Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И свод к’о црни симбол је наднесен Над општу, тужну мочар... Свуда јесен! Сто ветрова, као сто уздаха, веју Преко хрпе жутог лишћа које труне, Алејама што се баруштином
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
На вечери, Вишњић је био омамљен множином звукова. Са беспућа на којем је упадао у целац као у црну, сипкаву мочар, спреман да заспи у снегу који је све више засипао, часком се обрео у том брују гласова, одједном сигуран да му је,