Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Све устало на њих као на бијелу врану. Све се склања од дома твојега као да у њему чума мори... На Станкову душу као да планина паде... Јадни његови родитељи!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
С топола јастреб млади Баци у сунчев сјај и злато Свој крик вечите глади. СВИТАЊЕ Јутарњи стрњик мори слана, Из поља нешто тешко вапи, То плитку реку дави брана И кида јетки напор слани.
СУША Већ месецима огањ дажди, Препуклу земљу мори суша; Најзад ће сунце сад да зажди Замрли гајић оскоруша. Сув поток крај ког мртво ћути, Без гласа и без прама
Све жега мори као чума; Долина пуна немог страха; У пољу насред белог друма Вештица диже стуб од праха. ЋУК Над смреком прва
За компромис је ваша клика, И у мрак задњег поколења... Док наше врте мори слана, Вас мирно сунце и сад греје: Вама је тешко без кишобрана, А лако вам је без идеје. 1943.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Да се исповједим! — рече поп. Владика се забезекну: — А какав тебе гријех мори? Поп слабо махну руком, као да му приђемо. Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили унаоколо.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Не дирај ме, мори! Пусти ме! Ох!... Сада, једнога дана сретох Љубу. Била киша. Блато на све стране. А нарочито из њива и башта
Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. — Моје је.
Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?!
— Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена. — А, — одбија их, —
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Рогозић је још млад, горостасног строја, али нешто јако опада. Жути му се образ, унутра га нешто мори. Никад се не насмеши, нити га већма што занима сем парница; што теже парнице, за њ су важније, интересантније.
тек што је Марко њој нове хаљине направио; Алки је опет немило што Марко толике хаљине Мици прави, а себе радом за њу мори. Што Свилокосић у једну и другу кућу долази, ниједној се не допада.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо! ЈУЦА: Нисам се ни том надала да ћу код вас пропасти.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
крај мене, со ће ми легниш до мене Стамено, лелеј, поље шарено, изгореф јагње за тебе, дури да се спавам до тебе, де мори Јано деј, казали јагње бре.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
И што је чудно, код куће га увек мисао о женидби мори, а кад дађе међу фрајле, он у тој конкуренцији заборави на женидбу, па с њима „штрика“, „хеклује” и приповеда како је
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Тако се испостави да је месна библиотекарка рођена кафанска певачица (певала је госту на уво »Шано, душо, Шано, мори...«), док ју је управник школе пратио на виолини.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ један другог кори, Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује, Већ у колу с' поскакује,
ђурђица; Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака кâно
Па ако туга какова га мори, Нек сиђе доле, нек се заговара. Да л' има можда ту каквога друга? На то би могô одговорит слуга; Ал' он је скоро
врата стаде, па у драгог гледи, У њега гледи, па дркће и бледи, И гледаше га баш по сата дуга, Де срце њему тешка мори туга, Па од стра љута сва задркта млада, Јер њега така не виде никада.
— све једнако, То га мучи, то га мори. Веће сунце нагло јако, Коњиц му се веће смори, Вања дома да се врати, — Заш баш данас, то га прати.
узе: Како мучке тече сјајна, Њему јаче срце бије, Као нека тешка тајна Тамо на дну да се крије, Све га јаче мучи, мори, Но сад вода завиори. XXИИИ А из воде њему мила Помоли се, ао јада!
Сунце пламти, сунце сјаје, Она своју душу даје, Душу даје, не издаје — Де је она већ у двори, Голема је боља мори. Тако тужан, кâ то сада, Није био још никада. Он је глену, ао јада!
„Свећу, свећу!“ — Ето свеће, „Глава, глава све с' окреће... Ал' та свећа слабо гори, Ох, ала ме жеђа мори! Воде, воде!“ И по воду она оде. „Што би, Боже ти силени! Да л' од оног — куку мени!
За њом, за њом! свако збори, А страва га јоште мори. И одоше кушат срећу, Стење, дрва, све премећу, Десно, лево, свуда траже, Ма ниоткуд да с' укаже; Али тамо нешто
Куд погледа, онде пада, Ох да убит мож' и јада, Што га мучи, што га мори, Што му живо срце пори! Обазре се па је глену, Ма се одма назад крену: „Ао срећо, и та сада, Да са мене, мене
Амо мечку, амо мрка вука, Њи он тражи, но му заман мука. Он се вије по стењу и гори, Нигде зверке, залуд он се мори.
нагâ војевода Влајко, Али неће Подгорица Рајко: Мимо себе чете пропушташе И на пусте Турке нагоњаше; Чете рабри, а мори га страва, Страва, брате, онај клети ђавâ Штоно срце из јунака трза Па лудано ноге му убрза.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Уђе он заносећи се. — ’Аџике мори! Што? — Али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме неодлучно. Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи
Да знајеш, моме, мори, да знајеш Каква је жалба, мори, за младост?! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета.
Да знајеш, моме, мори, да знајеш Каква је жалба, мори, за младост?! Чу се где запева он. — Жалба! ... — дахну силно Цвета.
— Нане, нане, мори!! — заплакала се. — Нане, нане... — грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или ко из куће
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од насладе и милине верне страсти Делилине у јунаку већем гине свест и моћ.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
А више им крв по вољи: Одисеју, овна кољи — у грозници чело гори, То на моја уста збори Елпенор у ноћној мори — Дане, зором проговори! Асфоделе, суноврати Које црни ветар клати, Боле не знати но знати Ко ли ће вас сутра брати.
Море, Море на сунцу и у ноћној мори Неког Колумба насуканог, или Вода што кротко покори се сили Кад затворе се уставе небеса, Море послушник моћи што га
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Естер Вилијамс, ни Золио Кири, ни Грејс Кели, Чарли, ни она, јер и њу смо Чарли и њу, ни стара Перл Бак, ни Дафне ди Мори, ни Џејн Остен, ни сестре Бронте; јер и Шарлоту смо, Чарли, а и Емили смо, Чарли, и њу, и њу, ни Симон де Бувоар, ни
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Петак се крије. Цвокоћу зуби Седмици целој. („Субота“ - чујмо „мори ме туга“. Скрушено, шумно „пролази спровод“.) - Зев би да зевне, јабуко творбе, тупо, широко.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зашто ме мори у јесен туга? КРАВА: Шаљу нам јесен добри богови, куд око бациш — сена стогови. Прикане драги, мајка ти здрава,
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Налакћен на столу он је мрачно ћут'о, Као тајни ужас да му души мори — Но безумно рука полетела мачу. Кад се крик ужасни још један пут зачу.
а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну, што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба, за то сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка. »Шта он хоће ? размишља Љубица о целом догађају. Нисам га добро ни разумела.
О, ала ме је Бог тешко казнио!... јекну она очајно и подиже главу. — Знам да вас неко тешко зло мори, рече Гојко, прибравши се мало. — Али ма шта било, знајте да не одступам од своје речи. До вас све стоји...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Погледај, мори девојко! Јели ти слика прилика; Ако ти није прилика, Узметни венце, па бежи, До после да не говориш: Превара што
142. Штоно ми се Травник замаглио? Еј, да ли гори, да л’ га куга мори? Дјевојка га оком запалила, Еј, чарним оком кроз срчали пенџер. 143.
185. Јано мори, Јано, слунце огрејало, Слунце огрејало, росу омајало, По руде рудине, по нове градине, По нове градине, по беле
руде рудине, по нове градине, По нове градине, по беле пшенице, По беле пшенице, по алаве руже, По алаве руже, Јано мори, Јано. 186. Паун пасе, трава расте, Гора зелени; И гора се листом саста, А ја немам с ким. 187.
240. Сан ме мори, сан ме ломи, Спавала бих ја; Али мене санак не ће, Него Јова мог; Чувај, санко, Јова мога, Чувао вас Бог! 241.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Завуче му се у груди нека безузрочна туга, која поче да га мучи, да га мори. Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише љутит израз.
Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише љутит израз. А мука у грудима мори и гњави, и да овако траја дуго — полудео би.
нећу! ... жива ми тетица!... шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика ! Нешто је на срцу мори; она већ неколико пута отвара уста и гори жељом да викне... Ако не оде тетица, казаће пред њом... Тетица оде.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
разговори, а нешто опет и то што су играчи далеко од запаљене буради одмакли — тек се ћир Ђорђе раздера: — Љубице, мори, поскокни те ми донеси џубе; нешто ми зима овој вече. Фаћа ме треска, како грозница! Иска ми душа да се утоплим малко.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
који је предузео проверавање и допуњавање Фолгерове карте и подробније Голфске Струје био је амерички марински официр Мори.
сусрета са Лабрадорском хладном Струјом, после чега се Голфска Струја јако расплињује, губи своју брзину и нестаје је. Мори је тако унео потребне исправке и допуне у карту капетана Фолгера.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује кâ невјерној кући Бранковића; но сви пали један код другога, пјевајући и
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Нећу и не могу да, кад одем до њега, а он да се на мене исколачује: „Шта ти, мори, кријеш онога твога?... Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши.
Софка није тачно знала у чему је било то лечење, само би се онда јасно чуло његово јаукање и врискање: — Водице, мори! Водице, вештице! Умрех за слатку воду! Аух! И ужасан крик, шум, одупирање, везивање за кревет.
А ја не могу, мори, да те познам. | И вођен Магдом пође. Мати брзо, сва радосна што их он никако не оставља, никако не заборавља да прво
А то све сигурно на њега, оца јој. — Ћути! — Нећу да ћутим, мори! — чуло се како она као кроз прсте руку, којима су јој остале сигурно запушивале уста, тако загушеним, испрекиданим
По која тек вриштећи отуда истрчи. — Тето, мори, Види ове! Не може од њих да се прође! За њом, готово посрћући, узверена, зајапурена излеће друга и виче: — Баба
И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала, смех, весеље, окрете се амамџики: — А мори, што гледаш, шта стојиш ту? Што отуда (споља, из чаршије) не пусти њих неколико, да ове ђувендије умире?... — О, о...
— Па зар, Софкице, ти не спаваш и не одмараш се? А ја мислила... — Не... — Ао! Па ти ниси ни јела, мори, ништа — пљесну се Магда, досетивши се да због глади можда Софка не може да заспи, јер се сети да она, од како је
Башта поче да јој се нија, ноћ све лепша, одређенија, као и она свирка, песма: — Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, мори, ем је дава, ем је не удава!
нија, ноћ све лепша, одређенија, као и она свирка, песма: — Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, мори, ем је дава, ем је не удава!
Марко и сам раздраган тиме, хотећи да је уплаши, поче да је дира и као отурује од Софке. — Ја, шта ћеш ти, мори, овде? Ајде тамо... — Немој, Марко!
Ама све! — Зар и ханове? — као кушајући га питају неки. — И ханове, и све! — па се окрену и викну жени: — Иди, мори! — Шта?
— Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори. Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу... А Миленија, у инат, испред носа им свом снагом затвара
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мóра, „Него, — вели, — док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао заспати“.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Како куга мори! Како чемерни калуђери скитају се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалим
У почетку јунија дошао сам овде; пети дан затим дођу гласови да у Цариграду куга мори. „Иди га сад у Цариград”, помислим у себи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Нити у пустош пуштај жудно око, Да те неспокој за сазнањем мори. Спокојан поглед по површју баци, Сладосног мира ту ћеш само стећи О, Музо, туда само трепте зраци, И вал се пјени,
“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује.
“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида; Реци твојој друзи Ох, не реци, ћути, Не знам ни сам шта је Што ми душу мути Ај, румено чедо, Пролеће
Ја знам, ваше срце сада ватром гори, Моје хладна зима окива и мори; Ваше очи сјају к'о два неба плава, А моје су мутне као магле сиње; Младост - љубав - огањ - све у гробу спава.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
и да се смејем с њима, иако ми се и не пије и не смеје па често и да бацам чаше и флаше о патос кад се свира „Ђурђо, мори, Ђурђо“, или друга која позната севдалинка.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би радила. А бог рече: — Нека мори малу дјецу.
Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог?
Бог рече: — Нека сад мори старе људе. Он изиђе ван, а она пита шта је бог сад рекао, а солдат рече: — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен
Е шта ће сад, ио би — не би, ио — не би, ио — не би, глад га мори велики, а нема ништа друго за јело него само меса.
Ћипико, Иво - Приповетке
Полегоше. Марко је уз ватру слатко заспао, а Цвета није могла ока да стисне: далеко је још до куће... Мори је брига... и целу ноћ слуша и лепо разбире како живина у појати весело трве и жваће суву траву.
Престаде пошивати, и с иглом у руци загледа се преда се: у памети напокон бијаше се уобличило оно што је мори, и одвојито испољило се. Било јој је помучно изручити своју фотографију господару, да је с другима отправи Спасоју.
Међутим, сада је одговор дошао и изненадио је. Веселила би се, а не може: не да јој црна слутња што је мори и смућује; нема поуздања у своју срећу. Девојка часом прекине низ мисли и заборави на се.
И у великој чежњи што је мори не налази утјеху но у нади да ће он опет доћи. Чамац приступи к обали. Девојка се диже, прва изиђе на крај и чека
Па, спазивши парона Зорза, учини се невјешта и прослиједи мољењем... Он, нашавши се код ње, осјети се лакшим: не мори га сумња ни оно неодређено... Би му као да је жедан дошао код врела и жеђу угасио.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Леандер И Летње ноћи, ноћи јасне, Ноћи жиле, ноћи красне! Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке
»Невен« 1882. БОГАТАШ И УБОГИ ЛАЗАР (Уз слику) „Глад ме мори, дај ми јести, Ако ти је душа драга!“ А богаташ пир пирује — Презире га, не слуша га.
“ А богаташ пир пирује — Презире га, не слуша га. „Глад ме мори, дај ми чега; Невоља ми преголема!“ А богаташ свега има — Ал’ милости само нема.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Жару невесели када песме у мени пронађу мрачно обиље што ме мори глађу. Све што имам то су наше речи над водама што слуте тајни сплет токова кад открије врх бол у мени где клечи пред
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
И гроб и каса — чудна прилика! Руком се ниси злата такао, А већ ти душу мори пакао!... ВУК: Е, е, да смешна човека!
„Гвожђе ме тишти!...“ То што је рекô, Заслужио је давно вешала! „Синџир ме мори! Груди прснуше! Ил’ скидај с врата ђердан гвоздени, Ил’ цркох, човек, мучећ болове, Или ћу гвожђа тврду карику О
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Сестро моја, селе, Тебе мелем вида, Мене туга мори, Срце ми се кида. Реци твојој друзи — Ох, не реци, ћути, — Не знам ни сам шта је, Што ми душу мути.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Где смо, ту смо. Лежимо на врелом камењу, а сунце бије у потиљак. На јело нико и не мисли, али жеђ поче да нас мори. Са стрепњом очекујемо ноћ, када ће Бугари сигурно извршити напад. А треће чете још нема...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
двора, Не сећај се ти одмора, Идућ’ спавај — ал’ не сањај, Нит’ с’ ком’ јављај нит’ поклањај, Ватру тела мозгом мори, Нит’ шта мисли нит’ говори! Иза двора измеђ гора Биће доста нам’ одмора.
те би се љуте бриге, која га без нужде мори, опростио. Али, мој свете! који се и духом и умом и чувством по праху превијаш, треба да знаш да само не треба време
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Још ниси чула — не знаш пакао? А он се моје душе такао, Пали ме, мори — све бих плакао, Или по људској крви скакао...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори.
На Липару 1866. ЈЕВРОПИ Теби да певам — теби, тиранко! А дух ми мори отров и гнев; Увреда твојих жаоци јетки Потпаљују ми племенит спев.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба. СЕСТРИ У ПОКОЈУ Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. Руже што у муци, да умине, везла, кô мрље крви на зиду тамом лапе. Прислужи, мамо.
Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. БДЕЊА МОЛИТВА Смагнем ли ово дубином у вечерњу, или је тихи пој, ил’
У гробу само зар ћу наћи мира? Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Младен, црвенећи на ту њену слабост, понижење, увек би је не корио већ чак грдио: — Зашта, мори, мати? Зашто да си таква?
Не дам. Ч̓а Марко, унезверен, преплашен а чујући отуда Јованкино грцање, плач, као настави: — Бог, мори! Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи. [Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.
Она, изненађена том њеном добротом, чисто полети и пада јој у крило, бризнув у плач. — Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу?
Могу сада без њега да се веселе до миле воље, весело, срећно... [Једина Младенова песма:] Сан ме мори, сан ме ломи. Заспати не могу... Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало.
Даље, мада је знао целу песму, није је свршавао. То му се само допало. У том почетку, нарочито у: »...сан ме мори, сан ме ломи«, он је налазио песму, налазио себе, своју несаницу, свој бол. И за то се знало.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кад мора сиђе са човека, треба у том тренутку затворити тикву, и онда ће мори »стати вода« и навраћаће идућега дана сваки час не би ли отворила т. (ЗНЖОЈС, 23, 190). Упор.
Ћипико, Иво - Пауци
И он главом да ха смрћу плаши! ... Гдје је то?” Али Илију избивша мисао мори и не да му мира ни дању ни ноћу. Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха?
Па, премишљајући, као да се каје што се не користи овом лијепом згодом! Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме што га моријаше кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова
Па гле чуда! Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га... И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном.
Три пута сам је водио... А хат, као бог га салио! ... Хране га добро, бијесан ти је, те и чио, не мори га труд. Надам се, биће ждријебе добро. Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велим ти...
Ево ти, на, окуси! И он откиде чевуљак и даде га дјевојци. — Врило је, — рече она, — ма метнићу на јуста; мори ме жеђ. Велики дио вијовине прожутјеле, осушене и замрле — виси о младим трсовима.
Па, замисливши се часом, настави: — А што ме на махове мори, то је што се у животу ничега нисам заситио, а већ сам сит и уморан, и што ме ситнице драже.
Сине му наједном у памети: „Ко зна хоће ли доћи?” И та сумња га мори и узнемирује. А ноћ пролази... Чека и нада се. — Није могуће, доћи ће! — рече у ноћ.
А пуно сам жудила! И то ме мори. — А познајете ли га ви? — Познам, лијеп младић! — Носија је у себи ништо тешка; наоко бија је ка тромаст, —
што се зачне, расплине се по далекоме простору и у њему се утапа; он не осјећа сама себе, и никаква свакидања брига не мори га; успаван је хармонијом шапатљиве ноћи. Код првих кућа трже се и пожури у пристаниште. Бродови у луци љуљушкају се.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи.
Ту бурних жеља силна моћ Не мори људске груди Спокојно овде пада ноћ, Спокојно зора руди. И ја, кô мирни, добри ђак Жуковског и Пушкина, Чим тихи,
Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо. Страшна јулска жега и мори и пали, Снуждио се листак, не жуборе вали, И кад ветрић пирне кроз ту жегу љуту, Врео прах се диже по равноме путу Па
Налакћен на столу он је мрачно ћутô, Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу, Кад се крик ужасни још једанпут зачу.
а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну што ме мучи и душу ми мори! Исповест ми треба, зато сам те звао: Оче, ја сам мајку своју отровао...
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани. СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо.
(Пауза.) Стано! Стано! Улази Ката. ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту.
ТАШАНА Остави, остави то твоје. (Мало надурено и као озбиљно увређена): И чујеш, мори, немој више онолика јела да ми доносиш. И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање?
Ох, де, беже: »Весело, Стојно, Весело«. Свирка и песма: Весело, Стојно, мори, весело! Што неси увек, мори, весело? Да ли ти је жалба, мори, за мене, Што не смем, туго мори, да те земам?
Ох, де, беже: »Весело, Стојно, Весело«. Свирка и песма: Весело, Стојно, мори, весело! Што неси увек, мори, весело? Да ли ти је жалба, мори, за мене, Што не смем, туго мори, да те земам?
Свирка и песма: Весело, Стојно, мори, весело! Што неси увек, мори, весело? Да ли ти је жалба, мори, за мене, Што не смем, туго мори, да те земам? За време певања сви раздрагани, само Решид бег дубоко замишљен.
Што неси увек, мори, весело? Да ли ти је жалба, мори, за мене, Што не смем, туго мори, да те земам? За време певања сви раздрагани, само Решид бег дубоко замишљен.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
систему препоручује јест што човек ништа не мислећи може дуго време у неспавању провести, будући да се мозак ништа не мори; и ево разрешенија оне загонетке што такови који воопшче ништа не мисле понајвише до зоре време у картању проводе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Има их који већ три дана нису ни капи воде окусили. А до језера треба да иду, онако малаксали, пет часова. И мене мори жеђ такође. Усне су ми толико изгореле и испуцале да једва говорим од бола.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Што ме мори. Ниједна визија није него визија смрти: Али у зоолошкој башти су и ботанички врти, И ништењем зачас пробудимо лепоту.
овај пакао, Кад би за њим долазио ма један гори; Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Кад ме мори. Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Изгоре ме, Шано, мори, твоја лепотиња, Твоја лепотиња, твоја красотиња, — Ох леле, леле, изгорех за тебе. ВАСКА (задржава Коцану,
(Са улице још већа граја, свирка, песма и пуцњи пушака.) Ето, чуј! Већ почели и из пушака. МИТКА (споља): Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу ми изведи! Дорчо, сине мртви, ноћас ћемо ја и ти... аах! (Бат коњски.) У собу рупи полицаја.
(Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли? А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем?
) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!... КОШТАНА (тражећи бакшиша, долази до Митке певајући): Бог убио, Васке, мори, твоју стару нану, Што те даде врло на далеко, На далеко, Васке, три године дана.
Тики, па и да ме убише! Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја! Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води.
(Устаје, бесно вади јатаган.) Свирите ми бре, и појте, зашто... (Салчету): Ти ли мори, вештице, не даваш! Овамо ти! Овам! Ти ћеш да ми играш и да бајеш! С’г те сву на паран-парче исеко!
МИТКА (прекида је): Нећу теј старе, теј мртве, хаџијске песме! Друго! КОШТАНА (пева): Дуде мори, Дуде, бело Дуде, Како тебе, Дуде, нигде нема, Ни у Турско, мори, ни Каурско.
Друго! КОШТАНА (пева): Дуде мори, Дуде, бело Дуде, Како тебе, Дуде, нигде нема, Ни у Турско, мори, ни Каурско. Запали ме, Дуде, изгоре ме, Направи ме суво дрво, Суво дрво јаворово.
Од дрвета ситан пепел, Од пепела мирис сапун, Па с’с њега да си мијеш, Дуде, мори, бело Дуде, своје лице! МИТКА (Коштани): Е с’г деде онуј: Како к’д Куманово чума би, к’д се луди и бесни Стојан
А он, пусти и бесни Стојан, одговара: — Стамено, мори Стамено, Стамено, сито пролетња, Стамено, зрно бисерно, Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока
Јеси ли чула, разбрала: Ситно камење број нема, Дубока вода брод нема, Високо дрво хлад нема, Убава мома, мори, род нема. ТОМА (за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се.
ТОМА (грчевито чупа колено): Не тако, не толико силно... Доста, доста... КОШТАНА (још раздраганије): Сум шетал, мори Ђурђо, по Стара Србија, По Србија и по Маћедонија, Печалил сам меке махмудије, Како тебе, Ђурђо, ја нигде не најдох.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' 1897. МОЈА КОМШИНИЦА Има неко доба све ме чежња мори, Све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И
Ја знам: ваше срце сада ватром гори, Моје хладна зима окива и мори; Ваше очи сјају кô два неба плава, А моје су мутне као магле сиње...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
танке пушке изломише, сваки Србин вата по Турчина; како који докопа Турчина, сваки паде по Турчину своме: сваки Србин мори по Турчина, а Србина по двадест Турака!
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине Тамо где у трави Цвета љутић жути Чека нека
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
То је клетва што силази на земљу и со тиме сатире и мори се свака лажа и хрсузин до смрти му! Тај срп улази у хрсуску кућу и тим, који се мојим именом лажно куну!
Ама Бог доиста не остаља то тако боравити човеку својевољно него ко се не обраћа, кињи и бије и мори. Пророк је божији — не кте га Бог преко наказити, него ли посла другога пророка, именом Натана, к њему да га прокуша
А ако ли сам изда се, то без свакога суда погибе. А Бог не тако. Него кад човек таји свој посао, онда га мори и мучи га, а ако ли својевољно искаже, таки га опрости и у прву своју милост опет га узме.
Све једнако мори како што косац траву коси и ништа не пробира... Не знате у које ће доби тат (да речем хрсузин) доћи поткопати нашу
се стидљиво толико и не хаје; у томе од срдца вода излази, а иза такве воде боља роса с беседи се прикнађава ако и мори се тело.
Он ће одврнути од њих тај гњев поветрени, кугу, забраниће јој да оним временом више не мори те људе по њину вилајету.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Онакву лепотињу веће у мој век — а ја сам си жена убавачко стара — јоште не видо’... Фрузина гу, ете, име... — Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка. — у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче...
А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке Доке, мој сапун, кирид-сапун је!“ вика па друга. Бож’ке!
— кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе?
— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у пашине сараје, па би искочиле и там’ помеђу три тесте Ђурђијанке и Стамболијке потакве; искочиле би и там’ најлепе
— Де-де! Ласно за тој, мори, Доке! Ће искочимо једанпут! — вели Јевда, само да је скине с врата. — А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке..
Све су си убаве... — Ех! — одмахну Мане руком. — Та што ако су убаве! Оне ли су сал убаве? Има време!... — Мори, Манчо, побрго работи!
“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку. — Што искаш, стринке?
— Лошо време заступи! Седи си, бата-Таче!... — вели Јевда, и нуди га. — Ако ли једно кафенце?... Доне, мори, Доне! Ела, испеци ни две кафе!...
— Леле, да не дава Господ никому такав срам и резилак! — узвикну Јевда када Таско заврши Петракијеву причу. — Мори, Јевдо, зар сал Петракија што има муку?!
Питао би је: — Зоне, мори, што ти работи датке Костадинке? — Ништо! — одговара љутито Зона и стеже ону алву симитом. — Како ништо?!
ручицом ручицу своје другарице Гене, или се наслони на њу, па је кришом штипа и љуби, па јој шапће и вели: „Гено, мори, ја се нећу удам!...“ (А и Гена њој вели да се и она неће удавати.
!... Па ти се, мори, у паре не разбираш; не знаваш што је повише: два гроша ели миланче!? Ех, аџамија што је — па лудо!...