Употреба речи мојој у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности.

То је било писмо, женском руком написано: „Поштовани господине, О мојој тузи не смем вам говорити: она је голема, неизмерна... Мој муж, а ваш пријатељ и сустрадалник, умро је!...

Ја сам спремио собу и радовао сам се тим сиротим гостима што ће, можда још сутра, доћи да у мојој топлој собици забораве зиму несреће своје... Ох, кад би се то заборавити дало!...

— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући,

— На мојој души, као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. — Уздај се, душо, у будућност

моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати. Буди ми пријатељ, о добри човече!

„Може неко доћи, Маро“, рече тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам... Е, баш сам жељан људи и света!...

„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући.

Али све прође, а ја остадох сама!... А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости...

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Све што видиш на мојој сиси расте! Каину рађам Авеља, Авељу Каина, рађам и бога у облаку, и штуку у реци, ако треба, и самог ђавола

бога у облаку, и штуку у реци, ако треба, и самог ђавола рађам, рађам и свецу и грешнику, и црву и мраву, док се у мојој утроби пени бог сису нудим ђавољим устима нек је и зло, само да није ништавило, нек је и грех, само не јаловина,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад

Кад дођемо ту мојој кући, пошљемо најпре одабране четнике, те све српске породице и њи’ову стоку у планину Посово, војсци за леђа, уклоне,

ћутања рече ми сасвим благим гласом: ,Мој драги кнеже, ја се од вас и од тога народа уздам и надам да ћете ви помоћи мојој војсци, мога и вашега непријатеља прогнати.

А зашто? Да те Бог не покара! Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти може свеце казивати, да се у раду не огрешиш.

Него, прото, зашто своје име кријеш? Ниси ли ти син покојнога кнеза Алексе из Бранковине; ниси ли ти онај који си у мојој кући ноћио, кад си одвео девојку из Ужица за твога кума Јоксу Пријепољца; и знаш ли какав ти добар ђогат беше?

домаћина да нам трошак покаже, но фон-Бенковић каже: „Сваком другом наплаћујем на персону по рубљу, а вама као мојој браћи Србима по пола рубље”. Наплатимо се и пођемо, а он јошт спреми нам хлеба и једну шунку.

жертву зове, ја не само да сам професор у Харкову, но да сам император у Петробургу, ја би̓ престол царски оставио, а мојој нацији отишао, па или јој што помогао или не помогао, са њима би̓ све подносио”.

нападао и газио, и ако то не би̓ могао мојим добрим советовањем прекратити, да ћу без лицемерија, беспристрастија по мојој чистој совести у синоду јављати, да синод, како знао буде, права одбрани и крива да каштигује и проче”.

Одатле се вратим и одем у Бргуле, мојој воденици, узети брашна и ̓леба умесити, и онде оставим моје коње и проче момке, а са шест момака пешке одемо у село

Он одговори: „Што се тиче дела за које ме молите, није у мојој власти, обаче што будем и гди могу не одричем за вас говорити.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— А, молим, молим — убрза Узловић и докопа флашу да послужи. — Нећете ви на мојој слави по пола чаше! — Ехе, Дашо, и овамо и овамо — гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује.

После је више нисмо носили по селима, него сам је чувао ја у мојој соби — пред канцеларијом. — Сад вам јамачно није тако ишла трговина? — примети Пајо. — Е, те још како!...

А што му иде свашта од руке — чудо је! Ето, што се тиче, начинио је мојој поши ступу; по селу свуда поградио — неком заструг, неком сланицу, неком тучак, неком преслицу...

Вредно је, што се тиче на прилику, да човек има тако ретких ствари. Шта велиш, учитељу, да је наместим у оној мојој великој соби, што се тиче? — Би лепо стојало — одговори учитељ.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Наплатићу се са свима о једном трошку!... Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети! И зар није лепо бити хајдук? Господар си докле ти пушка носи!... Сам судиш и опрашаш!... Па се занесе.

Стојан пише књигу Алилу: Ој, Алиле, кладушко копиле! Што се, курво, по Кладуши ̓валиш Да си мојој кули долазио, На чардаку Анђу обљубио?... Чему лажеш, црн ти образ био, Кад Котора ниси, ни видио?

Ногић као да је назирао шта мисли Станко. — Одавде ћемо мојој кући — рече он. — Тамо ћемо се склонити... — А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко.

— Тако је! — рече Суреп. — А после — настави Ногић — воденица је воденица. Ту бахне и незван. Него, хајдемо мојој кући, па ћемо поручити Деви да тамо дође. Па устаде.

— Нећу! — рече она и погледа му отворено у очи. — Шта рече, шта? Зар има неко у мојој кући ко сме рећи нећу, кад ја то хоћу?... Јеси ли ти то?... Не бих ти то саветовао!... Него, ти ћеш поћи за Лазара!

— Хвала му!... Да то није учинио, бог зна да ли бих те ја видео. — Знам — рече Зека — али куда ће она? — Мојој кући. — Шта велиш? — упита Јелица. — Ти ћеш мојој кући, и то сад одмах!... Јелица се покори и пођоше.

— Знам — рече Зека — али куда ће она? — Мојој кући. — Шта велиш? — упита Јелица. — Ти ћеш мојој кући, и то сад одмах!... Јелица се покори и пођоше. — А хоће ли ме примити? — упита она.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море: Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се протеже и пуши.

У светло јутро тога дана, Бацајућ семе, рекох: — Буди У мојој бразди крв титана, Идеја силе сва у груди! У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду пуна!

Из смрти у живот непрекидно ходиш: За мој сан умрла, живиш у мом болу; Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш; Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Тако се обнављаш вечна, несавладна, И новорађана у мојој самоћи... Док звучни сутони падају и хладна Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

Своју веру нађох у свом сну о вери... Твој нож не убија него блиста блистом... Јер ти беше тренут у мојој химери, Мој сан о доброти и вера о чистом.

Ти беше мисао моја очарана; Символ свих таштина поразан и леден, А ти не постојиш нит си постојала; Рођена у мојој тишини и чами, На сунцу мог срца ти си само сјала: Јер све што љубимо створили смо сами.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве. Али је увек, кад год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да

Потреса ме осећање моје немоћи да помогнем човеку који је помагао некад нејакоме мени и остављеној мојој мајци. Потреса ме... Али не!... Нашто сва та комендија? Нашто претварање, нашто лагање себе сама?

Само су све те његове приче, по добу, земљишту, личностима, познате мојој мајци, и стога су је интересовале. Ђорђе је причао прво и највише, а, ваљда из куртоазије, о моме оцу — о њему је

врата од капије и одсудно видим на лицу моје матере онај озбиљан израз који се на њој види само кад је говор о мојој женидби. Још мање него мало, и све је пропало: — Мамо!... мени се... допада ова девојка! — Красно дете!

— питате ви. Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него... Видећете! То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада. Једанпут дође он, тако, доцне кући...

Намрчио се као Турчин. — Дај још! — вели мојој мајци. Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у махраму.

— рече моја мати. — И коња! — рече он. — Кљусину! — каже моја мати. — И ливаду! — Пустолину! Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац. — И кућу! — рече он, па разрогачи очи.

— рече мати, па га као неко дете поведе за руку. Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па навукох јорган на главу.

— Дај боже! На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: „Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи! Нема, море, оваке девојке ни до деветог села!

Сви се тргоше. Тим истим гласом настави ђеда: — Ти, синко... с тобом, чујем.. теби је сасвим неправо у мојој кући и код мог народа! Ко је још видео да женска глава што одговора?

Дијете ваља да се помало учи кућевном реду и послу. Шта ће — вели — научити у мојој кући гдје нема ни преслице, а камоли разбоја? А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.

очи и скиде лулу с чибука: — Зар ти, — вели — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати у мојој кући? Учитељ се уједе за језик: — Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« И толико пута говорим овој мојој: »Што се не угледаш, кажем, на твоју старију другарицу Јуцу?! Ето, кад си, кажи ми, њу видила да је узела књигу па да

— рече и потрча за њом гђа Перса, — а ви онда ето бар дођите сутра после подне да помогнете и екшплицирате мојој Ержи, кад... — Зови ти твога покојног дéку, бештијо чифуцка! — грми из авлије гђа Сида.

Одма’ шибајте из башће. — Та шта ви ту мене фурт плашите с вашим тáтом... овај господин-парохом и шаровом, у мојој рођеној башћи!? — Е, а откуд је то ваша башћа? — вели му збуњена Јула.

Фајн жена, што јест; жустра баба! А штета што није у мојој »парокији«! Па черес тога баш и мислим да се променим сас оним мојим пајташом и колегом, оним Мићом, јербо то је

А и мало кожурице... знаш да сви у мојој фамилији радо једемо кожурице с ватре.« — »Па кол’ко да испечем кожурице, перзекуторе мој?« — пита га као Савка.

— Но тек на вашу се кућу нећу угледати. — Но, то вам и неће бити можно, јер сам јуче забранио мојој Јуци и да прима визите ваших, а још мање да сме одлазити к вами. Дакле, госпођица Меланија ће нас поштедети.

Ником да се ниси шалио да кажеш да сам те ја научио. Знаш, оба господина су управо у мојој боктерској парокији, па... знаш... нисам рад да се зна. Утом стиже и Ђýка с пуним тањиром, и метну га пред Нићу.

— Е, фала, фала, господин-попо. И ја, што кажу, вас почитујем, и већ, онако сви у мојој кући... вас па вас... нико вас од моји’ друкчије и не зове него »наш господин-парок«... — Па, кол’ко дакле тражиш?

— Изгорећеш, несрећо једна! Изгорећеш од те силне ракије. — Е, изгорећу! А ко је још у мојој фамилији изгор’о од ракије!... Ет’, тако! Сад ми већ и фамилију не остављате на миру!

— Е, па кад баш ’оћеш да знаш како је било; ето тако је било! А да си ти била у мојој кожи наставља поп Ћира, оставши сам у соби — рекла би и ти са мном заједно: фала богу кад је и овако; кад само

Док сам ја жив, биће овако и у мојој кући и у селу!« И доиста је спремљено свега и свачега. Велика соба и две побочне биле су испражњене и сав намештај

него, ви кажете: »’ајд’ баш ону што ти волеш«, а ја онда ову, к’о велим, да отпевам, јер, ја... знате, па и мојој се жени имело Јула... — А зар си ожеђен већ? — Та, знате, код нас паора како је...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Кад сте били у мојој кући, као госту устручавао сам се све вам исказати. Но, сад изјављујем да ћу вашу кћер фрајлу Анку тек онда узети моћи

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Послушај ме, ето повуци ону молбу, повуци је сместа. — Ти имаш вереницу... али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио...

Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој живот убио је и мене. То знај; то добро знај, и чувај се! Сети се мојих последњих речи.

А њој, кад чујеш где је, пошљи конопац да се обеси. И ти твоме тамбурашу, и ја ћу мојој снаји. Сви нек' се обесе. А после су умукли, јер је пут био дуг, а на станицама се бескрајно задржавало.

Јер, ето, зар су то велике победе у овом купеу овде пред мојим очима, и у оном до нас, и у целом возу овом што ме носи мојој вереници, и у свима влаковима што на све стране разносе ране и срамоту, и тифус и шкрофуле и лиферанте и крв и сав

И оно исто прво вече, кад се све нешто упљувано, гадно и смрдљиво, стало развлачити и лепити по мојој детињој души, те ни после годину дана, кад сам кући дошао о распусту, нисам смео да загрлим мајку, јер сам сав онај

Појмиш ли ме, мили? Понекад ми је изгледало да је она твоја слика у мојој свести само плод моје фантазије и да може бити, ох Боже, непостоји ни тај фронт доле где замишљамо да сте ви, па ни ти.

Африка

Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у мојој кући, са чије таванице не падају страшне стоноге и скорпије.

Око пет часова долазимо у село Небинге. На мојој карти Института, јединој прецизној, овога села ни нема, исто тако ни идућих кроз која ће ме провести Н.

— Моа тле бел (ја сам врло лепа)! Ујутру, лаке измаглице које се дижу изнад Бобо Ђуласа. На мојој тераси као и на свим осталим буде се лешинари и лете шумним, тешким, масивним крилима пут неба.

Тај дан је дан мога крснога имена. У Београду мора да је, као и увек тога дана, дебео снег, у Палилули, у мојој башти, на Староме гробљу. Мени су међутим уста и грло толико запаљени од врелине и жеђи да једва могу да говорим.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора? дај ми што сам донела, пак идем мојој матери. Живићу како ми бог да. ЈАЊА: Душо Јуцо, што си ти почела? ЈУЦА: Што сам почела, почела!

) Господар нотариус, ево да си убиим да дам два форинта на то проклето шпитал. МИШИЋ: Кад би у мојој власти стајало, ја вам не би јамачно досађивао; али знате ко сам ја код магистрата.

Од вас, дакле, сада очекивам, смем ли зацело жељи мојој надежду давати. — Ви ћутите? КАТИЦА: Господин Мишић, ја вас као разумног и отмјеног господина особито почитујем.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Снаје ми не смедоше ни да гледају. А моја баба богзна како ме мољаше да не мучим животињу. Али ја остадох при мојој речи. Баш га лепо одрах и кожу му ни на једном месту не пресекох.

А отити во своје отечество, ни по смерти мојој, желатељ нисам. Него ту, где ми жена есте, и дете буде, пребивати, и мртав.

Теодосије - ЖИТИЈА

Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

тадашњи самодржац Стефан, написа писмо богоносноме и блаженоме Сави, молећи и говорећи: „О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову!

и веселом душом твоју молбу испунити хоћу, и хоћу да видим брата о коме говориш, и да ли ће благоволети Бог у души мојој за њега, јер такав треба да је веома достојан. А свети рече: — Сви нека дођу.

Ја се увек у тебе уздам и свакој борби мојој прилажем похвалу за тебе“. И бесима без страха рече: „Ако би и још веће мноштво пукова на ме навалило, неће се бојати

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Па сам решио заправо стога да јој покажем њенога бога! Али упркос мојој галами Баба Рога се крије у тами. Нудим јој лимун, носим јој крушку. Ал’ она ни да покаже њушку.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СВИ (ћути). МАРИЋ: Ја морам у тамницу, је л' те? У тамницу или у изгнанство, да би ви на мојој тековини могли живети? Је л' те... је л' те? (Погледа их, али они не дижу поглед. Са горчином и болом.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Било јој је нешто преко деветнаест, мојој Галочки! - рекао је Багрицки уклањајући мачке са себе. Учинило ми се да говори о детету, али он рече како су се били

— Јеси ли написао писмо, Слободане, или ниси? — зауставила је руку на мојој мишици, а из те руке уливала се у мене топлота, и нежност, и нестрпљење, тако да нисам знао шта да одговорим.

- Ти си понекад тврдоглав - пришао је Хаџи-Николов мојој клупи, ставио ми руку на раме и насмешио се - али не мислим да си код мене морао имати јединицу.

- Ако хоћете да умрете, умрите кад ја нисам на линији! добацио је док смо трчали низ насип. Рашидина рука у мојој била је узнемирена као уловљена птица. - Могли смо бити сада... Могли смо бити сада...

- раширила је очи и ја сам видео како јој зенице светле у мраку као зенице мачке. Рука коју је држала у мојој била је сува и врела. Рекох јој да ћемо ићи ауто-стопом. - Ти знаш шта је то?

Било коме ко нас сретне могли смо ређи да тек идемо по рибу. Корачала је поред мене, држећи длан на мојој надлактици. Читавом кожом осећао сам тај длан и њено присуство поред себе.

Одсјај сунца на маминој коси, оно нешто у њеним очима кад је рекла: „Ниједан? Мушкарац?” Додир њене руке на мојој, све је то било у мени и нисам хтео да га крњим. Плажа је још била пуста, али пецачи су већ били поређани дуж обале.

- Како је забаван мали Емилијан! - рекла је Бароница и закикотала се, аја сам осећао како се Рашидина рука хлади у мојој. - Доћи ћемо други пут! - рекао сам. - Рибе сад спавају. - Мислите? - подигла је на нас своје засењене очи.

Као и увек кад бих мислио о томе, почињао сам да мрзим самога себе. Рашидина је рука још била на мојој, а очи су јој биле засењене и срећне. - Морао си мислити на мене кад си оно писао?

Дечак је одбијао да одговори, али је и даље ходао иза нас. у мојој ђачкој торби уместо књига била је Грета. Данас ми књиге нису биле ни потребне, јер је последњи дан школе, а Грета је

Седео сам и размишљао о томе док су отац и Станика расправљали о мојој будућности. Није била ружичаста моја будућност, али, ако добро размислите, ништа није нарочито ружичасто.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу створитељу, земљи тело, а све моје движимо и недвижимо имјеније остаје мојој супруги Софији Кирић на уживленије до смрти, а после њене смрти нека се деца на равно деле”.

Морао сам им увек јело и пиће забадава давати, па да се најмање противим, зло мојој глави. Зазираће отсад нови лопови од моје чарде, то сам уверен. Но још би’ вас нешто молио. — Шта?

Но још би’ вас нешто молио. — Шта? — Да ми се дате намалати у мојој чарди, у биртији, да знају ко је три лопова једним наџаком убио.

— Господин фишкал, не чудите се. Тај „теј” је родио у мојој башти. јест, „камилнтеј” — шапће му у уши. — Па што сте га мени дали? — Да вас уверим какву ми хасну данас чините.

Богаљи се оженише, а ти такав момак. Ил’ зар за тебе нигди на свету нема женске? Тешко мени, тешко мојој старој глави! Још једаред заклињем те сеном матере, ожени се једаред! — Хоћу.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мрате, јер овако поче да говори: – Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци. Сладост јест и наша Русија.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

играо шуге, а последњих година не примећујем да се деца по парковима играју те дивне игре, некада тако омиљене у мојој земљи. Данас деца имају толико ствари за игру!

На конкурсу ,Мис плаже' мојој кћери су нудили... боље да не причам! Али она има васпитање! Да, мој господине, моја кћи неће спавати са сваком

Матавуљ, Симо - УСКОК

И ево ја сам себи судим, да се прекине о мојој крви!“ Кад то изрече, уби сâм себе из пушке!... Још таквих, понајвише страшнијех догађаја, причаху војници.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

„Гледајући уназад, ја сад видим да су Пушкинове песме, и уопште песме, са ретким изузетком чисте лирике, каквих је у мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци? ЖУТИЛОВ: Пак шта? Кад њега трпе у Сербији, зашто га не би трпили у војводини?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

писма, Из живота светих угодника божјих, две књиге (Нови Сад, 1885); Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери, од француског писца Ж. Н.

писма, Из живота светих угодника божјих, две књиге (Нови Сад, 1885); Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери, од француског писца Ж. Н. Бујија (Нови Сад, 1883); Два пријатеља, од Лесажа (Нови Сад, 1886), итд.

»Ја не тражим, писао је он 1822, у овој историји мојој да оставим примјер српским реторима и историцима, него сам се трудио да опишем све онако просто, без икаке мајсторије

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— И шефова је печеница добра, ама није ни шéгра овој мојој. Криво шефу па вели: — »Е, Јоване, рђаво ћу те кондуитисати што ниси ти дош’о да ми купиш и изабереш печеницу кад си

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

(1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ! Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те

(1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ! Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!

Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши! У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па

ње ту, да те бере, нема; А ти, зоро, што се из сна трже, Спавај, дремај, кад и она дрема; А ти, сунце, не сјај мојој муци, Веће седај — моје ј' сунце село; Бежи, данче, у црно с' обуци, Црна земља њено крије тело...

Но каде зима снегом земљу беља И бóље ми се мало слегла сила, Ја лаку пушку узе ти по среди, Дружини мојој у лов онда следи. 47.

„О пуцај, пуцај, тебе ђаво брани, Ма Бог и правда на мојој су страни!“ И Васа трже, ма слага му око, Он Стојана нам претури високо. Тад Стојан пушку своју малу пали.

“ 128. „Несам ли ја госпа туди? Ко је мене дирнут вредан? Па таки се сад усуди, Таки један и ниједан! Па у мојој, мојој кући... Јао, муко, морам пући!“ 129. „Зар ви мљасте?

„Несам ли ја госпа туди? Ко је мене дирнут вредан? Па таки се сад усуди, Таки један и ниједан! Па у мојој, мојој кући... Јао, муко, морам пући!“ 129. „Зар ви мљасте? — оде јаче, Зар ви мљасте, силан Боже, Да ту живе копилаче?

— „Боже, Боже“, па назаде, Ал' га она тврдо прима: „Срце, злато, мој си саде, Мој си, мој си, са мном оди, Кући мојој ту у води!“ XXВ Она вуче: „Оди! оди!“ Узаман се јадан труди, Већ је ето, већ у води... Помоз', Боже!

„Је л' истина шта ти ту велиш, Мито?“ — „Ах, тешко, тешко мојој јадној души, Из брбљави што ја сад пусти усти! Не, није тако кô што сам ти казô.

„И тешко, вели, мојој јадној души Из њега шта сам ја урадио? — Из пећине је тигра он изишô Једанпут сретно, оће л' други пут?

— Из пећине је тигра он изишô Једанпут сретно, оће л' други пут? Ах тешко, тешко мојој јадној души.“ У старе себе затим лупа груди.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Светог Ђурђа, знаш. Дјед се још више забезекну: — Светог Ђурђа на кобили, на мојој бангавој Мими?! Е, то ни некрштени Турци не би урадили. Нашли би бар бољега коња, они су старе бињеџије.

образ о свечево лице и смекшано процепа: — И тебе ће твој Савица припазити и сваку ти пошту указати, нећеш ти у мојој кући сиротовати. Доста си ти за свог бенастог и свакојаког Саву учинио, ред је да ти се једанпут поштено одужим ...

— Рђо калајџијска, није ти доста твоје потребе него још имаш кад и мојој незгоди да се ругаш — чуди се Рожљика и завирује у колица. — Дедер, шта то возиш?

му ...муз ... — Музеј, брате. Знаш, ваљда, шта је музеј? — Знам, ђаволску матер. Научио сам код коза у мојој Врепчевини. — Човјече, музеј ти је зграда у којој се чувају разне старине, разумијеш. — А то ли је.

— Моје, друже предсједниче, индивидуално. — Твоје?! — Што се чудиш, друже комесару: Ваља ми дати помен мојој чети. Онога дана углавном је овдје остала. — Па зар читаво своје стадо, брате мили? — То је моја ствар.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Посло ми Алах колевку пуну светлости... Јабуко моја... Мојој дојци топло у твојим устима као грешнику у милости Алаховој... Брате! Куран каже да га две године дојим!

Шта каже, молим те! Да ја — ЈА! — не умем себе да поштујем! Да ја, молим те лепо, после свега, испаднем мојој сестри и никоговић! Фино, бога ми! Заиста лепо васпитање! А шта сам за њу учинио! Запустио своје рођене послове...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А имала си и зашта. Јер мучно беше мојој матери приступити. Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и то тако да јој

— Нека ти је срећно, ћерко, и дуговечно. У мојој кући јела си дрвеном кашиком, а у твојој сребрном, да Бог дâ. И изведоше је. Она паде. Целу ноћ није знала за себе.

Да бисмо њој гроб ископали, морали смо стринин раскопавати. Станоја је већ био ту и радо пристао да мојој матери копа гроб. Узе мотику и стаде преда ме: — Миле, да идем? — Иди, Станојо, али лепо да скупиш кости.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?

Ама нису јавилици од подоба древна доба, не нуде се души мојој мирисима босиочким из давнине мученичке: већ ми дисак загушују јучерањим задасима животова разилаза, те бесамрт вида

Знадем шта се тамо спрема, ал' Самсона више нема, место њега ен' у клети на постељи мојој спава авет грдна мојих страва, — Дагон ми се њоме свети, што му храма обесвети; ено вам је, сад навал'жте, на њој, на

ти се налик осећам, помози ми, да, слаба, научим олакшати бар осталима бол, те сваки јад, ублажен, утишан, да грдној мојој рани буде лек.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: — Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

одговори: — Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће довече доћи; него да те добро ђегод сакријем, јер он браћи мојој прети. Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође, ал' ето ти цара соколовског!

Жена говори: — Нема, чоече! — Па по дугом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао? Цар вели: — Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа.

Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати. Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?

Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој. Онда се жена стане молити спрам сабље богу. Баш-Челик кад то види, удари у смијех па рече: — О, луда жено!

Баш-Челик кад то види, удари у смијех па рече: — О, луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели.

сиромах сам човек, па ти се молим да ми помогнеш у мојој тешкој невољи. Али шта год ми мислиш дати, дај ми, све ћу примити из твоје руке, само те једно молим, немој ми новаца

— Белила. — Добро, онда пиши жени што ти ја кажем. Ханџија погледа хоџу чудним погледом, но ипак стаде писати: „Мојој вјерној жени Белили. Подај човјеку који ти ово писмо преда путникове дукате“.

Кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље нећеш ни твојој. ЗЛОГУК Некакав босански спахија, који је имао у своме селу злогука, спреми се на

Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; а људи нека говоре шта им драго. Па онда узјаше на магарца а син поред њега пјешице; и тако отиду кући.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Ћути, ћути, бога ти; тако те по вароши и зову: „леб и лук“. МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори. МАКСИМ: Кувати се неће!

Ако је до штедње, уштедићемо с друге стране. МАКСИМ: Тешко мени и мојој уштеди! Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи.

НИКОЛА: Шта ћу, да је мало оштрија, волио би. МАКСИМ: Не знаш што говориш. „Оштрија“ — дођи овој мојој, пак ће ти пресести и оштрина и љутина. НИКОЛА: Ако ћеш управо, твоја је једна жена, која се може сваком допасти.

КУМ: Хм! да се нашалим ја нешто, па да узмем дукате мојој. СОФИЈА: Верујем, али је опет до мужева сва кривица. Оће да му је лепа, па воли да узима новце на интерес, не жели да

СВЕТОЗАР (устане): Ево дакле: (Чита) „Ја долепотписани по чистој мојој совести, сведочим, и готов сам на сваком месту потврдити, да супруга моја Софија, рођена Перкић, сваку љубав и

(Ода величествено.) МАНОЈЛО: Г. доктор! ДОКТОР: Кад се о мојој слави мисли, онда слуга ћути. МАНОЈЛО: Јао, куку, како је сад страшан! Ваљда га стиже што је разум изгубио.

ДАМЈАН: Дакако; куд ће ти боље, него кад скинеш бригу. КУЗМАН: Пак велиш, да не казујем жени? ДАМЈАН: Богме, ја мојој нисам још казао, а ти чини како знаш. КУЗМАН: Баш ти фала, комшо. Твој је савет у свачему бољи од мога.

То сваки стран примјети, кад додзе на бал. Али це бити. Сваки дан је боље и боље. ЉУБА: Мојој мајки не допада се ни ова мода, него оће по старом.

ЉУБА: Ако што примјетим, јавићу вам у писму. МИЛАН: Ја се томе надам. СТАНИЈА: Еј, црна Љубо! ЉУБА: Мојој мајки није право што се тајно разговарамо. МИЛАН: Ја мислим да идем.

) Слатка туго срдца мога, О презјелна љубови. СТАНИЈА: Тек ваша проклета љубав. ЉУБА: Спјеши, спјеши милој мојој, Мог сушчества богињи. СТАНИЈА: И тај се усрећи, кад узе богињаву.

СТАНИЈА: Не вичи, бога ти, кјерко, да плашиш комшије. ЉУБА: Представи, ах, милој мојој, Како за њом тугујем, Све што о њој једној бједан, Дању, ноћу чувствујем. станија: Уха! Како је то лепо.

СТАНИЈА: Кад неће да се чини свадба, не треба да гледам. НЕША: Како се неће чинити свадба? Ја сам у мојој кући господар.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Орјати, ја сам у мојој кући. СРЕТА: Видите, господине, тако ме по цео дан једе. Али сад ћу ја начинити разлаз. (Извади каиш.) Кући!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ЈОВАНА ДАМАСКИНА Опрости, мајко света, опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све

своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. (18.

слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. (18.

— (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван мене; И зато остаје у равнотежи.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање.

Хеј, открићу вам нешто: у једној мојој фиоци, сасвим доле, испод свих свих оних хартија и осталих фазона, залепљена је слика старог Фокнера.

Мој матори се још увек зеза, јури лево-десно, шверцује бугарске цигарете „Арда“, док мојој маман пуне главу тиме да је још рано да одсече кике. За то време старци деле свет.

Хоћу да кажем, нема што не знамо о Филипинкама, Рускињама, Данкињама, Францускињама и Лапонкама (на пример, о мојој бакути), док појма немамо о нашим драгим сусеткама, за којима се по најмање стотину пута дневно окренете на улици.

се смејем или нешто слично, чак се и не церекам — али некако јој смета мој „цинично-подругљив израз“, како је казала мојој маман на последњем родитељском састанку. Шта могу кад стално имам такав израз? Али, оставимо њу!

Најзад, пред вече, у моју собу уфурава бакута. Њој је, дакле, припала част да ме обавести о мојој даљој судбини. — Боже, ко све данас не путује у иностранство! — почиње она.

— Драги докторе — рекох следећег јутра — стојим вам потпуно на располагању! Само напред! Чепркајте по мојој сиротој меморији памћења колико год вас је воља; ко зна, можда ћете нешто и пронаћи!

у психијатријске лабораторије, где се свако самоиспитује, проверава и хвата партнера у потиснутом либиду, док је мојој бакути, некада, било довољно једно извезено либаде, па да буде лепа и тражена у огромним количинама. Стравично!

“ Било како било, Нове године нема, па нема! Ескивира нас, значи, у томе је штос! Уосталом, у мојој отаџбини све касни: авиони, железнице, позоришне представе, јесен, кише, парадајз, трамваји, пензије, све — сем оног

пређем на бурне догађаје који су уследили неколико дана касније на чувеном родитељском састанку, где је, захваљујући мојој луцидности, госн Суле изигравао мог маторог, морам да се укратко задржим на портрету госн Сулета, једног од

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА (гледи на Јелицу): Сожалујем. МАРКО: Прстен је прошо. Ако се будете до недеље задржавали, можете мојој Јелици у сватови бити. АЛЕКСА: Радујем се. (Јелици.) Господична, ја и паки честитам!

АЛЕКСА: Заповедајте слободно. Што је год у мојој власти, увјерени будите да вам нећу одрећи. МАРКО: Не знам како вам се допада мој дом, но ја кажем да вас радије имам

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

А кад је нађем, кући је носим, нек мојој мами у седој коси вечери сваке светли. ПРОДАНА СЛОБОДА Слободан, смео, вештак у лову, вере се мачак по

„Ех, мој малишан — шта да вам кажем — шапуће мајка сутону сивом — гугутао је на мојој руци и смешкао се свакоме живом. Миран је био, бубица права, верујте, не би згазио мрава.

“ У сваштари, у мојој шаренки, од првога реда одозгора, сједила је, као на пријестољу, моја красна, јединствена Зора. Она, она . . .

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају.

Невидљиве експлозије и катастрофе односе оно што је у непосредној мојој близини, у висине које се не могу цифрама означити; и страховите катаклизме доносе силу висина, као безмерне водопаде,

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Анђела оног, што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити Кроз живот овај мучан и клет — А смрт кад

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који је по мојој вољи! Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Знао је добро он шта ради. Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и

АГАТОН: Па ето их на ногама. САРКА (погледа): Гле, истина! СИМКА: Па истина, дабоме, и не знам само, шта имаш у мојој соби да тражиш папуче? САРКА: Боже, Симка, па нисмо, да кажеш, туђини па да не могу да ти дођем.

АГАТОН: Ама, како да заборавим? Само, морам то прво да саопштим мојој жени. Не знате ви како је она нестрпљива да чује шта смо разговарали ја и ви. Морам прво њој.

ПРОКА (плане): Шта је? СИМКА: Па зато, Проко, што си ти род по твојој првој жени. ПРОКА: Да сам ја род по мојој првој жени, не би моја друга жена толико плакала за покојником.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Видим неке коње како јуре. У мојој близини застаде један оседлан... Затрчим се, свучем му узду, појашем га, држећи се само за поводник, распалим мамузом.

— А, дошао си. Добро... Пошто ти се десио тај случај, то се обрати ађутанту да ти да дозволу. Ово писмо предаћеш мојој госпођи. Али одређеног рока у десет часова да си овде. — Онда се уозбиљи. — Јеси ли разумео? — Потврдих.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тешко је нерадницима и онима који би хтели само да заповедају, а мени, што ?... шта има да ми буде тешко. Мојој деци ја заповедам, а друге старије морам слушати, није вајде. Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја...

ја и онако радим само то. Ви можда мислите... запе она, црвенећи; ја нисам... то није било по мојој жељи. И сама видим... — Добро, добро...

кад треба озбиљно живети и радити. — Хо, људи!... дрекну он из свег гласа, не даду ми одмора ни у мојој кући!... па готово истрча у другу собу, закључа се тамо и леже. Љубица је дуго премишљала шта да ради.

учитељ и Милица, одговори Богосав, и некако ђаволски кресну оком и насмеја се. »Милица... откуд она ту ?... Па у мојој кући!... Он је доводи у кућу, весели се са њом... А-а-а !«... отеже она гласно и ухвати се руком за груди.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И госпођи, мојој свекрвици, И осталој у кући родбини.“ 98. Жетву жела лепота девојка Златном руком и сребрним српом.

На мојој руци спавала!“ Мудрија Ружа од цара; Послала цару срдачку: “Нај теби, царе, срдачку, Начини мени стан од ње, Што

“ “Остављам те мојој мајци и твојој!“ “Шта ће мени моја мајка и твоја, Кад ја немам тебе, драги, крај себе?“ 131.

Не узми је, мој по Богу брате! Свему ми је роду омиљела: Моме бабу дворбом и угодбом, Мојој мајци родом и племеном, Мојој браћи стасом и узрастом, Мојим секам’ дугијем косама, Мен’ јунаку црнијем очима, —

Свему ми је роду омиљела: Моме бабу дворбом и угодбом, Мојој мајци родом и племеном, Мојој браћи стасом и узрастом, Мојим секам’ дугијем косама, Мен’ јунаку црнијем очима, — Не узми је, мој по Богу брате!

Скин’ те с мене зелену доламу, На долами три џепа свилена; У сваком је по ружа румена: Једну дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак

Другу дајте мојој вјерној љуби, Нек купује сребрну кашику, Нек вечера, нек мене не чека, Јер ме нигда дочекати неће!

Трећу дајте мојој милој секи, Нек купује свилу и кадифу, Нек с’ удаје куда јој је драго, Јер је братац удавати неће, Јер је братац

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Знам да ми у косу, по зори руменотамној, туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу. А да веселости мојој, чилој и потамној, две заспале, болне, дојке не дају да се гласним криком баци по трешњама, што ми остадоше, у

Зато су фрулом планини свирали пастири и души мојој Сербиа било што и зора? На Крфу, 1925. ЛЕТО У ДУБРОВНИКУ ГОДИНЕ 1927. Тла давно нестаје.

Ја сам цео тај говор прерадио и он га је прочитао на свечаној седници. Вели, мојој матери: „Боље пише од мене Мића!“ Кад сам се разболео од шарлаха, донео ми је српски превод Рата и мира (или мађарски

Рањеници који су то вече однети у болницу однели су глас о мојој смрти далеко, тако да је до моје матере, у Иланчу, допро.

Изгледа, каткад, да ће доћи до тучâ и до пуцања из револвера. Долази до бурних дискусија. На мојој црној официрској капи, на месту розете Хабсбурга, нема ни српске триколоре. Него рупа.

Никад већа папазјанија, о кентаурима, о Дантеу, о голим женама, није била написана, него у тој мојој песми, посвећеној покојној Аници Савић.

Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи. У мојој соби, на левом зиду, црвени се велики плакат – зове на збор са игранком, католичке омладине, у знаку мача, који видим

дакле, у Београд и женим се, у октобру, у уличном оделу, али ми, по тадашњем обичају, стављају на главу круну. Мојој жени стоји, кажу, као да представља принцезу за бајку, а мени се накривила и мора да је придржавају, да не спадне.

Само то више нисмо ми, у младости и моћи, већ неки папагаји, чимпанзи, невесели, што ми се смеју и вриште у мојој самоћи. Један се „Леицхе! Леицхе! Леицхе!“ дере. Други ми шапће: „Цадавере!“ Трећи: „Леш, леш, леш.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла

Несрећна судбина моја не даде ми да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу.

Овде је хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа...

— То је млад пар? — Млади још, држећи; паши је шесет, а мојој сваји око педесет и четири године. — Ваш господин пашеног се бави на сваки начин науком? — О, још како!

Да је жива, јадница, она би, на сваки начин, с искреним очајањем нашла хиљадама опасности у овој мојој причи: у свакој реченици, у свакој речи, у сваком слову.

Али, кад се човек боле размисли (ако, то јест, уопште има луди који се и таквим опасним шпортом баве), мора мојој покојној стрини дати дубљи значај. Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту јесен чаробну,

Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту јесен чаробну, посматрам њене дивоте и њене богате дарове, посматрам оне

— Можеш... само онда ја и ово дете нећемо живети с тобом. — Ко?... Дете је моје, закон је на мојој страни, а ти можеш куд год хоћеш, куд хоћеш!... — И хоћу, да знаш да хоћу...!

»Оче Јово«, рекне ми господин прота; »видидер сутра на пијаци каквог доброг шарана... штогод масно, знаш... па донеси мојој кући«.

И други ме оци не остављаху, него све један за другим (никад неће по двојица, — чудио сам се и томе) долажаху мојој кући. И сваки вели да је дошао да се наужива, гледајући моју примерну супругу и дечицу...

И сваки вели да је дошао да се наужива, гледајући моју примерну супругу и дечицу... Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили своја кућа, како их све нешто вуче овамо... Истина, и тешко им је, није вајде.

Једаред нам дође у походе поп-Петрова жена. Донесе ми понуде, поразговарасмо мало о мојој болести, па се она и моја жена одвојише у кујну, да седе тамо саме и ћаскају. Женска посла!

Нећу — вели — да почињем одмах са вересијом, хоћу што видим у мојој кући да знам да је моје, да не стрепим сваки час од тобоша; па знаш, човек хоће да кући, а самом му није лако.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Ето, на пример, ти си посланик и ти не можеш као посланик да примиш лицитацију за зидање касарне на мојој њиви. Али, на пример, можеш да је примиш на моје име, је ли?

ДАНИЦА: А ако чује отац да сам то радила? ИВКОВИЋ: А ви му реците отворено да ви сад припадате мојој партији. Довиђења!... ДАНИЦА (на вратима): Дођите на подне!

му благо кажем: ти, братац мој, имаш седам кривица за давање смрдљивог меса болници, и сва акта тих кривица ево их у мојој фиоци!

МЛАДЕН: А јест, био је и господин Срета учитељ одјутрос. СЕКУЛИЋ: Добро, добро, учо, голубе мој, ти и иначе гучеш у мојој фиоци! ЈЕВРЕМ: Како гуче у фиоци? СЕКУЛИЋ: Четири тужбе, разумеш ли, четири тужбе!

ЈЕВРЕМ: Не разумеш ти то, него 'ајде, благо мени, ти тамо, па поучи ћерку да је она у мојој партији све док се не венча. После како хоће. ПАВКА (одлазећи): То ти да јој кажеш, не слуша она више мене! (Оде.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус. — Ама, зар је икад ико у мојој вамилији писмен био, те и ја сад да будем?! — А како живиш... овај... с капетаном?

Него ето, омакло ми се испод пера у овој епској опширности и брбљивости мојој. ГЛАВА ЧЕТВРТА Она је управо наставак главе треће, јер у њој су описане неке споредне али ништа мање интересантне

А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без адвоката како најбоље знате, вели«.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

БРКОВИ ТЕТКА-ГОСПАВЕ И мојој се тетка- Госпави Догодило, најзад, да се прослави: У педесет другој, сасвим малчице, Избише јој, под носем, црне

БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ Децо, тужан сам да би ми срце могло пући: Седам је година један мачор живео у мојој кући, Из собе у кујну, из кујне у собу шетао; Понекад ми је сметао; чешће, није ми сметао; Изјутра је јео, пред

Муци мојој хоће ли бити краја?” Кад би могао, деда би своје злотворе Смрвио, ко инсекте, и онда, Адио! Да му се изгледи бар

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

У мојој души увек места има За пун заборав, за све што ће редом Навалити на мене као плима, И све, због тебе, заменити бедом.

Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину

Ја имам часове чедне, кротке, смерне, Кад чистотом трепте мисли моје младе, И у мојој души побожне и верне, Зашуморе химне, похвале и наде.

Очајање, туга, беда? Празне речи! Кад на земљи више нема моћи те Да у мојој души помути ил̓ спречи Силно задовољство, осећати све! ЗИМСКА НОЋ Пало је иње.

бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку развића, И црном равницом тихо пада слана, У мојој се души простире и влада Мутна атмосфера задушничких дана...

Мрачно и влажно ко у гробу. Мемљиво свуда, свуда гуши. Осећам неку чудну злобу И мрак у мојој тужној души. С кровова ниских облак дима, Влажан и густ, на земљу пада.

Тело се тресе, шкрипе зуби, Осећам мрак у мојој души. Ко плеснив скелет да ме љуби И коштуњавом руком гуши. Тужно, о тужно! Душа ћути, А око сузи, уста неме.

И свако вече, када свет се смири, У мојој души затрепери сета, И тихо расте, развија се, шири Ко црни цвет што само ноћу цвета.

силно, у побожну страху, Да је најзад дош̓о час љубави вечне, Час љубави праве, жељене и чедне, И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно, испод коре ледне Прену се и живну и закликта гласно.

Удар у мени неће наћи Искру што таму обасјава; Као по тужној глухој даћи, У мојој души све сад спава. И нигде једна успомена да се ко призрак у њој јави, Ниједна некад драга жена, Ниједна рана што

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Што ће мене од тебе одбити? Сто путах сам у мојој младости из миндера у зору хитао на твој поток бистри и чудесни, над којијем огледујеш лице љепше сунца, зоре и

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

покривач плави Звездане ноћи, вече топлог јуна Падне по пољу и врх цветних круна, А жути месец на небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је

Живот кроз душу набујало струји. Ја имах вере, и верујем снóва; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме.

И струји Младости крв ми по жилама свелим; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме. И над тим колом, и над земним свиме Осећам где се моје биће

Јесен... Свуда јесен! ВАТРЕ СПАСЕЊА Ватре спасења у даљини букте У свести мојој. Кроз ноћ црну лете Гвоздена кола. Задихано хукте. Промичу брзо мутне силуете.

НА КАМЕНОЈ КЛУПИ У мојој души шýми тако тајно У мрку поноћ и у вече сјајно Незнаних, мутних жеља црни лет, К’о јата тица раширених крила,

У мојој се души, к’о у древно време Обалама модрим освештаних вóда, У часима вере мистичне и неме, Огледа фасада индијских п

Али, опет, када у мраку живота Походе ме, ретко, у мојој самоћи, Сећања свих дана и прошла лепота; Кад ми дођу моје старе, дивне ноћи, Моје ноћи плâве — Звезде свих снова

У мојој души суморни пејзáжи На мутном сунцу тамне и трепере, У души мојој — ти, мој боже, кáжи! — Мис’о без сунца и умор бе

У мојој души суморни пејзáжи На мутном сунцу тамне и трепере, У души мојој — ти, мој боже, кáжи! — Мис’о без сунца и умор без вере; У свести мојој истина не важи Светлошћу свога бића.

— Мис’о без сунца и умор без вере; У свести мојој истина не важи Светлошћу свога бића. Ту се стере Широки покров снежног заборава, Црнина гроба, где сунце не сија,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ попусти он. „Проговори с њим! Будите на чисто! Нека се окане, јер прилике није!“ „Да му ја то речем, у кући мојој, о крсном ми имену!“ „Ондан, заондан, кад видиш згоду!“ „Па а... ако заподјене он... видјећемо!

„Ђе би могли коначити, стрико?“ запита малиша, изговарајући чисто нашки. „Ваистину и овдје, у мојој кући, кад сте путници, а срећа ве нанијела!“ Човјек хитро сјаха и рече нешто странијем језиком ономе другоме.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

“ па се онда превалио на другу страну. Причај ти то мојој поњави. — Гонио некакав Турчин Србина, па му спала с рамена поњава.

Кад Турчин види да га не може стићи, стане га звати да му само нешто каже. „Причај ти то мојој поњави, ето је тамо ва путу, а ја немам кад“, одговори му овај. Просих и просих, па једва себи.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље нећеш ни твојој.“ В. ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА. Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин

Ево има у мојој плетивачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста.”” И тако онђе погодивши

нејахана црљена с црном главом, и трећега непоткивана црна с бијелом главом и бијелијем ногама и да их мене дарујеш, а мојој царици онолико блага колико би могли ови три коња доћерати: а ако ово не добавиш, твоја ђевојка не ће бити.

“ Онда му жена одговори: „Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

му одговори: „Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће до вече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети.“ Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође ал' ето ти цара соколовског!

“ Жена говори: „Нема, чоече“, па по дугом разговору она му вели: „Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?“ Цар вели: „Ја би најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не би ништа.

“ Она му одговори: ,,Није нико“, па почну вечерати. Онда му жена вели: „Да ли би ти | штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу?

“ Баш-Челик јој рече: „Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој.“ Онда се жена стане молити спрам сабље Богу. Баш-Челик кад то види, удари у смјех па | рече: „О луда жено!

Баш-Челик кад то види, удари у смјех па | рече: „О луда жено! није моје јунаштво у сабљи, него је у мојој стријели“ а она се онда окрене Богу молити спрам стријеле, а Баш-Челик јој рече: „О жено, добро ли те неки учи да ме

дана како га је старац један отлен избавио, „и ево“ рече „Бог и моја правица донесе ме опет мојим роди | тељима и мојој љуби.

Онда муж рекне свету: „Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, | само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио.

кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље не ћеш ни твојој.“ 32. ХОЋЕ ВОДЕНИЧАР У ВОЈСКУ. Једноме врло богату трговцу дође ред да иде на војску,

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Јер проведох у манастиру док не сабрах ваше у Господу љубљено стадо, пошто је мојој немоћи не мало помогла Владичица наша Госпођа Богородица и Наставница.

2, 29-31) вама, пастви мојој. Јер видим како је ,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!

да сав мој плач ништа ми не помаже и да не ваља време губити, метнемо се на пут и дођемо у само вече у Итебеј к тетки мојој, рођеној сестри матере моје, Јеври. Задуго ме је загрљена држала и нада мном плакала.

Видиш ли да је и онда свакојаки[х] било? Ја прост, како ме видиш, по мојој памети на[х]одим да су сад бољи црковни пастири, јер нити се толико инате, нити се анатеми предају као у прво време.

И мени овако дај, боже, провести живот! По протеченију ове три године нађе се у мојој кеси око сто венетски[х] цекина. Чујем да у Атонској Гори на гласу Евгеније учитељ предаје на јелинском језику науке.

Али би тешко мојој души било да сам сасвим Корф оставио не споменувши матер Андрејеву и две сестре његове. Његова родитељница да ме је

Аугартен, Прадер, све шуме наоколо и ливаде поизмеђу њи[х] биле су у мојој власти; сваке недеље и празника могао сам по њима на све четири стране ходити, колико ми драго.

Два обаче, што сам инглески писао, једно учитељници и благодетелници мојој, госпођи Ливи, а друго господину Торнболу, морам превести и сприопштити вам, зашто ћете из њи[х] најбоље моћи познати

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ради воденице и оних пустих ливада... — о томе нећу да чујем! — Како сам ја могла? Сви могу у мојој фамилији. — Можда је мени тако суђено. Шта могу против Бога? — немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем?

У мојој буни људи нису тако бежали, не окрећите им леђа, телци! Што пушке нисте спремили? Чупајте плотове, удрите, удрите!

“ „Плакат је написао. Цео срез, и да је само срез, чита сада о мојој срамоти.“ „Вукашин ти је написао плакат.“ „Ти си остарио, несрећниче. Ех, и ти си некад био друкчији.

Вече не сме да те затекне у мојој авлији. Да се изгубиш занавек... куд знаш! — Зашто га тако гледа? Смешка се, кучка.

„Поделићемо имање Катићâ као оштинску утрину. Наше је и било.“ И твоје унуче биће у мојој кући слуга. Гледа их редом, погурене над чинијама, издужених вратова, са укрућеним рукама које се не пресавијају у

Сви сте се ви мојој несрећи радовали. А кад би знали... Кад би знали! Да могу да јој виде лице, уплашили би се и њеног свирепог осмеха и

Мој отад је мокрим конопцем тукао голу, имао је и право, помислила је, и рекла: „Ако ми још једаред то поменеш, у мојој кући нећу више да те видим!“ После је ошамућена тумарала по кући И дворишту.

Кад те молим, еј, учини ми. Ја хоћу, ти, ти си поштена... Суђено је тако. Ви сте јаки живот да продужите, у мојој кући огњиште да се не угаси, да се не затремо...

Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину? А нема ни месец дана како јој је говорио: „Теби у мојој кући нема живота. Још си млада, спасавај се. Даћу ти пара колико затражиш. да моја кућа не оде у амбис.

А ти, ако можеш, и кучиће рађај. Рађај зверке, за све има хлеба у мојој кући. Не могу да поједу колико имам. — Опет се повратило — шапну она за себе, а стаклени цилиндар на лампи зазврја.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Час љубави праве, жељене и чедне. И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно испод коре ледне, Прену се, и живну, и закликта гласно!

И миришу хриди Мирисом од риба и модријем вреском. Све је тако тихо... И у мојој души Продужено видим ово мирно море, Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се свијетли и пуши.

мене распе Тишина, и покој, и мирис од цвећа, И кад ме с небеса месечина заспе, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, У мојој се души шумно дижу с нова Некадање жуди; и кличући гласно, К'о весело јато белих голубова, Полећу у небо звездано и

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Шта ће тужна помислит будала: да је ланац миродржни свезан за алмазне небројне стубове те се висе у мојој палати! Не зна да је ланац миродржни свемогуће слово створитеља, које простор пуни мировима, а мирове сретним

Моћ ће човјек ова два закона, кад посвети мисли мојој правди, без никакве муке различити; али адско проклетије духа човјека ће чешће пљенивати.

Попа, Васко - КОРА

селе Са јасика у грудима твојим Лишће не опада На небу твојих речи Сунце не залази 16 Сијалицу добру палиш У тузи мојој смеђој Ливаду ми простиреш На грудима својим Голубове окупљаш У радости мојој беле Цигарету мојих брига У срцу

залази 16 Сијалицу добру палиш У тузи мојој смеђој Ливаду ми простиреш На грудима својим Голубове окупљаш У радости мојој беле Цигарету мојих брига У срцу своме гасиш У грозду тамјанике На моје усне чекаш 17 У мору бих спавао У зенице ти

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Сва важнија дела о томе налазила се у мојој библиотеци. А Демокриту сам посветио нарочиту пажњу и трудио се да се што боље упознам са њиме и његовом науком.

Мој посао није био лак. Морао сам претуривати целу своју библиотеку и књиге које се налазиле растурене по целој мојој кући, па и на самом тавану, да бих пронашао податке како је изгледала Сиракуза у доба Архимеда, Толедо у доба Герарда,

тих наука на београдском Универзитету снабдевао сам његов Математички семинар оним делима те врсте која су недостајала мојој библиотеци. И у школској слушаоници освртао бих се на историски развитак наука које су биле предмет мога предавања.

Питагора га потапша по рамену. „Мораћеш се, синко, у мојој школи привикнути и на далеко замашније дужине“. Обративши се и другима, рече Питагора: „Када се вратимо у нашу школу,

Случај Анаксагоре, који је Аристархос малочас напоменуо, да научник буде прогањан због свог учења, неће се поновити у мојој држави, јер ја сам моћнији но што некад беше и сам Периклес“.

Кад сам растумачио шта је у мојој причи о Аристарху истина, а шта песничка машта, остаје ми још да саопштим каква је била познија судбина Аристархова

тих својих расуђивања објавио сам, заједно са оним двема сликама и математичким обрасцима, прво на страни, а онда и у мојој српски писаној „Небеској Механици“, па није потребно да их овде понављам.

Зато сам прикупио све што се у мојој библиотеци налази о историји Шпаније, а нарочито Кастилије. Прочитао сам и Грилпарцерову драму „Јеврејка из Толеда“, у

Он ми прича: „Кад дорастох за велике школе, беху прилике у мојој отаџбини очајне, вароши опустошене, а школе празне. Зато је мој отац мислио да ће у овој царској вароши, поштеђеној од

Због тога ми за науку остаје мало времена. Тој мојој љубави испречиле се многе препоне“. Она се враголасто смеши: „Таква љубав тим је слађа!“ „И ја сам то искусио“.

Препознао сам га по његовој слици која виси у мојој соби за рад, чим се појавио у вратима салона. Посматрајући његове црте рекох: то је он.

Сада тек увиђам да сам могао победити и без борбе, јер цео научнички свет стајао је на мојој страни. Довољно би било да сам једноставно рекао: Проучио сам теорије својих противника, па их одбацујем.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— шепртљао је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) — господо, ја сам народни посланик, а овај купе рез...

Па ипак, ова је карта учинила крај мојој агонији, повратила ме. Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи.

батаљон и штаб и превијалиште, најпре чух опаљење, па хујања, а затим фијук и страшан тресак гранате која експлодира у мојој непосредној близини. Ја утрнух па се окретох њему са погледом који је питао.

Међутим доцније свратићу, о разуме се. Морам, живота ми, видети како стоји дубока црнина мојој двоструко ожалошћеној снајки.

И баш то што си у тој хаљини... „Зашто, мислим ја, с њим у овој мојој хаљини и она баш лептираста машна на коси.“ И опет хоћу да вичем али никако не могу, ах Боже, никако не могу, а чини

да су све моје мисли и ваше мисли, да је мој сан и ваш сан, да се у вашој души мора дешавати оно исто што се и у мојој души догађа.

Сва у нервозној дрхтавици она промуца нешто о мојој великој жељи да упознам, изговарајући моје име, кад некако пресекосмо пут њезиној познаници која се заустави.

Био сам растројен толико да сам на сваког, ко би ме боље загледао, морао чинити утисак лудака. Мислио сам о оној мојој невероватној и неприродној страсти за четири жене и на то: како да умирим, да повратим, да спасем како било онај бедни

Али оно најстрашније што сам тада осетио било је: да има нешто у мени свидригајловско у највећој мери, непоправљиво у мојој кварној крви, да је то какав је човек у ономе главна ствар живота и да тако даље, са том гадном природом, и нема

ројеви, док напослетку не почнем осећати праву вејавицу таквих лептира који лете, гужвају се, шенанглезирају и зуче по мојој јадној глави као по кошници, па ми пију и сишу нешто унутра, тако да Ми ништа слађе не би било него да ову главу

Зачудо ми је увек, да, идући његовој кући, нисам нимало осећао од оног немира и узбуђења које обично обузима људе у мојој кожи.

Дакле причам ја то мојој жени и чекам ефекат. (Ја вам своју жену нећу описивати, ја хоћу да ви из њених сопствених речи добијете представу и

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

гонетајући: ко је тај што отварањем и затварањем прозора на павиљону преко пута несвјесно нагони свјетлосног миша по мојој болесничкој соби? В Оца нисам упамтио.

(И тај мал дел мисерере је једна од ријечи које су онда у мојој нутрини одјекивале, а и данас одјекују, големим митским одјеком.

А ја сам јој висио с усана. — А чега има? — дахнух још тише. — Има — настави баба повинујући се мојој жељи чак и у падежу који је био постављен у питању. — Има... једнога Бућка! Бистар дјетињи смијех као сребрно звонце.

Ако се не варам, ово је она која је отварањем и затварањем прозора на павиљону преко пута натјеравала по мојој соби свјетлосног миша првих дана послије операције. Или јој можда моја уобразиља радо приписује ту свјетлосну улогу.

Можда је и тачно. Штовише, хисторички, бит ће сасвим тачно. Али ми се не допада. Не одговара мени, мом укусу, мојој унутрашњој структури. Несумњиво, има много богова. Као и свих измишљених ствари.

А онда бих му опет за даљих пет или десет поглавља бајао што ми само од себе навире на уста. (Како ли одахнем кад у мојој лектири набасам на истомишљеника! Кад, на примјер, наиђем на вапај једнога: „Хтио бих написати књигу без садржаја!

Глумица која је долазила у нашу кућу звала се Бепина (презимена као да нису имале). Оставила је мојој мајци за успомену фотографију с неколико емфатичних ријечи захвалности, из ранијег доба, у оном надвојвоткињском

А моју срдњу примјећивао је само он, жупник. Отуд подмукла игра непрепознавања међу нама: његова мазна рука на мојој коси, и мој смјерни осмијех на уснама уз оцјелни одсјев у очима. С посљедњим трачком наде обраћао сам се према бакици.

Бојао сам се да ме не потраже у мојој собици и да ме не затекну у сузама. Јер сам добро осјећао, заједно с потпуном основаношћу тих суза, и потпуну

у себи нову теоретску снагу: осјетио сам да смо опет дошли на терен једне од оних зелених „филозофских” оаза у мојој прошараној и веома лишајивој мисаоној домени. Али помислим да је упутније не заплетати опет дискусију.

Било је нечег пепелног, огавно протуреформаторског у тој сталној опомени. Није одговарало мојој природи то перверзно прегустирање будућег зла. Опирао сам се.

Они су имали „животне озбиљности”. Ето опет нешто што ми недостаје. По некој мојој фантастичној френологији, центар за озбиљност лежи одмах негдје иза обрвног лука.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

цију... цини... Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«. Аја, што ја знам, то мора бити.

ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу ; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. — Зар није сигурније да останем у шуми.

Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде... Хајд’ сад, па жури. Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути

— Нађе ли га? — запита Вујо. — Нађох; вели да може. — Добро. Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. — Зар ћу и ја... на посао? — Мораћеш; нема ко други.

И тако све, па мучи и питај... Добро. После већ суд и, рецимо, робија. А она ?... Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!... А-ја!... Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.

Да умрем... Али зашто? Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао ?... Мајка... отац... другарице?... Не би, не би им моја смрт била добра... А он ?...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А он вели: — То не може бити. Онда му жена одговори: Бога ти, што те питам да ми право кажеш: би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?

одговори: — Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће довече доћи; него да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети. Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође, ал̓ ето ти цара соколовског!

Жена говори: — Нема, чоече! — Па по другом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао? Цар вели: — Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа.

Она му одговори: — Није нико, — па почну вечерати, Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да откуд дођу?

А Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој. Онда се жена стане молити спрам сабље богу. БашЧелик, кад то види, удари у смијех па рече: — О луда жено, није моје

БашЧелик, кад то види, удари у смијех па рече: — О луда жено, није моје јунаштво у сабљи, него у мојој стријели. А она се онда окрене богу молити спрам стријеле, а Баш-Челик јој рече: — О жено, добро ли те неки учи да

Једног дана дођох у кахву и ту нађох старца бијеле браде до појаса. Све му казах о мојој жени, а он ми одговори: „Пази добро и гледај да она не иђе куда по ноћи, па ми сјутра кажи.“ Отолен одем.

— А, а, море, стани док погледам у ћитап. А Еро те за руку: — Нећеш, бог и божја вјера! Кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље нећеш ни твојој.

— Вала, ако је и владика, није божији светац; ја волим мојој гладној ђеци но свијем ситанијем владикама. — Шути, зло те смело, — повиче му поп — немој да те владика прокуне.

спусте у раку свештеник по обичају баци на њу земље, па оде први Онда муж рекне свету: — Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем, тако сам јој се заверио.

— Па ће му онда: — Знаш ли ти како је мојој матери име? — Богме, не знам. — Е, онда ти не знаш ништа, јер то цијело село зна.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

мис'о спава, клонула, у миру, Извија се љубав на крилима ноћи, И са собом носи разлупану лиру, И креће се, лебди по мојој самоћи.

Кад спусте главу у гроб, да се смири И срце моје, живећу у бањи Тишине мирно: по мојој лубањи Празнина ће се к'о вечност да шири.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Приметио сам да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја под чудним и углавном врло изузетним околностима и ја сам сваки пут био

Сваки утисак је стварао на хиљаде одјека у мојој свести. Желео сам да сазнам што више о тој чудесној сили. Жудео сам за експериментима, за истраживањима, и предао сам

Уживао сам да замишљам како мотори стално раде, јер су тако у мојој машти представљали још фасцинантнији призор. Када се природна склоност изроди у пасионирану жељу, човек напредује ка

Овај изум је логички исход проматрања у мојој младости, које се наставило током целог живота. Када су први резултати објављени, у уводном чланку ”Елецтрицал Ревиеw”

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Можда је нешто од оног усхићења које је српски гајдаш пробудио у мени, у мојој раној младости, пренето и на моје добре студенте Армстронга и Вриленда.

Повољан утисак је начинило и моје познавање библије и псалама, па ме много запиткиваше о мојој мајци. Сложили су се да би било добро да се из школе у Панчеву преместим у чувену прашку школу у Чешкој, ако ми отац

рекао да немам новаца којим би то платио, позвао ме је да пођем с њим и ускоро сам се нашао испред човека који је но мојој процени био врло висок чиновник.

Ни Будимпешта, ни Праг ни Хамбург нису били ни налик на овако нешто. Моја збуњеност и заплашеност и црвени фес на мојој глави, мора да су привукли велику пажњу, јер одједном сам приметио да се око мене окупила група дечака разних узраста

Било је очигледно да су ови исти дечаци, који су ме малопре вређали и исмевали, сада били на мојој страни и бранили ме од полицајца. У ствари, постали смо пријатељи.

Други радници нису ми могли било шта саветовати, а рекло би се да су уживали у мојој неспретности. Ипак, на своју срећу ускоро сам приметио да је немирној мазги сметало када би је неко дирао за уши.

Признао сам такође да мојој ”вили” и њеној мајци уопште не пристаје да се појаве у шталама, па чак ни у веома чистој млекари.

Овај сан подсетио ме је да је моје обећање пажљиво убележено у мојој подсвести. Принстон није био налик ни на једно место које сам до тада видео.

” Рекох у себи: ”стекао сам већ признање о мојој зрелости, па и ако је оно скромно, нисам више ”жутокљунац.” Нисам више ”жутокљунац!

Много је значило и то што је тај Колеџ био у Њујорку, који је у мојој машти био нешто више него ма које друго место на свету.

За мене је била права школа да слушам њихове похвале о мојој привржености према њима и њиховој Академији, које сам, како су ми творили, задобио својом борбом за боје Аделфија на

Знао сам напамет прве две књиге Илијаде, изузев каталога бродова, и четири Цицеронова говора. Слободно време у мојој ”вили”, на реци Пасеик, омогућило ми је да се вежбам у овој умној гимнастици.

Ћипико, Иво - Приповетке

Ево, рецимо, да сам ја њега нашао онако у мојој кући, бога ми понудио би' га ракијом, кад би' имао, а шта би друго? Имам ја жену, па и ње ми је доста, нисам ја већ

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

окупљене жене баш у тој одаји у хору певају праву нарицаљкунабрајалицу као што је ова: Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој мајки сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кã моме татку сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице.

Роњте се, роњте, вишњице, Кã моме татку сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојим сестрам сузице.

Нико их на селу није хтео да узме и чита, па су се убрзо нашле у мојој библиотеци. Ето зашто је део мојих давних и драгих успомена везан за мале књиге.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо. ЖИВКА: Па јесте, само не видим шта има од тога фамилија

А ти, тетка-Дацо? ДАЦА: Ју, слатка моја, да ми опростиш. Откад ја говорим мојој Христини: хајдемо до Живке, ред је да јој честитамо, ко ће ако нећемо ми, фамилија?

А, ви сте на телефону? Овде госпођа министарка. Молим вас хитно, али врло хитно, одмах пошаљите мојој кући једног писара са два жандарма. Да, хитно... па није баш право разбојништво, али је ипак разбојништво...

памети и онда, разуме се, морао сам говорити којешта, али ово што хоћу сада да разговарам с тобом, то је по мојој сопственој памети. ЧЕДА: Да чујем, дакле?

ЧЕДА: То је добро! ВАСА: Па ја, знаш, нешто мислим – ово је потпуно по мојој памети – како би било да ствар некако загладимо? ЧЕДА: Па загладите је! ВАСА: Ама, шта има ја ту да гладим!

Иди, иди па објави. (Васа оде. – Публици, прилазећи рампи.) – А што се ви церекате мојој судбини? Не заборавите да сад нисам министарка па не морам више да будем отмена, и онда нека вам не буде криво ако

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

прво, по томе што ефенди Мита употребљава туђе речи „ефенди-Митина кућа” (као: други говоре, сав свет говори о овој мојој кући, толико је чувена); друго, испред тих речи метнут је зарез да би се означила јака синтаксичка пауза (пауза

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Ено Турци гледају, човјече добри! — Турци?!.. А ти што си?!.. Потурњак!.. На мојем сабору, у мојој слободији, у мојем Колашину, пред ћивотом Светога Петра, да ти кажем, излази ми на пут да ме разоружа као женетину!

О, Каримане! Ти нећеш узети авдес у мојој одаји, нити ће ти моја рука пружити мушке преобуке докле не пронађеш убицу!.. — Ћути, кучко! — плану првак.

Ех, ех, море, Новица: што не знадох да се не једе све што лети!.. Питај, море!.. — Не могу, у мојој си кући... – Онда, слушај!.. ... Мислио он да иде у муслиманску, турску, земљу и да ће га тамо дочекати као брата.

Косово ми се и овом приликом подругну бољци и мојој тврдокорности. Исправих се у седлу и погледах пут Сазлије и Бабљака. Ваистину диван кут и најлепши на Косову.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ТРЕСКА... 34 И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... 36 ТИХЕ СУЗЕ 37 ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... 38 МОЈОЈ ДЕЦИ 39 СУЗА И УЗДАХ 40 У АТЕЉЕУ 41 АНЂЕО И ЂАВО 43 У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ 48 НОЋ 50 ДИВНА ЗВЕЗДА 52 ЛАКУ

Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине. 1889. МОЈОЈ ДЕЦИ (Од Бернеа) Двоје малих, сећате ме На времена журан лет: Црно ј’, плаво ј’ ваше теме, Моје застрô снежан смет.

Ох, та то би мојој души Биле рајске сласти... Имао бих, имао бих, Много, много касти. Па зашто се не угледам На високу дугу?

Реци шта је, да с’ не дангуби.“ Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: Мојој баби није доста славе бољарске, Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту. Јокан, ауфшпонен. (Оде.) МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица? АНЧА: У башти. МИТАР: Иди је зови. (Анча отиде.) Ког врага, ил’ је полудила или се чини.

САРА: Фидон! Овај је гори грубијан него први. ФЕМА (ђипи): Та ја нећу ово у мојој кући трпити. Ко си ти, шта тражиш ти овде? Марш из моје собе, хинауз, марш, апорт!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико? Презрела си сваки облик појављивања о слико мога црнога града и изгубљенога циља.

Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије. Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена Мојој охолости море до колена Над мојом главом опасност симетрије Светова поређаних умом у привид.

Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Реч жудња!

да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга превареној сржи мојој.

Да ниси анђео кога страх мој кроти Чудовиште би био у својој лепоти Чије порекло у мојој је жељи Да уништен будем тамо где постаје Моја немоћ моја снага која даје Истину речима у лажној повељи.

То свемири се зачињу у мојој несвести у раскораку чији је одјек ово видело са измишљеним временом и сунцем пола у земљи пола на небу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у мојој кући, са чије таванице не падају страшне стоноге и скорпије.

Око пет часова долазимо у село Небинге. На мојој карти Института, јединој прецизној, овога села ни нема, исто тако ни идућих кроз која ће ме провести Н.

— Моа тле бел (ја сам врло лепа)! Ујутру, лаке измаглице које се дижу изнад Бобо Ђуласа. На мојој тераси као и на свим осталим буде се лешинари и лете шумним, тешким, масивним крилима пут неба.

Тај дан је дан мога крснога имена. У Београду мора да је, као и увек тога дана, дебео снег, у Палилули, у мојој башти, на Староме гробљу. Мени су међутим уста и грло толико запаљени од врелине и жеђи да једва могу да говорим.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ал’ сте блесани! Или чекате ту да издахне Од силне глади, очигледице? Хајд’ иди, Вуче, вод’ га колиби! У мојој торби биће са хлебом Ил’ сува меса или сланине; Па кад се, брале, мало прихватиш, Прозборићемо и нас двојица; Има

ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио; И не треба ми!... Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!... Спаса остаје!...

(Клања се пред Турцима скоро до земље.) ’Вако вас молим, кô што приличи Поносној деци вере једине, Помоз’те данас мојој невољи! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Опет невољи!.... Па, бако, кажи каква је голема невоља што је уза сваку спомињеш?...

твојој црној зеници Кô да се живи ђаво згрчио, Те онде дува мехом пакленим, Да муње спреми грозне поруге Што ће се мојој бољи смејати, Кад сина видим... Где ми је син? О, каж’те, људи, јадној матери!...

Откуд жеље те Што се у мојој души стварају, До лудила ме, чисто, заносећ?... (Гледа кроз прозор.) Сирота жена! Једнако љуби уста блеђана

Ал’ она баба што се пред пашом За брижну мајку јавља детету, Мојој је жени само моћеха, И више ништ’! ХАСАН: Ал’ он је иште! ГЛАВАШ: С мојом ће главом и њу добити, А донде не!...

главе тврдом лубањом Нек’ деца ваша воду захићу, Да њоме поје ждребад арапску Што ће по пустом пољу скакати, По мојој крви хитро тапкајућ’!... Не дам је паши, чу ли, Турчине!... ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш!

) Све немо, ћути!... Ал, шта је то? Срце ми стрепи, страх ме спопада, Грлице! Спасо!... На страну шарке! Ни кући мојој не дам окове! Нек’ пршти ремек црног Цигана, Рђаве браве, шарке, јексери!... Ха, тако...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље. — Па како ће твоја молитва помоћи војсци, кад ни мојој левчи не може да помогне. Сабљу паши, мој попо, не боје се Черкези петрахиља.

! Х Алексинац 11 августа, у среду увече, 1876 г. Да страшна дана; никад га заборавити нећу. Он се дубоко урезао у мојој памети; да га забележим и у овај дневник. Данашњи дан освануо је невесео.

»О, боже помози«, повикаше сељаци у мојој околини. И још једном: »плотун, картеч, плотун, картеч...« и густи редови непријатеља проломише се; беле черкеске

Они су радосни што ће моћи сити да се наједу крметине и ни на ум им не пада да резонирају тако далеко. Они це радују мојој дозволи, а мени је опет мило што сам могао да им учиним ту радост — и пунктум.

ја идем у бој и сам господ зна да ли ћу це жив вратити. Ако паднем, заклињем те Богом да ово испратиш мојој жени... Кирилова однесоше... а мене обхрваше тешке мисли: Толики људи пали, Кановњицин рањен, Кирилов убијен!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

душе — Да нагрну, да навале, Па да га угуше, — Ту да крену тркалиште Беси и авети, А јакрепи да пропиште По мојој памети. ХХХВИИ Празан је листак овај, Не пише ништ’ на нему, — Ал’ сад ће песма бити, Осећам то по свему.

своју наду За груд ти задести, А вилу ћу замолит’, Да ти је намести; Па ако вила не зна Да лепо постави, Допусти мојој руци Да она поправи. ХХХІХ Накићени твоји свати, Тебе кити твоја мати, — А шта ће ти војно дати?

? Аој, Боже свемогући, Молим силу твоју јаку, Дај и мени — мојој души, Површину барем таку. Л Молио сам Бога крепко, Што га мољах Бог ми даде, Те ми с’ чини душа моја Да ј’ и

У сну, дабогме у сну, Дође ми моја драга, — У саломљеним грудма Разви се нова снага. И пролеће се засја У души мојој тијој, А заигра ми срце, И почех певати јој.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

За све време док смо прилазили рововима, и за време саме смене, трајала је пушчана паљба. У мојој чети рањена су два војника.

О мајку му, још и то да ми се деси. Чисто сам се најежио... Подметнуо сам сада ранац под главу и наново легао. У мојој близини налазио се један студент добровољац и чујем где разговара са својим другом. — Јеси ли чуо за змију наочарку?

Али другојачије није могло да буде. Наредио сам одмах да се извиди колики су губици у мојој чети... Било их је четрдесет. Да ли су рањени или погинули, нисмо знали. Толико их је тек недостајало...

Испред нас нема наших војника. Ми смо први на које они треба да налете. А сцене од прошлог дана ковитлају по мојој свести, па ми не дају мира. Ово своје расположење крио сам од војника.

У мојој свести је наш командант одреда био велики човек. Вредно је било погинути за тога човека. То, истина, кажем сада.

— Видећете, где истоварују муницију. Идући лагано, чуо сам неке чудне звуке... развучене и тужне, што у мојој свести изазива сећање на широко поље обасјано сунцем, кроз које протиче тиха река... А на обали пландује стадо.

А они су за све време јуришали на бајонет. То ми је, ипак, као нека утеха у овој мојој муци, те сам мало примирен кренуо пешке уз планину. Некада сам се верао по планинама из професионалне радозналости.

— Не дирајте га! — вели командир. — Они су нам једини другови. У мојој земуници има један, кога ја храним. Неки пут ми у томе и време прође.

— Море, остави, богати!... Не дозвољавам да у мојој кући купујеш вино ти. Даћу му паре... Устао је и Бора. — Љутиш ме. Остави новац!...

како хоћете. — Она извади кључ из недара, диже се и приђе вратима. Али није откључала. Посматрала ме је. — У мојој сте власти... А сад, пољубите ме! Без размишљања пришао сам, обухватио је главу и пољубио је у косу.

Очи су јој биле плаве као споменак. Уста мала, као неки пупољак, а зуби као бисер. Та тренутна слика изазвала је у мојој свести визију пролећне ноћи, обасјане месечевом светлошћу и испуњене дахом расцветалих кајсија.

Као на неком филму, те главе смењивале су се у мојој свести. Али оне плаве очи Арлетине остављале су засењавајући и дубок траг, и ја сам несвесно, као да ме нешто вуче,

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Једна чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга! По толикој ја слави и мојој храбрости, поругана стала сам, — о, моје жалости!

ми, Љубо, сад на старог момка Како жустро подиграва и несташно хопка, Пак ми саде кажи хоћеш за ме поћи, Хоћеш мојој туги љубов'ју помоћи. Амо саде твоје очи ти на ме окрени, И на љубве загонетку оком одгонени! О, љубови слатка!

кад сједне на траву, Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; А кад видим — бићу близу — да у воду ступа, Даћу мојој ја свирјели ударења тупа, Да се слажу, нек' осјети, с пљесканијем волна, И да душа ту нечија љубвом таје болна.

1839. Матија Бан ВУКАШИН РАДИШИЋ ПРИЧА Ил’ у мојој градини, Ил’ у туђој садини, Вишњичица вићана Љуљушка се кићана, Кора јој је танана, Кошуљица лагана; Листак зелен

Ил’ у мојој градини, Ил’ у туђој садини, Мома шеће стасаста, У облику красаста; Бела, мека кожица Мајчина јој кошица; Место лишћа

зато нећу да крвавим руку У пожељној али подлој страсти, Да с’ осветим за грдну пакост Вуку, Премда то стоји сад у мојој власти, Но ономе ћу задат смртну муку Кој’ њега учи да све упропасти, А кад већ змија остане без главе, Тад не

Буди само добре воље. За прву је ноћ најбоља Која траје ноћ најдуже, А у мојој домовини Нигда није зоре видит.” Сад се пет’о промешкољи Да да људма прве гласе, Кућни гаров ланцем тресне И

Сад канда се промешкољи — Пренем, слушам... све бадава! Нема лека мојој бољи: Она мирно — мирно спава. А ја блудим тамо-амо И звездама јављам јаде... О! да знаде она само Да је љубим...

— — — Ја би’ пошао к мојој слаткој мајки (отечество подразумевајући, — коментарише Л. Бојић), да ју браним от напасти туђе, да ју ’раним плодом

— Ако мене јешче Бог поживи, ја ћу доћи мојој слаткој мајки и сејаћу сам себи колаче, и у плуга искати шчастија.” Да ли ово значи да се Трлајић заносио мишљу да

право имају људи што на, ,Списатељку’ вичу! У мојој кући мало не бијаше данас за ручак стихова! Ја код огњишта, донесоше ми се новине, — сад све на страну, морам видити

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— Ал’ још си доста благ! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ја доста благ? ЈЕЛИСАВЕТА: И сувише; У мојој руци да је твоја власт, Хе, Ђурђе! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па шта би, јагње, ти, Ти тако блага, кротке нарави?

не могу... Зар... да осво...је?... (Катуновић издахне.) РАДОШ ОРЛОВИЋ: Збогом, војводо! Видећемо се! По крви мојој студен самртна Показује ми руком леденом Одмора жељног кућу вечиту, И душа жуди строгом судији Неучињене правдат

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући. — Ама, није, оче прото, већ... — Шта није, шта?! Е, е,! — стаде се пакосно кесерити.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Све се то, видиш, меша у мојој глави и крчка... Остави ме, остави ме, молим те, или... још боле, седи ти овде, а ја ћу тебе да оставим. (Одлази десно.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

семе са пепелом и посипа око свога тора, као утук против оних који хоће да стоци одузму млеко (»кад ово пребројио, тад мојој стоци учинио«, СЕЗ, 17, 579). У истом циљу пропушта се о Божићу стока између две свеће и посипа опареним л.

Ћипико, Иво - Пауци

Па ја и не браним да поштени људи склоне своје благо за мећаве и зла времена баш у мојој огради. Нека реку ко им је то игда бранио?

Хтио би да претргне тешко ћутање, ну тек мишљу собом се разговара. И надође му да се упита: „Може ли се она досјетити мојој тузи?...

Зна бог да ја нисам ничему узрочан. Ја сам трудија ка пас, и трудим, и мислија сам у најгорој мојој невољи на њу. Кад сам тужно писмо штија, било ми је, боже прости, ка оне ноћи кад ми је отац умро.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Једанпут сам га затекао у мојој ћелији како пажљиво испитује пера, каламусе, хараксале и посуде са мастилом. Пипао је исписане странице пергамента.

Данас ми је један себарски клипан пришао, дрско ме погледао право у очи и рекао: „Ако стварно уживаш у трњу, дођи мојој кући, ја имам њиву коју с крајева напада врзина.

Никада. Од мога немира, који им је изгледао и чудан и опасан у исти мах, направили су они бајку о мојој побожности. У Макарија је ушао божји арханђел, говорили су.

што је ишчезао у рају или ништавилу, у чистилишту или ништавилу, у паклу или ништавилу, натерујем да покорно служи мојој величини. Артемије Други дан децембра освануо је у мећави.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 141 ВЕКОВНИ СТРАЖАР 142 У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. 145 ПОСТАНАК ЉУБИЧИЦЕ 146 ОБУЋАР И ЊЕГОВ СИН 147 МОЈОЈ МУЗИ 149 ДАНАЈА 151 (ДОСАДА, МАГЛА И ТАМА...

Анђела оног што блуди ноћу, И с душе гони несносан сан, И души мојој крепости даје, У горки часак, у страшан дан. Анђелским крилом нека ме штити, Кроз живот овај мучан и клет А смрт кад

И кратки отури чекић и тврдом, жилавом руком Обриса топле сузе. 1890. МОЈОЈ МУЗИ С небесне висине своје, кô светли ђеније мира, Ти си ми пружила лиру.

И онај суморни усклик и слатки онај над, Што у акорду једном, кô тајно некакво звоно, И сумњи и вери мојој израза даје сад? Ја гневно потресох лиром.

Прво, реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја Освећена круна та? Друго ћеш ми одмах рећи, За колико могу прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?

Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та? Друго морам одмах рећи, За колико може прећи Цео овај бели свет, Ал' најкраћи да је лет?

Ил' иначе, биће зло, Ја узимљем благо сво. Прво реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

зато сам морао Грке да преварим да имам у посланству посла, а наше дипломате обманем да сам код Грка позван. Мојој првој, прикраденој, посети следовале су друге: ја се мало по мало измигољих од својих домаћина.

ВИ КОД АРХИМЕДА, АНТИЧКА ВОЖЊА СРЕДОЗЕМНИМ МОРЕМ, ПОСЕТЕ АЛЕКСАНДРИСКОМ МУЗЕЈУ И БИБЛИОТЕЦИ Београд Ево ме опет у мојој соби за рад. Ваша писма, прочитана неколико пута, леже преда мном.

О цариградском конгресу и о мојој мисији пишу све овдашње новине. Не могу проћи улицом а да ме на сваком кораку не запита који познаник када ћу кренути

XИВ ЈЕДАН ДРАМАТИЧАН ДОГАЂАЈ, ОПРОШТАЈ СА ЦАРИГРАДОМ Београд Ево ме опет у мојој мирној соби на Универзитету. Колико сам јој се обрадовао; а како и не бих: на њеном столу лежала су три Ваша писма, из

Братија манастирска, обавештена о мојој посети, дочека ме врло срдачно, показа ми стари свој молитвеник и остави ме, по мојој жељи, насамо са њим.

манастирска, обавештена о мојој посети, дочека ме врло срдачно, показа ми стари свој молитвеник и остави ме, по мојој жељи, насамо са њим. „Испричајте ми, драги моји листићи, ваше доживљаје, они ме врло занимају.

кроз тај шипраг, наилазим у њему на још коју племениту ружу, лафранс или маршалнил, и њихов отмени дах васкрсава у мојој души цело моје златно детињство. Ко би мислио да мирис једне руже може сачувати у себи хиљаду успомена!

Али је зато по мојој целој слушаоници прострт меки зелени ћилим. Ту ћемо сести. Сат на торњу патријаршијске цркве избија девет и четврт,

У томе ставу генијалних људи затече ме ваш поклон и заузе свој положај у мојој мрежи. Истина, спочетка сам се мало снебивао.

Од оног тренутка, који се тако дубоко урезао у мојој памети, ја сам био, све до данас, у ствари, само гост у мом очинском дому. У Осеку бих дочекан оберучке.

Али када, са седамнаест година, сврших реалку, испречи се тој мојој намери велика једна запрека. Према ондашњим аустриским законима, нисам се могао уписати на бечки Универзитет, јер

Без Сунца не би било ни даха, ни замаха на Земљи. То су знали и стари народи. У мојој путничкој библиотеци имам и једно лепо дело о историји и култури старог Египта.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

као поклон деци за новогодишње и мајске празнике: „На књижицу за новољетњи дар“ и „Мојој дјеци на мајалес“. „Из доситејевског захтева, у равни дечје перцепције, песма Луке Милованова проистиче одазов – жеља

Од њега остају прве песме намењене деци у српској поезији: „На књижицу за новољетњи дар“ и „Мојој деци на мајалес“. Умро је у Будиму.

Писао је родољубиве и сентименталне песме и преводио поучне књиге (Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери француског писца Бујија). Познат је и као противник језичке реформе Вука Караџића.

Писао је родољубиве и сентименталне песме и преводио поучне књиге (Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери француског писца Бујија). Познат је и као противник језичке реформе Вука Караџића.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Замишљено): И кад би ми ти слала, исто би тако и са мном било. У вече, у мојој ћелији, сâм ја, преда мном твоје јело, чаша твога најбољег вина.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Троја су ту! извол'те да видите! И сви здрави и грлати. А није рђаво ни мени, ни мојој мајсторици. Што више деце, све више муштерија!” Није претеривао мајстор Коста.

кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.

Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види. И то има седамнаест година, и седи у мојој кући годину дана, а свако јутро ме испраћа на зелену капију на коју баш и навали јутарње сунце.

— Зато што је и карата играо, тамо у апсу. — Госпа Нола премести хладну крпу на слепе очи. И с канабета у мојој соби наједаред нема десет круна... хтела сам да платим вешерку. — Доста, Јулице!

Ја доиста треба да се женим, и по годинама, и по занимању, и по мојој жељи. Девојка, ваша поћерка, и лепа је, и богата је. Али ја не знам да ли бих је могао волети као жену и друга.

Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој. Сад ми остаје да поправљам што сам покварила. — Паланка је утихла. Некако необично брзо и темељно.

— Може, хвала. Ја ћу поштено вратити. — Знам да би вратио, познајем те. Али нећеш враћати ништа. Још си мој, и на мојој бризи... Нека, нека, плачи, плачем и ја... Све нам то није требало. Шта ћеш, то је живот... Седи...

Прекрсти се пред иконом и помоли Богу овако: — Господе, дај мир души Тодоровој и Бошковој... Господе, смилуј се деци мојој, никога сасвим рођенога немају, а то је страшно, Господе, никога рођенога, до Тебе... Тешко ми је што их остављам...

А у мојој фамилији, свеједно што су мој дед и отац пропали као трговци, било је и „свакојако друго фино бранш”, а од моје матере

— Бранко се слатко смеје. — Јесте, ја сам по нарави сушта мати, и госпа Лепосави мојој увек све добро. Ја заиста волим безбрижност и шалу, и ако није о раду реч, ја сам, ако хоћеш, и лакомислен.

Личност у мени има амбицију писца, а ту, ја мислим да не могу даље од импровизације. Ту личности мојој смета јеврејство моје.

Ја им знам намештај, и коње, и сребро, и вино... Ја им знам збирку икона! Ја ево још чувам у овој мојој „јазбини“ клавир Јосифа Влаовића који је плаћен читавим имањем...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити. Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност водим тебе у свет,

Видиће се међутим даље да је наш Роман, где гођ је нужно било, новаца имао; премда ја нисам никада дукат у мојој руци видио. — »Како то?

што је на земљи, испод земље и више земље, — све што се помислити и не помислити може, — и сам цірцулуѕ qуадратуѕ у мојој је власти. Чудиш се тко сам? Ја сам! Добро пази што ти реко.

код нас с немачког преводи), опредељено, без ползе не провести, за добро нађем мој по последњем журналу сочињени роман мојој фрајлици комшиници прочитати.

»Ах«, одговори бедна ова огорчена, »то је од деветнајст година овамо моја најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећна била, неверство мога љубимца — за кога би ја полак тела мога радо жертвовала, и с другом

При свој мојој филозофији морао сам опет магарац остати, то јест морао сам се соразмерно нашеј магарећој природи уплашити; али мој

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

да вратим Боје зру На лакој грани времена Отуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате Боје горе Младошћу у мојој крви ЖИЧА Црвена госпођо Жичо Из мога срца излазиш Корачаш седмовратна У пратњи свог женика сунца По зрелим таласима

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

код нас нема изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији неће ни десити.

Па онда питање зашто жене немају бркове морало се у мојој детињој души јавити као далеко предосећање познијег феминистичког покрета, који би то нема сумње, далеко брже

Ја ни сам не знам какав је био непосредан повод тој мојој одлуци, да ли баш то често задизање сукње, налазећи да је лакше задићи сукњу но свући панталоне, према чему панталоне

Пошто смо играли у мојој авлији, то сам ја, оправданије но Људевит XИВ, могао рећи: „Л-éтат ц-еѕт мои!“ и на тој основи приграбити сву власт у

Завладала је међу њима некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често понављаним узвиком: „Тај ће на вешалима свршити!

О мојој судбини вођен је нарочито један опширан разговор, после једнога бурнога дана, када ме је општински пандур, због неке си

томе што је под носем имала бркове као деветнаестогодишњи младић; Хезис, она што испреда конац, необично је одговарала мојој средњој тетки, јер је она и у животу умела не само да испреда него и да мрси конце; а Атропа, она што држи маказе да

А та борба, то је управо традиционална борба у мојој породици, у којој су толики моји преци, а нарочито њихови потомци, учествовали.

Али је он и на то упорно ћутао а професора гледао дрским погледом, који је својствен у мојој породици. Због тога његовога ћутања професори су били утолико више у неприлици што нису никако могли сазнати према

Не напуштајући овако светле традиције, ја сам се кроз основну школу провукао некако, благодарећи не толико мојој приљежности колико очевој пажњи према учитељима.

ја сам предосећао да је та диплома зрелости докуменат на основу којега могу у животу чинити свакојаке лакомислености. Мојој радости, разуме се, није било краја.

“ Међутим, кад је берберин свршио бријање и испрао ме од сапуна, нити је било какве промене на моме лицу нити у мојој души.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Јаој, јагуридо. Научио си га да каже: „Нема, господин поручник“. — Па јест, ви замишљате да на овој мојој маслини рађа кафа... и као у кавану, хајд да навратимо. За десет дана потрошио сам килограм кафе.

И сам се напрежем, хтео бих да му унеколико олакшам терет, што ме још више замара. Шлем се на мојој глави готово усијао. Испред себе чујем где грувају нечији топови. Тамо је сигурно та батерија.

„Ако умрем, нека ово писмо преда њој (ви ваљда знате коме), а дневник мојој мајци.“ Не мењајући ни једну реч, преписујем дословно дневник оних неколико дана који су претходили трагичном

За мном је јурила једна запрега, вукући топ. Али од ужаса, чини ми се, издиже се шлем на мојој глави. Нама у сусрет јурио је онај командир, дајући нам издалека знак руком: Налевокруг!

Онда ме је захватио општи замах и у мојој свести лебдела је само једна мисао: дужност. Тек када ме је парче гранате клепило у главу, изгледа ми као да сам се

Онда сам се мало придигао да расхладим леђа. Покушао сам да разазнам да ли то хучи воз, или у мојој глави зуји од хинина. А хинин дејствује, и онако измучен замишљам како сада бацили маларије гину у моме телу.

Ставио ми је одмах термометар, да види колика је температура. Када је прочитао, рече болничару да запише на мојој листи: четрдесет са пет. — Друже, добро си напредовао! — добаци неко.

Сад ваљда разумеш? — Баш ништа. — Добро, на ком си ти положају? — На Кожуху... — Е, тога положаја нема на мојој секцији. Сад не знам како да ти објасним. Капетан Радојчић слуша објашњење и поче да се смеје.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година, Онда јој рекла: - Ако ти је промаја у мојој соби, Што не идеш у своју? А мајка узвикнула: - О, кћери! И обезнаниле се обе у поноћ када прођем улицом сам, сам.

Доба је жалбе, младост чезне, узнесен; Орла сен крила мојој сени додаје, Да чудне моћи што ми небо задаје: Под сенком мојом ено броде дечаци, Јаја гусака купе као дивљаци; Можда

Скоро ме страши силна мудрост ове руке Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених покрета (Не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета!). И та ребра савијена у луке; Тајанствено учешће једног бедра; Дрхтај!

Имађах петнаест година када сам писао у једном листу, који је под насловом Пробуђена Свест излазио рукописно у мојој соби: ”Сви се планови не даду испунити. Све што је било неће бити; све што се планира, неће се испунити.

Тако живот у мојој песми није довољан, а без ње не би био цео: да би ова, и ако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— обрати се Златокосој с прекором у гласу. — Зар не знаш да мачем убоге браним, да је мач само у мојој руци чаробан? Девојка тренутак поћута, строго га погледа и рече: — Знам.

Зашто одречно машу главом, кажу да га не могу провести крај беле змије? Није то у њиховој моћи. — Није ни у мојој да вам мараме вратим! — насмеја се Варалица. Али, могу да вас бацим у казан и потпалим добру ватру...

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Ко да више! (Одлази). ТОМА (згранут, прилази зиду, где је оружје): Ко тамо?! Ко је још господар у мојој кући? Он? Зар он још да говори? Пушку! Узима пушку, прилази прозору, напери је.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, Мојој срећи нигдје равне било није — Све од Бање Луке па чак до Мостара! Знаш ли часе оне?...

И у мојој крви Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање. И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слуш

7 Ја ћу у чашу љиљана Утопит с душом жар цео, А песму о мојој драгој Певаће љиљан бео. Но песма дрхтати мора Кô пољуб усна јој страсни, Што ми га дарова негда У час слатки и

29 И док сам ја дуго дангубио, сањô. По туђини лутô и све кера гањô. Мојој драгој беше досадно зацело, Па ти она скроји венчано одело, И кô мужа нежно загрли цвет мио — Момка што је глупљи

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Но ти прати мојој старој мајци — моја мајка има доста блага — нек ти купи роба ил' робињу, те зидајте кули у темеља“.

Ја сам с шурам био у лијепо, а шурњаје, господске госпође дивно зборе, а дивно ме дворе; тој тазбини мојој мане нема. Но да видиш што сам невесео: стиже књига од малене Бањске, баш од моје остарјеле мајек“.

Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој! Мож' ли с', робе, јунак откупити?

похарчити, — без вас бих је могао стопити, ал' ћу стопит сву тазбину моју, немам с киме ладно пити вино; но сам љуби мојој поклонио“. Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане.

махраму јединица ћерца твоја; дукате ми понеси ти милосној ћери својој, од мене је поздрави, од тебе јој драго реци, мојој вјереници: Л̓јепо те поздравља Милошу Драгиловићу, и л̓јепо те поздрављам Милошу Драгиловићу, моја вјеренице; послах

Када виђе што се у њој пише, он говори царском татарину: „Иди натраг, царев татарине! Иди кажи мојој поматери: ја не смијем на Арапа доћи; Арапин је јунак на мејдану, скинуће ми главу са рамена, а ја волим моју русу

Хоће једном бити према глави, јали мојој, јали према твојој!“ То је Марко у ријечи био, кличе вила с Урвине планине, те дозива Краљевића Марка: „Побратиме,

Брже пиши лист књиге бијеле, прати књигу милој шћери мојој, шћери мојој, а тој снаси твојој, да се твоја снаха преудаје, да ми слику тражи према себе, а ти рђу тражи према тебе“.

Брже пиши лист књиге бијеле, прати књигу милој шћери мојој, шћери мојој, а тој снаси твојој, да се твоја снаха преудаје, да ми слику тражи према себе, а ти рђу тражи према тебе“.

цигле до три марве: не дам с главе тастове челенке, са рамена коласте аздије, и ја не дам од злата кошуље; хоћу носит мојој земљи дивној, нек пофала мојој браћи биде. Кунем ви се и богом и вјером, не дам тако три комата дара“.

тастове челенке, са рамена коласте аздије, и ја не дам од злата кошуље; хоћу носит мојој земљи дивној, нек пофала мојој браћи биде. Кунем ви се и богом и вјером, не дам тако три комата дара“.

— ил̓ бољега, или ће горега; моји коњи и сиви соколи и бијели украј Саве двори моме брату Змајогњеном Вуку; моје благо мојој старој мајци, нек се рани и ода зла брани; моја луба, ал̓ је рода туђа, она ме је често опадала моме брату Максиму

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се жути Час се плави Па ми најлепше слике ређа Овде у глави испод веђа Сутра ујутру када сване Ја

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

пољубих Христове ноге, ни их с миризмом помазах, а моја су се безакоња преумножила више неголи колико ми је власи на мојој глави.

МОЛИТВА ЗА СЛУШАОЦЕ Речи, која нас ради плот би, У плоти мојој буди реч; Учини и возљубљеним Слушатељима мојим Да приме у уши речи моје, Од тебе, Речи, дате!

« И на то му рече цар: »Што је под мојом руком и у мојој владости стоји, то мое љубазном брату могу даривати.« И на то му се са заклетвом подхвати јер ће му у том послужити и

Владика Но де, дођи архангеле Гавриле, хоћу те послати до једнога места да ми верно и поуздано с потајом, мојој неисказатој, никим дознатој тајни одслужиш!

Иди уготовљеној светој ми цркви, к мојој из воље ми милој полати, к частној невести! Отиди насамо к њојзи, те у уши проговори тој словесној сеници, зготови ми

Одовуд поскорије да си измакао! Одстан се ти овога доласка к мојој кући те од мојих врата хитро се одби не долази ти ту заговарати ме.

ЧУВАР КАПИЈА На мојој стражи ваља ми стајати, — вели чудни пророк Авакум. Такођер и ја шњиме данас стадох на тој божаставној стражи овде ми