Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако му буде 29 година, више нема. — Него чекајте да вас нешто упитам! Да ли ви познајете почем неког Мојсила Пупавца? Јамачно га не знате?
склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак од свог великог колена — синчића од својих дванаест година, Мојсила Пупавца, са нешто мало баштине. Оно нешто имања дође под масу.
Познаник његов оде у други крај да хвата »даму за игру«. — Извол'те овамо! — понуди адвокат Мојсила, показав му руком у побочну собу. — Хвала, господин-Бранко.
шунегле!« У леси према њима играла је и Савка Николина. Баш зачинила лепотом све друштво. Адвокат гурну Мојсила прстом и шапну му преко рамена: — Видите ону девојку! Како вам се допада? — Лепа!
Пупупу! Двадесет пет! Иха, уха, Пупавац! Пупупу!...« док се већ не изгуби ван вароши. Ништа се више не чу за Мојсила Пупавца — а дуго су о њему разговарали људи у доколици својој.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
О томе ћемо и да причамо. Не зна се којим поводом, тек »попечитељство« нађе за потребно, да пошље господина Мојсила у с—ку основну школу, да тамо неки посао сврши и о резултату извести попечитеља. Господин Мојсило оде у С.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
• • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • • Спасосмо осуђена сина чича–Мојсила Златановића. Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати.
Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу. Рече да је најсрећнији што је каплар српске војске и тихо,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево. Звизнуо по очима газда Мојсила, и онда му претресао џепове. Буђелар, кажу, као глава купуса. Газди је страдало једно око.
Добиће на то око, казао је Влајко судијама, монокл, па све у реду... Баш да га човек и не жали, газда Мојсила. Можда ће отсад боље контролисати кантар и мање закидати. Да буде поштен, доста му је и једно око...