? Куд ћеш сад ?... — Морам ићи. Остави ме сад, молим те! — Немој, болан. Што? Седи само да ти кажем. — Не могу, не могу! Сад ме остави, а после.

његова посла! — Како ништа; то мора да се зна. Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш. Ти си још невешт, а власт је ђаво.

Сам га научих шта треба да ради. Морам се томе домислити.« XИИ Ђурица и Станка се састајаху свакога дана. Крили су се веома опрезно, али шта може међу

— Добро те њој ниси ништа говорила. Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! На томе се сврши разговор.

Само, ви’ш, ово је дете дошло овако ... треба јој купити одела и преобуке. — Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи. За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.

једном се мре. Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље. Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. Вују севнуше очи задовољно.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Зло, — рече он. — Рекао ми је да морам доћи ујутру к њему ни бос ни обувен, ни го ни обучен, ни јашући ни пјешице идући, ни путем ни странпутицом, и донијети

Он му рече: — Опет јадно: рекао ми је да му морам ујутру довести све своје пријатеље и непријатеље, јер ако то не учиним, да ће ме сведно објесити.

— Није, — рекао би капрал Маркеља — него стигла је у село заповијед од сатније, морам ићи дома да видим шта је, — и тако би измакô од посла за коју уру прије него остали посленици. ДА ХОЋЕ СВАК УМРИЈЕТИ!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Идите и ви, моје наде здраве, Нађите себи вернијега друга: Ја морам овде, крај гробнице славе, Да плетем венце, да их носи туга, Док црне тице дан лешева плаве.

Ја морам овде, крај свачије раке, Да стојим, гледам, с очима без сјаја, Где неуморно, из победе сваке, Из топлог срца мога нараш

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

серијом чланака уз помоћ уредника ”Елецтрицал Еxпериментер”, а који су углавном намењени младим читаоцима, морам да се задржим, мада невољно, на утисцима из моје младости и на околностима и догађајима који су одређивали моју

Неупућен слушалац могао би се заклети да се у соби налази више лица. Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

време бакљаде и након неколико дана био сам обавештен да Панчево није место за разуздано сељаче као што сам ја, и да морам да се спакујем и вратим у Идвор.

После овога кондуктер мало омекша и рече ми да морам поћи назад у Гензендорф, али да морам да платим пут тамо и натраг.

После овога кондуктер мало омекша и рече ми да морам поћи назад у Гензендорф, али да морам да платим пут тамо и натраг.

Ова визија ме је подсетила да морам што пре окренути леђа римо-католичком Балтимору. После четрдесет две године срео сам у Балтимору кардинала Гибонса за

Сећајући се њених речи, на растанку сам јој рекао да морам поћи тамо зато што је ”Кембриџ велики храм који је посвећен трагању за вечном истином.

Но, морам се вратити на главни ток догађаја у мојој причи, а на већ поменуте догађаје вратићу се касније. Много ме је забрињавао

Но, морам признати да сам био веома гладан када се служио ручак у гостионици у Кориу, и ја сам у њему веома уживао. Никад нисам

Ствар је тако проста да ћу покушати да је овде објасним. Али да би моје објашњење било кратко и једноставно, морам се поново вратити на оптерећени сферични проводник који је увек био добро дошао када сам се тих дана борио да разумем

Окренуо сам се другом пољу истраживања. Морам поменути, међутим, један резултат који се није налазио у радовима Томсона, а који је импресионирао астрономе.

године, а у Панчеву сам величао амерички идеализам, који сам донео собом у Панчево после четрдесет пет година. Морам признати да сам сличан говор одржао и пре двадесет пет година пред протом Живковићем, песником из Панчева, када сам га

год се сетим нечега пријатнијег или интересантнијег, моје срце почне снажно да лупа и обузима ме хладна дрхтавица. Морам мислити на себе да бих се одбранио од нечега што се може десити сваког часа и прекинути последње нити моје ослабљене

Због овога страха морам увек да мислим на себе. Добри доктор изгледао је замишљен, али није рекао ништа. После неколико дана појавио се у

Ћипико, Иво - Приповетке

Она сигурно мишљаше, пошто сам био његов добар друг, да морам о њему што знати. А варала се, јер ми већ давно не бијасмо заједно, па тако охладњесмо један према другоме.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

и дивља, како су критичари редом истицали, него је то једна стара, врло утаначена и врло сложена варошка култура. Морам признати да ме је блесак те старе културе испунио радошћу. Јер ми је блиска, јер сам у њеној близини одрастао.

Шта је заједничко овој тројици значајних песника? Морам признати да је избор песника исто толико био случајан колико и намеран.

Просто сам бирао и слагао слике које су ми се у косовској усменој лирици свиделе. Морам, ипак, рећи да је то само један мали и узгредни запис.

Лалића. А уживам у читању и кад такође морам, због наставе, поново да узмем у руке рецимо Ћопићеву Башту сљезове боје.

А то значи дело које се с највећим узбуђењем или уживањем чита. Морам, дакле, бити сасвим личан. Зато признајем да сам, колико себе познајем, на првом месту језички сладокусац, а затим да

свог основног простора, а како као појединац коме одузимају и празне – протерујући народ и рушећи светиње – завичај? Морам признати да устајем, обављам послове и лежем с неким чудним, притајеним осећањем да сам нешто пропустио, заборавио,

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Бар да је као што треба кад га човек плаћа. ИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (уноси кафу и служи): Извол'те! ЖИВКА: Морам трипут да молим за једну кафу. АНКА (безобразно): Па нисам седела на канабету, имала сам посла. (Одлази.

Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим. САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.

Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим. САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.

ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина? ЖИВКА: Како шта ће ми? Толика фамилија, па морам сваком да дам за успомену и, иначе, потрошиће се то за три године. Је л' те, децо, а примећујете ли ви штогод на мени?

УЧИТЕЉИЦА: Но! Е, то већ прелази све границе. Не бих никад иначе, ал' морам рећи, замислите, опсовао ми матер. ЖИВКА: Несрећни сине, зар учитељици енглеског језика да псујеш матер? РАКА: Нисам!

) Тако! Дакле, потписано је... Е, па честитам вам унапређење. Видите, дакле, да сам одржала реч. Али морам вам рећи да није ишло баш тако глатко. Бунио се ваш министар, каже: добили сте класу пре три месеца.

И ја ништа друго не тражим него да се поправи неправда која ми је учињена, то јест, да се ја вратим у службу. Само, морам напоменути да ја не бих могао пристати на обично враћање у службу, без сатисфакције за учињену ми неправду.

РИСТА (преплашен): Ко? ЧЕДА: Онај са револвером. РИСТА (усплахирен): Па сад? Ујка-Васо, говори, шта сад? ЧЕДА: Морам те прикрити док ја њега уклоним. РИСТА (устумара се): Где да се сакријем? ЧЕДА: Не знам...

Не могу, не могу да је примим, нек иде бестрага!... ВАСА: Па ипак мораш, Живка, ред је! ЖИВКА: Па видим и сама да морам, али, знаш, све ми се преврће у стомаку од муке. Сад ми дошла, бестрага јој глава... Нек уђе! АНКА (оде).

– Публици, прилазећи рампи.) – А што се ви церекате мојој судбини? Не заборавите да сад нисам министарка па не морам више да будем отмена, и онда нека вам не буде криво ако распалим језиком по вама!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

шта је моја тема; та тема је муцавост, коју ја непрестано савлађујем уз помоћ једног вештачки сазданог језика (морам изједно да говорим наглас док у устима држим камичке53); отуда и потиче усиљеност; као и потреба да се досегне

] Зар ја не знам колико је то што ја то морам! И то ја ја! Ох!”80 Јунакиња тада, управо као чист рефлектор, преузима сабеседникову (очеву) понављану заменицу ја, па

Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли',

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

XИ Али ово одбит’ морам, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара: Ко не метне нови шешир С широким ободом, Да тај не

Бранећ’ што нам српска мајка Ставила у груди, Да нећемо и све бранит’ За чим теже људи. Ово морам одбит’ силно, Тако ми олтара, И од себе и од својих Давнашњих другара.

„Дај, крчмару, бокал вина О поноћи! Да не морам, вели, сутра Опет доћи.“ Пије, пева; пије, игра Чича Мија, Капа му је сад од главе Паметнија.

Е, то била небеска мода, Тад’ бих ти писô још десет ода, А сад ће доста и ова бити, Још и ту морам од тебе крити. Ал’ тамо кад већ Фебруар мине, Тад је прочитај ради милине, Прочитај па се по свој Европи Од сласти

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио,

(Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да приватим.

) Не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати. ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив?

Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух! усмрдила сам руку (дува у руку, пак је после брише марамом), сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес доведем. ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.

ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици. ЕВИЦА: Ах! ФЕМА: А шта ти ту уздишеш?

САРА: То ће бити шармант, то ће бити коми фо... А гле, моја Финеска, о бештија једна, да се само не изгуби; ја је морам ићи тражити.

) ФЕМА: Рифтик, рифтик, Анчице, овај проклети француски језик забунио ми је главу. Све о њему мислим, пак у другом морам да фалим. (Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се онај позлати, је ли, Анчицема?

АНЧА: Лепо. Играју виста, тарока, шаха, бостона. ФЕМА: Морам овај врашки француски језик сасвим оставити. Тако ми је главу забунио да не могу ништа да погодим. (Таре чело.

МИТАР: И она ти је заповедила да се тако обучеш? ЈОВАН: Дакако. Ја сам њен пединтер. Сад морам све другојаче уредити него што је досад било. Видите овај орман?

) ФЕМА: Не парле француз! ЈОВАН: (Право сам ја мајстор Митру казао да је полудила.) ФЕМА: Јохан, морам и тебе да дам учити француски. ЈОВАН: А, то ми фали; научио сам и српски, тек нисам француски.

Ја кажем да ми је жао што не могу да начиним јошт једну аљину, него све морам у старом јанклу да идем. Ти ми на то одговориш да се бог и за нас стара, пак ме пољубиш трипут, одеш к вратма и

САРА: Право, право зато се он замислио. Видите, мадам де Мирич, шта мислите сада? ФЕМА (клекне пред њим): Ја морам овако да га почитујем. САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Горка суза у срцу. На кужном ветру сам. Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва. ИИ На дно слепог предела где ме нема, језовити где су призори, с оне стране крви где воће отровно

Петровић, Растко - АФРИКА

Са грања, са лишћа, са крова од трске пада шумно роса као пљусак. Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било.

Ја се смејем у себи непрестано, мислећи на лов Швајцарчев, на моју постељу, на коју морам да се пажљиво спуштам да се не би расклопила итд. После сат-два спавања трзам се из сна са радосним узбуђењем.

Бобо је нешто због чега вреди прећи ових хиљаду километара који га одвајају од Океана. Пошто сам видео Бобо, не морам ићи да видим Тамбукту који је, како видим по сликама, савршено исте изградње, у мање лепом пејзажу.

Ипак, у част Самбе, морам закључити да се она пажња, послушност, вештина и тачност у извршењу наредби, која је била и код Самбе, не би могла чак

с њима љути кус–кус, сок од кокоса и вино од палме, радосно сам примио њихов позив, већ на саму помисао да тако не морам гледати у губавца и коњушара.

плаче, шаље пољупце, и одлази да нађе сина великог марабута. Овај шеснаестогодишњи деран сав је накићен и уображен. Морам да му обећам да ћу га сликати, да ће његова слика можда изићи и у биоскопу, јер би то, изгледа, највише желео.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СТАНА (у себи): Обесни момци, па се ругају, А ја им шегу морам трпети, Само до кваке врата његових Да ме проведе лепа ласкавост... (Гласно.

Пази, Суљо!... (Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је? Јер ако мислиш до паше доћ, ја му морам све по реду јавити... Да те није старац напустио?... ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?.

Хеј, да ми га је дома видети! ТРЕЋИ ТУРЧИН: А како ти се звао?... Јер и то морам честитом везиру јавити. А можда га и ја познајем, те бих ти умио нешто о њему причати...

Ено Дунава! Он их на ону страну салдуми; — Тај Главаш ми се овде попео!... (Показује на теме.) Ал’ признат морам да нисам смео На њега досад јавно напасти, Све док ми није дирнô зеницу! А сада слушај, верни Ћериме!

“ „Ја ићи морам, моја невесто! Нећу да мисли робље пашино: Гле, чувен хајдук никуд не смије, Него се крије као кртица!

“ Она га опет стаде молити. Нато ће опет тмула грмљава Упорну вољу њојзи јављати: „Ја морам ићи, видет шта хоће; Раје се тиче писмо пашино!...“ ПРВИ ТУРЧИН: Прави јарамаз ђаур!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

крила немам никаквога извешћа; пуковник Малиновски ништа ми не јавља, а од подне га нападају Турци са свом жестином. Морам знати шта је тамо. Нађите ми одмах капетана Војводића.

реч у грлу; причекам неколико тренутака да се успокојим, па онда приђем Комарову и речем му: — Извините, али ја опет морам да обратим вашу пажњу на оне предмете на коси.

Чернајев одступи од њега и продужи своје псовке и проклетства: — Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји це планови

— Ласно ћу ја то! Паметној глави и једно око доста. — Он се тужно осмену половином усана. — Бар сад не морам сваки час прижмуркивати на лијево кад нишаним, но ми 'вако стоји вазда на готову — затворено...

Сигурно му је то био леп изговор да се уклони од куршума: »Е, знате, морам да водим господиновога коња у штаб...« Полетим батаљону и поведем га напред све у касу.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Па сад ме љубав гони Да иштем опроштај, — Гле, шта учини са мном Малени цветак тај. ХИХ Ја ти морам и то рећи, Нека и то знаш, — Српкиња си, треба да ме Српски погледаш.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А наредник, међутим, има нежно, потпуно избријано лице, и косу зачешљану „а л'ембуѕqуé“. — Пошто ја ноћу морам да се дижем, то лезите ви уза „зид“ — реч ми наредник Драган. — Имате ли ствари?

“ Ја се љутим и протестујем што морам да се пењем по већ утапканим стазама. А они су за све време јуришали на бајонет.

Душевни бол као да ме пригушио, па не могу једну реч да кажем. С напором сам рекао Томи да ја Арлету ноћас морам видети. Он погледа на часовник. Вели да исто и он жели, али мисли да је већ доцкан.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јован Пачић ТУЖБА Лиру морам, јадан, оставити, Смутно-гласне покидати жице, Пјесна врсте мојих загладити, Подрет пјеник, бацит ил’ у трице: Јер ји

Сећаш ли се оног јада Кад глас дође изненада, К’о из ведра неба гром, Да ја морам одлазити, Тебе, драгу, оставити, И мој возљубљени дом?

Зато сам овако почео. — Кад нисам тако срећан да сам Косово поље, Ситницу реку, Крушевац и пр. видио, морам се помагати воображенијем и сопственом његовом живописију.

овако: Мати ми је хрватског Оса мога уд, Хрватска га гојила Мајке бијела груд, Зато и ја родити, Хрватског одгојити Морам... (итд.) Постоји чак и словеначка варијанта ове Суботићеве песме. Дежелић ју је штампао на стр. 609—11, под бр. 498.

У мојој кући мало не бијаше данас за ручак стихова! Ја код огњишта, донесоше ми се новине, — сад све на страну, морам видити шта је на бојноме пољу — — — — — Јулчика сирота опомиње печење да треба к ватри метати. Остави ме на миру!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— А Станишу!... Њега, кô брата свог, Још неко време морам штедити За љубав света — јер га поштује — А после — видећеш! Сад збогом!...

Са митрополитом Данас се јоште морам видети. Он један може ову бујицу, Што се кô силан вихор подиже Због прогнанога старца војводе, Своје ријечи силом

Ђурђе!... Толика жртва Што сам на олтар вреле љубави Бешчувственоме мужу поднела — Па?... И опет, кнеже, морам питати: Где су ти оних десет стотина Што си на начин ’нако свечани Пред главарима ових планина Венецијанцима као

А сада збогом! Са владиком се морам састати. (Пољубивши је одлази.) СЕДМА ПОЈАВА На истоме месту. Јелисавета сама, а затим капетан Ђурашко.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви.

АНЂА: Па јесте, ал' немој сад опет да отвараш писма. ЈЕРОТИЈЕ: Морам! Није што хоћу, него морам. Знаш како је то, остане човеку у крви.

АНЂА: Ал' ово, у кафани; ја да доживим да моја кћерка иде у кафану са младићем! МАРИЦА: А ти немој да доживиш! Не морам ја ићи, може он овамо доћи ако пристајете. АНЂА: Ама како ако пристајемо? Нити знамо ко је, ни шта је, ни...

МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе. АНЂА: Морам да разговарам с тобом насамо, јер немамо вемена. ЈЕРОТИЈЕ: Има и држава да разговара са мном насамо, а држава преча.

заузет сам мислима... Врло важне бриге. МАРИЦА: Ја не знам какву бригу имаш, али ја морам говорити с тобом још сад. ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, немам кад! МАРИЦА: Ако не говоримо сад, биће доцкан.

ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, брате, тамо. Што год проговориш у канцеларији, чује цела чаршија. Морам овде, сигурнији сам. 'Ајде, ево их, затвори добро врата. АНЂА: Добро! (Одлази и затвара врата.

ЈЕРОТИЈЕ: Оно, да је она строга, то признајем, али што не иде, не иде. А ја не могу у срез, морам бити овде; сваки час може стићи каква нова депеша од господина министра. Морам бити овде.

А ја не могу у срез, морам бити овде; сваки час може стићи каква нова депеша од господина министра. Морам бити овде. Него, господине Жико, кад би ти могао некако да се раздремаш?

Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати. Морам лично, јер овај наш нови телеграфиста, кад је трезан, куца као сингерова машина, а кад проведе ноћ са господином

Тако му реците и нека почне одмах, нека не чека мене, ја морам да пошаљем депешу. (Оде.) XИ ЖИКА, МИЛИСАВ ЖИКА: Бре, ала се препао капетан. МИЛИСАВ: А тек да си га видео јутрос.

Овако јавно, сви да чују. Не слушај га, господине Вићо, него читај! Слушајте! ВИЋА (чита): „Да би ти било све јасно, морам ти изнети целу ситуацију овамо код нас...” КАПЕТАН (задовољан): Тако, брате, једва једанпут нешто револуционарно.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

О, да дивна места! Лепша никад није с уресом невеста! Извезено цвећем, окићено горам’ — Ја и ово место оставити морам!

сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели. Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!...

Ћипико, Иво - Пауци

Просто, то не бих могао ни ја да схватим! — смије се доктор. — А што ћу му ја? Нећу ни да оком кренем гдје не морам; нека иде у одвјетника! — Лијепо би га ти управио! — плане Иво, и презриво се насмије.

— Отпочините мало! — јави се староме. — Не могу, морам данас свршити! — одговори он, не подижући већ очију, као да је са првашњим осмијехом извршио своју дужност.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето показује своју учтивост. Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе.

Монах сам и грех је што се разумем у те ствари. Не бих се хвалисао тим да не морам овде изрећи истину. Не могу је заобићи. Просто, волим да гледам док се то догађа.

Пред овим питањем посустајем, нем и узнемирен. Мучим се да осветлим ону ноћ као да баш ја морам да је прођем корак по корак, покрет по покрет, истим следом, полако, да не бих нешто пропустио да учиним.

Не сме, вели, у будуће напоље јер долази Брзан, сваки час може бити овде. Напољу је опасно. Ја, као његов игуман, морам му то забранити.

да одвојим десетак најбољих људи да крену у потрагу за њеним несташком, и то баш онда када ми је сваки човек потребан. Морам да издвојим једино обучене људе овде, да их пошаљем у сигурну погибију само зато што је тај усијани ветрогоња изашао у

То су се судариле две крвожедне гомиле, решене да једна другу истребе. Морам затим да напрежем слух не бих ли чуо све, па и кад замре бука и продужи се у тихо стењање и цвиљење, не могу да се

Једна ипак остаје толико отпорна на мој труд да морам пристати да је домислим до краја. Наравно, Прохор, ко би други.

замршеним вијугама њене шаре утву златокрилу, да ћу онде изгубити вид те нећу више знати како и куда да се вратим? Морам ли све време буљити напоље у ледени зверињак, чуљити уши да ми не промакне ниједан звук завијања, режања, бесног

Хоће ли? Требало би. Имају ли они по двадесет и пет година? Имају. Па? Морам ли ја да црвеним за њих?! Дадара, ратник, витез — да црвени! Требало је тада да изађем из џбуња.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та? Друго морам одмах рећи, За колико може прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Али ја сам нити сам вештих руку, нити особито довитљив у питањима поклона. Зато се морам послужити туђим рукама и користити случајем. Он ми је, како изгледа, дошао сад баш у сусрет.

Но већ је време да довршим ово писмо, наш воз улази у станицу Пловдива, и време је вечери. Зато морам да се опростим са Клеопатром и Александринцима, са којима проведосмо угодне часове.

Но, ове године, наши се путови разилазе. Ви путујете Вашој сестри у Норвешку, а ја не могу за Вама. Морам остати у својој земљи. Тако ме, бар, уверава мој сапутник.

“ Бунић је разнежен. Ја му саопштих моје жеље. „Ви долазите“, одговори ми он радосно, „као поручени. Ја морам, и онако, у царске дворе да се састанем са државним канцеларом Барвицијусом.

„Боже благи!“ рече он, „да сазнам да ми претстоје тешка времена, не морам ни да погледам у небо, довољно је да завучем руке у своје празне џепове.“ Ми се насмејасмо.

Јер, да се Земља креће, у то није сумњао Кеплер ниједан тренутак. „Морам“, рече он самом себи, „па ма ме то мојих очију стало, из тог привидног кретања одредити стварно кретање звезда.

У вароши не патим од тога, па се зато спремам за одлазак. Вечерас путујем за Беч. Пре мога одласка морам обићи и прегледати ово моје имање да бих се уверио да га у реду остављам и да су сви његови прозори добро затворени, а

тога се не бојим, изгледати ситно, али, видите, већ при првом кораку, када је време да Вас упознам, са њим самим, ја морам да Вам саветујем да му не одемо у посету.

школе, а тамо, на десно, на самом улазу у главну улицу Видена, виде се још последњи остаци једне старе зграде коју морам нарочито да споменем, јер она има своју историју, и без обзира на то што сам и ја у њој становао.

Да ја морам одлазити, Тебе, драгу оставити, и мој мили родни дом!“ Тај гром било је једно препоручено писмо мога чика Андрије.

муком, увидео што би ми иначе морало бити већ на први поглед очигледно: да две недеље пре Вашег доласка у Берлин морам бити на својој дужности у Београду.

То исто осећам и сада, па зато морам погнуте главе да Вас проведем поред тога зида и одведем у мртви свет, какав је била наша Земља пре онога несхватљивог

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И онда ја све морам да знам, да бих за све ја била крива. (Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти

И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем. ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се!

ТАШАНА (у забуни постиђена): И знаш, дедо, срамота ме. Али морам да ти кажем, сад ми већ и ти ниси онако страшан. И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам

ми бити једини разговор, једино пријатељство, јер ја од људи никада не смем да очекујем љубав, пријатељство, зато што морам да сам увек испред њих, изнад њих, да бих изазивао само поштовање. ТАШАНА Боже, дедо!

Не да се насмејем, него да се не трзам, као што пред другима морам, бојећи се да не учиним нешто што није ред и обичај да удовица учини. (Горко): Ох, али тебе никако! Да, да...

САРОШ Сад ме уби. Где си, за Бога, била? НАЗА Тамо где сам требала. И добро је што сам била. Али ме не прекидај. Морам да се журим да стигнем дружину. Дакле, када поче зора, као што знаш, ја се изгубих. Одох право тамо. Код Стане.

И не може се више. Ово није једна и две године, него ко зна колико ће бити. Хајде што ја, као слуга, порад хлеба, морам овде служити, и на њега, Парапуту, пазити, али како она може? Како се њој не досади да само нега двори, чува?!...

ЈОВАН (прекида је показујући на Парапутину кућицу): Та цео дан бих волео орати и копати, него што морам на њега пазити. Не знаш ти, да се од страха излуди!

Не знаш ти, да се од страха излуди! Буд морам да га чувам, туд морам и све камење, што са собом донесе, да извлачим и склањам.

Не знаш ти, да се од страха излуди! Буд морам да га чувам, туд морам и све камење, што са собом донесе, да извлачим и склањам.

И то његово лудило да га једнако потпаљују и да ће он жив изгорети, то га једнако држи. И зато морам готово целу ноћ испод њега то камење полако да извлачим и склањам, да не би — кад, по обичају, ђипи и почне (тобож се

Па бар, кад није бесан, да је као сваки други, као човек. Него, и онда, леже и изваљује се где стигне. Из руку морам земљу да му отимам, јер хоће да је једе; од сваке баре да га склањам, јер неће ову чисту воду, са чешме или из

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

С те стране залази, пред вече, зар ти то не знаш, тешко мени! — Паула поцрвенела. — О, Господе, морам и да се прекрстим. Ма јеси ли ти икада видела да се тај прозор изјутра зацрвени? — Нисам. — Па који се онда зацрвени?

У шталу да је привежеш!... Морам говорити с њеном мајком, узећу је на бригу као своје дете, не могу пустити да добра и лепа девојка остане луда, и вуче

С друге стране, Нола је Лазарићу рекла хоћу, а пред оцем је објаснила поступак. — Морам ићи, зато што овде не могу остати. Прилика ми је да се удам сад или никад.

— Јесу још јака, али су стара, отрцана, а ја, знате и сами, сваки час морам да се возим до суда, до грунтовнице, до адвоката...

Чудно говори и много зна, тај балавац... Дете без матере, готова несрећа... Вечито је међ слугама и међ одраслима... Морам колико сутра разговарати с његовим оцем, кад дође, што рекао прота, по харач...

И немам на шта да га трошим. Имање одбацује само мало мање него док ми је муж живио. Поплаћам све што морам, и остане доста. Четворо деце имам сад, али, ето, ниједно од њих ништа не кошта.

Не ваља то... А мали Лука, верујте да ми баш није мило да то за Швапче кажем, али морам истину говорити: на том је детету Божји благослов.

Срећа је што у школи напредује. Мене слуша, морам признати, али после опет удеси да ради друкчије... А Јулица, то је оно што је мој отац говорио: да неко може да бира

је брзо ипак свела сукобе у себи на следеће: као сестра, морала би попуштати; као мајка, не смем ништа пропустити, морам управљати тим полуболесним и слабим створењем. Сабрано је рекла Јулици: — Причекај, сине, да се пресвучем.

Земља ће родити и хранити док је земље, али кога ће хранити, то је питање! — „Е па добро, Нано, онда није вајде, морам знат изучити и хлеб зарађивати... Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем?

— „Е па добро, Нано, онда није вајде, морам знат изучити и хлеб зарађивати... Или, боље, морам се добро оженити... Знате, кога мислим да узмем?

Није то разговор за млад свет. Одмарај се, мученице. Гле какве су јој оне њене дивне стаклене руке... Морам је добро осигурати, и што пре. Старим нагло.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

и намереније имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем Александровим.

Ко ће забранити шаљивцу истину казати? А што се апатије тиче, признати морам да ја са жалоснима плачем, а с веселима певам, ил’ ми се оће ил’ неће, па ко зна боље, широко му поље. Даље мојим г.

— Но међутим, да би ваше зактевање задовољио, које је чесно и праведно, морам књиге преметати, јер тако се списатељи помажу.

Мени тешко пада на добродетељ сенку бацати; али по дужности историческој истину јавити морам (добро би било кад би сви историци ову дужност точно испуњавали и не намећали читатељма оно веровати што није нико ни

Ја те, дакле, ослобођавам, но то ти јошт казати морам да ја с тобом заједно побећи принуждена јесам, јер би иначе муке тебе ради трпити морала.

Ево овако се код нас жени; сад да видимо како се удаје. »Није шала, ја имам 15.000. Ја морам особиту прилику да нађем. Тко је тај? — Трговац? Ја нисам за трговчића: моји 15.000.« — Овај је беамтер.

Тко је тај? — Трговац? Ја нисам за трговчића: моји 15.000.« — Овај је беамтер. »А баш, голица, оће да га ја раним. Ја морам носити вал, морам еквипаж имати, хм! Моји 15.000.« Господична, међутим, не примечава да 15.

Ја нисам за трговчића: моји 15.000.« — Овај је беамтер. »А баш, голица, оће да га ја раним. Ја морам носити вал, морам еквипаж имати, хм! Моји 15.000.« Господична, међутим, не примечава да 15.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. У једно доба, настала је била читава хајка на мене.

најпоузданији факат у животу свакога човека ипак, пишући аутобиографију, свако обично избегава да почне са тим фактом. Морам се, дакле, и ја измирити са тим већ усвојеним начином писања и почети са рођењем, мада је баш рођење често пута споран

Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине.

Но важније него то је да сам ја, после првих зуба, на крају прве године, већ стао на своје ноге и проходао. Морам признати да сам у први мах ишао четвороношке.

сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!

Али, у похвалу себи, морам рећи да сам имао необично добар слух и да сам сваку реч коју сам чуо увек врло корисно употребио.

Пре него што ћу поћи у гимназију, отац ми је одржао једну дужу реч, убеђујући ме да сад већ морам бити озбиљан и мислити на своју будућност; мајка ме је благословила, а тетке су потресене плакале, саучествујући ваљда

Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У једном тренутку, мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али

— Јесмо! — Па ипак не признаје? — Не! — Тад — грми велики инквизитор — нека ми бог опрости што морам употребити и последње средство да истерам демона упорства из тог безбожника.

Главно је стрпљење. — То сам имао. — Е па, ето ти одговора: брак је стрпљење. Ја сам стрпљења одиста имао, али морам овде учинити признање да су ме томе стрпљењу научили и привикли моји критичари.

Почеше понова да ме куцају, пипају, ослушкују и онда се поделише у два табора; мој домаћи лекар био је мишљења да ја морам у року од двадесет и четири сата умрети, док је други, његов колега и иначе мој добар пријатељ узбуђено узвикивао:

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Користите барут из чаура, пијуке, бомбе... ватру... сва разарајућа средства... Господо, тешко ми је што вам морам рећи,. али... изволите на посао! Ћутећи, излазили су официри. Магловито ишчекивање постало је сада голо збивање.

— Господине потпоручниче, зове вас хитно ађутант пука — рече ордонанс. Не беше ми право што сад морам да газим блато. Али се ипак дигох. — Благо теби! — дира ме Душан. — Види се, да те они из пука много уважавају.

— Заиста, не би било добро! — климао је главом наш командант. — Ја морам да пожурим. Хајд’ здраво! — потпуковник Петар рукова се са командантом батаљона и потера касом.

— Такву ми, брате, дај артиљерију, коју могу да сместим у ров. А кад пропадамо, онда је пропаст заједничка, а не морам да мислим како ћу још и вас да спасавам смеје се командант.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо новим правцем.

О, па ако, ако морам умрети, јер престаје ми дисање, И бива испуњена пучином последња ми празнина, Пошто ме изгубе из вида неће схватити

истина; О па ако морам умрети, јер престаје ми дисање И престаје, у простор, мог тела споро зидање. МОЛИТВА ВУКА Бар спавај, бар спавај ако

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече: — Морам отићи, морам, морам! Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи.

Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече: — Морам отићи, морам, морам! Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи.

Али, када се Сунце попе у сам врх неба Капљица рече: — Морам отићи, морам, морам! Задрхта Цвет, од стрепње, али не рече ни речи.

Како су им сада биле мрске! — Како право имају оне на дом који ја морам да напустим? — повика дебели сељак кад виде како једна од рода уместо на кров — пада на ледину, и потрча да је дотуче

Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам! — шапутао је дечак. — На овом проклетом песку орао не орао — само чкаљ и трн расту!

Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам! — шапутао је дечак. — На овом проклетом песку орао не орао — само чкаљ и трн расту!

Ко зна шта га иза танке црте неба чека? Широк је и шарен свет... — Морам отићи, морам, морам! — шапутао је дечак. — На овом проклетом песку орао не орао — само чкаљ и трн расту!

Тек када руб источног неба порумене — она отвори очи, и шапну: — Морам ићи! Чу ли младић њен шапат? Ко зна! Звезда је од те ноћу, сваки пут кад се небеска башта као ружичњак светлошћу

— рече Велика Звездана Мајка, али Звезда није могла да прихвати њен савет. — Морам да је напустим, мајко! — Звезда жалосно обори главу. Звездану Мајку то у први мах наљути, затим уплаши.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Она једно погреши, што прво тебе, па после мене роди, те с’г морам да ћутим, да те слушам, јер си старији! Тој она само погреши: што прво тебе, па после мене роди. — А мајка је мајка!

Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем... КОШТАНА (бесно): Чуваш ме? (Стреса се.) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Кад на твоја недра панем, Рај нада мном почне сјати; Но кад речеш: ''Ја те љубим!'' Морам горко заплакати. 5 Скоро сам у сну гледô твој лик драг, Путем где шуми јабланова ред.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још рећи Ради дојма Кога ја гњавим Немам појма ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА Откуд мени ова снага Где бих стеко те

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Дајте ми само какву сламку. — А шта ће ти сад сламка? — зину Стриц. — Кад смишљам пјесмице, ја морам да жваћем сламку, иначе посао не иде — објасни Потрк.

— упита кнез и погледа старца с великим дивљењем. — Не, него ће он сигурно побјећи на прво дрво, па ја морам имати при руци љестве да бих га стигао и уловио. — Имаш право — поучно рече кнез.

— Још стари народи служили су се љествама при опсади градова. — А мој се брани камењем — рече једна стрина. — Морам зато понијети какав стари лавор да заштитим главу. — И штитове су стари ратници са собом носили —додаде кнез.

— Никог преко дана не можеш код куће наћи, све се разбјежало од авијације — жалио се пољар Лијан. — Морам људе ловити по кукурузима као зечеве.