Употреба речи моје у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Каткад би преседео по читав дан, гледајући пажљиво сваки повлак кичице моје. У живопису и у музици уживао је. У нашем селу беше један дилетанат у виолини.

Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!...

— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. Али кад оде и виде,

— Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар. Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа,

— Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда!

— Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. Рече и оде... . . . . . . . . . . . .

У болницу! — повика гомила. — А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај! Хај! забога! Ах, моје вино! Моје вино! — Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. Рече и оде... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице...

— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?

Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја! Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Није ми толико ни на стрелу жао колико на моје перје!” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу.

Онда се лав врати к зецу, ал' нађе место чисто. Почне лизати усне и махати главом: „Ето ти моје памети, хоћу јелена, нећу зеца!

Сретне га лав и отме му је. Онда ови, издалека стојећи, рекне лаву: „Неправедно моје отимаш! Неће ти пробитачно бити”. А лав к њему, смејући се: „Е баш!

„Е, мој брајко”, — одговори му курјак — „нико више не путује од мене, пак ме видиш какав сам ти. Хyдер послушај ти моје речи, ја ти задајем моју курјачку веру да по с|вету ходити, то је истом дангубица.

„Моје је појање људма у ноћи врло мило, — одговори петао — „јер по њему познају које је доба ноћи, и ком је потреба — устаје,

Тада се почне она тужити на се говорећи: „Ала сам сасвим луда чавка! Прво, што се упуштам у тело преко силе моје и снаге, а друго: што не хотећи трпити децу, морам, овде погинути.

Зашто се не споменеш прве моје службе и верности? Ја ону исту вољу и усердије и сад имадем, али што ћу ти кад нејмам ни прве снаге ни зуби!

Осмехне се јелен, и начне му беседити: „Кротка животињо, послушај ти моје речи, ја ћу ти их без икакве моје користи, само из пријатељскога благоохотства, за твоје добро говорити: колико год

Осмехне се јелен, и начне му беседити: „Кротка животињо, послушај ти моје речи, ја ћу ти их без икакве моје користи, само из пријатељскога благоохотства, за твоје добро говорити: колико год пастири продају и кољу овце, опет ће

Ти видиш моје рогове колики су; и млого већи и јачи од твојих, и опет да ме честократ ноге од курјака не спасу, ништа ми не би

„кад год дођем” — каже — „на који поток за напити се, не могу доста да се нагледам моје красне коже! Веруј ми, секо, да сто очију имам, имао бих шта гледати.

Бог, праведни судија, види, у ови исти час кад ово пишем|срце моје, и зна зашто овако пишем, а хоће ли се ко овим ползовати, то стоји људма на вољи.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости.

је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од

најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем у војску на Дрину. Његово име наћи ћете често у мојим рукописима.

” А ја кад то чујем, чисто растем и гордим се, и мислим да сам учен и преучен. Кад мене моје комшинице хвале, мислио сам да ми не треба више ништа ни учити.

Ја онда помислим: баш су мени добро казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он

— Како су ми после казивали отац и мати, ја сам се запопио у половини моје шеснаесте године. Заиста морао сам врло млад бити, јер кад су ме хтели попити, врло сам се био уплашио, а особито кад

” Мој отац одговори: „Истина је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина са слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и

је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина са слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што

туђој кнежини кнезовати, „а кад баш хоћете за кнеза Јоку из Рабаса, онда ето вам узмите заједно с њиме и село Рабас од моје кнежине, а и тако је на међи; то село нека буде одсад под вашом кнежином”. — И тако Подгорци буду задовољни. Док 1792.

Ја ћу моме брату, видинскоме везиру Пазманџи-оглу, једно писмо писати и с њим се помирити, моје војске умалити, а само царски град чувати, и онда баш по хатишерифу царском ниједну аспру више од вас узимати нећу,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сима се опет разгоропадио, па виче на другу страну: — Хајде, хајде, газда-Рако, спомогни се! — Моје... моје ја хоћу! Нећу ја ником ни оволико зајести! — виче газда Рака и показује црно за ноктом.

Сима се опет разгоропадио, па виче на другу страну: — Хајде, хајде, газда-Рако, спомогни се! — Моје... моје ја хоћу! Нећу ја ником ни оволико зајести! — виче газда Рака и показује црно за ноктом. — Нека, нека, газда-Рако!...

— Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје? — Чедићеш се Ти никакав, док те одадерем овом мотиком! — осече се Марица. — О, о, богами, она се не шали!

« он им је одговорио сасвим достојанствено: »То су неке моје инштрукције!...« Шета се учитељ полагано по механи, а ћути. Ето ти затим и Симе.

— Не знам ја шта ти је то — рече Сима — само не дао теби бог да ти моје дете овако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!

Аја! Неће ни главе да окрепе, него вели: »Паре на плац, јали ћу те суду!...« О, невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мо̓ш из земље ископати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога — боже опрости!

Ви'ш, ја с мојим капетаном квит! — Јеси давно из Владимираца? — Прекјуче сам пошао. — Вере ти, шта ли је од моје веселе деце? Где ли су сад?... — Хајде ти, море! Шта чекаш ваздан?

То је моја девојка!... — Напоље!... — викну Никола и диже столицу. — Те игле... те хаљине... све је то моје!... — дичи Пупавац из петних жила. Савка удари у плач. Мати у дреку. Слуге се склепташе.

околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их »моје кочије«.

Све је тако! Ама баш све како сам казао... Молим те... Еј, моје невоље!... Молим те, господине, нек се свуд добро потражи!« — Добро, добро!

Шта ћу, господине, сиромах човек... Еј, бог их убио, куд и то да ми још натоваре на врат! Мало ми је зар моје нужде и невоље!... — окупи Симица јадиковати.

Сад!... Одмах!... — диже се граја. — Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!... Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју... И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Бар не би мучио старог чичаМаринка да тумара ноћас по шуми... — А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!...

— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!... А ја се жив не дам свезати!... Збогом!

Она му је пружи. Он је стеже... Срце му је играло, да излети из груди... — Збогом, сане мој... Снаго, поуздање моје!... Девојко моја!... Па се окрете и јурну као вихор... Хтео је сакрити сузе које га гушише...

Па се загледа у прошлост, скору прошлост, и уздахну... — Доћи ће дан кад ће се и мени вратити моје живовање!... Ох!... ала ћу умети живети!... А то ће бити кад онога пса нестане.

Ох, ала бих се светио!... Прво бих убио Лазара, па Крушку, па Маринка!... Све би дрхтало само кад моје име чује... Све... У тај мах као да се нешто проломи. Страшан неки глас загрме: — Стој!... То беше изненада.

Дуго су ћутали... Напољу је ветрић пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњишту. — Благо моје!... Где ли си сад? — процвиле Петра... Напољу ветар дува, а ти ни честитог покривача немаш!... — Ћути, Петро!

— Тек, тек, тешко нама!... Наша је кућа проклета!... На њу пљују и бољи и гори!... Чак Сима... Сима бежи од моје куће!... Тешко ми је... Стегло ме нешто у гуши, па ни мрети ни живети!... И опет обоје сагоше главу...

И да би то угушила, онда стаде све дубље ронити главом у јастуке. — Рано моја!... Благо моје!... Немој плакати!... Ти мислиш да ћу те ја клети?... Где би мајка могла своје чедо проклети?

Цијо моја! Немој ме клети!... Ја сам твоје дете... — Нећу, очи моје! — Ја нисам крива, нано!... Бог је то оставио... Они су обојица лепо са мном.

Што ли нисам нешто зрака твоја па да се вијнем у висине и да се спустим у низине да видим моје...” Па као настаде нека збрка.

— Јесу ли далеко? — пита Турчин. — Нису, ту им је лагало — рече Маринко. — Моје ме око никад не вара!... Ти си ми рекао да их морам пронаћи, и ја сам их нашао!...

Самац сам ти у свијету. Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!... Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би.

благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом. ЈУТРЕЊИ СОНЕТ Код цркве Св.

Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне. СУНЦЕ Кроз мој сâд река тече, Света и обасјана; Увире

СЛУТЊЕ Тај замор без сна и без помоћи, Без жеље за пир и за ловоре: У ове моје горке поноћи Све слутње дођу да проговоре.

Приказе сву ноћ слазе с тавана, Сто ножа моје руке требају! Ноћас ме кроз мрак, као Гавана, На раскршћима маске вребају.

А лаж са уста која пољубим (Отров у златној чаши причести, Убијца с мачем својим стогубим) Мрачи све путе моје ничести.

Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило ме свуда... Ја где сам? завапих. Моје дело где је? Кога следим вечно, несвесно и страсно? И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах!

Не знам; но на међи тога сна и јаве, Видим моје срце да чезне и пати. И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

И кад ови дани за свагда прохује, И кад опет хтеднеш чути моје име, Хоћу да се оно у твом срцу чује Кô шапат пољупца и уздисај риме. САТИ Како брзо живим!

у твоме врту дан очајно тиња; У тамној се сенци расплакале чесме; Шуми гора, као роса да ромиња, А у теби хује риме моје песме...

И док носим жељу отровану своју, Као плес злих вила живот шуми, врви; И све има ритам моје жедне крви, И све мојих снова има страшну боју.

СРЦЕ Моје тамно срце, то је део свега — Са звездама трепти, хуји с ветровима; И онда кад стоји безгласно међ свима, Један

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он је овако причао: Кад сам се вратио „озго” у Србију, добио сам место у министарству и живео сам с мајком од моје плате и њене мале уштеђевине. Живели смо лепо и задовољно!

Није да сам ја из принципа желео остати нежењен, него — не знам ни ја! Напротив! Ја сам сасвим делио назоре моје матере: „све са светом и кад је чему време”, али сам све то ипак остављао времену и случају. Случају? — Јест!

Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти слусас маму!“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!

— „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере. Она, као врстан, поштен, одушевљен адвокат, дигнутим, звонким гласом и испруженим кажипрстом понавља тежину,

Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све! Није ни моје срце бачванска равница. Баш нећу више никако о томе да мислим!

— Па хајде да лежемо! Легосмо. — Нека, — каже мама — ја ћу угасити свећу. Знала је да ја то волим. Је ли то моје подмлађивање, спомен на давно прохујало детињство, али мени је тако мило кад ја склопим очи, предајем се покоју,

Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи, и ово је укратко моје сећање и — наш разговор. Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радио је ортачки с Ћорђем

Бадава! Ја сам видео престрављено и исплакано лице моје мајке, с тајанственим осећањем слушао реч „везикатор”, мирисао паљевину и чађ, али ипак онај хлебац што га донесе

онај хлебац што га донесе чича-Ћорђе необично ме је слатко голицао; и залогаји од њега тако су одсудно брисали све моје интензивне утиске, као четка с кречом оне за нас пуне значаја речи и слике што смо их ми угљеном писали по зиду од

поврх њих — тек сам, велим, одшкринуо врата, а неки затварач који осећам да је унутра, у мени, хтеде их против моје воље и силом залупити и оставити ме напољу. Ја јуначки отворим широм и ступим слободно унутра. Али не умем да корачим.

али то што она седи крај Ђорђа, и његов поглед и њен поглед, то ју је опет дизало високо горе у зрак идеала. Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро.

Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје главе, поче се нихати, као заушћујући да ми нешто одговори. Ја му прискочим у помоћ: — Каже ми мама..

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Његово место и јесте баш ту где га видите. Није мени одликован трбух, па да на трбуху стоји, него је моје чисто срце награђено, па зато је тако одскочио, да срце покрије и одликује.

А она, слатко дете моје, села па записала у њу све сосове, цушпајзе и мелшпајзе како се правиду. Све излењирала и исписала, слатко дете моје.

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку.

— Рâно моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа. Ето, тако се разговарају две попадије.

— Е, сад, моје је да чекам — вели г. Пера — а остало је, што кажу, у божјој руци! — Наравно, наравно! Све је у божјој руци. Али опет.

А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!« — »Ма кога, само њега моје очи више да не гледају; да не гледају тога — замуцкује љут к’о ватра поп Спира — то-то-то-тога Ту-Ту-Турчина!

Она вам не мари баш да чита и да пише, али да скува — у томе се не боји ни једне своје вршњаке надалеко. Јуцо, дете моје, иди у кујну, још мало па треба вечерати; знаш да тата воле раније да вечера.

То су тек они, они прави. — Та шта си заокупио ту пред дететом?! Јуцо, дете моје, не слушај ти тату... Нему дође тако понекад па му срце и душа да секира човека. — Е, ја ти реко’ — вели поп Спира.

— Гледај ти, молим те, ди ће медвед најбољу крушку да изеде!... А, је ли, Ержа, дете моје, а какав је у лицу, је л’ сув или онако пунији?

— Та ман’те... знам вас већ, знам... ви већ морате ту ваше... — Тхе, тако сам научила од моје покојне матере, тако и ја васпитавам моју кћер Јуцу — вели гђа Сида, а гледа једнако у Перу — боље је да јој кажем

Ето јој сад! Моје пророчанство се обистинило; јербо ја никад којешта нећу да кажем... Клавир, хеклерај, валцер и немецки...

— Та тек да није без комендије — рече поп Ћира, напуни лулу и изађе напоље. — А ти сад, драго дете моје, гледај шта ћеш! А пошло је само како може бити! Учинила си »ероберунг«, па сад не пуштај га ни за часак.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога. Највише ово узми. Добро је то. Слатко је. Покојно моје чедо, највише ми је то волело да једе. Узми синко, узми чедо! Па да и остале просјаке зове, и њима да раздаје.

Тад би се Таја дигао, дошао пред врата и почео да је тера, гони из те своје собе. — ’Ајде, иди си мори, иди. Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. — Моје је. Клисарица ми је дала.

Моје је то! — И показивао би он на собу у којој се она разбашкарила с другим просјацима. — Моје је. Клисарица ми је дала. А она, мамећи га себи да га избије, претила му је изнутра: — Оди, оди да ти дам твоје...

да празни и попа почео да залази по крајевима гробља и кад би тад наишао на њ, он би га молио: — Дêдо, препој и ове моје...

— Дêдо, и ове моје... И ма да поп одмакне далеко од њега, неки пут оде и из гробља пошто све препоје, он једнако плаче, виче за попом.

— Дêдо, и ове моје препој! И после пошто поједе сам оно што је напросио и нудио другима, раздавао, последњи би се дизао и стењући

Шта ће ти више? — Није моје! — дере се он на њих. — Па чије? — Господње, Свете Богородице... Њено је! — И показује на цркву.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Та ја мислим да то не мора одма' бити. Та нећу ја ово шта имам на други свет носити; све је то моје деце... — Ја се на вересију женити не могу. — А оно бар спустите цену на мање.

мњеније о мени имате; што се тиче погрешака младости, знам сигурно да карте мислите, ал' ја ако се картам, то се за моје новце картам, а нисам хтео алатуру прокартати; немојте се даље ни за мој дуг бринути, као год што ја више нећу о вами

— Господар-Чекмеџијићу, ви сте се заиста показали! Ја сам од моје младости, као што цео свет зна, од свих најбоље транжирао, ал’ не знам да л’ би могао тог зеца тако брзо и лепо

— Јест; ако ми се још и оно друго допадне, онда је све добро. — Знам шта мислите. И ја то исто мислим. Је л’ вам моје стање познато? — Јесте, ал’ не сасвим. — Чули сте за моју трговину? — Јесам. — Знате да имам две куће? — Знам.

— Па зар ми нећете ту љубав учинити? — За вашу љубав ’оћу, премда ми је тешко, јер ја никакву госпођу осим моје матере у руку пољубио нисам. — То је лепо од вас! Сад видим да имате наклоност према мени. — Још како!

— Шта је то, фрајлице? Како су лепа писма — ваљда су љубавна? — Дајте таки натраг писмо! То је белајдигунг да ви моје писмо дирате!

— А ако, опет, не би хтела, а она би се развенчала, па би пропало и моје и њено. Нећу — нећу! — Па добро, нико те не сили; ал’ тек ниси се кајао што си дошао; бар си се са нобл фрајлом

— Правим ја и скупље хаљине него што су твоје. Моје атласке теже су него твоје. — Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље.

Моје атласке теже су него твоје. — Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих. Све то чини ранг, знаш, а ти си у рангу за један степен ниже.

Цауса литис и правни наслов — тітуліс — биће повреда чиста, а покрај тога абалиенатио, острањење моје тепсије, јер мутатіо інтер рес нон еффіціт парітатем.

Друга је акција проптер дехонестатіонем уxоріс меае — повреда учињена части моје супруге. Ту би по Вербецији била велика казна прописана, но по садањој пракси — усус-y — од три до осам дана аришта.

Сад да могу, рашчупала бих га! — Није ми сад до тога, већ може ми наудити, зна моје тајне; и у твом процесу може шкодити. Морам се с Бабоњом састати да се ствар на зло не преокрене.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

набујало, надошло и сочно што улива неки грозан немир и сав ваздух као да је пун крви и пене. Јест, части ми моје са свим несигурне, мора бити. рата и све треба пустити да иде како иде.

ти мали ситни и ништавни људи, који се тако боје рата и који још сутра могу постати моји понизни ордонанси и посилни, моје понизне слуге. И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране.

Јест то поуздано знам, а друго: да ће овај рат појести моје нерве до краја и да се он никада свршити неће. И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је

Зашто сам те толико заволела па сад не могу без тебе?... Моје те срце тражи, кука за тобом, кунем ти се умире за тобом. Боже, ово је ужас...

И знај да си ти једини мој живот, да су све моје мисли твоје, да ћу полудети без тебе. Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа

Онога тренутка кад сам га отворила зачула су се звона са наше цркве и оно моје празнично расположење претворило се у усхићење, у један занос, у једну безумну срећу какву никад дотле нисам осетила.

А тај човек што је с њом говорио могуће је неупоредљивије чистији од мене. Ето гњурам се ја по бездану моје прошлости па ме отуд вулкан прљавштине и смрада задахне и загуши. Ни у седамнаестој години нисам више био чедан.

А све је то доле један свет. И вере ми моје, тај свет никакве памети и разума нема и не зна шта ради. Пре свега, он незна једну основну ствар: да је овај пут,

Јест, никад ја овако нисам волео и за Наташу бих ја сад учинио оно исто што је он учинио за ону змију. Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати.

Тако је, седим ја овде и чистим се за Наташу, једино моје, једино што имам. Хоћу да будем чист као она, хоћу да будем морално леп, хоћу да доживим да ми верује кад јој будем

Појмиш ли ме, мили? Понекад ми је изгледало да је она твоја слика у мојој свести само плод моје фантазије и да може бити, ох Боже, непостоји ни тај фронт доле где замишљамо да сте ви, па ни ти.

Овај стари орман, у коме стоје моје грађанске рите и остаци војничке униформе, ништа се није променио. Служи он, олупина ниједна, служи и служиће ко зна

Африка

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике

“ Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов

Навика је најгори непријатељ сазнања, каже седи пријатељ, на моје дивљење, не толико што тако јасно закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо

У пола седам улази мој бој да ме пробуди. Не питајући ништа, и вештије но што бих то чинио сâм, он скупља и пакује моје ствари, сређује сапуне и бријаче. Вуије и ја силазимо на обалу пуну пирога, чамаца растовареног воћа.

Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било. Крај моје постеље, гуштер, кога сам ноћас пре но што ћу заспати отерао из моје вреће за спавање, лежи мртав склопљених очију.

Крај моје постеље, гуштер, кога сам ноћас пре но што ћу заспати отерао из моје вреће за спавање, лежи мртав склопљених очију. Плав, са жутим пегама и жабљом главом.

Пре но што ће сићи он мора да примећује то моје узбуђење, и у моменту када прихватим његову руку да се поздравим он ме и загрли и потапше по рамену.

Њих је живот односио из моје близине, али ја нисам никада престајао осећати њихово присуство у оном комплексу богатства које чини да нам је живот

Живот је хтео да пријатељство буде исто тако светло као и љубав, и сада, када нисам плакао за оном која је далеко, моје су сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је,

о чије се таласе одбија светлост звезда, као варнице, иако на те потоке свакако силази звериње на појило иако моје бело одело — оно исто које сам обукао да запањим госпођу Беде — траве бојадишу, по грудима и плећима, јаким обојеним

На моје посредовања, остављамо је где је, а ми наше постеље развијамо по верандама. Кувари нам спремају изврсну вечеру са вином

Оне насрћу пијане од ужаса и радости, на наге урођенике који су у кругу око њих, на моје слуге, и са презањем додирују се само мојих давно изгужваних и упрљаних чакширу.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Пекаровичу медицине доктору свом љубезном пријатељу посвећено Радо т’ друже дижем памјатнике Посвећујућ’ теби моје књиге. Само немој да се ред измени, Да памјатник ти подижеш мени.

Но овде нека нико не помисли да је моје намјереније хвалити се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим

Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на

Напоследак, да не помисли тко да је моје намјереније с кир Јањом народ грчки на поруганије изводити. Ја имам довољно узрока грчки род не иначе него с

да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје? ЈУЦА: Откако сам се у кућу. довела, ви јошт нисте запитали треба ли ми штогод, и како живим.

Ја сам се полакомила, но сад видим да сам погрешила што сам моју матер послушала, а нисам за онога пошла којега је моје срце изабрало. ЈАЊА: За оно Јован, што седи цео дан у кафана и игра шервинцлу?

ЈАЊА: У, ху, ху! Па, па, па! Нову шешир! Милостиво госпођа! Кир Јања! Шешир? ЈАЊА: Ја сам и код моје матере шешир носила. ЈАЊА: Иди код твоју мати, нека ти купи. ЈУЦА: Ја мислим да сте ми ви муж.

Мање се не прима од десет форинти. ЈАЊА: Од десет форинта, господар нотариус? Камо толики новци? МИШИЋ: То из моје главе не иде; него како је магистрат закључио, тако се ја владам. ЈАЊА (Што ћим да радим?

ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту! О, моје лепо Мишка, моје лепу Галин! Сад да узмим штап, да идим да просим под мојом старостом. МИШИЋ: Не треба тако, кир Јања.

ЈАЊА: Да пропадним! Да дођи једну ветру, да ми узми за косу и да ми носи у луфту! О, моје лепо Мишка, моје лепу Галин! Сад да узмим штап, да идим да просим под мојом старостом. МИШИЋ: Не треба тако, кир Јања.

ЈАЊА: Ћути, шкиљи! Оћим и тебе да донесим зрно бисер и златну минђушу, знајш! Сирото моје Мишко и Галин, нису могли да ми носи живу у Америка, да ми носи мртву.

ПОЗОРИЈЕ 6. БИВШИ, ПЕТАР ПЕТАР: Господару, не могу људи више да чекају. ЈАЊА: Господин нотариус, сад сте чули моје план, можете исти кући. МИШИЋ: Рад сам мало видити шупу. ЈАЊА: Кала, кала. (Петру.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Варвара онда узвикну: „Павле, сви ћемо са тобом, Павле! Ја ћу ти бити као сестра, место моје Катинке. Не ваља да идеш тако удов по свету, кажем ти. Зло је. Самоћа није добра, Павле! Жени се!

Ти си, Павле, утањио, ал’ ако те немаштина вуче у Росију, махни се тога! Све што је у мене, и моје Варваре, као да ти је остало од оца! Пусти ти да ти суде у Осеку и сачекај ријеч судника.

Али, кад он заплака, она, сирота, седе уз пут, уз један храст, да га надоји. Молила га је, онако малога: Немој код моје куће искати да сисаш, јер ће нас моја Гоша умлатити бијући! Она је стара и зла, није добра и мирна, као твоја мати.

Плати! Штапсмедикус! Плати! Штапспрофоз! Плати! Е мој Пајо! Па и ваш арендар – арендар Исаковича – само виче: Мње моје сено дајте! Па после кукајте! Као и да нисмо рођаци!

Он је, са киселим осмехом, говорио Ђурђу: „Чујеш ли ти, дебели, куд смо стигли, слушајући Пају? Како кажу? Нема шарже моје на списку? Па добро, добро.

До јуче сам још уста кривио и фантазирао, али ето, скончаније моје запрто есте! Аха! Аха!“ А кад га жена помилова, додаде: „Не бој се, Шокице, данас сам први чибук у устима имао.

Да име моје не срамотимо. А ти, дугоњо, да им, по смерти мојеј, на досаду не идеш, нити у госте, нити на посјешченије.

Теодосије - ЖИТИЈА

Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени

Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам.

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече: — Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога! А старцу: — Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју!

Ако се пожуриш те стигнеш и вратиш сина мојега, и тиме утешиш срце моје и матери душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћy ти ИХ дати, друже.

„И ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и љубављу примићеш; ако ли ппезпеш нашу молбу, знај да ћемо ти место љубави бити

А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога

Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то

предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

Јер се неппијатељ надао да ће жудним тражењем родитеља мојих омести стопе моје усмерене ка Господу и да ће ме од вашега у Господу сродства отргнути, али се показа посрамљен и несвршена посла, вашим

Молим те, господине мој, нека те због славе царства и због многога богатства не ожалосте моје речи, као у јеванђељу младића речи мојега Исуса којима га је о савршенству учио.

Молим, дакле, свакога ко ми је драг, умирите моје срце и не спречавајте ме да идем, јер не могу више да трпим без сина мојега.

А отац га је молио и говорио му: — Смилуј се на мене, чедо: камењем о које удараш своје ноге бијеш срце моје! А он поклонивши се оцу, не хтеде да га жалости па се одмах обу и узјаха коња.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Има песама у којима се млада невеста тужи старијима на младожењу: Твој внуче, моје момче, не зна да љубит. Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: Ти ћеш поминиш крај мене, со ће

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију!

Написаћемо оглас да је изгубљен мачак у џаку и прилијепићемо га на зид моје крчме. Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа?

Добро га знам, то је сиви пољски миш. — Има ли шта ново? — пита он. — Има само то да је неки човјек оставио на обали моје ријеке неки џак — вели водени миш. — Е, онда је у њему посигурно нешто за јело — објашњава пољски миш.

— Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра. Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице. Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је.

Овде нису чиста посла! Осјећам у џаку нешто врло сумњиво. Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише... Стани, стани... Ово мирише...

— Ко, зар ја?! — развика се скитница. — Погледај само моје ноге! Гвоздене сам ципеле подерао док сам овамо стигао из далеке земље лавова. Тамо све ври од малих лавића.

Имам пет година службе, седам пута борио сам се с вуком. Прије мјесец дана прекомандован сам овамо и отада почиње моје страдање. — Какво то страдање? — упита мачак Тошо. — Још питаш, брате мачколаве!

Бездушни Брко нађе четири повелике љуске од ораха и навуче их на моје шапе, па их још около залијепи воском тако да сам сад био обувен у праве орахове ципеле.

То ме је опаметило, па сам почео да ходам сасвим лагано, али су ми моје злосрећне ципеле тако лупале да би ме морао чути миш чак из сусједне куће. — Так, так, так-та-рак!

то већ погађате, опрезно и лагано покушао да се успентрам уз нека брвна и дохватим се сланине, али све је било узалуд. Моје орахове ципеле клизиле су низ дрво као по леду.

— упита Шаров. — Ја више не смијем Брки на очи, јер ће ме убити. — Ја идем с мишем домаћином да обиђем читаво моје војводство — рече Миш пророк.

Мачак Тошо украден је испред моје крчме оне ноћи кад смо ја и чича Тришо видјели три мјесеца: један на небу, други у ријеци и трећи у прозору.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ПОСЛЕ ПОЧЕТКА 21 ИИИ. НА СУНЦУ 22 ИВ. ПОД ЗЕМЉОМ 23 В. НА МЕСЕЧИНИ 24 ВИ. ПРЕД КРАЈ 25 ВИИ. НА КРАЈУ 26 ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ 27 1 29 2 30 3 31 4 33 5 34 6 35 7 37 8 38 9 39 10 40 11 41 12 42 13 44 БЕЛУТАК 45 БЕЛУТАК 46 СРЦЕ

је где ни ко је ко Све је ружан сан прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само

ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице

ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама

само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице од чистога сна Од

разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице од чистога сна Од свиленог осмеха од пругасте слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од

ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице од чистога сна Од свиленог осмеха од пругасте слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД

ми моје крпице Моје крпице од чистога сна Од свиленог осмеха од пругасте слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо

мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од малих ногу Из истог

из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на сувом Напоље рекао сам напоље Напоље из моје живе

из мога зазиданог бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на сувом Напоље рекао сам напоље Напоље из моје живе провалије Из голог

бескраја Из звезданог кола око мога срца Из мога залогаја сунца Напоље из смешног мора моје крви Из моје плиме из моје осеке Напоље из мог ћутања на сувом Напоље рекао сам напоље Напоље из моје живе провалије Из голог очинског стабла у

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Изнад кућа, преко црног црепа тад настаје јурњава акрепа. Целе ноћи траје ломатање, неозбиљно за моје схватање. Са петлима спласне њихов занос, и вампири беже наврат-нанос.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Спази Рину на вратима.) Уосталом, ево моје жене, она ће вам објаснити. ИИИ РИНА, ПАВЛЕ и АГЕНТ РИНА (у елегантној јутарњој хаљини): Господин је од полиције?

Знате ли ми рећи шта је украдено? ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати. РИНА: Ја овде држим мој мали накит и ситнице, обичне тоалетне ситнице.

ЈБУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили; пријатељу сте поверили. Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и поштујем.

ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је, али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине?

НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста! Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне

Он је на себи имао моје изношено одело, он је при себи имао моја документа. Само је он могао бити тај самоубица”. СПАСОЈЕ: Аљоша?

Господин Протић, односно мој будући зет и сада вереник моје кћери, изабран је за техничкога директора целога предузећа.

Вратио сам се, забога, из мртвих. СПАСОЈЕ: То је ваша ствар! ПАВЛЕ: Не само моја већ и моје породице. Зар се жена, супруга, неће обрадовати повратку мужа за којега је мислила да је мртав?

? НОВАКОВИЋ: Ми смо се, господине, растали још за вашега живота! ПАВЛЕ: Да, да, али господин Анта, рођак моје жене! Најзад, прескочимо њега. АНТА: Сасвим, прескочимо мене!

СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад. Ја хоћу да ми венчање моје јединице буде највеселији дан у животу... (Милује је по коси.) Стрпи се мало, видећеш, све ће добро, све ће лепо бити.

ВУКИЦА: Добар дан желим, тетка! АГНИЈА: Добар дан! Слатко моје! (Њуби је.) Ово је за тебе. (Даје јој букет.) ВУКИЦА: Хвала, тетка!

И то траје читавих пола сата. Мени доста и тих пола сата. СПАСОЈЕ: Па доста! АГНИЈА (Вукици): Слатко дете моје, како бих волела да ми покажеш твоје рубље и преобуке које си спремила. ВУКИЦА: Па показала сам вам већ.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- рекао сам. - Ти си луд! - викнуо је, али ту није могло бити изненађења: то да сам луд, и да је добра трећина моје породице луда, слушам бар трипут дневно. Шта ти је било потребно да бациш ту књигу?

Полако сам почињао да га препознајем. Био је то шум моје сопствене крви непомирљив и очајан. - Ја сам данас избачен са часа, Рашида - рекох, а она одговори да зна.

У свим бајкама које сам читао шумске виле имале су лик моје мајке. Одавно сам престао да читам бајке и да обећавам било шта.

— Почиње са „једина моја”, а завршава се са „твој М” — говорио сам смејући се, а она је, склонивши руку са моје мишице, рекла да то није смешно ни нарочито генијално написано за неког ко намерава да постане писац.

Рашида је пратила очима мој поглед, а онда, извлачећи руку из моје, рекла да се она спрема, да ће бити спремна, потребно је само да завршимо разред, све ће бити у реду.

То о свом звиждању, мислим? Ја звиждим божанствено. Жабе су то масовно осећале, јер је убрзо на моје звиждање одговорио хор од неколико стотина крекетуша. А вечер је падала као слатка киша.

То ме је спречавало да мислим. Моје рођено тело ме је издавало. Чинило ми се да се растварам, сав натопљен усијаном лавом. - Имаш ли ти или немаш?

Рекла си да је поправила све кечеве оног дана! - Све које је питала. Мене није питала. Моје презиме је на Ч. Рачунај колико јој часова испитивања треба док дође до мене!

То сам схватио тек касније кад је Атаман зазвиждао трипут под прозором моје куће, али времена за исправке није било.

Мислила је при том на моје фармерице и црни џемпер, али је у томе било доста лицемерја. Она није желела да их мењам, јер ма колико егзиш

Не кажем да мени нису сметале моје проклете ноге и леђа пуна пега која су се првих дана на плажи црвенела као заставе за бикове.

- Код тебе није све у реду! - показао је прстом моје чело и мени је било јасно да је он прочитао писмо пре него што га је уручио Мити, али ми се није дало да се објашњавам.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ипак нисам се хтео женити, док се нисам од дуга опростио, па кад сам погледао на моје мало, незадужено добро, срце ми игра.

— Кол’ко јој година? — Сад јој осамнаест. — Добро, ја сам тридесет и пет, и удовац; стање моје знате. Да се много не разговарамо: ’оћете л’ дати вашу кћер за мене?

Кад се мало подгрејаше, дође домаћину воља да се мало попева. — Дед, Ленка, попевај! Знаш оне моје. Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне. „У мјесту пријатном, тихој пустињи”...

оде у собу и напише кратак тестаменат, који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу створитељу, земљи тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца

Зазираће отсад нови лопови од моје чарде, то сам уверен. Но још би’ вас нешто молио. — Шта? — Да ми се дате намалати у мојој чарди, у биртији, да знају

Мило ће ми бити да га угостим. Венгерски шљахтец, то је брат Пољака. Поздравите га и позовите га у моје име на ручак, а ја ћу сутра већ каруце по њега и вас послати. С тим буде крај. Благодаре, поклоне се, и оду.

— Ево твоје, Софро, ово је моје, а ово је Чамчино. Господар Софра, смешећи се, новце диже, па тури у буђелар. Чамча пун радости.

— То ја не знам, нисам „бухолтер” да протокол водим; нисте га ни ви никад водили. — Ал’ ово је моје, а не твоје. Имам више деце! — Па зашто сте ме задржали у вашој трговини, зашто ме нисте дали на школе даље?

— Хтео сам га преломити и упутити пред мојим очима. — Кад је у тој биртији рђаво друштво. — Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи. — Па шта вам је стало до дућана, кад имате и друго што?

— Кад је у тој биртији рђаво друштво. — Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи. — Па шта вам је стало до дућана, кад имате и друго што? — Волим тај дућан више него све.

Фрајла-Лујзи од радости срце игра. — Ја сам тако слободан опет моје подворење учинити. До три дана је опет бал. — Извади билете и преда. — Какав ће то бити бал? — Пургербал.

Колико би ми мило било да се моја кћи за вас уда, и да дође у такву честиту кућу, опет моје верозаконско чувство не допушта ми да моја кћи проводи свој век у кући, — иначе ма како поштованој — у кући где се

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мрате, јер овако поче да говори: – Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци. Сладост јест и наша Русија.

Дојдосмо здраво и у спокоју. На путу прах развеја ветар, аки неку завесу. Тело дшери моје мале, прворождене, сие в минуту може бит разболесја?...” Не паде му ни на ум да помисли да га жена, код куће, вара.

„В чест и славу нашего полка потрудитсја нахранити фамилије сиротих, на сопствено иждивение моје, да будет за поминание имена моего“ – рече пред Цаберном, при повлачењу, шаљући га у извиђање, у варош, са неколико

Проиду, изчезну всја земнаја блага и слава царствујушчих. Ако жалостан, к гробу приближихсја, виновник жалости моје није ћесарка царствујушча, него чрево моје болестно Поидите“– дрекну на њега, окренувши му леђа.

Ако жалостан, к гробу приближихсја, виновник жалости моје није ћесарка царствујушча, него чрево моје болестно Поидите“– дрекну на њега, окренувши му леђа.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

водом, коју сипа у своју леву шаку, умије дете (од браде ка челу) и да изговори следећу басму: „Лева рука крста нема, моје дете (по имену) урока нема.“ Тако се оно три пута умије и пребаје, а онда га мајка предњом страном своје кошуље обрише.

Зато се и каже: „Девом мила, а невом гњила“. А у народној песми „Млада жали девојаштво“, каже се: „Дјевовање, моје царовање! цар ти бијах, док дјевојком бијах.

у свом опхођењу према деци веома срдачна, емотивно топла, блага и своју нежност често исказује тепањем детету („сунце моје“, „срећо моја“, „злато моје“, „душо моја“, „узданице материна“, „ћерко слатка“ итд.).

веома срдачна, емотивно топла, блага и своју нежност често исказује тепањем детету („сунце моје“, „срећо моја“, „злато моје“, „душо моја“, „узданице материна“, „ћерко слатка“ итд.).

, а мало или нимало о томе какво је одгајање деце у нашој, српској култури. Моје истраживање (започето 1974. године као пројекат у оквиру Института за психологију, а објављено као књига под насловом

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Јака ствар! Бајка је иначе била тотално упропашћена, а моје веровање потпуно изгубљено, кад сам у војсци, као једини писац у целом гарнизону, морао и сам да изигравам Деда-Мраза

« Био бих први. Овако — ништа. Да сам само знао! 1950. У моје време четрнаестогодишњаци су имали само два пара панталона: једне кратке, за лето, и једне, које су се звале

Шеснаест, осамнаест, двадесет... Двадесет су биле најшире! Пристао бих и на најшире, да је неко желео да уложи паре у моје дуге, елегантне панталоне. Али четрнаестогодишњаци расту као из воде и сви штеде на њиховој елеганцији.

Одри, можеш ли да ми опростиш, Одри, све моје касније везе? Љубав са платинастом Мерилин Монро, и са брбљивом Брижит Бардо, па после ње са Антонелом Луалди,

Била је дактилографкиња прве класе и прекуцавала бесплатно моје жврљотине. Имала је густу, ситно уковрџану црну косу и тамнопуто лице са љупко избаченим зубима, што су непрестано у

Веома скупа терапија, писало је у новинама. У моје време још је била бесплатна! И ето, та жеља за додиривањем, та потера за блискошћу, тај лов на мало љубави, тај

То је моје место! – говорили су за комадић обале, за неку стену згодну да се на њу наслони глава, за део мола или лантерну.

Од тога зависи успех моје младе колегинице која ће сада полагати испит за професора физичке културе! Показавши низ белих зуба, он пљесну оног

Ни када зажмурим, тетрапак ми не личи на краву. Фарови аутомобила из моје улице не умеју ни изблиза да ме погледају онако као кравље очи. Свеједно што их милујем, они не умеју, па не умеју!

»С тим још није, значи, готово!« помисли, не без осећања пораза. — Азра, Азра, Азра! —Још волиш да понављаш моје име? —Била си једина Азра у читавој школи. — рече. Стварно, како си? Како су твоји?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Заповједите им, у име моје, нека се одмах одмакну, иначе ћу наредити да се пуца, сакррр! Пијеро, цептећи сав и дишући као мијех, рече Ивановићу:

Прва залелека кнежевица: — Леле, ђецо, мој очињи виде! За њом цикну Милица: — Куку, браћо, добро моје! За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере! Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено.

Све три женске нарицаху једногрлице, па двије ућуташе, а чу се Миличина запијевка: Куку, браћо, Добро моје! Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице!

Све три женске нарицаху једногрлице, па двије ућуташе, а чу се Миличина запијевка: Куку, браћо, Добро моје! Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице!

Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него

Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро.

Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама грјешнима!

— У свему томе, господине војводо, нема какве моје заслуге — рече Јанко. — Чувен сам био због своје несреће! — Да. Мило ми је што тако лијепо говорите српски!

Кад си већ по своме избору постао Црногорац, ја те примам као да си од моје крви. Је ли право, браћо? — Јесте, ваистину, као и све што ти кажеш и учиниш — рече брат владичин, Стијепо.

један даде Крцуну, као што ће свакојем војнику на крају рока, други додаде, рекавши: — Подај јој ово мало поклона од моје стране и поздрави добра старца Мргуда и Рака и све браство, и нека вам је аманет да одржите вјеру!

Но те молим, Јошо, љубави ти, отиди до те црне куће Сердареве, те призови њеколико момчади и реци им у име моје нека одмах иду на путеве од Крсца, од Ћеклића, онамо од поља — већ они знају свуд гдје треба!

То од моје стране. — Што си наумио, чоче? — запита жена. — То је моја ствар! Хајде, не дангуби!... Сјутрадан око ручаног доба

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Сад ко је луђи, то јест? - Моје је скрпити и Проводаџија је као аљинар, то јест, који је задовољан ако се аљина допадне кад се однесе.

ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила. ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро.

Да вас немам радо, не би за вас ни полазила. МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни? ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле. МЛАДОЖЕЊА: Јесте ли били кад заљубљени? ДЕВОЈКА: То не знам шта је. МЛАДОЖЕЊА: Чудо!

МУЖ: Ви немате овде ништа заповедати. МАТИ: Да шта, да ми изеш дете? Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде! ЖЕНА: Пре ћеш ти излетити.

ЖЕНА: Питајте га гди је синоћ био. МАТИ: Упути се брже-боље, да не издангубиш. МУЖ: О, налепе моје! ЖЕНА: Гледајте га, јошт се он тужи! МАТИ: Да га ђаво носи, и који те је први довео!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

су Пушкинове песме, и уопште песме, са ретким изузетком чисте лирике, каквих је у мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као и у осећањима, само

Ускоро стиже одговор, извињење главног уредника. Песмицу су преузели из зборника у којем је објављено нешто заиста моје; састав који ми је приписан налазио се покрај мога, непотписан, па ми је, због суседовања, придодат.

Дознавши да сам књижевник, васпитачице и учитељице моје деце у Поатјеу упорно су тражиле да им пошаљем неки свој рад.

их не бих збуњивао и саблажњавао, предложих да напишем песму у коју ће бити укључени сви разредни другови и другарице моје деце, поименце. О сваком ђаку сам срочио по један дистих. Стихови су лепо примљени, осим код мајке мале Лоре.

У песми Големо поље надреалистичка језичка разузданост у изазивању слика још је јача: Моје поље, магор-вигор, иза гореса, И још даље, дордур дале, иза мореса, Отуд л'јево Седмереву до Осморије, Отуд десно

Осамдесет тврдих година Напунићу овога лета, И време моје немерљиво Нестрпљиво већ чека да одем у тандарију као сви старци света.

ја сам увијек умјесто њега гледао родну стару трешњу и у њеним гранама понекад брижна једа, понекад распричана стрица, моје вјечите и вјерне добротворе у овоме свијету који све више осваја зима.

Узалуд су и твоје родне године и моје давање ... не помогосмо јој ни ти ни ја, кад је неко трећи ухватио па стеже и не да ...

ПОСТСЦРИПТУМ Моје Писмо основцима, објављено пре месец дана, изазвало је живе реакције код појединих читалаца, које иду од одушевљених

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЖУТИЛОВ: Кад су моји преци немешак добили... СМРДИЋ: Више нема немеша; сви смо једнаки. ЖУТИЛОВ: То и ја кажем. Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем. ШЕРБУЛИЋ: Иљен!

ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно! ЗЕЛЕНИЋКА: Моје је име Зеленићка, но будући да је зелена боја маџарске, зато је трпити не могу.

Тако је лепо. Тако се можете звати Плаветнићка. ЗЕЛЕНИЋКА: Или Плавићка, од плаве боје. ЖУТИЛОВ: Хељешен. И моје ће име бити Жутиловић. ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилај? ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло.

НАНЧИКА: Што му драго. (Куцање на врата.) Хсрајн! з. ЗЕЛЕНИЋКА ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: „Слободно“, слатке моје, или „изволте, заповедајте“, то је лепше него „херајн“. НАНЧИКА: Ви имате право, али смо се тако навикли.

СМРДИЋ: Ништа него право. ГАВРИЛОВИЋ: Али, молим вас, то није из моје главе изашло. Ево писма. ЖУТИЛОВ: Не помаже вам ништа. 8.

СМРДИЋ: Ја не знам да л’ је то тако? ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли био член, кад моје име међу толикима стоји? СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми. ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

»Словесни човек будући, вели он, имам богодану и природну власт другима мисли моје сприопштавати и што сам добро и паметно од други чуо и научио другима казивати...

нрави, свјатост добродетели, њено јешче на овом свету награжденије и пагубна следствија порока јесу предмет повести моје...

Своја схватања драме изнео је у предговору Тврдици: »Моје је намереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на

Рационалист увек, он и овде, као и у позоришним делима, хоће да поучи појединце и да просвети народ: »моје је лечит̓ род«, вели у једној песми.

Ја појући идем проз мрачну гробницу У предјеле св̓ јетле вјечите радости Да глас моје лире с гласовима слијем Лика бесмртнога код пр̓јестола Вишњег.

Да ми није било ове моје штуле, ја бих одавна већ погинуо био од Турака, као што су сила другијех мојих вршњака, а овако ме штула моја

»То време, писао је доцније Караџић, свакидашње разговоре с Копитарем нећу да заборавим никада и довека; ту је моје пређашње опширно, али несавршено знање српскога језика правилима оживело.

И своју младу и младићку књигу он природно посвећује »Српској омладини«. Он своје песме назива »чеда мила моје крвце вреле«, и брани ту своју субјективну поезију чија је прва врлина што је његова: Боље чедо и пређаволасто Нег̓

»Српском роду«: Све што имам — то је твоје, Све што имам — теби дајем: Са слађаним уздисајем Срце — мисли — песме моје! Љубавних песама има мало, писане су у првој младости, и знатно су слабије.

1895), Из Херцеговине (Београд, 1896), Марков гријех (Београд, 1896), Крвни мир (Мостар, 1897), Разорено гнијездо и Из моје домовине (Мостар, 1898), Цртице (Мостар, 1901).

о својим првим радовима: »Најраније од ових прича писане су импресивно, нагонски, са потребом да пишем — оне су чисто моје. Пишући их, нисам дуго размишљао, чувствовао сам и у страсти и у самилости.

Милићевић, Вук - Беспуће

тренуцима разњежености кад ју је узимала поред себе, и љубила међу очи, и говорила: „Ти нијеси ничем крива, чедо моје!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Што не пијете, госпо’н-Пајо? — рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо. Да се куцамо. А г.

Бог вам а душа вам! Ваше месо, моје коске!« Тиме је хтео рећи да, иако је човек који прати и разбира за новости, ипак је поштовалац старих благих обичаја,

— Е, кад знаш, а ти сад ’ајд’ иди па вечерај! А знам да си при добром апетиту! Јер билијар, и оно движење и ово моје макљање — кажу да жестоко отвара апетит.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

КРАСНА ТИ ПЕВАЊА СЈАЈНА ВИСО) 231 СРПСКО МОМЧЕ 233 (ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) 235 (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) 236 МОЈЕ СУНЦЕ 240 (ДЕТЕ И ГУСЛАР) 241 ПЕРИВОЈ 243 КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ 245 ПЕСМА УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ 247 (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ

Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође? Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од

Близу двора гле менека, А на врати оно ко је? Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека више на ме. (1843, 25. нов.

Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да не чека више на ме. (1843, 25. нов.) ЦИЦ!

Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага. Ох кад ветар силан дуне, Кад се море ускомеша, Када вода небу груне, Па га с морем смеша, Ветре, вичем,

“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.

„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане

Еда ли је громовита Удрила га дегод стрела? Да ли су ми де сметови Драго моје завејали? Да ли су му де зверови Младо тело покидали?

Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја

Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди!

Ој вечери, о слатко чекање, О ви, ноћи, моји бели дани, О ви, дани, а са два сунашца, Де сте јако, де је злато моје? Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива!

Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива! Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде. Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво. — Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.

— Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте. Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно и равномјерно, он га узе у руке, принесе десном уву и сав

Ја сам ту, ја ... — Делија наша — додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брундати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта

— Бог с вама, шта ће Тодор код моје Драгиње кад већ има своју Ђују? — Па да промијени човјек. — А што би мијењо? Мијења се кобила кад неће да вуче.

говеђе будалаштине да је дјед само уздахнуо и сјетио се својих спасоносних вила: — Чујеш ти, брат-Сава, још су оне моје виле у животу.

А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од моје стрине Саве. Она јој исплела и око врата везала кићену огрлицу од црвене и жуте вунице да јој ждребенце љепше изгледа

— Их, пресвете моје виле! Срећа његова што је отишао. Куд га, овако жив, теглим на леђима по овој грешној земљи, туд ми је већ и као свецу

— Име оца и мајке? — неумољиво је испитивао наредник, спреман да запише. — Вид и Соја — зачу се глас моје мајке, истањен и паћенички, једва га препознадох. — Је ли досад кажњаван и осуђиван?

— Ама људи, како ћу ја срочити пјесму по вашој вољи кад је тај грешни Петар Дошен овамо с моје стране, сирома као и ја, а ви и ти тамо порезници ...ви сте нешто сасвим . . . — Она друга страна, а?

Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства, старији и мудрији од Колумба, Тесле и барутних изумитеља, дани кад

Раскривен, сурово изложен сунцу и свачијем погледу, он је још увијек мамио моје срце, звао ме у неки још неистражен кутак, сад немило огољен свјетлошћу, обећавао...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Хоћу да се Хасанагиница врати мајци! је л ти сад јасно? Никад више ни у сенку моје куће да не уђе! Разумеш? ЈУСУФ: Ма ајде!

Нема мога брака са Хасанагом, не постоји? Избрисан? Ни оних седам година не постоје, ни моје дете не постоји? Ја, будала, патим и плачем, а ти уредио да не постоји! И Хасанага, кажеш, потписао?

Те мудрости вам нема ни у лудилу! Кад све то може, што не би могло и сунце у џезву? Видиш ли, ефендијо, ни моје лудило није највеће. Изгубила дете, па изгубила памет! А зашто су они памет изгубили? Шта сам ја њима?

Виде само оно што плива на врху воде. (Враћа се Јусуф са колевком) ХАСАНАГИНИЦА: Ево моје молитве, сија у колевци... Посло ми Алах колевку пуну светлости... Јабуко моја...

МУСА: Не бих ја дао моје благо за његово! СУЉО: Које, бре, твоје благо? Буђаву чизму под главом, коњско ћебе којим се покриваш, леб

ХАСАНАГИНИЦА: Тако, да ми је било жао да се пробудим. Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека. Не ваља ти ни то што толико сањаш.

А има и изглед! Висок, витак, очи челично плаве... ХАСАНАГИНИЦА: То су моје речи! Тако сам га ја вама описивала пре седам година. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пре је било пре, а сад је сад.

погледај само, молим те, орнаментику! А? То ти је од мене на презент! Мали знак пажње с моје стране. ХАСАНАГА: А шта би сад требало с моје стране? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма ајде, молим те! Ништа!

А? То ти је од мене на презент! Мали знак пажње с моје стране. ХАСАНАГА: А шта би сад требало с моје стране? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма ајде, молим те! Ништа! ХАСАНАГА: Баш ништа? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Скоро ништа...

Није тај ни за шта. Извини, али тако ће казати, То није моје мишљење, ја само цитирам. А ако је пустиш да се опрости с дететом, казаће: види ти њега, стрпљив је и мудар, није

Мора да је видо муке да је натера! А мош ли ти да погодиш што он све ово? Оће да се обезбеди с моје стране! Зна лисац одакле може ладан ветар да подуне, па да му однесе и чалму и главу! А и ти испаде слаб пророк!

Да га помилујем? Да га гледам? Како да га се у једном једином трену за цео живот намилујем и нагледам? Мáло моје, на лавандулу мирише! Прстић на нози му мирише! Зумбул бели!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које

Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш. У том дође са рада твоја мати.

Одједном уђе и ти. Стаде до мене. Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах. — Читаш ли?

Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али хвала му што ми бар тебе остави, тебе искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити.

Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се Мопасана, раздражен, узаврео и стискајући вреле усне на моје голе руке, ја сам дрхтао... Упила ми се беше ти у памет. Твоја једра, пуна, раскошна снага срце ми је кидала.

Чекаћу те. Ти дрхташе. Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше. Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш. Бојала си се.

Влага потока још више ме дирну. Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће. Кроз грање пробија месец те осветљује тамнозелену воду која полако жубори, промиче,

Унапред сам решио како ће бити. Како ћу да те метем у крило, раскопчам ти јелек, и, увив моје лице твојом косом, загњурим га у твоја бујна, топла недра, и осећам додир твоје меке, нежне, топле коже и сишем, сишем.

Ја сам стајао као укопан. Нисам знао шта да радим. Осећаји ме поплавили. Кад се прибрах, седох до тебе, подвих моје руке под тобом, једну твоју клонулу, топлу и пуну руку пребацих преко мога рамена, и привукох те, посадих у крило,

— Слатка си! — И упих моје усне у твоје тако дубоко и јако... — Ох! — Тресеш се ти. — Волим те! — Ох... — Волим те! — О-о-х!...

— Ти си... — протепаш, а уснама, жмурећи и не пуштајући ме тражиш моје око! Али после, ујутру, кад се пробудим, отресем тих ноћних мађија и чари; дижем се незадовољан, натмурен и зловољан.

— Ћути, ћути... Господа имаш, ако мајке немаш... Ћути чедо моје!... — Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Но гледај те ми пошљи за моје молитве један саландар новаца; знаш добро да су молитве за новце. Ако ли пренебрежеш, тешко теби!

| Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико новаца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу

Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу. Нама(х) ћу преузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у коле|гије не престајем

Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу, оно што је с моје стране могуће, изоставити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени! »Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!

Ал' моје је срце свеже, пролећа се њему смеше, па када би лишће вело, па када би само хтело по мом срцу да полеже, сваки листак

На усти' мојих лежи, на својој пећини, сунча се на сунашцу, твог ока врућини. Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове!

МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ Срце моје самохрано, ко те дозва у мој дом? неуморна плетисанко што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном.

неуморна плетисанко што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном.

кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! што се не даш мени живу разабрати у плетиву међу јавом и мед сном!

Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.

Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира. „Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива.

„Доста, доста, драги бабо! Моје срце не избира, срце моје само воли неимара Минадира.” Снуждио се на те речи краљ Рамсенит од Мисира, — „зовните ми

„Доста, доста, драги бабо! Моје срце не избира, срце моје само воли неимара Минадира.” Снуждио се на те речи краљ Рамсенит од Мисира, — „зовните ми тога младог неимара

„Неимаре Минадире! Ја и нако немам сина, тебе воли моје дете, — краљевић си од Мисира!” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге прихватише вајаоца Минадира.

Млад је женик пламен живи, гори, збори, приповеда: „Што је теби, злато моје? Што ме сунце не погледа?” „Не питај ме, срећо царска,” невеста се исповеда, „још је Самсон у животу, то је извор

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог дâ да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке“, па онда похита да се натраг врати.

га одврати, онда му извади једно перо па му га дâ у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим

слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и БашЧелика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ. Царевић узме перо те пође.

цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му га даде говорећи: — На ти — вели — то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силом у помоћ.

Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој. Онда се жена стане молити спрам сабље богу. Баш-Челик кад то види, удари у смијех па рече:

Онда се жена стане молити спрам сабље богу. Баш-Челик кад то види, удари у смијех па рече: — О, луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели.

се онда окрене богу молити спрам стријеле, а Баш-Челик јој рече: — О, жено, добро ли те неки учи да ме кушаш ђе је моје јунаштво! Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко.

Кад Баш-Челик дође, жена га стане опет питати ђе му је јунаштво. Онда јој Баш-Челик одговори: — Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има

Онда јој Баш-Челик одговори: — Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици

Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.

Најпосле изиђе и најмлађи син пред оца, па му рече: — Шта ћемо радити? Ни један од моје браће не долази натраг. Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду.

А змај му одговори: — Моје је име Младен. Онда му Стојша рекне: — И ја сам најмлађи у оца и мајке. Па се онда пусте и збрате и тврду веру даду

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Да сам ти заповедио, ти то не би учинила. СОФИЈА: Кад не спремам, опет псујеш. МАКСИМ: У моје послове да ми се нико не меша. Ено сте ми и перо забацили. СОФИЈА: У фиоки је. Оставила сам га да се не изгуби.

МАКСИМ: Дакако! Да оставим сав посао па да питам милостиву госпођу, гди ћу што наћи. Ти да не дираш у моје ствари, јеси ли ме разумела? СОФИЈА: Опет морам да забележим што се троши. МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу!

СОФИЈА: Опет морам да забележим што се троши. МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу! Видим ја моје добро јутро. Жена вредна и уредна, а кад тамо, на свакој страни црна штета. Ено се и даске оглођале од тешка трвења.

Она ме је кукавна слушала као цара. ЈЕВРЕМ: Пак си и њу кињио, док није умрла. МАКСИМ: Ти се у моје послове не мешај. ЈЕВРЕМ: Командант мора имати прописе како ће командирати, иначе је деморализација готова.

МАКСИМ: Доста, ја нећу ићи. СОФИЈА: Како ти је воља. МАКСИМ: Али нећеш ни ти. СОФИЈА: Ја морам. МАКСИМ: Преко моје воље? СОФИЈА: Твоју вољу знам кад треба слушати, али овде немаш право. (Еј, браца Јевреме, сад да си ми!

КУМ: А моја не да ни јести. — Еј, како би се радо с тобом мењао. МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје. КУМ: Не говори, брате.

“ (Пева): „Пјеније миле моје и љубезна писма“. Тако, она виче, а ја певам, док не малакше, као оно човек од велике болести.

СОФИЈА: А, то му не смем спомињати. ЈЕВРЕМ: Шта? Бомбе у редут, иначе се непријатељ истерати не може. С моје пак стране помоћ неће изостати. Јеси ли чула за неки сто дуката? СОФИЈА: Казивао нам је писар.

СОФИЈА: Е, Боже, колико си пута остао с твојим друштвом дуже него синоћ. МАКСИМ: Бар је моје друштво. СОФИЈА: Ваљда си и ноћас имао кога познатог. МАКСИМ: Шта сам добио? Идем из једне собе у другу.

МАКСИМ: За љубов твога рођенога Максе. СОФИЈА: Фала ти лепо! Поштено моје име нећу нипошто окаљати. МАКСИМ: А ја? СОФИЈА: Зашто ми ниси саопштио, па би ти казала да то не чиниш.

МАКСИМ: Ниси ли ми се у цркви заклела? СОФИЈА: Јесам, али не да изгубим моје поштено име. МАКСИМ: За мужа треба све да учиниш, зато си жена.

КУМ: Ја би радио, али не помаже. НИКОЛА: Не помаже богме ни код моје Маге. СОФИЈА: Иначе би радо поступали. Па смо опет ми криве. Ако ништа друго, а оно смо љуте: „Аспида, брате!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

— Је ли, дакле, чудо, моје високопочитајеме матроне, да се сада не расрдим и у љутини штогод против женског пола напишем, за које се после увек

Ако сте дакле, моје миле читатељке, раде да се више против вас ништа не пише, ви знате лек: пишите ми и ја ћу абије у чувство доћи (оће ли

ПЕРСИДА: Молим, шта вам се прикључило, те сте тако љутити? СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће!

(Окрене се на страну.) ТРИФИЋ: Султано!... Ти се опет срдиш?... Султано!... Зашто, пиле моје, то чиниш?... С отим можеш твом здрављу шкодити.

СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће! ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си.

СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си. ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа.

Ах, Боже! Зашто ми не даш да сам и ја једанпут злобна, да се и ја као моје другарице могу осветити? ПОЗОРИЈЕ 5. СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ СРЕТА (мало наквашен): Добро вече желим, милостиви господине.

СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути. СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити! СРЕТА: Охо, милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор!

Знаш ли зашто сам те звала? ПЕЛА: Ја не знам. СУЛТАНА: Да обучеш моје аљине, а мени дај твоје. ПЕЛА: Милостива госпођо... СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем!

Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила. Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да будем место ње госпођа и јошт да се ником не издајем.

ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?) ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући?

ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?) ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући? ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

А у твом веку моје убрзање Усклађује се с твојим непокретом, У апорији коју не зна Зенон. А лето бројим педесет и пето, У чилењу, у овом

И магнолије. 6 У дисање си моје упевана Ко молитва у обред. Тобом дишем. У рукопису мом си уписана Између сваког слова које пишем.

док шапћем опело, Шапћем га у себи, да не будем смешан У оку водича што рутински брбља О Наусикаји, сасвим неумешан У моје опело и худ удес Србља. Стојте, галије царске! И ви глисери бучни Возите с пола гаса.

кошћу кост, са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. (18.

Хоћеш ли лишће ил кострет, До чега ли ти је стало? Но како да лог ти стерем Када се скриваш у тмуше? Виновник моје си душе, А тајиш ми твоје мере.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да си положила из цуга све тестове, па мама после казала: „Није што је моје дете, али учитељица ми каже да је то заиста чудо и да још ништа није слично срела у свој ој каријери! Богами!

— својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они. Теби говорим шашавице, куд зијаш! Дакле, драге моје девојчице, није уопште важно имате ли четрнаест, седамнаест, двадесет или педесет шест година!

Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола

Дакле, драге моје девојчице, ма колико да вам је година, питаћете ме свакако где сам се све сусретао са овом малом брбљивом Аном?

“ или „Реци, а шта се догодило после тога?“ Драге моје девојчице, читава та ствар подсећала је на оне грандиозне завршетке симфонијских дела Петра Иљича Чајковског; таман

И сад, шта је вредније по вама? Зимница моје бакуте или песме ове облајхане дропље, које увек почињу нечим што се баш као њој дешава? Као: „Ја одлазим!

Као: „Ја одлазим! Ја се пењем у небеско плаветнило! Моји дланови пуни звезда ... Моје руке пружају се ка травама чекања...“ Траве чекања! Опа, бато! Глаголске именице и ти системи!

Нешто тако. — Хајде да те интервјуишем! — предложих себи у огледало. — За који лист? Мислим, не желим да се моје име повлачи којекуда ... — Шта мислиш, да то штампамо на првом јесењем листу који отпадне са неке булеварске гране?

Представници великих сила отпратили су ме све до моје куће, то јест до киоска за новине, јер бакута у поноћним часовима има обичај да гвири иза завесе и будно мотри с ким

Ако већ оћете да знате шта мислим о тој врсти мачака, можете повирити у моје фундаментално дело, које носи оригиналан наслов „Матурски рад“.

Овај значајни прилог изучавању рођених Београђанки налази се похрањен у професорској соби моје гимназије (жути роло:ормар, трећа фиока десно, у фасцикли на којој пише: „Неки школски примери неодговорног понашања

покојног деда Гаврила (1878—1965), човека који ме је на неки начин увео у књижевност, јер је баш захваљујући њему моје име први пут објављено у новинама на завршетку уоквирене читуље „Ожалошћена супруга, синови, кћери, кумови, комшије,

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

око врућег шпорета, гдје дјевојче болесно бунцалицу мрмољи: Смук ми пије очице, сиђи, свече, с иконе међу моје кошчице... МАЛА СОБА: ИСТЈЕРИВАЊЕ СТРАВЕ Баца лонац кљукове: куља пара собицом.

Златну ми шкрињу чворак раскује: освићу цесте, светле богази, од моје руже флора страхује, кроз мене ружа с ножем пролази. Спушта се паук с празне чахуре и жедан преде, у лов полази.

О Пелен-звездо, горку крв ми спали: с крвником ја сам као мајка с чедом а Службу чека моје звоно глухо да макар једном бруј ми такне ухо!

дрчи отпадак смисла опанак крпљен: праслика трења земље и звезда, Србија с виса јаглике бере с унезверења моје једнине, што се котрља, одскаче, тумба, сва у мутљагу стварности мучне, чија се брља оцећа свукуд - воња по трагу

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

“ Боље да си певала ону стару песму: „Друге моје, не будите луде!“ Тако ја мислим. А совет мога пријатеља?... Е, њему је место овде. (Савије писмо и мешне га у џеп.

Људи кад чују моје толико „криво помисле наравно: „овај зна и шта је право“, пак навале да им пишем прошенија. МИТА: Шта си ту могао

МАРКО: А, и ви сте од књига! То сте се рђаво на мене намерили, него ево моје Јелице, од ње нећете моћи утећи. Збогом! Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.) АЛЕКСА: Слуга нижајши.

АЛЕКСА (поклони се): Ово је за мене комплимент, господична; но ја искрено исповједам да је највише моје воспитаније к тому содјејствовало. Гди се на трошак не гледи, ту се лако може што и научити. ЈЕЛИЦА: Апропо!

АЛЕКСА: Чујем да је један пронашо неки особити начин правити интове; рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје претпријатије посетити старог једног пријатеља, код кога сам се више мјесеци задржавао.

Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој. ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала.

Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим. АЛЕКСА: Ја за особено шчастије примам. 8.

Ја с моје стране умствујем да би дражест вашега лица све проче љепоте помрачила. ЈЕЛИЦА: Ви ме застиђујете. АЛЕКСА: Мислите ли

ЈЕЛИЦА: Ах, Готт! Wелцхе Ентзüцкунг! АЛЕКСА (клекне): Љубим више него благородство моје, него сво благо сокровишча мојего. ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао?

) АЛЕКСА: Добар младић. Он је мој бединтер, но ја га тако радо имам као да ми је од фамилије. С њим сам од веће части моје путешествије совершио. ЈЕЛИЦА: То је вирклих најлепше кад човек честитог млађега има.

ЈЕЛИЦА: Діенерін! МАРКО: Само, немојте нас заборавити. АЛЕКСА: Ја сам на служби. (Јелици, полако.) Моје срце остаје код вас у залогу. ЈЕЛИЦА: Аx, Готт! Како је мени! АЛЕКСА: Слуга сам нижајши. (Одлази.

Ја никога више немам, осим ње једне, и зато је све што видите божије па њено. МИТА: Господин барон, ја вам с моје стране честитам и молим да с господичном у брак ступите, не толико новаца ради, колико наипаче гледајући на отмену

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Године теку, поворка нијема, рибице моје ниоткуд нема, зато сам често тужан. БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ На крају земље планински ланац, диже се гора, зелени џин,

“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.“ „Кућица, глупост! Моје ми њушке, своју бих дао за гњиле крушке. За сатић меда даћу је сваком! — говори медо на јелу лаком.

Преко дана што нанижу, обноћ опет крадом дижу. На крају ми дечко кличе: „Ето целе моје приче! Верујеш ли у њу, стриче?“ „Све верујем, ал на страну чоколада на Урану.

!“ „Код чика-Миће крушке сам брао.“ „Шта ћемо сада, мезимче моје, видиш ли ове другове своје Кажи ми сада: најбољи ко је?

Јави се деда, твоме се писму надам. Искрено реци: оловком како владам? Вреде ли чему сличице ове моје? Волиш ли цвеће? Јесу ли чисте боје?

Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане. Можда памтиш моје сузе давне у свиленом предвечерју млаком, када су ме у дворишту школе са подсмијехом

Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане. Можда памтиш моје сузе давне у свиленом предвечерју млаком, када су ме у дворишту школе са подсмијехом назвали сељаком.

Низао сам невеселе дане и мислио на моје Хашане. На обали, у врбику густом, тражио сам осаме и мира и гледао једне очи драге изгубљене у дну твога вира.

Преброј авам потопљене дане и враћам се у моје Хашане. РЂАВО ОРУЖЈЕ У Бихаћу, иза дома Бачког, свако вече, чим би сутон пао, хитали смо на вечерње сијело под

“ Како тада, тако и остаде, срце моје сваштара постаде. РИБИЦА НА ВРБАСУ Да ли спаваш или будан сањаш, вјерујеш ли веселоме гласу: у недјељу која

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Да, то је јединствена ујна. Откако код нас не иде сасвим добро, после смрти мога оца, она је сасвим усвојила моје две сестрице. Пошто сама нема деце, мале су сасвим кћери за њу. — Зар... Допада ми се баш необично ова соба.

То је кукњава. Она је моја зеница, моја мезимица. Не осећам скоро да нису моје. Одакле долазите, господине? — Из ваше постојбине.

— Било би ми жао да прођем кроз Хуенту а да га не види. Био је онда врло искрен са мном. Моје вође застају. Сетили су се нечега: — Знате, његова кућа није богата и не треба нам то замерити.

Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам. Као да нису никада ниједан људски глас унеле у себе, моје су уши сад испуњене само тамним ноћним ваздухом и влажним испарењима која се дижу са језера.

Оно што је некада за мене значило: пријатно жуборење кратких таласа око чамца; сада је и за моје уво, и за цело биће: одговор воде ваздушним струјама између неба и воде.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

„Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже — То су моје кршне горе, Куда Срби српски зборе”. Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје?

Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.

и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.

НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1 По светим пољима отаџбине моје Многе свете хумке растурене стоје, Где витези врли у данима славе Положише главе.

— Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. 5 „Када самрт стегне моје груди болне, И потоне душа у вечноме мраку, Ви пођите тамо, размакните волне, И на дну језера копајте ми раку, И тамо

Усрећи ми чедо моје По доброти воље Твоје”. И Господ је саслушао Молбу бедне мајке те, Анђела му чистог дао, Да над њима вечно гре; Да га

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге — Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини и

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге, Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге — Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води, Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И без речи моје притужбе он треба да је презрен а блажен ја, ипак храмове дижу где он покаже и душе му своје у шаке предају, он

О кнежеви пијани што ме са бедема вребате зар мислите: неће мој говор даље од локве моје крви? Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој казати, загрљен са зовама, све што о љубави

Морам се вратити по вид свој. Али како да завичај нађем слеп? Знам сада само путе у подножју памети моје и дуж напева дугих што ме с једне обале на другу преведу, за руку као облак.

Са свећом по ноћи крстарим кроз своје корење, коме ли ће тамо у даљини, на излазу пећине јутро моје крви да сване и када, и на коме језику?

Само кад се родих с потоцима ведар и с птицама загрљен, тад погибоше мисли моје и скамењен запах у грлу земље и никад се не родих више. ПУТНИК Лутам по свету пуном грдње.

Само мрак нисам био, но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе. ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам. (Шапатом: граматик) идем по воду.

ми завичаја, нема више рата, ни помора, ал не видим земљака, нигде знанца, прилазе ми удовице неке, можда кћери моје давне деце, јадају се опет на огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на

Неко удара на врата, не баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним

Гледам залив морски и његову кулу. Залив се нагиње на једну страну, глава на другу. А ја узмичем, моје тело узмиче, повлачи се као осека, суши се као пена таласа на песку. У узмицању нема разлике између тела и душе, кажем.

Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име. И као што моје име није само моје, тако ни твоје име није само твоје, него је раздељено у свеопштост и налази се у сваком слову.

Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име. И као што моје име није само моје, тако ни твоје име није само твоје, него је раздељено у свеопштост и налази се у сваком слову. И словљењу.

И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим. Моје кратко ћутање део је твог великог ћутања, и збивања које се у ћутњи обавља.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

има се предати на старање и чување том И том адвокату, којега сам и тестаментом означио за стараоца и извршиоца моје последње воље.” СВИ (негодују).

обрадовао каквим даром; тако, често је сатима разговарао са мном, а једанпут, кад сам била болесна, није се мицао од моје постеље. То је био тако добар и племенит човек.

ТРИФУН: А како би било да нам Агатон прво објасни по чему је он тако близак род? АГАТОН: Моје се зна. ГИНА, ПРОКА, ВИДА, ТРИФУН и САРКА: Па да чујемо?

АГАТОН: Морамо водити рачуна и о потребама. Друкчије су, на пример, твоје потребе, а друкчије су моје. САРКА: Гле, молим те! АГАТОН: Да кажеш да јој треба спрема за удају, па 'ајд, 'ајд'! Али то јој не треба.

ВИШЕ ЊИХ: Е, то ћеш извинити! По чему то? АГАТОН: Добро, 'ајде онда овако: с обзиром на моје родбинске везе с покојником, с обзиром на то што сам ја шеф фамилије...

Дакле, ако хоћете, слушајте: с обзиром на родбинске везе; с обзиром на то што ја представљам фамилију; с обзиром на моје личне и опште народне потребе; с обзиром на све околности и прилике у овоме даноме тренутку, ја мислим да би мени на

ТРИФУН: Море, какав поштен, знам ја добро његово поштење. ТАНАСИЈЕ: Био је то, браћо моја и сестре моје, један обичан зеленаш. Замислите, од мене је наплаћивао камату.

АГАТОН: И зато ја предлажем да се, у име протеста, одмах овог часа иселимо из куће. САРКА: Ух, баш ме жао моје собе! АГАТОН: Нећеш ваљда да дочекаш она да нас избацује, она? ГИНА: Ију, зар би и то могло бити?

Он вади мараму и брише сузе): Драго, драго дете моје! СИМКА: Слатка моја, рођена моја! АГАТОН: Боже мој!...(Плаче.) Како су велике божије наредбе!

АГАТОН: Боже мој!...(Плаче.) Како су велике божије наредбе! СИМКА: Гушим се, не умем да говорим, слатко моје дете! АГАТОН: Кажем ја Симки: Ама, ова ми је девојчица нешто прирасла за срце. СИМКА: И мени.

Симка, ни речи више о томе! СИМКА: Боже, сачувај! АГАТОН: А на мене немојте се љутити, то су моје добре намере, моје родитељске бриге.

Симка, ни речи више о томе! СИМКА: Боже, сачувај! АГАТОН: А на мене немојте се љутити, то су моје добре намере, моје родитељске бриге.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Њу је више занимало како ће ми униформа стајати. Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају.

Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак.

— Е, иди у другу батерију, ено тамо! — и показа ми руком у правцу неких шупа, испод којих су зјапиле топовске цеви. Моје су ципеле тупо одјекивале према лупи поткованих војничких чизама.

Сасвим несвесно подскочих да променим корак, и од тога тренутка овај одмерени такт као да укалупи и моје мисли... Жуљила ме јака, сметале ми чизме, тешка ми била сабља, саплитао сам се о мамузе...

степенице, ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара да погађа моје мисли. Притегао сам сабљу, подухватио је прописно, затегао блузу и стао пред командиром у ставу „мирно“.

Отпоздравио сам га немарно. Био сам тада горд на моје две звездице. При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили.

У рату што ко увати! — тако ми је давао прве лекције поднаредник резер-виста, Траило Живуловић. Слушам и мислим како моје школско искуство нема много важности у овој новој средини.

— Добро, молим те, како су нашли? — Море, ко те пита?... Све су војничке ствари исте. Твоје, моје, његове, свеједно! — И Траило се окрете на другу страну... ЗДЕСНА, У ТОПОВСКУ КОЛОНУ!...

“ — говорили су мрзовољно пешаци... А већ дојади и ово марширање. Није се касало, већ смо данима ишли ходом. Моје место било је поред предњег возара на трећем топу. Већ смо се наразговарали.

Посматрам их ја одавно како су се на седлима скљусили као баке неке. Уосталом, то је било ваше да приметите, а не моје. Изгледа ми да ја у овој батерији треба да сам и каплар, и водник, и командир. На извршење!

Нимало ме није утешио, јер смо се налазили у положају када га можемо и не чути. Моје размишљање прекидоше пуцњи топова, те принесох дурбин да осматрам.

Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Практика, света практика! Нисам ја узалуд практиковао дванаест година, па зато се сад не бојим ниједног правника. Моје осудно решење не обара се тако лако! А правници шта ми знају ? Не знају рад на једном обичном регистру, а већ онако...

Него ћу сад вас, господине учитељу, нешто да молим. Пошљите вашег послужитеља нек донесе моје бисаге из суднице и примите нас у ваш стан да се мало заложимо и разговоримо. Госпођица, држим, неће отказати ?

— Јаднице!... јадно моје дете! Мученице!... шапуташе она, лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим

Може ме напасти онај пандур... јест, тамо у затвору туку!... Али неће, неће... видим ја како капетан слуша моје причање, и све се љути на онога... Госпођа Зорка им, каже, причала... Видиш ти како је оштра!

Право има !... Али зашто, зашто све то мораде бити ?... Да ли је требало коме моје страдање... оцу, мајци, брату... јесу ли они сад срећнији ?... Не, не...

Кад изиђоше у ходник, она настави: — Да видимо како је у општини, да нису тамо моје признанице. — Нема општина ниједне ваше признанице, кажем вам... ни моје, ни ваше...

— Нема општина ниједне ваше признанице, кажем вам... ни моје, ни ваше... Него то је јасно: он је поцепао ваше признанице и сматра то као поклон...

Али мој добротвор оздрави!... Видите, и њега сам откупио својим страдањем!... Пред моје ступање у Учитељску Школу, умре ми мати... откупи ме јадница, те одмах будем примљен у школу, и добијем благодејање.

Нека он живи, а ја ћу да идем својим путем, куд ме срце вуче... Тамо је сва моја срећа, мој живот, све благо моје. Па зар да ја то све изгубим олако ?... Не, не!.. Живот сам свој заложила да га добијем свега, да буде само мој...

— Мајчице, како ти се чини... је ли добро сад? прилази она матери и грли је нежно. — Ти најбоље знаш, дете моје. А по теби гледајући, рекла бих да је много добро. Само то треба сачувати...

Предај им сад, па нека раде сами. — Не волим то кад ми се жена меша у моје послове, одговори Влајко одсечно. Твој је посао у школи и у кући, а мој међу људима. Она се трже и опет поцрвене.

— Осећало је срце моје да ти велику муку мучиш... знала сам... И снови црни, из дана у дан... па да се полуди од бриге.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Вишњи! Вишњи! разбери ме! Сним ли санак, или видим: Јели оно млад на коња, Ал’ је оно сиви соко. Не разбира моје око. Ах! сатвори ово море У зелено равно поље!

Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’ за мене, вило! Код моје ћеш мајке У ладу седити, Танку свилу прести На златно вретено!“ 40. Бацала девојка За облак јабуку.

миром саграђени; Што у њима златни столи И у њима паунови, То су свекар и свекрва; Што по двору паунице, То су моје заовице; Нека ми их, с Богом биле! Шњима ће ми боље бити. 85.

Веља боља обалила, Главу брату изгубила, Мој Ђорђије! Па ми кућу затворила, Јарко сунце укапило, Сунце моје! Мајци срце обрањено, А теткама црне даре!... Погубила, Бог је клео!

Кад је било око пола дана, Запевала лепота девојка: “Ко би мене снопље повезао — Дала би му моје бело лице. Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи.

Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не слуша; Слушао је овчар од

“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

“ 108. Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

А Бога ми, моје другарице! Није благо ни сребро ни злато, Већ је благо, што је коме драго. 109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби

“ 114. Чудна ти ми годиница дође! Кад ми драги испред двора прође, И погледа уз пенџере моје, Чини ми се, до мора је моје. Кад ја видим драгог у ђечерми, Баш каконо мулу у мешћеми.

Чудна ти ми годиница дође! Кад ми драги испред двора прође, И погледа уз пенџере моје, Чини ми се, до мора је моје. Кад ја видим драгог у ђечерми, Баш каконо мулу у мешћеми.

Ја би знала, гди би извирала: Украј Саве, украј воде ладне, Куд пролазе житарице лађе; Да ја видим моје мило драго, Цвати ли му ружа на корману, Вене ли му каранфил у руци, Што сам тужна у суботу брала, У недељу моме

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће? Ја нисам леп и стасит као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој

” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће? Ја нисам леп и стасит као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој љубави за Карла, и упркос гађењу које осећаш према

Могла си да будеш краљица, а бићеш дроља!” СОФИЈА (загрли га): „Ах, Франц, опрости ми, Франц, то само шала беше с моје стране!” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.

Ја јесам немоћна жена, слаба и нежна, ал очајање ми даје џиновску снагу! Хајде, зликовче, усуди се да моје тело, заветовано твом честитом и оклеветаном брату, дотакнеш својим развратним рукама! Усуди се!

То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!

ГИНА: И шта ће ти одједном та георгина у реверу? БЛАГОЈЕ: Ставио сам је да ти боде очи! ГИНА: Ја сам моје очи одавно исплакала! И остави ту флашу, кад ти кажем! Треба још негде пијан нешто да излајеш!

Ко зна на шта можемо да налетимо! А ти, Гино, ти ћеш нас чекати овде! ГИНА: Командуј ти неком другом, а не мени! Моје је дете у питању! ТОМАНИЈА: Постоји нешто што је изнад тога! ГИНА: За мене не постоји!

СОФИЈА: Слободно кажи! ДРОБАЦ: Видим твоју љепоту! СОФИЈА: Пази ти шта он зна! И, наравно, ништа више, осим моје лепоте, и не видиш? ДРОБАЦ: Видим... Видим моју ругобу! СОФИЈА: Ругобу? Зашто ругобу?

Препречи јој пут. Она га не препознаје. Покушава да побегне од њега.) ФИЛИП: Стани, јаднице! Не бој се моје руке! СОФИЈА: О боже! Молим те, не убијај ме! ФИЛИП: Друге ћу ја да побијем, који су ми мрскији него ти!

) ФИЛИП: Гледајте ово дело, грдну крв, гледајте ту на земљи леша два! Ударац моје деснице их обори! За јаде је моја плата то! (Изненађење и пренераженост.

СОФИЈА: Зашто питаш? ВАСИЛИЈЕ (говори за себе, и као да се присећа): „Срце моје кукавно и глава острижена...” ЈЕЛИСАВЕТА: Шта кажеш? ВАСИЛИЈЕ: „И с главе косу бритвом срезах...

” СОФИЈА: Шта то говориш? ВАСИЛИЈЕ: Кад се Филип појавио пред тобом, да ли ти је случајно рекао: „Стани, не бој се моје руке”? СОФИЈА: Откуд знаш?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Све што сам волео умрло је вичући име моје, а ја му не могах помоћи. Збаци одело своје. У целој звезданој ноћи једина радост над болом у телу твом је голом.

и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . . . . . . . . . . .

Твоја оде прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка. НОВЕ СЕНКЕ Моје су руке нове сенке, побледеле су мирне, ко уморна свирала после теревенке кад их месечина дирне.

Сенка је њина као паучина танка, што дрхти немоћно, меко. Ја сам на свету свему успаванка, а мир је мој далеко. Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне.

Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне. Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа. У бол и грех и крвопролића.

У њих сам крио образе моје топле од твојих груди, Нежније но руке твоје биљке сам позно по стиску. Страсније него на твоје груди пао сам на

ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за собом моје тужне мисли у очима ти бистрим, невеселим...

Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије. Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који

Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена. Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела.

Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи. Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко. НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више.

Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага. ШАЛА Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Господ проговори: — Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено... Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће

Њему још нешто недостаје па да буде савршено... Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите...

— Ја ти дајем злато, а ти ништа не говориш — рече му он с прекором. — Или те је моје силно благо тако задивило да си од чуда занемио? Говори! — Ја то злато не смем примити — проговори најзад старац.

(Грчи се.) Ветар... Зима... Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје. Како ми је тешко без маме!... Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон... Ко ће њу сад везати?...

Куд си пошла? Сироче: На гробље. Госпођа у црнини: На гробље? Шта ћеш тамо?... А ја се враћам с гробља... тамо је моје јединче... Сироче: И моја је мама тамо... Госпођа у црнини: Не иди на гробље, чедо моје... Врати се натраг...

тамо је моје јединче... Сироче: И моја је мама тамо... Госпођа у црнини: Не иди на гробље, чедо моје... Врати се натраг... Снег је гробове завејао, нем можеш их познати... Сироче: Ја добро знам где је моје маме гроб...

Врати се натраг... Снег је гробове завејао, нем можеш их познати... Сироче: Ја добро знам где је моје маме гроб... наћи ћу ја њега!... Госпођа у црнини: Не иди, чедо!... Снег је дубок... нико га тамо не чисти...

Хоћеш?... Сироче: Поклона ћеш ми дати? Госпођа у црнини: Даћу ти хаљине, ципеле моје ћерчице, даћу ти њен кревет... бићеш код мене... Сироче: (Хвата је за руку.) Код тебе? Госпођа у црнини: Јесте...

Ајде са мном... волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!... Сироче: Мати моја! (Одлазе.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...

„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?

Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање.

— рекох. — Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово: „Сваки

Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље.

„С половином ћу плате служити” , вели он мени. „Не може да буде” , рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.

— Научих. — Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич! Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом.

Београд, 1901. године МРТВО МОРЕ Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје покојне стрине. Иста онака као што, јадница, беше за живота.

тако исто добре и послушне грађане, али ко зна да л' ће доћи то блажено време да се наше тежње, управо мисли и идеали моје покојне, генијалне стрине, потпуно остваре у овој намученој Србији, коју овако жарко и искрено љубимо.

њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери.

На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи.

Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...

Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...

што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв... Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт...

У тим сликама видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи...

Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина Сара, бришући руке и намештајући убрадачу. — Ала чудне моје бабе, 'оће да је кицош и уз лонце... — Добро ви вече, стрина Саро, и срећан рад! — Бог ти помог'о, ти жив и здрав!

И опет ми се носе у памети сјајне слике моје младости, и опет видим тебе, мила јесени, обучену у све ове лепоте и крунисану сјајном, драгоценом круном, бербом

»Да продам ову моју златну слободу за неколико тренутака уживања, — мислио је он, — да нестане ове моје тихе, но пријатне самоће, да нестане оних дивних вечерњих илузија, кад једним махом свемоћне мисли владам целим

»И свега ће тога нестати: и мојих вечерњих снова, и моје слободе, и мојих навика, — и ја морам постати роб другога лица, које ће, за тренутак уживања што ми пружи, имати право

се да су обојица већ чинили покушаје код Мирчића и да су им проводаџије одбијене једним истим речима: »Не дам ја моје дете, да аргатује без нужде. Нек стекне, синак, па нек тражи онда...

Пази, јуначе, покажи се! — Вала, господин' капетане, само молим Бога да удари на ме, ја л' да га моје око згледа на домак пушци... поче Ђокић. Капетану се допаде одговор, па весело засија очима.

Већ смо се збили на два-три корака један од другог. До мене се нађе с леве стране Ђокић, а с десне три моје комшије, па Љубиша. Ђокић се често мршти и псује, али опазих да још чешће преза од сваког шушња и густиша.

— Перо, — зовну га нежан и благ глас његове мајке. Он се трже и пробуди се. — Што не легнеш, моје дете, него се тако мучиш. Већ је пола ноћи, болан брајко, а сутра треба да пораниш. И он леже.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету! ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете? (Извадио новине и разгледа.) ПАВКА: Ама, не она, човече, него...

Али, на пример, можеш да је примиш на моје име, је ли? Па онда, брате мој рођени, не можеш ти у овој земљи посећи ниједно дрво на своје име, ал' на моје можеш

Па онда, брате мој рођени, не можеш ти у овој земљи посећи ниједно дрво на своје име, ал' на моје можеш оборити читаве планине. Па онда помиловања!

) Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем. Госпођице, вама поверавам интересе моје партије.

ДАНИЦА: Па биће он посланик и без моје одбране. ПАВКА: Е, а ко ти то каже? ДАНИЦА: Ја кажем! ПАВКА: Од њега си ваљда чула? ДАНИЦА: Па од њега.

ИВКОВИЋ: Лепо, примам к знању! ЈЕВРЕМ: И да знаш и то: ниси ми више кирајџија ни код моје ћерке и... одатле да се иселиш. ИВКОВИЋ: Одатле да се иселим? ЈЕВРЕМ: Одатле!... Ниси ми више зет, па ето ти...

Мени је господин Секулић казао да пре подне дођем и да гласам на моје име, а после подне, онако предвече, када буде највећа навала, да дођем и да гласам као Јова Стојић, рабаџија, пошто је

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Друго твоја наука, а друго моја практика! Хехе! Башка твоје знање, башка моје умење! — Славно си се сетио! — вели му Сретен. — А ја па таг да му кажем: »Е, па, господинкапетан, како ћемо саг?

Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без адвоката како најбоље знате, вели«.

сада послужио речима Симеуна Богопримца и рекао као и овај: »Њиње отпушчајеши раба твојего, владико, јегда видесте очи моје спасеније моје!« То би јамачно рекао. Пуне му среће и груди и шаке! Био је задовољан.

Симеуна Богопримца и рекао као и овај: »Њиње отпушчајеши раба твојего, владико, јегда видесте очи моје спасеније моје!« То би јамачно рекао. Пуне му среће и груди и шаке! Био је задовољан.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Тетка није знала да од бријача Длака на човеку само јача ... И тако се у моје тетке Појавише бркови густи ко четке ...

ОЛОВКА Давно је било. Био сам дете Године хиљаду деветсто четрес пете. Те године — ох, среће моје! — Дадоше ми оловку црвене боје, Црвену ко крв кад се пролије, Ко залазак сунца изнад Голије.

Уснивам. А шта друго и могу! Одједном: нешто ме хвата за ногу. Она, ко други! Чунак јој промрзô. Под ћебе моје завлачи се, брзо. Зимска хладноћа и њу је спопала, У постељу се гура, снагом свом.

ПОСЛОВИ ГОДИНЕ НЕДЕЉА У МАЛОЈ УЛИЦИ Ко букет кликера трешња зрела Тамо, на крају моје улице На ограду је ниску села, Од млаког сунца сија јој лице Па је устрептала као стрела, Ко топла јара на крају

Празну касу до врха су испуниле моје сузе... Три парице, све три бушне, једна бела, две калајне — Све што оста од државе, од буџета и благајне.

ЧУКУНДЕДА Од моје родбине, највише угледа, Бар за ме, има један чукундеда. За све је знао противутук, Сваком је истину гурао под нос.

Узвикује Хиљада: „Све то мени припада!” А Тисућа: „На тој међи Изгибоше моји пређи!” Прва: „Међе моје су По Берлинском конгресу!” Друга: „Моја држава Нигде се не свршава! Ко две чуме, две але Гурале се, стењале.

Земљо, не нешто, све је у теби труло: Сад влада ко је дрскији, бржи! Не, немам речи: моје морално чуло Оно не може да издржи!

Око ње ће се, у неколико наредних дана, сабрати читава збирка тзв. дечје поезије. Није моје да процењујем вредност тих песама ни по апсолутним мерилима, ни у развоју одређеног жанра.

Примећујем да се оне и даље прештампавају, често без моје дозволе. Независно од њихове вредности, или невредности, желео бих да испричам шта ова збирка представља за мене

То важи и за књигу моје лирике, коју је, досад, понајбоље представио Љубомир Симовић у Плавом колу СКЗ; то је применљиво за песнички опус

То би могло занимати и понеког до кога не допиру моје књиге... Касно детињство, између 1945. и 1953, проживео сам у прилично тешким условима.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Удостоји, Владико Христе, и Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на рођеном од мене младенцу, за ким жалост непрестано гори у срцу моме, природом

незлобиве Господи, ни малоје сије приношеније отрини, јаже приношу светому храму пречистије твојеје матере и надежде моје Богородици хиландарској, веру бо васпријех вадовичју принесашују ти две цете, Господи, сише и аз сије принесох

те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ЧЕЖЊА Данас ћу Ти дати, када вече падне, У светлости скромној кандила и свећа, У чистоти душе моје, некад јадне, Читаву бујицу пролетњега цвећа.

склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје Забрекћу новим, заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје Пред величанством природе; а потом, Кад прође све,

За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља. Ал̓ не волим те, не волим те, драга!

под њеним благословом снева Љубавник чедан и злочинци сви; И кад под твојом молитвом заћуте, О заштитнице вечне душе моје, Све кобне мисли што ми срце муте, И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

ОЧАЈНА ПЕСМА Упиј се у мене загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним. Као Хермес стари и с њим Афродита.

Упиј се у мени загрљајем једним, Ко грозница тајна струји мојом крви, Крепко стегни моје тело, нек се смрви, И дај ми пољупце за којима жедним...

Ја имам часове чедне, кротке, смерне, Кад чистотом трепте мисли моје младе, И у мојој души побожне и верне, Зашуморе химне, похвале и наде.

Сад кроз жиле моје струје крви разне, Ја ропћем и певам, ја кунем и славим, И корачам смело, без страха од казне, Кривудавом стазом и

душе моје миле, Јадне Прометеје без полета смела! О, ако је тако, драге душе, ако Ви живите сада за вечито време Непомичне, хлад

Нек пропадну дела! Ал̓ ко бесни хрти Немилосни дани, све јачи и јачи, Вас гоне и ниште — срце моје, плачи! — Вас, спомени моји, светли али крти. Лавеж, вика, граја.

бију ко чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара рана, опет закрвави; Ја бих да ми време дâ све моје дане, Што би редом дошли с далеких крајева, Да их све одједном, као јато шева, Пустим у слободу на четири стране!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад

Да л' невјерне не зна Турке, Бог их клео! е ће тебе преварити? дивна главо! Мој свијете изгубљени, сунце брате! моје ране без пребола, рано љута! моје очи извађене, очни виде!

е ће тебе преварити? дивна главо! Мој свијете изгубљени, сунце брате! моје ране без пребола, рано љута! моје очи извађене, очни виде! Коме браћу ти остави, братска хвало, и старога баба Пера, куку, Перо!

Да се могу разговорит, срце моје, а са мртвом твојом главом, кам да ми је! да ти црне очи виђу, очи моје, да пољубим мртву главу, мјесто брата, да

Да се могу разговорит, срце моје, а са мртвом твојом главом, кам да ми је! да ти црне очи виђу, очи моје, да пољубим мртву главу, мјесто брата, да очешљам дуги перчин, јаох мени! и јуначку чалму свежем, сестра грдна!

ВОЈВОДА БАТРИЋ Да причамо снове при кретању! Ја сам снио што нијесам нигда (мило ми је за моје оружје): ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетинскога на бијела хата кâ на вилу; ох, диван ли, Боже драги,

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

јој не поремети ни косу, ни одело, пољуби је, не у чело, као мати — већ у уста, као сестра: — Ваистину васкрсе, чедо моје! И теби срећан дан, и жива и срећна ми била!

Где је? Здрав ли је? И што ми се никада не јави, када дође, да га видим. Колико пута питам оне моје за њега и за све вас, а они или ми не одговоре, или можда ми нешто и кажу, али ја не чујем, па мислим да ми ништа и не

Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох! И опет се предаде, али једнако тихо, из страха, да онај горе не чује.

А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике, пријатеље, који се некад за срећне сматрали када би им примио поздрав, руковао се са њима, а сада: да их

— Зар да није обећао паре, и то какве, зар бих ја дао, не за тебе него за вас, моје чедо, кћер? Ко си ти? Шта си ти? Керпич један, сељак један! И зар да ти сад мени...

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних. И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља,

Ти си ми дошла са тих страна, На престо моје маште села У помпи нада и ђердана И плавог цвећа с бледа чела. И отад владаш ти, без брáна, Пространим царством

Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ. Добро ми дош’о, тренуте радости! Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз воњу земље

око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде једно.

ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне нам боје. У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ...

Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти.

Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти.

куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти. Оне ми прете, осветнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене, гадне; И понор

Па тада куда? Шта ће бити потом? „Ви, жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама хладном гробу спремам. Овде је тужно, опако и црно, Овде је тешко...

А ветар пева поезију смрти. СЕНКЕ Облаци жути преко моје главе Прелазе простор мирно; заклањају Сунце и небо, и висине плаве, И тужно греду ко зна којем крају.

Опојан, тежак мирис се из биља Разлива, — слика отежале јаве. Мирише ваздух дахом мртва смиља. Облаци иду преко моје главе. ТИШИНА Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани.

ТИШИНА Висине бледе ћуте, Јесењи сумрак рâни; Листови свели жуте. Лепи, несрећни дани. Провидан сумор пао На моје дане лако. Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ Сва четир устадоше и скидоше капе. Сердар скочи викнувши: „А, Стане, крило моје, помози ми да ухватимо брава!“ и хтједе напоље. Овдје треба објаснити нешто.

Јан видје е је то опет неки црноризац, па обрнув главу рече му: „Каните ме се једном!“ „Јан, дијете моје!“ викну свештеник, а фењер му испаде из руке.

„Куку мени, јадној!“ кукаше му кћи. „Убише га!... Ао мене, Милуне, дијете моје!“ рече сердар стењући. Као да јој се ледени шиљак у срце утече, тако јој би, јадној дјевојци, чујући ријечи.

Помишљајте на што вас опомињу, на страшно проклетство, ако не услушате наредбе моје!... Кривац ће остати. Води га у манастир!“ рече перјанику.

Откуд да зна! Ако је бројио туђе, своје није!“ „Некате дјецо!“ прекиде их медик, тобоже оштро, „не пребирајте моје кости. Колико их је, да је, све су на мјесту; изгубити се неће ниједна!“ „Не, валај, док си при тој памети!

„Па некаква амајлија, шта ли, Јанкова. Донио је Озринић. Бјеше му тамо остала!“ „Живни, дијете моје, живни да постављамо. Вријеме је већ, мним, да се вечера— Милица!... камо је камо људи... Ђе је Милун?

Јавио сам им био своју намјеру. Одиста, пошто мене тамо нестаде, власт ће бити обзнанила и остале моје домаће. Овај мој пријатељ, не бјеше тада у Котору, но је служио негдје далеко, нити је знао шта ја учињех.

“ Он размота и стаде преводити са ческога: „Драги брате, Није треба да ти потанко казујем моје стање. Све јаде што поднесосмо од нашега дјетињства па до твога поласка, да је те све јаде збити уједно, они би били

Стрико ме тјешио сваки дан. Залуду ме тјешио. Ево ми данас каза што је учинио за тебе и да ти могу писати. Писмо ће моје, с његовим заједно, стићи у Котор на твога пријатеља Адолфа Б* кога се и ја сјећам.

Не знаш ти ко су они... Па и да није тога, врнути се нећу нипошто, никад, ни за какву...“ „Нека, нека... како узоћеш моје дијете!

Забоље га то, па је загрли и стаде је љуљушкати на својим руњавим, раздрљеним грудима. „Нека, моје дијете, умири се... Реци само једну ријеч своме тати!“ рече јој он неколико пута. „Пусти ме!“ мољаше цура. „Пусти ме!

“ „Не збори ми више о томе, Пејо... Није она кучка, но голубица, но моје јагње... А ђе нам је, да је зовнемо, да јој...“ „Нека сад“, рече Пејо, дижући се он. „Но чуј!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину говорим, а још рјеђе

лицима, нарочито о попу, који, кад се понуди да одржи „летурђију“ наместо попа који је остарио, одговара: „Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам!

Тако ми се траг не затро! Тако ми се уста на затиљак не обратила! Тако ми троскот на огњишту не изникао! Тако моје тијело вран (гавран) не кљувао! Тако не имао среће као црни паук у гори! Тако пепео не сијао мјесто сјемена другога!

Моја мати и његова мати на једном се сунцу грејале. Моја је мати и његова на једном сунцу тарану сушила. Моје секе Јеке, па њене Неке, ручнога девера рођени пасторак.

Ова и она кућа само што нису моје, а остале еве су туђе. Показује докле је снијег лани био (рече се у шали кад женско, идући по роси или по блату,

Што је моје нек је код мене. — Рекао оџа кад је увече вадио исто јутро посађени лук. Да бог да! али како ја знам...

“ А кад личина пукне и они попадају, онда оно реку. Вала, свети Клементије, климаћеш ти око моје куће, а ја ћу одсад славити светог Николу! — Прича се како је свечар који слави св.

— Ено га чека с врећом напоље. 8. О БАБИ 1 Питали злуреку бабу: где су јој зуби? — У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло?

— Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам. 5 Питали латински попови попа црногорскога: — Ко је Мелхиседека родио?

На смрти својој он им подели све своје благо, рекавши им том приликом: „Ћери моје, овим новцем треба да учините какво добро своме народу“. Па онда умре.

низ улицу; — ненавидници и ненавиднице низ улицу; — бјегунци и бјегунице низ улицу; — море и вјештице низ улицу; — а моје челе пут истока уз улицу. Ни на мору моста, ни на псу рога, ни на длану длака, ни на моје челе урока!

Ни на мору моста, ни на псу рога, ни на длану длака, ни на моје челе урока!“ С ПОЛАЖАЈНИКОМ 1 (Кад уђе у кућу, полажајник скреше бадњаке, тј.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ — „Бог ти помогао синко.“ — „Били и ја могао ту мало самљети?“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.

Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што се просуло у море. Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде

Онда се брже боље вратим натраг; кад тамо, а то лисица дошла, па вади мозак из моје главе, те једе; а ја полагано ајде, ајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уллаши,

“ Говедар каже опет: „Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери.“ Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар. Сад постане чудо још веће.

ч. од године 1842 с потписом на крају И. С. (Јован Суботић), и ова се од моје највише по том разликује што у њој о крави нема ни спомена. Г.

Кад сијач у вече дође кући, он повиче на снахе: „Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу.

” А змај му одговори: „Моје је име Младен.” Онда му Стојша рекне: „И ја сам најмлађи у оца и мајке;” па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду

Кад он то види, уплаши се па отрчи своме господару и каже му: „Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш.” Господар дође, и кад види какво је Бог чудо учинио, онда му рече: „Није фајде, мој синко!

Кад изиђе пред цара, рече му: „Светли царе! Ето твоје сабље, а ево моје главе. Ја нисам дуго време имала од срца порода, пак сам се молила Богу да ми да да затрудним макар зми | ју родила, и

већу страву претрпео него пређашње обе ноћи: ту је била страшна лупа, вика, звека ланаца и страшни гласови: „Тај хоће моје царство да прими!

” Овај га стане одвраћати: „Немој брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан какогод ти урадиш.

” А он свакоме одговараше: „Браћо, Милице моје синовице.” Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

и преподобног оца нашег Саве, за дом двојици или тројици, по речи Господњој: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам међу њима.“ (Мт.

Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем. И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је

Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем. И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је лако.“ (Мт.

И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је лако.“ (Мт. 11, 28-29) И затим, величајући смерне духом, обећа им да ће видети лице његово, а гладним и жедним

13, 46) спомињући у преподобним својим молитвама богопочившег оца нашег и наставника Симеона монаха, и моје недостојанство не заборављајући.

много причешћивати божаственим светињама, јер много је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему“. (Јн.

(Јн. б, 56) И затим: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи“. (Јн. б, 53) И божаствени апостол јавља: „Ко се прилепљује Господу, једно

“ (Пс. ЗЗ, 12) „Узмите иго моје на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем и наћи ћете покој душама вашим.“ (Мт.

Нека вам је и ово знано: Било игуман, било економ ако шта стекне живећи у манастиру, и каже: „Ово је моје!“, заповедам му да тако не буде, него сваком довољно следовање од манастира да буде.

Ако не желите моје поуке добре на вашу корист послушати, да другог изаберете за вођу себи, који ће имати по вољи вашој ходати и вама се

И она зла реч да се не унесе јавно: „моје“ и „твоје“, и „веће“ и „мање“, и не молити се више за онога ко је донео од онога ко није донео.

И подвизаваше се са журбом да последује Владикиним речима, који рече: „Узмите иго моје на себе, јер кротак јесам и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим, јер је иго моје благо и бреме моје лако“.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Жао ти да платиш мало мишомора! Твоја кафана, твоја ствар! Ал моје радно место, оћу да буде чисто и испеглано А не да се пресецам сваки час!

(Излази) ЦМИЉА: Да ми је димам неку собицу, собичак, макар најмањи, два са један, па и мање ако треба, ал нек је моје, да накупујем суботом новина, па до понедељка да не откључавам! (Наставља да преврће столице и да чисти.

Ал код мене крушка не значи јабука! ЦМИЉА: Значи тако? АНЂЕЛКО: Тако! ЦМИЉА: Стићи ће тебе моје сузе! (Одјури у кујну) АНЂЕЛКО: Ајде, за свашта нос у кецељу!

АНЂЕЛКО: Ниси ти толико на крај срца. ИКОНИЈА: Говорим за твоје добро, ја сам моје прегурала. Да се ожениш, да се окућиш, па да те поставим овде, за шефа сале... АНЂЕЛКО: Сале!

Цмиља се враћа Иконији, која, код шанка, покушава да поврати Јагоду.) ЈАГОДА: Од моје руке, несретник, да погине! После свега! ИКОНИЈА: Ајде, попи још једну, лакнуће ти!

А ја животарила на празном пасуљу! Да за њега приштедим! Па она да ме назове курветином, а гоји се, курва, од моје курвинске зараде! и он још да је узме у заштиту! Коме се не би земља отворила? Иконија!

И кога сам ја само нашла да молим! Какви људи, кад из њих ни једну сузу, Ни једну реч самилосну да исцедиш? Ја ћу моје сама да понесем! Сама! И да понесем, и да изнесем! Друже!

ТАНАСКО: Па то је гука са ноге овог овде, што је сарањен! МАНОЈЛО: Раскопчавај се! ТАНАСКО: Ево моје ране, госкапетане! Рафал укосо, од пупка према десном рамену! МАНОЈЛО: Шрапнел у трбуху, лакат размрскан гелером!

Рафал укосо, од пупка према десном рамену! МАНОЈЛО: Шрапнел у трбуху, лакат размрскан гелером! То је моје! Откуд на теби моје ране? ПРОСЈАК: Ја сам хтео да помогнем, шта вичеш... МАНОЈЛО: Ти да помогнеш?

МАНОЈЛО: Шрапнел у трбуху, лакат размрскан гелером! То је моје! Откуд на теби моје ране? ПРОСЈАК: Ја сам хтео да помогнем, шта вичеш... МАНОЈЛО: Ти да помогнеш?

Нико ни једне огреботине! Мртви, а устајемо као да смо живи! ПРОСЈАК: То сам ја све у моје тело примио! То, што сте устали здрави, и као живи, то је моја заслуга!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му

ЈОВЧА (тронут): То ми је, дедо, све. То, моја Васка, то је све што имам, што сам имао, и што ћу имати. то је све моје, и ништа више. ВЛАДИКА Ако, ако, Јовчо. Нека ти је жива, здрава!

Ех, кад бих ја био њен, на твом месту! Али, шта и мени, код мојих снашка, фали? Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не трпим, не мучим се гледајући као он.

(гледа у Циганку, у очи њене, израз му постаје све блажи, заноси се у успомене о Васки пре греха, шапатом): Све моје, све... Не дам... (Сети се греха Васкиног, плаче): Ћут, ти! ЗУЛФА (окрене само поглед од њега, заклања се руком).

ЈОВЧА (тресе се у силом загушиваном плачу): Дрвце моје... све моје... не давам... В Крај вароши. На крају Васкина кућица: проста, сниска, ограђена каменом и, као све

ЈОВЧА (тресе се у силом загушиваном плачу): Дрвце моје... све моје... не давам... В Крај вароши. На крају Васкина кућица: проста, сниска, ограђена каменом и, као све забачене куће на

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Проливају очи моје слаткосрдечне сузе припознанства и благодарности кад год размишљавам велику милост небесног промисла, у коликим

Од колики[х] 6едствованија и напастеј избавила! И колико крат моје совете и намеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила!

Од колики[х] 6едствованија и напастеј избавила! И колико крат моје совете и намеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила!

и радост кад год помињем срдечну љубов и прија|тељство моји[х] љубезника и љубезница, благодетеља и благодетелница. Моје исте слабости и погрешке, премда и[х] се стидим, и од који[х] ни до данас нисам се избавио, ползују ме кад и[х]

утољавати се и умиривати, не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому.

Ово ми је сад моје најмилије упражњеније и најдражи посао: или разговоре учени[х] људи слушам или премудро написане књиге читам, или

Рад би[х] са свим срцем науку и просвештеније разума, које сам од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад,

Уздам се, описујући разне обичаје народа и људи с којима сам живио, да ћу моје читатеље ползовати. Добре обичаје похваљујући, радићу и сваком препоручити, а зле похуђавајући, у омразу довести.

Познао сам искуством, находећи се од младости моје у разним опстојатељствам, шта је полезно, шта ли је вредно било мојеј младости.

Но, и у овом, моје слабости, моје погрешке и будалаштине дале су ми на конац познати да сам слаб и неразуман. А сврх свега, света наука,

Но, и у овом, моје слабости, моје погрешке и будалаштине дале су ми на конац познати да сам слаб и неразуман. А сврх свега, света наука, божји дар,

Не могући, иначе, возответствовати њи[х]овој слаткој љубави, облекчаћу прси моје јавивши свету моје припознанство и благодарност к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ Послије вечере Наћвар зовну Балегана: — А, Грго, а ди је оно моје дите? Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта?

дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обикâ у манастирини? Како ли га пази стриц Наћвар? Кнез је погледа зачуђено.

Кушмељ зинуо, те га жена гурну. — Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори. Не видиш ли да је вратрова порука! Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.

Јето ти како је било... Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина.

Јето ти како је било... Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина. — Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја.

— Шкопићу! — викну фра-Тетка. — Шта велите? — одазва се Мачак. — Ајде ми донеси ону кутију прашка из моје камаре! Заборавија сам га, а триба да га пијем с вином! Мачак немаде куд ни камо.

Одатле отиде на чесму, гдје сједе и заклони лице рукама, говорећи: — Боже и свети Вране, опростите ми моје неподопштине! (Ову ријеч бјеше научио у манастиру.) Дајте ми вримена да се покајем, да постанем добар дијак!...

Фра-Брни не оста друго, но да легне и он. У сумрачак пробуди се Наћвар њешто вољнији. — Дижи се, Иве!... Устани, моје дите, и донеси воде! — рече благо. Бакоња, јако зачуђен, пође.

— Ајде, моје дите, попи мало кавице, па отиђи у цркву, да пољубиш гвардијана у руку, па се одма врати. Ако те фра-Баре (Вртиреп),

Кушмељ би пријатно изненађен видјевши колико је Бакоња нарастао за годину и по откад се не видјеше. — Липо моје дите — рече он, пошто се пољубише. — Немамо кад, ћаћа, него само мало ричи!

оци о смрти, а кад хоћаше доћи оно што би, можда, и он разумио, тада му се примаче кувар и прошапта: — Ајдемо, дите моје, јер не можемо дангубити. Триба нам очистити рибу и умисити какво посно тисто!

А Тетка ће њему тужно: — Не брини се за моје здравље, Брне брате! Опрости шта ћу ти рићи, али има причи, млого причи ствари за које би ваљало да се бринеш!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ова песма споро улази у тмину: Ја не видим више од ње помрчину И осећам само тешки тамни звук Како моје руке вуче у даљину.

Жута мрљо, Под којом сам се жего, чистио и прљо! (На некој падини сад у житу, ражи — Једна сама булка моје око тражи.) Слобода је усамљеност, ал не лечи. О тежи је мук од тешких речи.

) Слобода је усамљеност, ал не лечи. О тежи је мук од тешких речи. БЕЗ ЉУБАВИ Кад ће снег из моје главе да престане: Већ ми место срца куца комад целца. Празан сам и бео као дно кречане.

Ја никад са душом овако блажом Не стајах под небом горд, а мали. Гле: златно кубе сред ноћне воде. (То моје срце блешти у мраку.) Ја као да видим: по житу и маку Словенског себе који оде.

КУЋА Буди ме пијук преко пута: Још једну драгу кућу руше. Опада њена боја жута — То чисто злато моје душе. Већ видим ров са новим каблом: Пашће у подне липа стара. (Ишчупаће ми са тим стаблом Најдражи мирис мог олтара.

Кроз моје гране да посматрам плавет (И загонетку птица успут решим) Па да се пред сан туробно насмешим Што сам кроз живот прошао

У глув свет сам зашо: у сиво и сиње... Нешто се у мени прену, ко од треска: Буде се шакали из моје пустиње И гоне ме, лудо, преко свога песка. УМОРНА ПЕСМА Где неста страх пред светом ту и песма преста.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам.

И узми пушку. — Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се.

Чврсте, крупне и топле дојке. Моје, увек би помислио. Сада се ничему више не радује. Издалека, мучно се пробија и кљуца — ничему, а вилица заигра као

— Толе, нек ти је пушка у приправности! Чујеш ли шта ти кажем? Налокао си се ракије, па спаваш. — деце ми моје, најбоље је кад немаш дуката. Кад немаш, ништа кад немаш! — Престани ноћас! — Ја... сиромах к сирће.

Он ће наследити моје име у странци, биће одмах познат, поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без

Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.

Нека изгубимо хиљаду дуката, реч Катића не сме да се погази. — Реч? Чија реч? Моје су паре и моје су речи. Ја сам живот сатро у раду и по путевима, сваки дукат крви ме кошта, па ћу сада, због твоје

Нека изгубимо хиљаду дуката, реч Катића не сме да се погази. — Реч? Чија реч? Моје су паре и моје су речи. Ја сам живот сатро у раду и по путевима, сваки дукат крви ме кошта, па ћу сада, због твоје политике... Не дам!

Уосталом, нисам имао шта да издам. Ти водиш своју политику, а ја... (Важнија ти је радикалска демагогија од моје среће.) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела.

Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући.

Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући.

И то је братски! — Ја, Ђорђе, тражим само оно што ми по закону припада. — Закон?... Ја сам закон! Све је моје. Само преко мог гроба можете да се делите. Аја ћу још да живим!... Обојица сте једнаки!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Време је да Златопрста пређе у моје царство — рече једнога дана Царица Источног царства, с чијом се моћи нико није могао мерити.

— Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова. Овде су врапци плави, али моје време измиче: узми прегршт семенки и иди, много је болесних и несрећних на свету...

Шта све није чинио да му помогне, па ништа! Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало. Шта сада? — Немоћне су ту моје траве, моје речи — јаукну у себи Златуусти. — Можда би Звездан помогао?

Дете се, наочиглед свих, топило, нестајало. Шта сада? — Немоћне су ту моје траве, моје речи — јаукну у себи Златуусти. — Можда би Звездан помогао?

— Ја сам она Златна краба о којој си причао! — рече изненада људским гласом. — Много си моје деце спасао, тражи од мене шта хоћеш! — Краба заћута, али и дечак није могао да изусти ма и једну једину реч.

Постао би богат... — Шта ће ми богатство? — прибра се дечак. — Последњи пут те питам, јер већ истиче моје време: шта је то што желиш изнад свега на свету? — Да будем виши! — кликну дечак и занеме од узбуђења.

— Продај га, па пођи у свет. Много је других градова... — Шта ће ми други градови? Довољно је мени моје двориште, мој ђерам и мој орах!

— Поздравите ми оца и мајку! — рече. — И реците им да се не враћам. Не тиче ме се ко ће владати царством! Ово је моје царство и мој дом! — Принц се окрете према кући.

Момогао си ми, помоћи ћу ти! Ово пред тобом тек су прва, Бакарна врата! Моје је да пред њима чувам стражу, али пропустићу те.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

могао да влада оним тренуцима у песми кад Хасан-паша, кажњен за своје силништво губитком вида, преклиње: Нек ми врати моје очи чарне!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Амо милу руку, Младости моје то узглавље меко! дуго нам има до у тиху луку, Острво мира и сад је далеко. Катарке стоје гордо на тој води Што значи

Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало! Амо и ти, танано гудало! да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одла'не у грудим': Та пуно је и

зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје!

данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док

Онамо, 'намо! да виђу Призрен! Та то је моје - дома ћу доћ'! Старина мила тамо ме зове, Ту морам једном оружан поћ'.

Ал' сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!

Ој Карловци место моје драго! К’о детенце дошао сам амо; Игра беше једино ми благо; Слатко звах ја мед и смокву само.

седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!“... Па у крчму, те до зоре, Коло игра, песме с' оре; А у зору с' зајухуче, Удри опет ка' и јуче.

Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!...

Он ће са мачем доћи Кад куцне једном час Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво! Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то! XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави!

Он ће са мачем доћи Кад куцне једном час Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво! Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то! XИИ 6 Често те у сну снивам, Моја љубави!

ми, кажи, Како да те зовем; Кажи ми, какво Име да ти дам, Хоћу ли рећи: „Дико“, или „снаго“, Или ћу „лане“, Или „моје благо“; Хоћу ли „душо“, Или „моје драго“ Кажи ми, какво Име да ти дам!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

на свијетла крила, распали се пламом бесмртности, скини мене са очих мојијех непрозрачну смртности завјесу, тупе моје отргни погледе од метежа овог ништожнога, уведи их у поља блажена, у творењем освештаном храму, - да опширну видим

Кратке моје обратим погледе у просторе небесне равнине: погледи се у прелести топе, а језик се од чудествах мрзне.

“ „Изабрано моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који

Сатанине мрачне намишљаје види моје свевидеће око: он је буну зажећ намислио на равнине неба опширнога. Слијепа му смјелост показује да ће ваше силе

Грка су ми сва блаженства неба док постигнем моје намјерење и правило друго бићу дадем; не познајем име свемогуће, с којијем ми толико грозите.

Мога бића чита сам причину и судбину моју свуколику и дружине моје благородне. Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је

Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу сачинимо и гордости метнемо

Два војводе, вјерне моје слуге! хуче страшно адски урагани, а вулканска мрачна грла јече, ричу грдна тартарска страшила, звече ланци с

Божествену моју душу њежну забољеће судба човјеческа: ја ћу слово моје возљубљено у плот људску посље облачити, послати га да избави људе и законом свете моје правде помрачене осв'јетли

човјеческа: ја ћу слово моје возљубљено у плот људску посље облачити, послати га да избави људе и законом свете моје правде помрачене осв'јетли умове. Ја сам отац и свјетило правде!

Попа, Васко - КОРА

обавијај ми се око ногу Не заноси ме Ти си будан језик Седмокраки језик Под мојим стопалима Не идем Дисање моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о

се око ногу Не заноси ме Ти си будан језик Седмокраки језик Под мојим стопалима Не идем Дисање моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о зубе Осећам мрак чељусти Који

што се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу моћи да те склоним Из твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој измишљеној шетњи Неочекивани понор Између наших речи Копита што тутње Под сводовима

невидљивој решеци Пред уснама твојим Наге речи ми зебу Отимамо тренутке Од безобзирних тестера Руке се твоје тужно У моје уливају Ваздух је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом носи Путем који не

грудима својим Голубове окупљаш У радости мојој беле Цигарету мојих брига У срцу своме гасиш У грозду тамјанике На моје усне чекаш 17 У мору бих спавао У зенице ти роним На плочнику бих цветао У ходу ти леје цртам На небу бих се

сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По излозима Усне моје траже Твој осмех На раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не осећаш Празнина те је загрлила По

раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не осећаш Празнина те је загрлила По трговима Суза твоја тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа

се сав у сунце Над твојим ружним сном Отвараш ми широм Све прозоре на челу Берем за тебе беле Локвање из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју

шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних!

За дан два та соба доби свој стари изглед и уређај. У њој је био смештен главни део моје библиотеке, ту је стајао и писаћи сто, а поред њега беше удобних кожних фотеља и свега осталог потребног или корисног

Приступило се и раскрчивању рушевина штампарије у којој је отштампано моје научно дело, а тим послом се отпочело баш на ономе месту где су њихови табаци лежали затрпани.

Тај мој спис нашао је лепа пријема не само у нашој, већ и у страној лепој литератури. Моје дело доживело је три српска и два немачка издања.

Зато ме моје путовање одведе у давна времена када су положени први темељи оне науке из које се развише све остале егзактне науке, а

Радило се, дакле, о једној драмској сцени чија радња је била плод моје уобразиље. Да би та радња била жива и занимљива, уплео сам њу и неке споредне, махом измишљене, личности или себе

Ти подаци претстављали су кулисе моје позорнице и њену гардеробу. То трагање било је занимљиво, а када је успело, стварало је уживање што га осећа сваки

верну слику куће у којој се родио Исак Њутн, а у њој му синуле прве замисли његових трију епохалних проналазака. Моје занимање стварало ми је илузију да путујем, иако се нисам удаљавао из своје собе за рад.

Предмет моје дисертације био је један од проблема Механике. Зато набавих класно дело Ериста Маха о развитку те науке.

Он седе опет на камен, а ученици се збише још јаче око њега да би га што боље чули. Питагора поче да прича. „Моје родно острво Самос налази се пред малоазијском обалом недалеко од оног места где лежи лепи град Милет, са којим је мој

Питагора га помилова по црној коси. „Драго моје дете! То не беше тако лако и једноставно као што ти сад замишљаш. Да бих могао ући у Саис, тадашњу престоницу

Тада им испружи стопало своје десне ноге. „Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго! - Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах.

— Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. — И вечерас ти то исто понављам. Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету.

Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако није могао ни заборавити.

“ Ја не говорим о изванредним природама... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно

Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу. Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио.

— Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није засузило.

— Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није засузило.

је на грудима, обећавао рај у који ћу је увести, и колико су стотина мојих врелих писама под заклетвом потврђивала ово моје обећање у које сам сâм најискреније веровао.

Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав живот, који не познаје борбе и искушење, није било потпуније.

А дивно је и невиђено било онога дана кад је он с пуком улазио у Нови Сад. Цела варош подигла се беше да их дочека. Моје нестрпљење да га видим, кад сам сазнао да пук туда пролази за Суботицу, не може се описати.

Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало.

Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после? Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину која га

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно.

Некако су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева

сваку тежину и сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева ужета...

Лијева страна куће била је сумрачна, преливена плавкастосивим освијетљењем, сјеновита. У тим сјеновитим собама моје су тетке проводиле свој невесели, безмирисни живот, као оно пауново перје у вазама од лажног малахита по угловима.

ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе. У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре.

Још и данас морам да извршим свјесни напор како бих из представе моје мајке отјерао ту наметничку птицу што јој је сјела на раме.

Ту се окупљала читава обитељ о доручку, о ручку, о вечери. Моје двије тетке допловиле би из својих одаја посљедње, кад су већ сви посједали за сто.

Ето такве су биле и моје двије тетке. Усидјелице већ по рођењу, рекао бих по рођеном таленту; и, чинило ми се, стално истих година.

Али ипак, учинило ми се, нешто мање ведрим него на почетку. Можда је на њ бацило сјену моје гануће. Такнула ме његова љубазност и обазривост, коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању

На њему сам видио, уобличено и вањски уочљиво, моје рођено унутрашње лице, моју властиту затајену нутрину. И мада сам ја њега настојао да унеколико утјешим, да ја њему

Поглед јој је био далек и замишљен. Нисам успијевао да привучем њену пажњу, и на моје упорно зивкање одзивала се далеким, слијепим гласом.

И да то, штовише, и јест њена права бит, да у том и јест права моћ музике, и њена права вриједност. Из те моје преосјетљивости за музику (или, тачније, за звукове) моји су у детињству закључили да сам јако наклон музици, и

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Ко, зар Јевђовић?... Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«... Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш...

И шта да радим сад? — Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити.

— Шта, зар нећемо сутра ? — запита чудећи се. — Сутра, ја како. Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде. Сад треба стићи на место, па чекати.

Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку. — Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је’ вака девојка изабрала мога Ђуру.

»Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... — Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.

И знаш ли још шта? За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана ; а видиш, ја их теби говорим

Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено. Ја како, брате! Моје дете неће бити хајдук. А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак...

— рече малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. — Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.

Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. — Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица.

— одговори он, и одмах се покаја што овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. — Па добро, али што ти кријеш од мене? — Море, шта кријем!..

— Ти си мени све добро моје ! А ове варошке... ништа... Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђуричину.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју. Петар пристане и пође с њом.

Али се старац наљути па рече: — Богме нећу још, него ми продуљи још триста година, или ми дај моје овце. Кад то чује свети Петар, отиде па каже господу, а бог рече: — Па нека му још и то буде.

и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог да да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке!” па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедеме, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу.

одврати, онда му извади једно перо па му га даде у руке, и овако му рече: — Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћy онда у исто вријеме да долетим

слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш—Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћy онда у исто вријеме да долетим са свом мојом силом теби у помоћ. Царевић узме перо те пође.

соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му даде говорећи: — На ти — вели — то моје перо, па кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћy ти онда доћи с мојом силом у помоћ.

А Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој. Онда се жена стане молити спрам сабље богу. БашЧелик, кад то види, удари у смијех па рече:

Онда се жена стане молити спрам сабље богу. БашЧелик, кад то види, удари у смијех па рече: — О луда жено, није моје јунаштво у сабљи, него у мојој стријели.

она се онда окрене богу молити спрам стријеле, а Баш-Челик јој рече: — О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш ђе је моје јунаштво! Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко.

Кад Баш-Челик дође, жена га стане опет питати ђе му је јунаштво. Онда јој Баш-Челик одговори: — Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има

Онда јој Баш-Челик одговори: — Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици

Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

То је онај живот, где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној. И ја плаках тада. Не беше ми боље.

И ја плаках тада. Не беше ми боље. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље. И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно мења; И да носим облик, сан лепоте, вече И

Ал' бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе. Ал' бегају звезде, остављају боје.

Ал' бегају звезде; остављају боје Места и даљине и визију јаве; И сад тако живе као биће моје, Невино везане за сан моје главе. Ал' бегају звезде, остављају боје.

И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука,

са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.

и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види више предео

мука Оде нечујно преко моје главе, И појаве се сан, дубине звука И мелодијâ — тад пријатне јаве Опколе мене, и тад моје око Не види више предео од сплина: Ја се осећам подигнут високо, И тад певамо ја и виолина.

Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му посветио све моје будне сате.

Еxпериментер”, а који су углавном намењени младим читаоцима, морам да се задржим, мада невољно, на утисцима из моје младости и на околностима и догађајима који су одређивали моју каријеру.

Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске

“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.

тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме пољубила.

Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освешћење. Патио сам од чудне бољке коју је изазивала појава слика, врло често праћена јаким блесковима

Понекад би чак остајала тако постојана у простору иако сам могао руком да прођем кроз њу. Ако је моје објашњење исправно, требало би да је могуће приказати на платну и учинити видљивим слике било ког предмета који човек

Они су вероватно моје најчудније и необјашњиво искуство. Обично су се појављивали када сам био у некој опасности или невољи или када сам био

У одређеном узрасту обузела ме је манија коцкања, што је моје родитеље веома бринуло. Картање је за мене представљало ужитак над ужицима.

“ Отац је, за разлику од моје мајке, често давао одушка својој срџби и свом презиру. Мајка је разумела мушку природу и знала је да човек може да се

Ја искрено признајем да ми је требало дуже од годину дана да правилно схватим Џонсонову шалу. Моје здравствено стање је добро једноставно зато што сам живео опрезно и умерено и можда је најневероватнија ствар да сам

оријентацију, али сам коначно успео да изађем из замке када су моји пријатељи већ дигли руке од мене и почели да траже моје тело.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

СТУДИЈЕ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕРЛИНУ 136 ИX СВРШЕТАК СТУДИЈА НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕРЛИНУ 152 X ПРВИ ПЕРИОД МОЈЕ АКАДЕМСКЕ КАРИЈЕРЕ НА КОЛУМБИЈА УНИВЕРЗИТЕТУ 170 XИ УСПОН ИДЕАЛИЗМА У АМЕРИЧКОЈ НАУЦИ 187 XИИ НАЦИОНАЛНИ САВЕТ ЗА

Покушаћу да одговорим на ово питање причом о свом животу пре искрцавања у ову земљу. Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.

Ту су створили организацију која се касније прозвала аустријском Војном границом. По предању, и моје родно место Идвор било је основано 1690. године, али не на истом месту где се сада налази.

Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање

Прича моје мајке о њему, и начин на који је она то мени представила, створило је у мени слику св. Саве као свеца који је величао

Колико се данас сећам, она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање

Прича моје мајке о њему, и начин на који је она то мени представила, створило је у мени слику св. Саве као свеца који је величао

Веровање моје мајке у могућност да је, после свега, Американац Франклин ипак паметнији од свих мудраца у Идвору и прећутно одобравање

И ја сам неколико лета провео на овом занимљивом послу. То су биле моје једине летње школе и то најинтересантније школе које сам икада посећивао.

Ово моје уверење ојачавала је моја мајка изговарајући речи светога Јована: ”У почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше у Бога, и Бог

својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом деветнаестом псалму моје мисли овим речима: ”Небеса казују славу божију.. “ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.

Његово објашњење било је у складу са српским песничким изразом који каже: ”Моје срце трепери као милозвучна струна на гудалу гуслара.

Ћипико, Иво - Приповетке

објасни, па, кад му стиже сучелице, упита га, а напреже се да устави дрхтавицу у животу и гласу: — Што данас мене и моје на правди обручи? Што не рече брату да прими духан? —Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи.

Овдје станујем, — чујем за собом сгаричин глас, — а тамо спраћам моје двије козе и живо... А збиља, да видите магаре што сам ухватила отраг неколико дана, — рече ми живље и прође преда ме.

Ма немојте мислити да сам запустила своју дјецу: све сам их једнако одгојила, сви су били од моје крви..., , —А куда су вам дјеца? —Раштркаше се једно за друим по свијету... Ко зна гдје су сада!

Што је то што ме тако уз њу веже? Не могу да себи одговорим; само знам да је моје очи траже да је пошљедњи пут поздравим. Машем јој шеширом, а она ми одвраћа бијелом марамом.

Неко најпошље зовне. Он полако вуче ногу натраг и вели мирно: „Стани, моје је!” и онај час подигне капу с лијевог ока; оно зажмири као невикло свјетлости, а друго разрогачи.

А је ли те, — осмехнувши се на ме, рече живље, — било би добро да се за њ што нађе иза моје смрти! Ма само да ми га је видјети! — закључи и, побојавши се кише, обазираше се уоколо да се негде заклони.

— опази он и упиљи очимау њу, па понови: — И ради мене! .. . Што ти вали код мене? Све ти је у рукама: твоје је као и моје!... А да, заборавих те питати: јеси ли давно с њиме?... — Пусти то!... 'Ајдемо!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ова симбиоза има нешто што је специфично за источни, византијски део Балкана. Све су приповетке у зборнику Хроника моје вароши тамне.

су главе обвијене „у видике ко у саруке“, у претпоследњој песми Откровења: Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке [...].

А од четири њена дела други се завршава стиховима: Пусти, подлаче! још једна неурастенична мера натапа моје лице У болну гримасу еуразијских егзалтација... Шта су „еуразијске егзалтације“?

тоне... вечно тоне... И ритмично струји, к’о шум меких крила; Преко моје душе, сањиве и боне, Снова неког Бога расипље се свила („У мајске вечери“) Поезија Рада Драинца, за разлику од

се слегну не могу да лег (4) Ну у белу (5) Ову светлост уморну без сјаја (6) Даље се не сећам Не (7) Не речи се моје не (8) Сећају не („Сазвучја“) Готово да су сви односи између језичких јединица покренути, а и саме су језичке

Ниједно књижевно дело није ми пружило такво језичко уживање као Настасијевићева приповетка „Запис о даровима моје рођаке Марије“.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Не би баш била велика штета. ЧЕДА: Па не би за вас, могли би још ви да наследите и моје осигурање. ИX ЖИВКА, ЧЕДА, ПЕРА ПЕРА (улазећи на средња врата): Извините, ја сам два пута куцао.

(Клањајући се, одлази.) XИX ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (враћајући се са врата): Даро, дете моје, мени је чисто дошло да плачем. (Плаче.) А ти... ти ништа?

Ви ме, је л' те, нећете заборавити? ЖИВКА: Не брините! ПЕРА: Ви сте упамтили моје име. Пера писар из административног одељења. (Клањајући се, одлази.) ИX ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (звони).

Знаш ли, Живка, седимо тако у кафани, па ја устанем па кажем: „Одох ја мало до моје сестричине, министарке, на једну кафу!” А они око стола сви скидају капу: „Збогом господин-Васо!

Не знам, видећемо... Тек потребно је нешто ради нијансирања... ЖИВКА: Ићи ћемо заједно код моје кројачице. НИНКОВИЋ: Врло радо! ЖИВКА: А шта ми још препоручујете као отменост? НИНКОВИЋ: Ох, да...

АНКА: Рећи ћу, господине. ПЕРА: Ви знате моје име? АНКА: Да, господин Пера, писар. ПЕРА: Не само Пера писар, већ реците: Пера писар из административног одељења.

Па то сам хтела да вас умолим, да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца кô деца! (Пауза.) Е, па шта друго могу да му кажем?

АНКА: Ију, а што сте се ви тако лепо обукли? ЧЕДА: Због вас, Анка. То је моје свадбено одело. АНКА: Е, то ми је мило. И тако обучен доћи ћете и тамо у моју собу? ЧЕДА: Па зато сам се и обукао.

И тако сваки редом, све параграфе знам; е, па зашто држава не би искористила то моје знање? КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да

Мене су пре годину дана истерали из службе. Нестала су нека акта из моје фиоке и услед тога омело се једно извршење.

А, напослетку, нестајала су и раније акта из моје фиоке, па ником ништа, али сад се наврзао некакав инспектор на мене, те мал' ме није чак и под суд ставио.

(Љуби јој руке и сви се дижу.) ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визиткарте за успомену. (Узме са стола кутију и дели сваком редом.) Ево, ево... па то, онако, за успомену.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

заједно са собним простором обухватају и мајку, заправо мајчино присуство у кући (јер она послује у кухињи): „Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука, од којих ме задахњује мирис на чистоту и ново.

Али се и она, кад осети да тај немир долази, једноставно служи заменицом „оно” или „оно 'моје' ”, што се нама читаоцима у ауторовоме говору даје као „оно 'њено'“.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо

— Неје време за плакање, мој синко!... Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман...

— Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини. — То, да је то место моје, бре соколе! — одговори му сам поп.

— А теби није код мене било незгодно да у велике посте једеш на очи све моје чељади дебелу овновину?.. Овђе, овђе хоћу ракију!.. И ови моји људи да поврате душу!.. Било да ти је муфтија ту!..

Други пут су жандари нагнали мојега сина да однесе њихове мараме да их оперу моје снахе. Трећи пут је баш твој стриц Миленко дошао и готово на силу од жена узео гребене за вуну, па их ни до данас није

Е, нећеш, Божја вјера! Нити ћу бјежати!.. Ево сад идем натраг у моје планине, па нека судбина пресуди између мене и тебе са твојим савезницима!.. Обувајте се, ђецо, и чизме овамо!..

— „Аман, ефендум!“ — „Ћути!“ — „Аман, ако не даје закон, да се одмах вратим, само ми дајте моје жене!“ – „Е, види ти Арнауда: стар па хоће две жене и једну младу као росу... Ова ваља нама, ова млађа.

Буди Бог с нама, данас!.. Он ме топло загрли, али не подиже на моје тражење руку да ме благослови како је некада само он умео, нарочито кад гледају Турци.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

На шест хата арабиских Возила би с’ кроз ливаде. Ја бих теби сваког данка Срце моје давô с нова, Уз то приде нових двора, Дивних села и градова.

1889. МОЈОЈ ДЕЦИ (Од Бернеа) Двоје малих, сећате ме На времена журан лет: Црно ј’, плаво ј’ ваше теме, Моје застрô снежан смет. Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан.

Ох, нек’ јава буде вама Што ја сневах надом пјан. Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’

“ „Подигните превесе са слика!“ Краљ изусти, а слуге су брзе, Прискочише... уметник им крати: „Моје слике туђе руке мрзе: Допусти ми да их сам обнажим.“ То говори, један превес снима — Ох, дивоте, ко да се нагледи!

Остала му душа чиста, Срце здраво, живи плам. „Срце моје — он сад вели — Роду, својти поклањам.“ »Нови Требевић« 1892.

Парип је — јаој! — зараза, А јахач му је смрт. ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО (Из символа моје вере) Гвожђе је црно, Злато је жуто. Злато је меко, Гвожђе је љуто.

Сузе моје, бледа вило, На гусле ми рониш старе; Што залеваш незалеве, Што ли будиш понеаре? — Смрт да кунем, смрт да псујем,

Има л’ се куда? — Ако имаш крила Жено, што бледиш? — Где је дете моје? У цркву хрли! — Срушила се већем. Болници беже са постеље своје...

ВІ Ја сам, браћо, старовоља — Искре мога жара, Моје тежње, моја воља Остала је стара. Што сам негда загрлио Душом на уранку Пратиће ме црном гробу, Вечитоме санку.

“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица. ВИИИ Зашто моје гусле гуде У узаном кругу?

Имао бих, имао бих, Много, много касти. Па зашто се не угледам На високу дугу? Зашто моје гусле гуде У узаном кругу? Да ли мене каква страва Од тог задржава, Бојим ли се ја власника И њихова гнева?

»Зимзелен« ДЕСКАШЕВ И БРАНКО Кад Дескашев крочи На више стȁјало Па запева: „Гусле моје, Овамо те мало!“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као мирис тужна цвета С неког лепшег света.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

“ — С опроштењем, госпоже, моје намјереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже,

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух!

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. ФЕМА (полети на њега, пак се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати. ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.

Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће! ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.

Дакле, ја ћу зацело доћи на ручак, немојте се ни најмање сумњати, ја нисам нигда у том моје грубијанство показала. Остала би код вас до подне, но извините ме, моја Финеска...

Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје тјело слабо? ЈОВАН: Е слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! ФЕМА: То је инпретиненција!

Гледај како је суптилно Ханц, боље него гурбијанско Јован. ЈОВАН: Макар и гурбијанско, моје је, ја га нећу под старост мењати. ФЕМА: Оћеш ли да будеш Жан? ЈОВАН: Џан! Сад да ме правите Циганином.

Ево ти тринкелта. (Даде јој три цванцика.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име. АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.

Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице. МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила. ЈОВАН: Доста је и била паметна.

САРА: дакле, да дођемо к девојки. Би ли се приволели њу узети? РУЖИЧИЋ: Само лепо лице може моје сердце обчинити. САРА: Ја ћу њу таки довести.

Не завидим, на част сваком своје, Моја је сва слава стихотворство моје. ПОЗОРИЈЕ 4. ФЕМА и САРА доведу Евицу лепо накићену. САРА: Ово је мој рођак Светозар от Ружичић, који је...

Од туда моје име корен свој водит. Као што је пјенородна Венус царица олимпијски богиња, тако је ружа царица пољских цвјетова,

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Санта Маріа делла Салуте ДИС О моје сунчано порекло та потонула крв Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од

О нежна магло која ме издвајаш, ево враћам се чист на своје првобитно место. Тишино у светој сенци што снове моје вајаш хоћеш ли примити то тело уклето, које настањујем последњи и први заточеник одбегле тајне и своје крви.

ГОРАН Ноћ сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу

ГОРАН Ноћ сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним

О, испод коже млаз крви моје чезне ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања. Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису.

Лице без очију на пустоме зиду бити. Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе. Нека ми чело буде начето у лесу губом и каменом испод летње траве, ако изгубим твоје дивно лице на овој горкој

ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица. Између две горке дубине једна птица. И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве.

Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет. СЛЕПИ ПЕСНИК Филипу Вишњићу О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не

О чело моје од сна и ветра мапо! Одајем се мртав сунцу после мене јер несрећа и после смрти траје. Слепи јасно виде судбину пред

О тужне ноћи преко сна мог пале! Нек небо усни огањ и олују! У тихом се цвету неке ватре пале. О чело моје од сна и ветра мапо чудних открића виду испод коже, у измишљеној сенци цвете и лампо уместо речи која се поновити не

О чело моје о моја слепа мапо! ГРАЂЕЊЕ ПЕСМЕ Станиславу Винаверу Зимска музика свира Особино праха и кремена Опроштај сна иза

СНА Нека ме недостојног ветар обавије Куло с врхом ван времена на коју дишем Тесно је небу у птици птици још више Моје издвојено око ван главе бдије.

Петровић, Растко - АФРИКА

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике

“ Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов

Навика је најгори непријатељ сазнања, каже седи пријатељ, на моје дивљење, не толико што тако јасно закључује о ономе што се мени само чинило, већ нарочито што тако широкогрудо

У пола седам улази мој бој да ме пробуди. Не питајући ништа, и вештије но што бих то чинио сâм, он скупља и пакује моје ствари, сређује сапуне и бријаче. Вуије и ја силазимо на обалу пуну пирога, чамаца растовареног воћа.

Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било. Крај моје постеље, гуштер, кога сам ноћас пре но што ћу заспати отерао из моје вреће за спавање, лежи мртав склопљених очију.

Крај моје постеље, гуштер, кога сам ноћас пре но што ћу заспати отерао из моје вреће за спавање, лежи мртав склопљених очију. Плав, са жутим пегама и жабљом главом.

Пре но што ће сићи он мора да примећује то моје узбуђење, и у моменту када прихватим његову руку да се поздравим он ме и загрли и потапше по рамену.

Њих је живот односио из моје близине, али ја нисам никада престајао осећати њихово присуство у оном комплексу богатства које чини да нам је живот

Живот је хтео да пријатељство буде исто тако светло као и љубав, и сада, када нисам плакао за оном која је далеко, моје су сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је,

о чије се таласе одбија светлост звезда, као варнице, иако на те потоке свакако силази звериње на појило иако моје бело одело — оно исто које сам обукао да запањим госпођу Беде — траве бојадишу, по грудима и плећима, јаким обојеним

На моје посредовања, остављамо је где је, а ми наше постеље развијамо по верандама. Кувари нам спремају изврсну вечеру са вином

Оне насрћу пијане од ужаса и радости, на наге урођенике који су у кругу око њих, на моје слуге, и са презањем додирују се само мојих давно изгужваних и упрљаних чакширу.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: дивота! СТАНА: ’Ма шта ће овде таки разговор? ГЛАВАШ: Па ништа, бако, Хвалим вам само моје дворове, Не би л’ у мене дан-два остале. Та ја сам жудан госте примити. СПАСЕНИЈА (у себи): Ах!... То је он!...

Па шта си мени, сузом варљивом Поливајући плоче мермера, У занетости обећавала; Да ћеш је златом моје доламе И другим сјајем двора богатог, Као лептирка крила шареног, На свећу мамит вештом удицом, Док је на груд’ма

Па где је сад?... СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај! Груди су моје сува обала, Доле је на дну стеге храпаво, Пламен га жеже дана жестоког...

Оружја нема!... Сулејман иште Турака бесних скупе пусате? Лепо, војводо!... Баш кад бих дао, Не би ли сутра моје поискô? А то ће рећи: главу искати!... ХАСАН: Није ни тако!

Па нека дође!... ХАСАН: Немој претити! ГЛАВАШ: Не претим, Ал’ чуј ме добро, добар човече! У косе моје свака длачица На хајдучком је расла темену; Па маља она што је у сану Још ове ноћи кожу пробила, И та ми иште

Да га не буде!... Да га нестане!... А мога тела свака честица Чаур да буде турског олова! А моје главе тврдом лубањом Нек’ деца ваша воду захићу, Да њоме поје ждребад арапску Што ће по пустом пољу скакати, По

Станоје гледа око себе. ГЛАВАШ: Ње нема ту!... Где је?... О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи!

Из које беже слепи мишеви, А шкорпије се крију пажљиво У пукотине влажног камена, Да не би онај ваздух дисале Што моје груди цепа надвоје... (Почивка.) Спасо!... Нема је!... Ал’ шта је ово?

ДРУГИ ТУРЧИН: Не дам је теби. Од мене ће је паша тражити! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Даље одавде, сви! Од моје пушке паде Станоје, Мој ће му ханџар главу рубити!... (Споља се чује пуцање, ларма и псовка итд. Турци упрепашћени.

Ти!... Станоје! О, шећер-уста моје љубави! Као рудника хрпе богате Што ветру нуде скупу прашину Са којом би се тешки престоли Свију владара могли

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Скидоше ми моју добровољачку блузу, моје опанке, моју црногорску капу, одузеше ми моју верну пушку, па ме умундираше по штапски, обуше ми руске чизме од јухта,

У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.« Овај ми телеграм даде повод да према материјалу, који имам при руци, разгледам какав је тај

— О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан — то је моје правило, и ја га це свето држим. — Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама.

000 бораца. Овакав је био размештај наше и непријатељске силе пред шуматовачку битку. Но да продужим моје причање. Елем, пројурим на коњу поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку

? Ви командант смете пећи да не знате где су вам трупе! То не може бити, то не може бити! — Молим г. ђенерал, моје одељење у јучерањој борби било је потиснуто.

и продужи своје псовке и проклетства: — Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову несрећну земљу, где ме нико не слуша: моје се наредбе не извршују, моји це планови намерно кваре. Нико не слуша, а сви резонирају. Проклети резонери!

! Ви мислите војници су такве цепидлаке као ви, па ће им чак то пасти на ум да мудрују шта све могу значити моје речи. Они су радосни што ће моћи сити да се наједу крметине и ни на ум им не пада да резонирају тако далеко.

Кад сам доцније говорио у Параћину са пуковником г. Драгашевићем о смрти мајора Велимировића, и изразио му моје чуђење да је покојни Велимировић тако јако примио срцу речи једнога ђенерала, о коме ни сам није имао бог зна како

Он као да је разумео моје чуђење, јер рече: „Извините за кръпкое выраженіе и неудивляитесь что я передъ вами такъ откровенно говопю; я васъ знаю.

— И ако је. Шта ми га ту жалиш? Разносе и моје код куће. Бајаги ти је тамо нама у Шумадији боље. — Мопе, бар тамо код нас нема војске.

настојавате на томе да продужимо отоичњи започети разговор о рату, онда морате бити спремни на веома дуга објашњења с моје стране. Па да вас не морим? А? Комаров се намести удобније у својој наслоњачи. — Говорите само даље.

Ако ви тако узимате ствар, онда се моје »револуционарно« гледиште од вашега »противреволуционарног« веома мало разликује.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!

осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.

га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.

“ ИИИ Мој је живот тужан пустолина грдна, Моје ломне груди порушена црква, Увенуло цвеће по гробу се њија — Кâ да га је љута отровала змија; Побегле су тице од

ти их златиш, Теби лете — ти их вратиш, Дивље ти се птице чине, Не познајеш јаде њине, Склапаш од њих очи своје — Моје среће до два врутка — Мила ружо, душе душо, Шта ти желиш тог тренутка?

ИX Рузмарине, не мириши туди, Да се моје злато не пробуди, Само цвати на дикини врати, — Дођу л’ свати, ти ћеш мирисати.

X Девојчице, немилице мала, Што си моје срце оковала? Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те загрлио, Прехитрио — па

“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије. Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда.

Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда. Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје, Пева ли ти златне наде И румене уздисаје?

ми, кажи, Како да те зовем, Кажи ми какво Име да ти дам, — Хоћу ли рећи: Дико, или снаго, Или ћу: лане, Или: моје благо, Хоћу ли: душо, Или: моје драго — Кажи ми какво Име да ти дам Све су то мила Имена и лепа, Којима Србин

ми какво Име да ти дам, — Хоћу ли рећи: Дико, или снаго, Или ћу: лане, Или: моје благо, Хоћу ли: душо, Или: моје драго — Кажи ми какво Име да ти дам Све су то мила Имена и лепа, Којима Србин Своме злату тепа.

Је л’ с осмеха твога лица, Ил’ с ведрине душе моје, — Нек је ведро свуд по свету, Па ма откуд, свеједно је. Није туга моја друга, Сто ме јада не савлада, Моја ј’

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

У мојој чети рањена су два војника. Баш на одсеку моје чете налазила су се лежишта оне рововске батерије чијег су командира Бугари изболи ножевима...

Кад сам легао, он поМисли да сам заспао, па сад може. Да изиђе, погинуће... И онда — више моје главе. — Шта си му радио? — Ништа. То исто и мене сналази, и све остале...

Уверавао сам себе да овакав сан не бих сањао да нисам видео змију. Али зашто баш на мене да наиђе змија!... Моје размишљање прекрати ордонанс, који ми јави да ме зове командант батаљона.

Војници су је дизали. Рука ме је све више болела. Од радости и болова сузе су ми текле. Око моје мишице нарастали су завоји. Огрнули су ме најзад шињелом. — А где су се Бугари разбегли? — пита Мишић.

А испало је сасвим обратно. Светислав се придиже мало, па ће рећи: — Овде сад долазе моје исправке... — Молим те, ти ништа више не дискутуј са њим.

— Учо, мањ то ако ти не помогне! — добаци му један четник, студент. — Полажем оружје... Ово је ван моје моћи — рече ти мој Андра и оде.

Наредба за смрт и не треба да буде опширнија. Вратио сам се утучен... Седим и размишљам, услед чега потиче ово моје тмурно расположење... Хтео бих да забавим пажњу ма чиме, само да не мислим више.

Окретох се уназад... Наступао је други стрељачки строј. Бугари пренеше ватру на њих, преко моје главе. Војници су падали као покошена трава.

Најзад су ме спустили. Чујем жагор људи. Неки се надносе нада мном и загледају ме. Слушам како спомињу моје име. Једва сам разазнао да су ти људи наши четници, који су се сада повукли у резерву. Дошао је и лекар.

Он хтеде да пређе и ја га подигох на дрвцету. У том моменту баш звизну куршум изнад моје главе. Приљубих се за камен. Остао сам тако неко време... Сетио сам се мога мрава. Нема га нигде.

А заповест се мора извршити... Никад ми небо није било тако бистро и плаво као тада. А она шума чаробна. Моје се груди надимају за животом. Одупро бих се и ногама и рукама.

Рече ми да је прешао још у девет часова. Тада ми исприча шта се данас с њим догодило. Кад је видео погибију моје, а нарочито друге чете, он се реши да не прелази. „После вас ни риба водом није могла да прође“ — говорио ми је.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

са настојањем, да колико год је то човеку изводљиво, пазим да у Антологији не остане ни најмањег трага неке моје каприциозности или могуће пристрасности при избору текстова.

Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу. Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут.

По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости! Сав се дух мој у мени прегорко вазмути, терзајући с', утроба срце ми преврати.

Потоке већ от суза лијет око моје, јербо срце жалости испуштана своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.

лијет око моје, јербо срце жалости испуштана своје: изнемогла снага сва, пун је свак жалости, јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Стреле своје на мене врази напрегоше, очи моје и срце најпре избодоше; покрај мене тко ходи слободно ме стреља, шкрипе зуби на мене, — то је свима жеља.

Косе моје на сабљу врази моји вијут и ногама тлачу ме, а по лицу бијут; чада моја прогоне, Марсу љуту дају, и тим срцу мојему

Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жалио срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к

Цркве моје пропале от слободе своје, — утјесњени левити, жалио срце моје! Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу догоне.

Врази чада к трећему обору нагоне, различними муками к западу догоне. Старешине све моје клоне се на страну, сви, по мраку ходећи, мене саму јадну остављају на муках, ах, жалосте моја! Ах, Сербије пребједна!

Хромо шчастије моје бивало и чисто в свјетје оно згибало; кто мене љубил, но в том не пребил, измјењајас, измјењајас, Ашче ли кому ја

“ Прискорбна горлице! Како озлобљајут и тја утомљајут? Одвјешчај на сије! „Гнездо моје расплетајут, — птенци моја подављајут, — тако озлобљајут. Прискорбна горлице! Где будеш пристати, помошчи искати?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Не преваристе ме, не, знам вас ја! А и да не знам — би л’ прикрит могли Суморно чело моје судбине, Врхова својих чемер камени, Угасит гранит тврдих граница Државе бедне зета дуждевог?... Али зар не знах?

А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!... ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме. Јелисавета, капетан Ђурашко, а затим кнез Ђурђе и Станиша.

СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе. ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!...

— Па да се не би залуд мучио Грабећ господство моје и власт — Из отачаства ћеш бити прогоњен! И ево сваког опуномоћавам: Да ко те нађе, види ма где У границама нашег

ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорце бих учила Тумачит мојих жеља мигове; Пламеном моје ћуди ватрене Нарави њине тврде полуге У танане бих жице сукала, Да ми на жеља гласној тамбури Под лаким перцем оно

) МИРА: Ох, жељо жива, Је л’ тебе гађô? СТАНИША: Мене! МИРА: Моје је срце гађао.... СТАНИША: Моје запарао.... МИРА: А моје закрвавио, Мој бели дане!

) МИРА: Ох, жељо жива, Је л’ тебе гађô? СТАНИША: Мене! МИРА: Моје је срце гађао.... СТАНИША: Моје запарао.... МИРА: А моје закрвавио, Мој бели дане! СТАНИША (притискајући је к грудима): Лане!

СТАНИША: Мене! МИРА: Моје је срце гађао.... СТАНИША: Моје запарао.... МИРА: А моје закрвавио, Мој бели дане! СТАНИША (притискајући је к грудима): Лане! МИРА: Па баш где срце куца, Ту прска крв?

А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беше ужасни — Па се са муњом вихар ожени И на темену моје старости Безбожну свадбу грозно славише. Изломише ми старост лиснату, Одвојише ме с децом рођеном...

БОГДАН: Ах, оче! (Хоће да га пољуби у руку. Радош га отисне.) РАДОШ: Одлази даље, срамна неверо! Даље, подсмеху моје старости! Даље! Ил’ ево кажи гласом покајним Да ћеш се стидет срамне издаје И вратит себе своме оташтву...

БОШКО: Наћемо, оче, Па ма се знали турчити! РАДОШ: О гнусна часа бедне старости! О подле деце оца Србина! Љубави моје срамна изрода!

Или ти где си, мајко њихова, Да их прокунеш млеком мајчиним, Којим си клетву моје старости На меким груд’ма трудно дојила... У Турке, зар у Турке? Ха, у пакао!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге! Јаче моје мило баче од те ваше јадне краве! Ћа, кравуљо, нагрдуљо!

Плачем и јауком не ожали се погибија снаге моје и лепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја!

Плачем и јауком не ожали се погибија снаге моје и лепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја!

Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом

Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје! Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу

Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја... Силом је одагнају с гробља, али се она

врана и гавранова, па би као упола јаукнуо: — О ви црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте се крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом.

па би као упола јаукнуо: — О ви црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте се крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом.

Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и лепоте моје!...

Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и лепоте моје!...

Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го. — А ти, стриче?

— 'Ајде, роде, 'ајде... О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме. Ја хоћу да радим, ја тражим живота, Не плашим се борбе, у њу ступам смело.

Нек' моја срећа сања и на лажи. Више је волим но науке ваше: И луду младост моје око тражи, А најмудрији гробари га плаше. У дуге, кишне и јесење ноћи Крај разрушених гледам жртвеника.

И то разумем. За мене нема тајне. О, светила ноћи, Јурите, да ток вам решити не умем, Све бешње, све бешње, изнад моје моћи. Проклети предаци! Умом пуним леда Сахранисте срце, што сав живот значи.

И нема здрава места на мени. (Псалам 38) Поцрнела је кожа моја и кости моје посахнуше од жеге. (Књига о Јову, XXX, 30) Окадила сам постељу своју смирном, алојем и циметом.

(1911) ГРИФОС Ти, црвена жено, с очима од ватре, Страсна као море, разблудна кô змија, Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре, И сиктању твоме мој грч бола прија.

Ја у дивљем вриску чупам своје прси, Гризем сама себе и јаучем док те Осећам где пијеш моје мушке рси. Измрвљен и крвав, а пијан од злости, Ја осећам: понор очију ме гута, А твој луди танац прожима ми

гмижем, Ја, сулуди Јуда палог поколења; Апостолским звуком симфоније једне Певао бих химну што умрле буди, Али... моје усне за уснама жедне, А измрвљен мозак тражи смрт у блуди: Дршћући те грлим руком што сва пече, Пропињу се теби

кланцима сам а ваздух ме дави, А снег нада мном своју воњу слаже, Јер сунца нема да глечер открави; О, залуд сунца моје очи траже! У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне.

То велика душа покојникā лута. Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави'те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе!

Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више. И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То

XВИ Памтим зимско јутро, кад си сузним оком Гледала у моје очи што те воле; Хтела си да видиш у дну душе, доле, Да ли спава љубав или вешта глума. ...Гледаш дуго, дуго.

И жудим косу твоју тако меку. А чежње моје, све дубље, све веће, Очајна неман црном косом среће А око грли пучину далеку.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Удвојте пограничне страже да би му се спречио прелазак преко границе и, ако вам затреба помоћ, обратите се у моје име суседним среским властима”. ЈЕРОТИЈЕ: Аха, господине Вићо, ово није плава риба и свастикин бут?

Удвојите пограничне страже да би му се спречио прелазак преко границе и, ако вам затреба помоћ, обратите се у моје име и суседним среским властима.” ЈЕРОТИЈЕ (за време читања посматрао их је важно): Јесте ли чули, господо?

” А ти му даш, је ли? МИЛАДИН: Па оно је еспап. ЖИКА: А наука није еспап, је ли? Ко ће да плати мени моје школовање? Десет година сам ја провео у школи. Да сам на робији толико година провео, ја бих научио какав занат.

'Ајде, господин-Жико, макни малим прстом!... МИЛАДИН: Ја велим, господин-Жико, да ти учиниш твоје, а... ја већ знам моје. Има, знаш, она твоја хартија код мене... ЖИКА: Ух, мајку му, и јест велика ствар.

А шта је ово? (Вићи.) Где су хартије нађене код њега? ВИЋА (даје му): Ево! КАПЕТАН: А шта је ово, а? БОКА: То су моје хартије, узели су ми их из џепа. КАПЕТАН: Твоје хартије, дабоме да су твоје хартије! Ал' то је оно!

КАПЕТАН: Е, 'ајде то прво да свршимо. (Дреши пакетић, који је везан канапом.) ЂОКА: Ја то не дозвољавам, то су моје сасвим приватне ствари. КАПЕТАН: Гле, гле, приватне ствари.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Док живљах не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, никаквим даровима, па ни борбом ни великом силом са моје земље потиснути нити побиједити. Још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере..." Цео период од 15. до почетка 19.

Сем приповедака, које су сродне лирици, а Запис о даровима моје рођаке Марије право је ремек-дело, написао је у две драме у стиху (Међулушко благо, Ђурађ Бранковић) и једну у прози

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1856. СТАЗЕ Две преда мном стазе стоје: Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје — Идем трњу да се врнем.

Увређено срце моје, У вечитом болу, гневу, Смеха се је зажелело... — Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни?

— Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!...

Он ће са мачем доћи Кад куцне један час — Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје — сво, Ти ћеш ми родит сина, Да чува благо то. 2. Често те у сну снивам, Моја љубави!

А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје — сво, Ти ћеш ми родит сина, Да чува благо то. 2. Често те у сну снивам, Моја љубави!

1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко! Моје груди помоћ ишту, Испаране на бојишту. Помоћ, помоћ, Црногорко!

1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко! Моје груди помоћ ишту, Испаране на бојишту. Помоћ, помоћ, Црногорко!

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али

Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи, Па се, место срца, ухватио лед.

тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи, Па се, место срца, ухватио лед.

Са зумбулом, Шарен-рајем, Рајским мајем, Цвећем, миром, Са лепиром, Летимо ти ми Срца топити — Ћију ћи! Моје тице мале, јадни сиротани!

“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени, старцу, Дајеш, млада, са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана?

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан. По златном одру девице мру, драгане болу, сестре моје миле. Путују несмехнуте за нечим што су сниле. Сâм ја. Топле пониру реке. Миришу на љиљане што прецветали лане.

БИЉКАМА Влижи се. Златна одора на њој. Смрћу позлати. Мирисне моје, топло ли умирете. Раскош је ово и у мени сете. Кропи у јесењи дан.

Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.

И до неба кад, и пакла, тежи тим срцу мук. О мируј, претешко моје, ками камена мене, мукла стено. ИИ Отврднуло је, уздрхти чудно, превршиће.

4 Поглед је — пијем, И пјанећ све ме, чудно свему себе дам. Поглед је — бдијем. И пупећ у свему моје семе, самртно радостан, и сâм. 5 Поглед је — страсно за нерођени плод у земљу мајку засеца рало.

3 Загорча ваш мед, чемер заслади; потвора право моје срце тим дубље награди; — удрите, нисам крив. ПОРУКА 1 Прозрем вас: јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни

4 И кроз голет ме, у маху, дах заструји априла. У самоћи то не остадох сам: тајно је кроз потаје моје, знам, нога њена била. 5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете.

Како су најхрабрији, тамо, попадали? Како си, Јонатане, могао да подлегнеш? Срце моје, Јонатане, горком је патњом пуно. Био си моја срећа, пријатељу, брате мој.

Алилуја! ПСАЛМИ И Нек буде хваљен Господ у слави, Да живи Бог, творац моје славе. Одмаздом шине оног ко зада ми злед, Народе ми гони под моју моћ.

О дане, де прени, славо моја, Леуте дај твој златни звук И певај Вечнога Што небу гре увис. В Вечни Бог је моје видело бескрајно. У срцу нашто страх? Вечни Бог је тврди бедем живота мог. Нашто ми, нашто страх?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу? Кад не од првога сина, а оно од овога да видим снаху, одмену.

Ох, слатко моје чедо, камо од њега мајка снаху да добије! И растужујући се за њим, Младеном, што место млађег брата он се не жени, од

Зар ми је знао за детињство, младост, игру, весеље? Ништа му не дадох. А оно, чедо моје, да ја не бих била крива, види да ја не дам, па и само неће, само ми се је одрицало, мучило, патило! И диже се.

Куку, чедо! Куку, мртво дете моје! Шта мајка дочека! Младен горе са подбоченом главом, са испруженом згрченом руком, слушао је, гутао јед, љутњу.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

С. Еітрем, Опферритуѕ, 114 идд; W. Цаланд у АРW ‹17› 493; и моје радове у СЕЗ, 31, 1924, 56 идд; ГНЧ, 41, 1932, 219 ид).

Уопште, с помоћу р. врача се да менструација буде уредна (»ружо румена, дај ти мени твоје црвенило, ево ти моје белило«, ЗНЖОЈС, 7, 187). Да би порођај био лакши, пије жена цвет од столисте р. (СЕЗ, 14, 105). Сок од р.

Уѕенер, Кл. Сцхр., 4, 94 идд [ту су узети у обзир и српски обичаји!], и моје издање Петнаест српских народних песама, 166). Т. има извесну улогу у народној медицини.

И то се поје за здравље твоје и моје« (СЕЗ, 83, 1971, 221). Сабор се купи код бора као у паганска времена кад је то дрво сматрано за свето, али, уместо

Ива. Према веровању у Каставштини, сама трава ива је рекла: »Ја сторин мртвега живега, ако ме скухају и дају му пит моје води« (ЗНЖОЈС, 39, 1957, 251).

јунаку (зато што га њен »род не љуби«), обраћа се пелену као цвету којим се кити мртвачка пратња: »Ој пелен̓, пеленче, моје горко цвеће, Тобом ће се моји свати закитити Кад ме стану тужну до гроба носити«. — У околини Зајечара за п.

Ћипико, Иво - Пауци

Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви.

„Сигурно”, помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!

Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете. —Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу.

Што не би чобанче урадило? —Охладно је, — опази жена. —Изић' ћемо одмах, али да ти кажем: овдје је моје царство! ... Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде: изгледају као глава цуре, дјетета, живине...

изгубићеш ме!... — и зајеца. —Чуј, Радивоје, — поче Смиљана тихим гласом, ово је моје умиљато јање: видиш како је поплашено? Добра је она као крух што се једе, радишна као пчелица...

—Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека. —Реци јој и ти, Раде!

Рубач се разгледа, завири гдјегдје. —Овдје нема ништа, — вели. Куд ти је благо? —Крупно? —А да! —Крупно није моје, а ти ради што хоћеш... —Да видим. Војкан изиђе из куће и поведе рубача иза гувна у ограду.

'Вала ти, брате! Треба ти пара, а? Хоћеш ли? — и диже се иза стола. — Тражиш моје, — вели Илија и, плативши рачун, изиђе из крчме.

Ја се с тобом шалим јер си ми мила, као да си ми моје дијете... и ти си господарица у кући... —А тетка Пава? — пресјече му ријеч дјевојчица.

Нека реку ко им је то игда бранио? И је ли право, господине суче, да само моје општина отме мимо све друге људе? —Доћи ће и на остале ред, — вели одвјетник. —Ко вели?

Али он неће моје коже, што ће му? Земље хоће, која се сада тешко стиче... И јао ономе ко је из руке пусти: оде ли једном, нико је већ

Да, уз оваку кућу треба газда нових земаља... и бацио око на моје земље, да њима загосподари ова његова јараница, „шињора”, а њено копиле, бјеснећи да стијенама с њих гони моју дјецу!..

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Понекад ми се учини да би он некако и прешао преко моје писмености да сам ја изгледом био достојан тога умећа. Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто.

А повод је био простаклук онога ђавољег сина, онога грбавог ништака, који се најпре, тобож забринуто, загледао у моје лице, а онда је опалио.

Као да, сем ране, на свету ничега нема. Прохор Господе, да ли моје молитве уопште до тебе досежу? Да ли разабираш мој глас у мноштву убогих који те призивају? Не кријем од тебе.

Волим ли ја своје ближње по твом науку? Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене?

Са свих страна пристизале су поворке, долазио је цвет племства да увелича краљеву свадбу. Колико је моје изненађење било кад сам угледала младожењу и младу пред олтаром док је архиепископ вршио обред венчања.

Зашто људи неће да прихвате мене и моје страдање, зашто сам им тако смешан и одвратан истовремено? Да ли је то зато што им моја жртва није потребна?

ту би се истог часа створио Димитрије који би скупио око себе окачењаке, бадаваџије вратимљске, показивао би прстом на моје чудовиште, церекао се и збијао шале на мој рачун.

Умире један по један од моје браће у Христу. Ја лежим такође болестан у својој ћелији, сам, никад осамљенији и тужнији у свом животу.

Саслушала је мирно, замишљена, без трага узбуђења. Нисам то очекивао. Очекивао сам да ће моје речи одјекнути у њој на друкчији начин, да ће поцрвенети, да ће се збунити, почети да се правда и да говори како она

Па и да је одговорила жустро, узбуђено, горко, не бих се зачудио. Могла ми је рећи како није моје да турам нос свуда и да се све то мене не тиче, да је она одрасла и да зна да мери своје поступке.

Зар се у мене сумња? У моје способности? Она је, међутим, не осврћући се на мој бес, рекла просто да ће ујутру лично проверити како све то стоји.

Не верујем да су разбојници много хајали што их одозго мотри моје избечено око и што их старим хараксалом уписујем у парче избељене зечије коже.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју

А славуј пева, кô и тад, Месецу, ноћи, ружи, И груди моје мори јад, И срце моје тужи. Ал' шта је прошлост? Ко у њој Пропале иште дражи, Он мучи само живот свој И тугу своју снажи. До врага с њоме!

Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси. О, још се сећам на тај дан, Кад ми је венац дала, Па први

“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо.

Ја љубим онда, ја верујем онда, Срећне младости обузме ме крас, И моје лире дрхтајући звуци Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошлост је гробље. Преко сурих плоча Тумара седа старост.

Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди, Мој поглед исто тако кроз пусте пољане блуди, И моје желе тако, што срце у мени драже, Топлије небо траже... 1883. ЗИМСКО ЈУТРО Јутро је.

Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што

Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ. Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој.

и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ. Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој.

Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да

и с травног свога пута Туђинац хитам блед. Гле, на том суром стаблу њезино драго име Још време штеди зар? Срце се моје буди, и моја прошлост с њиме, И мог пролећа чар Али ње нема више.

Ја, збиља, на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Река савија у десно, градић се губи у даљини и тами; и моје мисли беже у недоглед. Ја сам каткад, на крилима своје уобразиље предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у

Ено, оно је прозор код којега сам данима седео и, гледајући на плави Дунав и поносни Будим, писао моје прво научно дело.

личностима овог духовног царства, а сада бих само хтео да са достојним признањем напоменем два нарочита украса моје собе за рад.

Други украс моје собе је велики романски двоструки прозор кроз који се - иако се његова окна перу у најизванреднијим приликама отвара

Та путовања која сам до сада предузимао из моје наслоњаче била су само излети полетарца из свог гнезда. Сада, када знам да ћете ме Ви, драга пријатељице, на мом лету

То је мој програм за наше путовање. Ја већ сада чиним потребне припреме. Отворене књиге покривају све столове моје собе, проучавам планове старих градова, Вавилона, Атине и Александрије, правим прибелешке, јер хоћу да Вам на нашем

Те су плочице први лист књиге наших знања о небеском своду. Оштро куцање буди ме из полусна. Ви сте ишчезли из моје близине, наше путовање је довршено.

Заморна је ствар служити се у исти мах са три разна језика, нарочито кад ти мисли беже на другу страну; моје су летеле без престанка ка поносној лепотици коју сам кроз прозор мога купеа сагледао.

Но лако ћемо се испомоћи: ја сам мој опасач продужио помоћу моје свилене кравате која има, случајно, исту боју, а Ви уздигните Вашу одежду мало у вис, па вишак дужине пребаците у бору

То што сам видео, био је врхунац Олимпа, стан богова. Моје лепо путовање тек је довршено, а ја помишљам већ на ново путовање са Вама, драга пријатељице!

Једна слика на зиду моје собе, коју често посматрам, претставља га замишљеног, у наслоњачи, у мраморној соби његовога господскога дома.

Глас стражара са врха наше катарке даје ми неочекивани одговор на моје питање. Он виче, колико га грло носи: „Фарос! Фарос!“ - То што видимо није звезда него славна светиљка Александрије.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

ВРЕМЕНА 45 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), ВОЛИМ 46 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), МРАВ 47 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), МОЈЕ СЕЛО 48 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), РАНО РАНИ 50 СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА), КОВАЧУ 52 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, НЕСТАШНИ

и на бајке које и у претходним епохама, између осталог, служе као лектира за младе: класицистичке бајке Приче моје мајке гуске (1697) Шарла Пероа писане су за васпитање и забаву аристократске омладине; почетком 18.

Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође? Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер

– Када ме каква невоља гони, Те око моје сузица рони; Ил' тешка боља када ме свлада, Да ми сав живот у муци страда; Уздишућ јако по тисућ крати'; Зовем те

Бокор цвећа Од најлепшег прамалећа; Богом цвећа мирисава, Мирис му је: стара слава! Око њега, дике моје Чиста трака од три боје, Трака вере, миља, нада, Да ће слога свуд да влада! Шта је Српство?

Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види! МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје

МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје село, Буди ми весело!

Ред је по обори, Чисто све у кући, Мислиш гледајући Господски су двори, Мило моје село, Буди ми весело! У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми

У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди

Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда.

У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака.

Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ПАРАПУТА (мумла): Моја је ово кућа као што су и све куће моје! И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе.

Погле већ колики су! (Љуби старијега по глави): Погле шврћа мој колики је! Погле син мој, побратимче моје!... Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца!

МЛАДЕН (нећка се): Ама... ХАЏИ РИСТА А не; овако мора! Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене.

И то толико да би са мене све покидале, све на мени уништиле: и разум, и име, и достојанство моје, те би можда учинио какву лудост, због које целог живота не бих могао да се накајем.

ТАШАНА Ако ти то чини добро, дођи, кад год зажелиш, к нама. МИРОН Али сам, поред оне моје манастирске усамљености, изабрао ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и већа и тежа, а то зато што сам

Да воли ово моје лице, косу, да жали за њима! Да их жали, што ће, ако сам на путу, по зими, мећави, да зебу; ако ми није хладно, ако

Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет, толико куцало.

Јер шта сам ја, који? За вас, Хришћане — Турчин, туђа вера; а опет за моје, нисам прави Турчин, јер не могу да вас мрзим онако као што вас они мрзе.

А то што си ме жалила, то ме је и убило. Мислиш ти, нисам ја бежао од тебе? Колико пута сам одлазио. Због моје песме, бекријања. Ти знаш да ми је свака кућа, особито наше, турске, отворена.

се над њом): Ево не дрхтим, не клецам од страсти за твојим телом, већ само осећам како би ми ту, код тебе, било све моје: и срећа, и мир, покој, кућа... Ето шта си ти за мене и каква! Сада мораш све да знаш.

(Слугама): Ристаћи, Костаћи, устанајте бре и ложите ватра! (Сарошу): Саг, саг, пиле моје. Сал лампа док запалам. Ох, срећо моја! Исполај на господа да ми те посла! (Отвори): Изволевај, душице слатка.

КОСТА и РИСТА (обрадовани бакшишом одлазе). КАФЕЏИЈА (Сарошу): Седи си, седи си, пиле моје. Искаш да донесем раћија? САРОШ Имаш ли добро пиће? КАФЕЏИЈА Имам, имам. Како да немам!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Он је шести син тога пушкара; њега млади пушкари уопште не сматрају братом. „И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други

Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у сваком буџаку моје куће, а сунце на небу не види... У шталу да је привежеш!...

— Чекајте, да ја још оно моје довршим. Возимо се, возимо, а она ретко да реч проговори. Дрема, види се да је увек уморна. Али ће сутра опет поранити.

После ћеш ме и тако варати — шали се — нека се бар сад зна шта је моје а шта твоје. — Е, ми тутори — наставља се разговор — ми знамо и друкчију госпа Нолу.

Лепом човеку се морају и кости видети, јȁ! На лицу мог оца, па и моје мајке, лепо се видело како је кожа по костима разапета, баш као кад неко преко фине руке обуче фину рукавицу, јȁ!

И што је најгоре, та вуцибатина распознаје шмркање моје, и ево га, подвлачи ми се као маче, и тако, ето, спасе га суза Бошка Перчиновића... Што је човек!

— Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке, иде с пратњама, и узима крајцаре...

— Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке, иде с пратњама, и узима крајцаре... Јулица ми рече и нешто горе.

— Нисам хтела да ти говорим док си била болесна. Сва три писма су од матере моје. Видиш по датуму да су дошла једно за другим, а ти си лежала.

Куд је и ја и доведох овамо да доживи ону несрећу. Али шта би и куд би без мене, и моје куће, и Тодорове доброте... Овамо-онамо, најсигурнији је Шваба. Кажу у овом крају: солидан к'о Шваба.

Нигде шљунка, нигде коштице, пропадаш као у тесто. — Види-дер, Јосо, јесу ли у предњем сицу моје чизме, па ако јесу, окрени лево у кукуруз, да видим какав је тај американац. То је Љубин проналазак.

Шта Бог да. А моје је да помажем ... Али ћу ипак још покушати да... требала сам то израније спремати. Много сам ван куће, не ваља то, не

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

онима који су више од мене о труду своме уверени; а ја, кад се у предговору штогод важно казати мора, само наводим да моје дело ништа друго у себи нема него оно што Латин каже салес ет фацетиае, Немац Wітз унд Лауне, а Србин — ми, дао бог,

Нађе ли се пак какав Диоген, који ће ме сожаљивати што сам и погдикоју лепу ствар у моје лакрдије умешао, представљајући да је апатија (нечувствителност) најприличнија за ученог човека, таковом поред

да је апатија (нечувствителност) најприличнија за ученог човека, таковом поред благодарности на вниманију моје особе јавити имам да се мени ништа већма није допало од оних Хорацијевих речи: Ридентем дицере верум qуід ветат?

Препоручујући се наклоности читатеља и читатељица, то ће рећи, молећи да моје књиге радо и млого купују, јесам с почитанијем У Вршцу, 1. априлија 1832. всенижајши слуга Сочинитељ с.р.

Но шта је то инвокација? (чујем моје читатеље питати, и примечавам да је врло паметно кад списатељи наши, мешајући латинске, немачке, француске и енглеске

половаче мајданског вина — ти ме твојом благом великоможном силом укрепи, даруј ми снагу да, сркутајући тебе, срећно моје дело радим и довршим. Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!

»Љубезни Романе« — овако му стане једном после вечере говорити — »мановеније је божје тело да ти у моје руке дођеш, и ја сам те као моје рођено дете пазио.

— овако му стане једном после вечере говорити — »мановеније је божје тело да ти у моје руке дођеш, и ја сам те као моје рођено дете пазио. За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити.

Нисте јошт? Ништа зато, ја могу и другу лулу испушити. Али ах! Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице!

Нисте јошт? Ништа зато, ја могу и другу лулу испушити. Али ах! Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице! Ја се сад сећам да ви таки кашљете како ко о лули и спомене.

Љубезни г. циникер, ви нећете у свој земљи већег почитатеља наћи него што сам ја; али шта ће ваша теорија и моје к вами почитаније против употребленија општег учинити? Јесте л’ код приљ-Рабенера видили колику силу лепе аљине имаду?

(сво моје богатство са собом носим). И фрајлица ји радо гледи, која је такођер са свилом и кадифом своје руготе покрила; шиље им

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу твога мача У корице да

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Оно је плакало са туђих недаћа и бусало се над туђим гробовима. Оно ја што је никло из тренутка моје збиље пошло је у живот под тешким теретом и посртало је под бригом.

Томе трећем, који је смејући се кроз живот и животу прошао своју стазу, поверавам да испише ове листове моје јубиларне књиге, јер он је једини видео живот.

године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну.

Једном чак мал' ми се није десило да ми пребију обе ноге, али не у тежњи да се задовоље моје литерарне амбиције. Још једна узгредна напомена.

Ни данданас се не зна како је моје право презиме, а чије је ово што га ја носим, бог ће га свети знати. Настаје, дакле, интересантно питање: ко је тај од

Кад год сам о тој околности из моје биографије размишљао, увек ми је падало на памет како то одиста мора бити добра шала умрети под туђим именом.

поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу професора

Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се

Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди

фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз добије главни згодитак.

Иначе је моје прво детињство било врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из тога доба, изузимајући извесних ситнијих авантура.

ствар која ме је у то доба нарочито нервирала, то су биле породичне конференције, које су редовно одржаване око моје колевке. Тема разговора који се у тим приликама водио била је увек питање: на кога личим.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Страшно и болно сазнање. А оно, драго и мило, изражено у појму: породица, земља, другови, као да се откиде са моје душе, и остаде само скелет. Занемео, као у бунилу, слушао сам разговор. — Шта ћемо сад? — Има ли који други пут?

— Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе. Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму. Али, и они што остадоше нису у бољем положају, тешио сам се. Овако ћу преко прве ограде у ноћ.

Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу. Он скрете са стране пута.

— Пуковниче, желим да обиђем положаје и да видим моје војнике у рову. Командант ме зовну: — Ићи ћете испред нас. Водите право код пешачког пука, који се налази у резерви.

Тада се обрати команданту пука: — Испоручите војницима моје поздраве и наду на боље дане. Нека истрају још мало у борби, па ће нам ускоро стићи и савезничка помоћ... Збогом!

Онда настави тихо. — Таман сам устао и војник донео воду да се умијем, у том тренутку се ваздух проломи. И без моје команде, војници притрчаше топовима и заузеше своја места.

Отпочео сам одмах са гађањем. Поред моје батерије била је и једна хаубичка. Нашим удруженим дејством успели смо да Бугаре задржимо пред нама.

командир превуче прстима преко овлажених очију. — А сад? — Додељена ми је нова батерија... Али ја моје војнике не могу да оставим.

— Пре свега, пита ли вас ко, те сада вадите очи... А ако желите да чујете моје мишљење... — Молим вас, господине потпуковниче...

Настала је мучна тишина. Али Живадин прекиде: Господине потпуковниче, мени је јако жао што су моје речи дале повода да тако мислите. Ја се извињавам. Али...

— Ниси?... Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје? — говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије.

Најурени из земље, на туђој територији, сатерани под ове кршеве... — Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући. — Зар ти мислиш да је то добро? Онда отпоче разговор.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Драгано моје младости... Та између тисућу надсведених мостова гле, Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова, Стигли смо да међ

кроз поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје село, Лавеж се паса с бостана разлева, Ко злато ковано плашће голо. Одакле зора ће да сване? Одакле зора ће да сване?

Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.

Купало, убави деран, пролеће, Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће деран. Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по

И врбљаци и потоци ходе, А красно пада вече, И трубе ловачке јече: Ај, са Двине, чуј, драги, трубе јече, Чуј, драги! Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче; Као роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док

пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана гори одбегла не би: Где уз храстова срца твоја моје срце залистаће; Чуј, драги, са Двине трубе јече, Рибари се спремају, Чуј, драги!

О Саво реко, понеси ме као чун далекоме мору, Или као оборено вито стабло борово; О моје среће дивне, што ми је младост чедна; Или се претвори у делију да одјуримо у лов!

Нека им је од мене завештана прва мајска ружа, Док попови поје - то је још једино моје - упокој. А кад војник уђе да се купа, по реци у ноћи Он и његов коњ Драга, у које ћу ти време доћи, Од љубави сам бон?

Просјак проси: дај ми пару, Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице! Веруј драги, ужасно је - манометар - срце моје Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.

Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке, Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу; И сва та прекоморска путовања Која обвију главе у видике ко у саруке, А надму

Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија.

Кад сам се руковао са пријатељском руком, али чврсто, и тако да спона између палца и кажипрста моје деснице опре се о такву спону његове, извршили смо најочитији чин Новога Завета и Покајања.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

гунђање сусетке репе, која је с гнушањем посматрала бескорисне ливадске лепотане, понављајући: — Којешта, драге моје! Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега!

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери,

Шта то од њега хоћеш? — Да ми врати моје лиде! — рече Дрвосеча, а старац се наглас насмеја и рече да човек једино сам себи може вратити лице.

Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну. »Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје склизну јој кроз прсте и одлете.

— одвраћала је Златокоса. — Лепша сам ја од белих рада, и јоргована, и ружа. Шта је светлост свитаца према бљеску моје косе? Шта тананост вилиних коњица према мом струку?

Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав! — Девојка се гордо насмеја сигурна да таквог нема и не може га ни бити.

Шта се трзаш? — хтеде Златокоса да додирне младићев образ, али се овај одмаче корак уназад. — Не вреди Златокоса моје жртве! — прође му као удар грома кроз срце. — Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе!

— Зар тај пас толико вреди? — потрча Златокоса за младићем. — 3ар ти је од моје лепоте дражи? — трчала је девојка, саплитала се, падала, дизала, опет трчала, али младић и пас стално су јој за корак

— Буди краљица џунгле! — рече тигар и поклони се пред принцезом. — Моје царство је одавде до океана, а дечак има само једну собу...

Цар-тигар није хтео ни да чује о томе. — Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом. — Твоје ће бити моје бескрајно царство... Ево ти круне!

— Ваше је да ме јурите, моје је да бежим! — каже, пун презира за подмитљиве судије и стражаре. Чему се судије љуте? Нека суде!

Сада се мајка замисли жестоко, поћута, па рече: — Не знам, али верујем да ћеш ти спасти моје дете... — Жена заплака и погну главу, а Варалица јој стави руку на раме. — Поћи ћу, али ти ништа не обећавам...

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде. И иди, па му се радуј кад се роди.

Не, синко! Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш! (Одлази и виче): Хата ми седлај! Улази Ката. КАТА Шта се од моје куће ово начини? Ох, Господе, што ми оволико црно досуди и писа? (Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла.

МАГДА (полази ка капији): Који? МАРКО Млад, млад! МАГДА Слатко моје дете, сећа се оно даде своје! Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.

Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим? МАГДА (грли га): Чедо моје! Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо. МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо.

(Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао. МАГДА (разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.

Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...

(Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.) А и твоје, беше много! Него с’г и ти остаре, испече се.

А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку! МАГДА (пада пред њим): Газдо, газдо... ТОМА Пушку, па све да убијем!

Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути.

ТОМА (издиже се): Ех, а сада кад би још и ону! Али не знаш је ти. Стара је то песма. У моје доба, кад ја бех млад, тад се она много певала. Твоја мајка, Салче, певала ми је. (Салчету): А, Салче?

Ох, камо је сада, да ми она, бистра, росна, свежа капне на ово моје старо, старо већ самртно чело... (Хвата се за чело, грца.) Де, кћери!

Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас. Зашто, моје се је срце искубало, снага раскомтала, остарела... Жално, тешко да ми појете!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

61 ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? 63 МОЈИ ОЧЕВИ 65 ПОВРАТАК 66 БАЛАДА 67 СЕЉАНКА 68 МОЈИ ПУТЕВИ 73 СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ 74 О КЛАСЈЕ МОЈЕ...

О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну! А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој, До гроба сам

Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905. НЕ ВЈЕРУЈ Не вјеруј у моје стихове и риме Кад ти кажу, драга, да те силно волим, У тренутку сваком да се за те молим И да ти у стабла урезујем

У часима тијем, Кад на груди моје приљубиш се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада вјеруј мени, и

Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе! Веруј ми, тако И моје срце Хукти и букти, Игра и бесни, Манито, лудо — Не зна шта ради, Сасвим се смело; И ево, ево, изгоре цело,

А знаш ли зашто Оно полуђе? У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију,

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је. Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје. 1923.

Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје. 1923. ЕЛЕГИЈЕ МОЈА НОЋИ Моја ноћи, када ћеш ми проћи?

— Никад! Моја зоро, када ћеш ми доћи? — Никад! Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт? — Никад! Моје небо, кад ћеш Ми заплавит? — Никад! Моја драга, кад ће наши свати? Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад!

Овдје ми негда бјеше рај... А сада? На моје срце гробна земља пада, И ја се рушим кô ти, доме стари... 1906. ГОСПОЂИЦИ Некада сам и вас на колену цупкô И

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

узима два мермер-камена, извадила беле дојке своје, па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко, моје чедо драго, тако ми те камен не убио, и тако ти ране материне, иди, Марко, те искупи бега!

Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у

(Женидба Максима Црнојевића) Јô Кајица, моје чедо драго! Дико моја свагда на дивану! Сабљо бритка свагда на мајдану! И крепости међу војводама!

Јест слободно, моје драго д'јете! Јест слободно, мој рођени синко! У Зидању Скадра понављају се стихови који изражавају основне моменте —

удворише, све си слуге, царе, иженио, а ја ти се удворит не могох, мене, царе, не кће оженити за младости и љепоте моје.

јединца, обраћа му се као што би се обратио човеку пријатељу: Дору седла, испод гриве љуби: „Ао доро, врло добро моје! Доста ли смо, доро, војевали, из Турака робље изводили, од Турака глава доносили!

војевати, сад те шиљем с главом неразумном, са Иваном, са јединим сином: Ива ј', доро, глава неразумна, чувај, доро, моје чедо Иву!

дотле ли се зулум огласио од сестрића од Војиновића! А тако ми моје вјере тврде, докле мене то весеље прође, обојицу хоћу објесити о вратима града Вучитрна, по свијету да ме не срамоте!

“ „Јест слободно, моје драго д'јете! Него скини бугар–кабаницу, бог убио онога терзију који ти је толику срезао!“ Говори му Милош

“ „Јест слободно, моје драго д'јете, ал' је јадно у те поуздање: како ћеш ти познати ђевојку, кад је нигда ни виђео ниси!

Вели њему српски цар Стјепане: „Иди, иди, моје драго д'јете! Ако бог да те познаш Роксанду, даћу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога“.

Кад то зачу Вукашине краље, он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго! Досад си ми био вјерна слуга, а одсаде моје чедо драго; ватај, сине, коње у интове, и понеси шест

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

га прегледа др Мачак Доктор пацијента штипну Пацијент нешто зуцну Доктор му леђа пипну Затим га у чело куцну СА МОЈЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА НИЈЕ ТИ НИШТА То каза Па га смаза ТЕЛЕФОНИЈАДА На широком царском друму Што пресеца прашуму

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Је ли ово та твоја шиба, а? — Па то је само половина моје шибе — збуњено дочека Стриц. — Добићеш половину и ти и онај твој друг!

— Она ћути чак и кад је туку, а ја се на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће. . Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да

Лазар се насмија. — Па и мене зову Мачак, а то је смрт за мишеве. Таман спадаш у моје друштво. Мачак је тако поправио шешир да је изгледао нов новцијат.

— Хајдемоте ножице лагане, крај крчмице, крај моје драгане! Кад се сељаци искупише код кнежеве куће, дебели газда Ваљушко строго их погледа свију редом и запита: — А

— Састанак овдје, код моје куће — објави на крају кнез, а затим се, по густу мраку, ратници разиђоше. XXИВ Као да су омађијани, дјечаци су

А моје дјевојчице? Лазар Мачак поведе Јованчета у страну и шапну: — А шта ћемо сад с нашом пећином, с мојом радионицом која

Добри мој дека, како ме је само цупкао на кољену и тепао ми: „Јаре моје мало, јаренце!“ — А шта ти је било с дједом? — упита осјећајни Вањка. — Ех, шта!

Трас! — Пуцају! — досјети се Стриц пун страве. — Брже, брже, драге ноге моје! — Бзин! Бзин! — просикташе ниско над њим невидљива зрна, сустигоше их два нова пуцња, а кад Стриц стиже већ надомак

огарављен и љут, и стаде да грди: — Пекао сам у пољу кромпире, а они, прасци једни, потегоше бомбом па посред сриједе моје ватре.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

20 НАШЕ МИСЛИ 21 ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ 22 МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ 23 КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО 24 СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ 25 ДУХОВНИЦИ 26 ЕВА 27 НА ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА 28 ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К

КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО Ти си небесни хлебац, — живи нас! Рекао си: рашири ти уста, и напунићу ти их! Испуни ме твојим даром!

Испуни ме твојим даром! Испунио си ми уста моја. Ја теби, моме животу, кано гроб отворих моје грло, а ти ми уљезе у овај гроб и животом ме обдарива!

Бојим се очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам добро спажао!

Бојим се очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам добро спажао!

Бојим се с устима; није било за свашто и свакад божије хвале у мојих усти, неголи моје су беседе биле шала, лажа, ласкање светско, укор, покор, прекор, шега и смех.

с грлом; не гласовито издавах теби хвале с мојим грлом; у моме грлу божије дике не имах, него отворен, зинут гроб би моје грло.

нестане, И род му и пород погине, да му се ни имена не зна, те се цело истреби са земље, — и ова смртна ми беседа — би моје грло гроб моме пизменцу.

Зато и плашим се да не дочујем зао глас: Свежите му ноге и стрмо га турите напоље, у добоку помрчину! Моје руке ме и ноге на грех наведоше; бојим се да не ш њима бацен буду у вечни огањ.

Бојим се са свим моји зглавци јерно ове моје Христове саставке ја прокурвах; бојим се са свим телом; моје тело на жељу блудну издах, а не на службу господску; Са

Бојим се са свим моји зглавци јерно ове моје Христове саставке ја прокурвах; бојим се са свим телом; моје тело на жељу блудну издах, а не на службу господску; Са свим се костима бојим; не рекоше моје кости: Господи,

се са свим телом; моје тело на жељу блудну издах, а не на службу господску; Са свим се костима бојим; не рекоше моје кости: Господи, Господи, ко је приличан теби!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

„Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај смрт да ме узме у Горицу да се не мучим... пшешко живење моје?! ...

збаци плитке кондурице с ногу, седне и узме тамбуру, па запева ону своју најмилију песму: Зелен зекир, драго моје! Што ми, драги, не долазиш? Синоћ сам ти долазија, по азбашче пошетаја, алов јаглак изгубија.

Ако ми га, драга, нађеш, опери га, прати ми га по чирака Спиридона! — Опрала би, драго моје! Ракли-сапун нестањује, бистра вода преса’њује, јасно слунце на западу! — Опери га, драга моја!

Та да те турају у новине и да те чете по махале и по чаршије?! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде!

у кући, у недељу у свиленим фустанима у коло, а у понедељак завргну мотике преко рамена, певајући ,,Зелен зекир, драго моје“, иду у поље, у њиву или у виноград... Све су то биле лепе прилике за Манчу.

— Снају да ми доведеш у дом, да ми хизмет чини, та да се и ја малко одморим... Ласно ли је мен’ да ја, у овеј моје године, месим ’леб и гот’вим ручак и за теб’ и за момци и чираци твоји?!...

— запита је Таса. — Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем... Оно моје брљиво дете... Манча де... искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину...

— „Ласно ти теб’, — рече ми њекња Петракија — имаш девојке, сина немаш, — бригу немаш!... А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“ — А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч.

Како онај Насрадин-’оџа што ујутру садеше лук, а увече га чупаше и меташе под душек: „Што је моје, збореше си, нек’ си је код мене!...“ Ете, тој и Мане работи! Ујутру под мишку си доноси, увече па под мишку односи!...

— Кој ти каза? — пита је тетка Калиопа. — Тој си је моје знање, кој ми је, демек, казаја, — ама ја си убаво знајем...

— Е, кучко чорбаџијска, — јекну до срца увређен Мане — таг ће скоро да чујеш и за моје знање!... Ће ме неки убаво запанти и плати ми за онај татка ти реч „куче у чашире“!... — Ухухуху!

— Зашто ме па гледаш тол’ко?! — пита је зачуђено Ташана. — Што те гледам, — то си је моје знање, а да беше ти жена од чорбаџијски ред, — требаше твоје знање да је!... Питујем те: куде ти је Зоне?