Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Једнога дана ступио он много озбиљнији него обично у моју радионицу. У руци је држао јоште отворено писмо. Ћутећи је сео на обично своје место.
на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати. Буди ми пријатељ, о добри човече!
добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом
“ После тога изиђе напоље у кујну и стаде спремати ручак. Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста.
А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу испустим... После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста.
Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу. У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе
Зар моју љубав?... И њега, мога љубавника?... Тако сам у мислима и заспала. Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз
„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду те, па онда лепо отиду... Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао... Иди, па се помози на другоме месту“.
После сам нашао, баш поред чесме, једно хладовито место; метнуо сам моју торбицу под главу, па сам се онде одмарао. Гледао сам тамо у даљини подгорачке и сумраковачке планине....
— Ја ти, учо, не могу заспати, морам ову моју крџу курити до зоре; нешто ти нисам као обично, једна помисао ми је незгоднија од друге...
Али где ми је власт да га казним, да га уништим?... Или, зар моју сумњу да откријем побратиму! Онда бих његов живот разорио, њега бих уништио. Ћутао сам.
Не осећају љубави!...“ Ви, госпо, грешите! И после смрти грешите! Ја љубим! Ту моју тајну немојте ниједне ноћи гробару приповедати. Гробари, попови и бабе не умеју тајне чувати.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
носити: ја себе чувствујем да бих без браде могао бити епископ како год и с њом, но сад за њен атар ја не оставих моју епархију.
Хyдер послушај ти моје речи, ја ти задајем моју курјачку веру да по с|вету ходити, то је истом дангубица. Нема ти бољег света од онога гди је коме пун трбух!
Овај прави коже: он ће и моју скоро начинити”. Наравоученије Ко је принуђен служити, нека не мења често господаре; и ком је добро на једном месту,
„Ниткове!” — рече му коњ. — „Залуду ти мене толико тареш и око мене лажеш, кад ти мени моју обичну зоб не дајеш.” Наравоученије Ово пристоји онима који не исполњавају своје дужности, пак истом мисле с
Мир мој остављам вам! Само по том ћете се познати да сте моји ученици ако љубов моју и мир мој међу собом будете имали.” Али, вели тај и онај: то! и то! и то! Браћо моја, лажима су кратке ноге.
Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили? Залуду се чине свеци, ја ти задајем моју верицу да нису баш колик' ја и ти, ван да су по том што се боље од нас хране. Иди већ, не оклевај, велим ти! Јаој!
Цар заповеди да му се даду пет таланта. Вели дворјанин: „То је много за моју кћер.” — „Узми, пак ћути,” — рече му цар; — „Александру би срамота била мало дати.
” — „А зар за моју шарену кожу не мариш? — рече јој тигар. — Онда би се показала и споља сушта каква си изнутра, хитра и шарена.
После толиких страданија и мука што сам искусио, задајем вам моју веру: нећете бољега од мене у целом Египту наћи”. Чуде се они, и кажу му да ништа тога није било, нити је могло бити
основателно мислити и судити, ласно ће из свега мојега говорења познати: да ја ништа нисам сматрајући на какову нибуд моју корист писао ни овде издао.
ако хоћете да нисте проклети; благосливљајте и љубите, ако желите да сте благословени и љубими; имајте мир мој и љубов моју, ако сте ради да сте моји ученици и братија моја, ибо: „К о с л у ш а с л о в о м о ј е и к о т в о р и в о љ у
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ. Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај
Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на бранковички вис са собом извести.
сам вам казао кратко владичино слово, да вам кажем како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твоји̓
Мој отац рекне Михаљевићу: „Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родно.” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да останеш
Онда мајор рече: „Ја узимам Дел-Амета на моју чест; он је прави од цареве стране и од јаничара је побегао”. Онда се нас два у̓ватимо за руке, пољубимо се и
Премда ме то врло тронуло, али ја му опет весело кажем: ,,Хајде ти да видиш моју војску, да видиш Посавце какви су као лавови, сваки мисли погинути а ниједан не мисли се мирити” и проче.
? Та ако ти је отац погинуо, није ти среће однео, остало ти је пријатеља” и проче. Ја и њима удесим моју стару песму и кажем им, да они добро знаду да су дахије убиле Хаџи-Муста-пашу, и да је Дервиш-бег, син
Баш хоћемо по један попити, а у здравље наши̓ Срба у Србији, макар ја моју бунду продавао да се до Петробурга довеземо, а онде ћемо казати да немамо новаца па ако им дин подноси, нека у њи̓овој
Шта ће онолико Турака око мога чадора?” — Капетан: „Не бој се, тврда је вера; оно је моја наредба, за твоју и моју фајду, а све ћу ти после казати шта је”.
прирасте — то је оно што нас први пут Турци изведоше, пак се не променисмо, но ме Турци вратише у ордију — то сам опет моју главу носио у рукама; — а што је после прирасла, — то је што су ме Турци после по други пут изнели и разменули.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...
— Кад рече у варош — и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана, те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто шећера — могу вам дати, кад баш хоћете... Макар ја опет ишао кастиле за то у варош. — А да ли ће ваљати?
Чим оде човек, ја главу те у моју собу... Дође други да моли за нешто — тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене.
Стукнуше деца натраг, а поп Вујица их само као мало прекоре: — Што се тиче на прилику, тако ли ви моју капу, ђаволи једни, а?... — Па оде у собу учитељеву.
»Даље, исти учитељ присвојио је и утајао једну моју ствар, то јест, тицу, зовому буљина, или јеина, или односно букавац, коју сам ја што се тиче, нарочито њему и по
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Да ниси имао каквих гостију ово дана? — Нисам. — Да ти нису Турци долазили? — Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли...
Хајде, попо!... Хајдете браћо!... Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!... Сви ви добро знате и моју децу!... Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!...
И диже се старац, упали свећицу и поче се молити: — Господе!... Да ли видиш моју беду?... Смилуј се, Господе, овом робљу што ће остати после мене, ако сам ти ја што незнано згрешио!...
Зар се и њему мршти чело кад ме види?... Зар је и њему тежак мој бог?... О, Творче милостиви! Ти знаш душу моју, ти знаш да ја ништа нисам крив!... Па што ме овако мучиш, Господе?... Што ме не раставиш са овим црним животом?...
— рече хладно, па оде гледати друге послове... Толико рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју приповетку! И Јелица је била чедо свога доба. Простодушна, искрена, верна и одана.
Дођи, брате, к нама!... Гора нам је и отац и мајка!... — Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити. А прота каже: ја им жив у руке не идем. Ако ме позову, ја бирам гору!... — То је паметно...
Рекао бих: старе очи, па ме варају!... А сад, кад си се примио да донесеш поруку Крушкину мени, однеси и моју њему!... Збогом! Поп је дрхтао од једа. Он би волео да је не знам шта изгубио него што је ово чуо...
— Али, бабо?... — То је моја брига. А ја ти велим: не брини ти моју бригу!... Хајдмо из овијех стопа Ивану. Ти знаш да он мене слуша. Лазару се разгали лице.
попом говорити ове речи: — Ја, Иван Миражџић, заклињем се живим богом и свим што ми је најмилије и најсветије да ћу моју дужност чесно и поштено вршити, и како радио, онако ми бог помогао! Амин. Онда опет целива крст. — Иване! — рече поп.
— На кога се наљутио бог? Кога заборавио?... То није истина. Ја га видим!... Он благосиља моју кућу!... И живеће колено Алексића дуго, дуго!... Много ће живети!... Ту ће бити људи, каквих људи!...
После подужег ћутања Турчин опет рече: — Ја сам наумио нешто учинити. Послаћу Лазу сутра у Шабац, нека однесе моју поруку: да ми пошљу којег јаничара, да потерам за хајдуцима!... — Бог те живео! — Ако их тако похватамо. — Сигурно.
— повикаше са свију страна. — Да идемо сви!... — Сви нећете!... Нису вредни да на њих крећем сву моју чету!... Је ли, Дево, колико Турчин има пандура? — Десет. — Десет и два дванаест... четрнаест... добро!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.
Али ја стојим срца празна, За сваку тајну зла и добра; Руку је моју снашла казна За плоде које и не побрах. Искушитељу, пун сам страха, По беспућу и блату стида; Смрзавам од твог
А веру моју црква убила, А моју сумњу страх заледио, Уста ме лажи само љубила, Издајник само за мном следио. Мој се дух божјег
А веру моју црква убила, А моју сумњу страх заледио, Уста ме лажи само љубила, Издајник само за мном следио. Мој се дух божјег вина напије, Срце
нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода. Моју љубав тамну као мрак у чести, Ја испуних мржњом, кајањем и страхом — Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у
Да мог бога мрзиш једном мржњом холом, Да се гнушаш моје мудрости: и блажен, Да моју оштрицу хваташ руком голом; Да знаш да ћу бити исмејан и згажен.
Јер кад мој гнев оде у народ да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поклоним се њој, па пружим руку Ћорђу: — Добро јутро, чича-Ђорђе! Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје главе, поче се нихати, као заушћујући да
Њене обрве дигоше се на крајевима, а угнуше на среди. Очи се још јаче отворише. Из њих је севала тама. — Видите ли моју руку? — рече помоћник, машући руком испред болесника, а гледајући у мене. — Видим, — рече Ђорђе — видим, плави се.
Потреса ме онај грандиозан утисак на моју добру матер. Потреса ме осећање моје немоћи да помогнем човеку који је помагао некад нејакоме мени и остављеној мојој
Бојао сам се да мама не опази на мени каку промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми
Бојао сам се да мама не опази на мени каку промену, па чим сам је опазио да долази у моју собу, ја сам одмах трпао моју цигару у уста и тражио жигице, док ми она напослетку не изброја седам кутија које су ми стајале под носом на моме
Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању.
— Купио сам и њу! — Продао ти? — Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана.
Моје хаљине најлепше у целој школи. Али опет нешто ми је тако тешко било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле, бледе, тужне, озбиљне. Никуд подбогом не иду, па и на славу слабо ком да иду.
И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.
па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бáбу!” И онда, а не знам зашто: „Боже, убиј онога Зеленбаћа!” Дуго смо се тако молили.
Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута: — Спавају!
— Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно: — Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Верујем, слатка. — Па како је мене моја мама учила, тако ја сад учим моју Меланију. — Слатка! И моја Јуца тако исто. Зна вам та свашта.
— А ја ћу само да сврнем мало кући, а на ту ћемо страну и ударити, па ћете о једном трошку видети и моју кућу, да би је знали сутра наћи ако се ја, то јест, мало задржим после службе, јер се надам да ћете бити тако љубазни
— Па ето тиме... Ако будете, то јест, пред нама фалили варошке госпојице. Је л’, Јуло? — Јесте! — вели Јула. — На моју часну реч, верујте ми, — вели Пера, — и да сам их до сада хвалио, од данас би’ морао престати и променити мишљење.
— Ја ћу вас молити за ову трећу књигу за моју Јулу — похита гђа Сида. — О, с драге воље — вели Пера. — Ако су на немецки написане — вели гђа Перса — онда ће боље
знам вас већ, знам... ви већ морате ту ваше... — Тхе, тако сам научила од моје покојне матере, тако и ја васпитавам моју кћер Јуцу — вели гђа Сида, а гледа једнако у Перу — боље је да јој кажем сад, него свекрва или муж после!
, само да што дуже мислите на мене. — А да не би заборавили, ево вам овај пукет цвећа. Он нека вас подсети на моју молбу и на ваше обећање — вели Меланија. — Сећаће ме на вас...
! — вели гђа Сида, а очи јој пуне суза. — Ал’ сасвим на моју фамилију! ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА У којој је исприповедано све што је била природна последица Јулиних честих одлажења и
гајде како танко свирају, а она је дави и виче јој једнако: »Ти си ме, вели, у ове нечисте силе отерала и ја душу моју изгубила!« па се све затрчава од врата кревету, седа јој на груди па се чешља гребеном и дави је.
’Ајд’ затвори...доста је...накупиће се комарци опет... — ’Оћу, мâмо. — Да ниси озебла, ’рâно? ’Оћеш да ти дам моју »шлофкалу«? — Фала, мамо!
И она се нашла да ми чува кућу; она, и то моју кућу да чува. Ал’ и ја сам јој к’о што треба и одговорила, — вели задовољно и блажено гђа Перса.
кад би били тако снисходителни према мени, па наредили онима тамо... онима вашима... да оставе моју кућу на миру. Знате, нисам рад ни да се свађам с вама, а ни да вармеђа има посла. Ето, то сам желио да вам кажем.
Не испирајте уста с њом! Њу ми оставите на миру. — Нек остави она моју кућу на миру, или боље рећи: нек остави на миру момке по селу, па ће онда и моја кућа бити поштеђена!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— О њему много се може судити. Чега ради питаш? Ваљда због трговине? — Не, због женидбе. Рад је моју Соку узети. — Па добро, што хоћеш да рекнем о њему? — Има ли што? — Има нешто.
— Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу. — Хвала ти што си ме освестио; сад ћу ја њему онако лепим, политичким начином отказати.
куће кирајџије истерате, и сами се у њу уселите; даље, ако ваш на кући интабулирати дуг исплатите, онда ћу вам дати моју Соку.
— Знам шта мислите. И ја то исто мислим. Је л’ вам моје стање познато? — Јесте, ал’ не сасвим. — Чули сте за моју трговину? — Јесам. — Знате да имам две куће? — Знам. — То је што знате; ал’ има што и не знате.
— Нити сам заљубљен, нити сам је рад узети, јер ја већ имам моју заручницу, само што сад још неће отац да ми је дâ, али доћи ће време да ће је дати. — Е, то сам хтео да докучим.
Мати тобоже као изненађена. — Све би лепо било, сви кажу да имате таленат; но ја моју Мицу не могу на несигурно дати. — Како несигурно? — запита Марко. — Какво је ваше состојаније? — Состојаније?
И вама чат изискује да ме заступате. Много је Алка штошта против вас по свету гласове сејала, на пример да ви за моју љубав амо долазите.
Требала је моју тепсију сестра моја да је вратила, но она не враћа. То је основ. Иначе, ја ћу све израдити, а ти ћеш само преписати и
Истерали сте с метлом стражмештра и писара: то је ацтус потентіае. — Јесте, истерала сам их. Али, како могу они у моју кућу силом ући да тепсију отимају, кад је та тепсија моја дедовина, — одговори оштро Алка. — Јесте ли немешкиња?
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
ће проћи увери ме да ће проћи, потпуно ме увери да ће проћи, јер твоје речи као нека млака, мека струја слатко милују моју ојађену душу. — Јадни мој. — Љубљена моја!...
пропадање, па ми и сад све смрди кад помислим на ону дебелу, знојаву жентурину у фесу, што је после недељу дана ушла у моју постељу да види ,,шта ради и да ли спава њено пиле''. јао мени све ми те црне и прљаве слике излазе на очи.
— За то што сам проклет, драга. — А да је оно дошло? да ли замишљаш радост моју, срећу невиђену? У њему видела бих тебе, осетила душу твоју и грлила бих је, грлила, онда бих ја оживела. Опрости ми.
и ако се онда, у њему, нису виделе ни ове безбројне боре на моме бледоме лицу, ни све ове беле власи што покривају ову моју сметену лопту у којој се непрестано и очајно грчи ово мало узбуњеног разума.
Јер је она стара, махнита вера сву моју крваву дедовину претворила у један велики гроб у коме мирно лежи она бујна, она дивна садржина и скромност.
Доведи је овде, сама ће да побегне у Француску. — Ама мртав сам ја за њу, господо. Пре годину дана имала је моју посмртну листу у рукама. — Дакле била и годишњица? Живио покојник! Живио покојник!
само у њеном срцу и у њеној кварној крви вију се они, пуни смрада, дрви, што су једини могли да упропасте и поједу моју прошлост и Моју будућност. Дакле освета, ужасна, крвава освета.“ И онако зверски згрчен, стегнутих зуба и песница...
срцу и у њеној кварној крви вију се они, пуни смрада, дрви, што су једини могли да упропасте и поједу моју прошлост и Моју будућност. Дакле освета, ужасна, крвава освета.“ И онако зверски згрчен, стегнутих зуба и песница...
Ја се убих целе ноћи тражећи службу. Дајте ми службу, господине. Дајте ми сместа службу. Како то? Ви хоћете моју сведоџбу. Зашто сви захтевате моју сведоџбу?
Дајте ми службу, господине. Дајте ми сместа службу. Како то? Ви хоћете моју сведоџбу. Зашто сви захтевате моју сведоџбу?
Опет их отварам, а мало час сневам моју кућу сву у пламену. Црвени језици лижу, сикћу, витлају и пламте високо, а ја знам да моја кућа гори. Ја сумњам.
Али сам брао клонуо јер, ево, сад је човек тај што ме баца у страшни ад страха, користећи моју природну слабост у друштвеном интересу.
Африка
Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину. Моли ме за дозволу да баци црнца у воду. Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама.
Док бој развија моју пољску постељу, коморник, столове и столице, док спрема ручак од конзерве, ја имам непрестано пред очима како том
Ја се смејем у себи непрестано, мислећи на лов Швајцарчев, на моју постељу, на коју морам да се пажљиво спуштам да се не би расклопила итд.
Ја сам у једном крају тад био као какав краљ; тражио сам злато; овај црнац дошао је да ме служи и сваку моју реч слушао је као пророштво. Тако је њему дошло на памет да оствари оно о чему сам ја толико сањао...
“ а што значи: ово је моје, ово твоје, хоћеш ли своју или моју чашу? Кад већ спомињем разлике у појмовима о својини и изражавању, треба подвући оно што одмах изненади белог
Камион припада неком белцу у Бобоу, али је на њему сад само његов шофер црнац. На моју молбу да ме одведе у Бобо, он пристаје као на ствар о којој се не може ни дискутовати. Продужава да товари.
Тако испред собе у којој је бој развио моју постељу, теб, сто и столицу, налази се велика тераса као на крову свих урођеничких станишта.
Небо је пуно црних птица. Оне улећу слободно у моју собу која је ваљда до јуче била њина, ударају крилима о зидове, и излећу опет пут плавила.
“), да ли бих му, наиме, позајмио моју лампу за то вече. „Иди до ђавола!“ мислим у себи и дајем му је. Истовремено се радујем да сам приморан да то вече
То је био један обичан хистерик који се занимао црном мађијом. На сваку моју ствар у соби он је стављао нарочити знак, и жваку је полагао на нарочити начин.
Правећи се да не схватам шта се збива, кажем дечацима да старици преведу како личи на једну моју стару рођаку коју сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила
Не види се безначајност кварта, дроњавост и прљавост пролазника као некада. Ускопистио сам се да за једну моју урођеничку, црначку тамбуру пронађем кобилицу која би јој унеколико одговарала.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело! ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру? Море, знајш што је то: Παν μέτρον άρησον της άναγχης!
Ја сам се полакомила, но сад видим да сам погрешила што сам моју матер послушала, а нисам за онога пошла којега је моје срце изабрало.
ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао. ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом?
ПЕТАР: Убру, убру! Што не говориш људски, него се ачиш? ЈАЊА: Пи, пи, пи, пи, како ми даје ватра у моју срцу! ЈУЦА: Ја се чудим зашто га и држите тако стара и глува? ЈАЊА: Хондрокефало!
ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув! Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем. ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.) О, дулос сас, кир Димо! Е, е, е, кала!... Тим, тим, тим!... Поштен човек! Кала, кала.
МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће. ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу! МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити. ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад.
Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима. ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању! МИШИЋ (устане): Како се ви тешкате, а има стотину који би желили у вашем положенију бити.
ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете. ЈАЊА: Велико чест за моју Јуцу. (Тргне жену која је пошла Мишића испратити.) Ашаге! (При врати.) Слуга понизну! ПОЗОРЈЕ 7.
ЈАЊА: Да си помогним?! Да правим другу шупу, да купим други коњи, што ћим после да једим с моју децу? МИШИЋ: Чекајте да вам кажем што стоји у новина.
Што си ти мене? ПЕТАР: А? ЈАЊА: У, како ми баца ватра у срцу! Јеси ти моју слугу? ПЕТАР: Како не би подигао уку, кад сад оћеш да ме под старост начиниш што није ни мој дед ни прадед био?
ЈАЊА: Господин нотариус, ви мене увређивате! Шта фали моју Јуцу? МИШИЋ: Е, шта ви узимате вас? Ви сте човек јошт млад, особито у снаги, и лепи. Ко може кир Диму с вами сравнити?
КАТИЦА: За кога? МИШИЋ: За кир Диму. КАТИЦА: Ви са мном шалу проводите. МИШИЋ: На моју чест вас уверавам да је то истина што вам кажем. КАТИЦА: Може бити да се он шалио?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Затим се, колико га глас доноси, на немачком, продера: „На моју команду, све, у став мирно!“ За тренут, заиста, све се било умирило и стајало као укопано.
Одмах затим, склопио је очи и продерао се: „На моју команду, све, вољно.“ Пошто је био дигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукао петао.
Да не дираш у моју јетрвицу. Ја ћу да ти судим. Шта кукате? Није дете на твојој сиси. Шта си се расплакао над нашом нејачи?
Одох ја већ код прве скеле. Неће више Гарсули добити ме жива. Видиш ли, Шокице, ову моју раван? Сан за човека, а трку за коњика.
Петар је узвикивао: „Што пиљиш у моју жену, дугоњо, као штрк у јаје?“ – али је било јасно да се шали. Павле је, уосталом, наваљивао на Петра да се покори
Теодосије - ЖИТИЈА
после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам.
А старцу: — Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју! Испунивши се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, yђе к родитељима, украде отпуштење и замоли по
Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују
ме оплакивати као погинула, рече, него боље да Бога молите, молим, не бих ли како молитвама вашим добро свршио трку моју на коју изиђох.
у помоћ Вишњега, говорећи: „Избави ме, Боже, од непријатеља мојих, и спаси ме крвника, јер ево, уловише душу моју.“ Одмах игуман због њега посла к непријатељима старца преподобнога и доброразумна, да утоли суровост њихову.
је све ово тако свршио, написа писмо родитељима и браћи овако: „Вашим милосрдним писмом, због жалости за мном, душу моју из мене вадите, јер и мене то дира, и ја због тога болујем.
земаљског царства апостолских дарова удостојио, и у пустињи украсићеш се испосничким венцима смернога монашког живота. Моју пак душу од жалости због растанка с тобом својом љубављу и вуђењем утешићеш, као и ја твоју, о господине!
Узевши реч, самодржац рече свима благороднима: — Другови и браћо и децо, послушајте моју реч вама! Ви знате мој живот од почетка, како сам с вама живео, како сам свакога од вас као сина отхранио и као брата
Шта ћу Ти дати што си ме отргао од сујетнога света, и тако за душу моју болујеш и трудиш се? Нека си од Бога благословен, ти и дан у који си се родио, не моје чедо, већ Божје чедо!
и свети његови анђели дођу к мени, и твојом појавом да овако мени говоре, и да из унинија подигну и узвеселе душу моју? Сада си ми жив, господине мој.
Господе, и на земљи пред људима, да и ја, недостојни слуга твој, добијем поузданију смелост, да си послушао молитву моју, па ћу ти убудуће у животу своме вредније угађати, и сви људи твоји који знају и славе име твоје.
тако прослављаш Твоју милост на нама, и ниси презрео мољења мојега, недостојнога и грешнога ти раба, него си испунио моју прозбу к теби? Чиме ћу ти вратити за сва добра твоја? Изнеможе ми ум, твојом добротом задивљен.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
После дугих преговора успео сам донекле и вратио сам се у Митровицу у свој хан. Један сат доцније ушао је у моју собу турски официр висока раста, који се представи као Сали-паша, родом из босанске Тузле, мухамеданац Бошњак, кога
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
само ћути, и на то чича жалостиво закључује: — Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину? Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну. Хоп, сад знамо тајну.
Осјећам у џаку нешто врло сумњиво. Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише... Стани, стани... Ово мирише...
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.) Ви знате моју Лидочку? ПАВЛЕ: Вашу госпођу? АЉОША: Да!
Распитивао се код Радића и о томе где ја станујем, вели посетиће ме. АНТА: Вас? НОВАКОВИЋ: Мене, или... моју жену, можда. РИНА (престрашена): Мене? Зашто мене? АНТА: Па ви сте му понајпречи. РИНА: Ја?
Претходне трошкове поднео је господин Новаковић, а као кауцију ја сам дао моју троспратну кућу на Теразијама. АНТА: Па ту кућу дао си као мираз уз кћер.
Не видим на основу чега ви толико апострофирате моју жену и на основу чега јој се обраћате? ПАВЛЕ: На основу тога што сам жив. СПАСОЈЕ: То треба, господине, доказати!
ПАВЛЕ: Па онда? СПАСОЈЕ: Онда, кад сте ослобођени свога првог брака, ви ћете запросити моју ћерку и ја ћу вам је дати. Што ме гледате тако чудновато?
Што ме гледате тако чудновато? Запросићете моју ћерку и ја ћу вам је дати, а као мираз дајем вам целокупно има ње које је некад било ваше.
Ваш зет је био некада мој млади пријатељ; ја сам га из школске скамије увео у живот; умео је да стече и моју наклоност и моје поверење.
ЂУРИЋ: У таквом једном часу кад већ догледамо те милионе... СПАСОЈЕ (наставља):... да дође један насилник, да отме моју имовину која служи као кауција; да сруши једнога зета, односно не зета, него једнога директора предузећа.
И шта даље: хоће да преотме имовину, приватну имовину! СПАСОЈЕ: И то је: моју имовину. ЂУРИЋ: И најзад хоће да унизи, да обори, да згази ауторитет.
„Илирију” као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и сад дође неко и каже: дајте ми моју греду. Да, греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела „Илирија” на главу. СПАСОЈЕ: Ужасно!
АГНИЈА: О томе што се напољу говори. Морам ти рећи, брине ме, брат си ми. СПАСОЈЕ: Шта ти имаш, молим те, моју бригу да бринеш? АГНИЈА: Како да не?
Само да си ми бар јавио па да сам понела моју збирку мустри, али свеједно, знам ја и напамет шта у којој радњи има. СПАСОЈЕ: Неће то бити тако згодно.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Штоф панталона био је загрејан као да је неко превукао џиновску пеглу преко њега и то ме подсети на маму, моју праву маму, мислим. Ону другу звао сам Станика. Мама је рекла да ће ми испеглати одело када дођем.
Стајала је и гледала ме, а из длана којим је притискала моју надланицу струјао је свежи и меки мирис као из биља наливеног сунцем.
Мислиш ли тиме да сам то ја, то мислиш? - једном руком подиже моју браду, а другом ме пљесну преко лица. За тренутак видех јаку црвену светлост, а онда сам већ био на њему.
Тачно је да сам му оставио неколико модрица око њушке и да ме је он отворивши врата избацио напоље, па за мном и моју торбу. - Ти, пропалицо, ти, пропалицо! - викао је.
Дивити се њој, исто је што и дивити се звезди Северњачи, Рашида! - Онда се диви обема. Мени дај моју Грету! - Рашида је одгурнула моју руку, а онда ми је готово дивљачки истргла завежљај с корњачом и потрчала не
- Онда се диви обема. Мени дај моју Грету! - Рашида је одгурнула моју руку, а онда ми је готово дивљачки истргла завежљај с корњачом и потрчала не гледајући куда трчи.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Е, други је свет онда био. Сад без новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје другарице, па јој
А видим да сте „Рац”, па ћу назвати моју чарду „Рацчарда”, а ви ћете се у целој околини спомињати и дивиће се вашем јунаштву. Господар Софра се насмеши.
— Дед, Чамчо, и ти Кречару, сад ми да се куцнемо за срећног пута, па ти, Чамчо, отпој ми оно „Изведи из темнице душу моју”. Куцају се, Чамча поји, а господар Софра и Кречар помажу.
Ожени се једаред. — Како ћу се женити, када ми мати не иде из главе? Никад не могу је заборавити, ту добру моју матер. — Који дан биће година како је умрла, биће парастос.
Мени је мило. Ја познајем вашег оца и његову кућу, ја би’ вам драге воље дао моју кћер, ви сте фини господин, но само једно фали. — Шта то може бити? — Шамика побледи.
Иначе, да вам дам доказ како бих вас рад за зета имати, ако сте готови прећи у католичку веру — онда радо ћу вам дати моју кћер, и покрај ње педесет хиљада форинти. Али само тако, под горе наведеним условима моја кућа вам је отворена.
— Не знам. — Погодите. — Ваља би вам требала каква мустра из Пеште? — Не. Питам вас, би л’ ви узели моју Паулину? — Ви се шалите, — смеје се Шамика. — Не шалим се; питам, хоћете ли узети моју Паулину?
Питам вас, би л’ ви узели моју Паулину? — Ви се шалите, — смеје се Шамика. — Не шалим се; питам, хоћете ли узети моју Паулину? — Та не видите да сам сав ћелав и прогрушан. — Колико година вам је? — Педесет.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
да се леђима наслони уз кацу и три пута да шапатом изговори следећу формулу: „Кацо, дај ми твоју ширину, ја ћу теби моју висину“, па ће, верују у Пожеги, без муке родити.
(Драгићевић, Т., 1908, с. 496) — Тако ми Бог мој пород смирио! (Вук, бр. 5221) — Тако ми Бог моју дјецу пропутио и на добри пут намјерио! (Вук, бр. 5222) — Тако ми главе децама! (Радуновић, М., 1988, с.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
) превести моју причу жедну преко воде, можда ћу се прославити тамо, иза црте, можда ће и мени једнога дана красти брисаче с аута који
Само ако успели момци преведу са овог малог језика моју причу на неки огроман језик. Само ако Хелен, Лу и Меги буду хтеле да је саслушају...
– На жалост, срце, никад нећеш имати приступа и у моју главу! — рече жена. — Довољно си ми ионако уништио живот! – То сам и очекивао! — рече он. — Сви сте исти!
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Хвала богу, здрав сам и добро ми је. — А што стојиш? Ходи на једну кафицу, знаш, на моју кафицу? Није било друге. Јанко уђе и сједе.
— Е, добро ми дошао као пријатељ и вазда добро дошао у моју кућу ти и твоји! — рече кнез, па преметну разговор на друге работе! Владика се пред вече врати у манастир.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МУЖ: Иди једанпут од мене. ЖЕНА (мазећи се): Нећу да идем, знаш. МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу. ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
за њен празник и за моју срећну будућност, надахнуту њеном љубављу... ... А ми, поносни, несаломљиви, корачали смо с тобом, заједно, јер ми смо
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
НАНЧИКА: Како би ја најлепшу моју пљуну поцепале? ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, слатка Нанчика... Али није никакво чудо што тако говорите, кад вам је и име туђе.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као лудо дијете. Све, што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не знам шта ћу чинити
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— смеје се Шваба. — Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају. — О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена.
А, прико, да си ме нешто онда видео! А ја тек само искривим моју јегерску капу, па кроз Абаџијску чаршију у Београду, а тесак ми на дугачком лагираном каишу.
Ех, кад накривим ону несрећну поднаредничку јегерску моју качкету, па све померам цементу чиновничким женама и абаџијским ћеркама у Београду!
Овим ја сада позивам речену моју супругу Катарину, тј. Кају, да ми се у року од данас за петнаест дана врати своме законитом супругу да и даље
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође? Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила
„Ацо, брате, ето мога здравља, О, не вјеруј моме свјежем лицу, Што иструли више с' не понавља, — Ја ту чатим моју судбиницу.
“ 14. „И ако сам ја е(в)овде штогод крива, Кривицу моју оћу да ти платим: Све пољупце што њему ја дарива Ја оћу теби редом да и вратим, Све претискаје с чим га претискава
Залуду с' труди живот њој повратит, Ка небу он сад диже своје око: „О небо, небо, њу ми избави, Па узми за њу ево моју душу.“ На њу он гледи: „Је ли истина, Ил' то се мени само тако чини, Је л' она сада рекла тијо: ах?
Тако Силић реч је потурио, Моју младу Раду поклонио, Ту ме Силић љуто преварио. Ал' што ли је Раде крив ту био? Та он није, сирома, ни знао, Да од
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.
оку шкрта суза, а дјед збуњено крену погледом по авлији, заустави га на мени и нешто се присјети: — Скочидер у моју собу, тамо ми је остао нож.
— Ђеде Петраче ...— заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: — Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.
Гле, жив живцат, као да ће сад зарзати. Дјед стукну од цртежа поднесена под нос и врекну: — С тијем данас у моју кућу не увраћај. Тражи себи конак гдје год знаш. — Добро, Раде, добро.
— Јеси, брате Раде, сад и ја видим да јеси, познао сам те ...Па припази и мене, лопова и грешника, погледај и на моју страну, своји смо некад били док си по земљи ходио.
радосним циликом испунило ову ноћ, и без тога шашаву, некаквим великачким пијаним мјесецом, који је сваки час упадао у моју букару и љуљао се у црној води сјенећи ми очи.
Камарате, мој рођени брате, припази ми на моју ђевојку. Дјед Раде био је добродушно и честито сеоско момче, права бијела врана међу пустопашном и распојасном гомилом
Згранут и пресрећан, гледао сам и слушао двије разракољене старчине како муче моју рођену дјечју муку и бране се и довијају мојим лукавствима и лоповлуцима.
— Ех, што ти је Циганин! — кивно се закида Рожљика. — Та овака је граната, болан, разнијела читаву моју појату, није ни сламке остало. Еј, појата је то, није твоја циганска черга!
— Шта је, бако, каква је тебе невоља доћерала? — Ћерам ја, душо, њу, пензију, невољу моју голему ево већ друге опанке дерем, а опет се нијесам с мјеста макла. — А око чега је запело, бако?
— До мора, бако? — Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ-тамо, љуљ-вамо, превезу преко воде и сјаве у један тор у
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Ал овде, где је место младожењи, ја видим коња! За кога моју жену удајеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта под тим подразумеваш? Шта тим хоћеш да кажеш? ЈУСУФ (Суљу): Брзо, изнеси дете!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да ме гледајући смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу, сматрајући се срећном ако ми је испуниш. За тебе бејах Бог, идол и најсветије биће. Колико пута ме затичеш.
— Ништа! — И привукох те силно да се твоја глава наслони на моју. Целим телом беше ти наслоњена на мене. Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој
Али кад падне ноћ, кад се све утиша, кад месечина бледа, мека, сјајна, чудна, обасја све, моју собу, кревет, мене; онда, као у бунилу, опет устајем и долазим к теби и љубим те...
И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго и плакала! У том поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче...
Ах, да знаш како ми душа гори за твојим дахом, како груди страсно дишу за твојим недрима?... Дођи у моју башту, набери цвеће, накити се њиме.
Тек што је била почела да вади кофу из бунара, а ја, као увек, дошао сам и тобож донео јој моју тестијицу коју сам навлаш испразнио у кујни, да је напуни. Па се нисам одмицао од ње, већ стајао и додиривао је.
— Пусти, тако ти свега на свету!... Ох, мајчице моја!... И заплакала се. Пустио сам је. Али од јада ногом гурнух моју тестију и разбих је. — Не бој се. Знам ја да ти мене не волиш, него... — почео сам да гунђам одмичући се од ње.
ћу да мећем у њену котарицу, служим се њеним косирчетом, па после, кад почнемо зрна да скупљамо, да ћу навлаш гурати моју руку у њену, а тада ће прсти да нам се преплећу и главе, лица, косе додирују.
Једва се трже. Разгрну јорган, паде, узе ме у наручја, пригрли, привуче у скут и метну моју главу у недра. — Спавај, спавај!
— Ваистину се роди! ... — И као да би пре она моју руку пољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи, обрве и образе... Још би хтела, но ја се трзам.
Улази ч’а Јован; љубим га у руку, он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седа насред собе прекрстив ноге. — Свири, бре!
За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном замком, обезумну моју жест.” „Зар у теби моја коса?
владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном замком, обезумну моју жест.” „Зар у теби моја коса? у теби ми очи зар? па на мени шта још оста да накнаде буде доста за те страсти ненажар?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
изиђу пред цара, цар запита најмлађег царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао? — јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић.
Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену. Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто!
Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу“, па се одмах дигне и опет врати
Цар Петар даде осуђеника пред себе извести, те га збиљски запита: — Би ли ти могао доиста моју кћер у свету наћи и к мени довести, да ти се кривица опрости и живот поклони?
Гледа да није под креветом, — нема! Он упита маћеху: — Је ли, мајка, да нијеси видјела гдјегод ону моју мараму? Тражим је, па никако да нађем.
Сад се цар томе још више зачуди, па како је била млада и згодна помисли у себи: „Ова би била добра за моју кућу и моје дијете“. Потом јој се каже да је цар од ове земље и упита је би ли она пошла за њега.
Дај ти мени моју слободу, торбу 'љеба, буклију ракије и једну свиралу, па ћу ја без бриге свијет обилазити и свирећи добивати како ћу
калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца.
завидити, но ја тебе завидим јер не знаш зашто мене кућа овако добро жири, а знаћеш и ти кад будеш до мало дана моју крв локати. ЗВАЛИ МАГАРЦА НА СВАДБУ Дријемао магарац над празним јаслама, док неко закуца на врата од обора.
Ћоси већ превршило меру, па ће викнути: — А зашто ти, несрећни сине, уби моју мајку? Угурсуз се стане ишчуђавати, па га пита: — Ама, тако ти бога, зар је оно твоја мајка била?
Опет спахија рече: — Чујеш, Влаше, моје ми браде, није право ни ти да моју ливаду пасеш; а знаш, болан, да ја сијено гоним за моје коње, јер ти имаш твојега агу, а у турској живиш земљи па не
Онда Еро брже боље отрчи кадији: — Честити ефендија, твоја крава убола моју краву. — Па ко је крив, море! Је ли је ко наћерао! — Није нико, него се поболе саме.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам. ЈЕВРЕМ: Но, Максо, сад под приклад! МАКСИМ: Шта си ме ти опет заопуцао с твојим ексерциром: оћеш
МАКСИМ: Већ и твоји лекови — да Бог сачува! КУМ: Истина за твоју, не знам, оће ли поднети. Али за моју као наменуто. Заклиње ми се човек, да је тиме једну бабу смирио.
СОФИЈА: Опет друга комендија. МАКСИМ: Да се раставимо, али тако, да ти моју кривицу на себе примиш. Знај, Софија, ја сам се преварио, па сам украо двеста дуката.
(Потпише.) СВЕТОЗАР (Николи и куму). Оћете ли и ви за ваше? Ево сам овде додао укратко точку једну. НИКОЛА: Ал’ ви моју Магу нисте ни видили обучену. СВЕТОЗАР: Та ја њу и онако познајем.
НИКОЛА: Зашто? КУМ: Јер су све добре. Кажите за коју сте чули да је зла? Моју Јелу фалише, те ми уши пробише. СОФИЈА: А сад? КУМ: Сад видим шта је зец. 9.
МАКСИМ: Ето ти! договорила се с Јевремом како ће ме преварити. Ајде сад, веруј јој! ЈЕВРЕМ: На моју официрску реч кажем, да Софија није ништа о томе знала. МАКСИМ: Ако није знала, могла се лако сетити.
ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се. (Поћути мало, па се почне церити и крстити.
ДОКТОР: Под каквим условијем? (Манојлу) Иди по разум! МАНОЈЛО: Али гди ћу га наћи? ДОКТОР: Оћеш да заборавим на моју моралност? ШАЉИВАЦ: Оставите, г<осподин> Доктор, потражићу га ја. ДОКТОР: Ви?
ДОКТОР: По свету? Но, нашо сам једанпут човека, који дође у моју струку. Освиме, столице! Ја вас не могу тако лако од себе пустити, јер има људи који участују на путовање. ПОЗОРИЈЕ 9.
“ ДОКТОР: Тако му треба; зашто је непоштен. ШАЉИВАЦ (чита): „Предстатавите себи моју несрећу и срамоту; под суд ја, који сам до сада у чести и уваженију био.
Читајте само даље. ШАЉИВАЦ (чита): „Ако моју молбу не испуните, мене очекује јошт већа несрећа. Јер како се зна, да свака флота мора имати свога адмирала, то ће
ДОКТОР: Нека себи припише. ШАЉИВАЦ: Ја би опет молио за тог бједног човека. ДОКТОР: Нема му помоћи. Моју славу не дам ја тако лако из руку. ШАЉИВАЦ: Али, је л’ то писмо баш из Париза? ДОКТОР: Ко би о томе сумњао?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Што год рекнем, све им је неправо; што урадим, то код њи не ваља. Али нека, или ћу ја све на моју руку довести, или сама морам свиснути. Персида, ти! (Звони.) Оставили ме саму, тек да имам узрока једити се... Персида!
СУЛТАНА: Оди да видим. (Повуче је к огледалу.) Заиста,... хм! (Љути се.) Сваки ђаво на моју главу. ПЕЛА: Ја се радујем, милостива госпођо, да сам срећна на вас налкковати.
ПЕЛА: Зашто, шта си скривила? ПЕРСИДА: (Како ме заварује, само да ме добро шчепа). Милостива госпођа, ја признајем моју погрешку, али ја се нисам надала да ћете пре девет устати. ПЕЛА: Шта је теби, девојко? ПЕРСИДА: Ах!
) ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући? ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност. ПЕЛА: Ти си добра девојка. ПЕРСИДА: Боже, је л’ могуће? Милостива госпођа,...
ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена. Ја је молим за опроштење што сам на дужност моју заборавила, а она ми каже: Нека, Персо душо, ја могу и сама. ТРИФИЋ: Пређе јој нису могли троје угодити.
Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје. СРЕТА (мери је): На моју душу, исто наша госпођа; тако и она сикће. Пело, гледај да се намажу чизме.
СУЛТАНА: Ах! (Домаши му, пак и опет седне радити.) СРЕТА (радећи пева). Чујте, жене, моју песму, то вам каже Срета Да је жена брзоћудна од сто ока беда. Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути.
(Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било? На моју душу, полудила жена! Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета.
СТЕВАН: Пијана је. СУЛТАНА: Опио се ти и врат сломио! (Трифићу.) Слепче, зар ме не познајеш? ТРИФИЋ: (На моју душу, она је, али да се учиним да је не познајем, може бити да ће јој то помоћи).
ТРИФИЋ: Станте, ево долазе каруце. Срето, сад ћемо видити која је чија жена. СРЕТА: Ја сам моју изровашио, те ће памтити док је год жива. СУЛТАНА (пипа се по леђи): Ах! ПОЗОРЈЕ 5.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Тај уџбеник из кога си се синоћ преслишавао јако је застарео, кажем. Ту њега обузме изненада страст и јурне на моју џемперишку. Господе боже, ти аматерски прсти! Знате ли за колико би времена успели да откопчају ону дугмад позади?
отворим Центар за рекреацију дављеника или Школу за моментално заосталу децу, Мишелино донесе из вароши одговор на моју понуду. Нема шта, судећи по адреси, тај даса је становао на максималном месту! На Брду!
И где је он то покупио ту своју фалш озбиљност, и од кога то чува моју државу коју нико и не напада? Кретен један! И још сам му казала да он и Маркс немају ама баш никакве везе под милим
Провалишка! Немају појма шта да раде са мном! Богами. Све су већ испробали и не вреди! Најзад, пред вече, у моју собу уфурава бакута. Њој је, дакле, припала част да ме обавести о мојој даљој судбини.
Сине, зашто не кажеш мамици шта те мучи? — Ако већ хоћеш да знаш мучи ме највише то што непрестано упадаш у моју собу без куцања... — Али, дете моје, ми смо сви тако забринути за твоју менталну хигијену!
— Чућете одмах: човек који тако добро памти неважне ствари и толико живи међу бројевима, не би био у стању да схвати моју врсту болести. Мислим да сте непоправљиво задовољни и одрасли, докторе.
Ти гласови, Чарли, ти полусељачки гласови са благим окусом града, који нападају из дана у дан моју сироту Еустахијеву трубу, Чарли, толико да више не могу да издржим! Пази само ово, Чарли!
Једва смо га одгурали натраг до купатила: Немуштим покретима и колутањем очију, маман ми ставља до знања да је ред за моју соло-тачку. Отрчим, дакле, до говорнице на углу и окренем наш број.
— Биће одушевљена да те види — простење гушећи се од смеха. — Замолила бих те да оставиш моју породицу на миру! — И велики хирурзи сецирају жабе! — Егоисто! — Снобе!
Више од половине њих распало се још у лету, пре него што су дотакле грешни тепих, али то није спречило моју мајчицу да крене даље. На патосу се тако нашло формално све сем лустера!
Шта се даље дешава? — Донесите ми дуплу кафу у моју собу! — наређује. — Имам нешто да саопштим овом народу! Са циничним осмехом једног несхваћеног Бетовена, он, као
на релацији шпајз — кухиња — соба, благим окретом кроз купатило у којем нека бештија управо пребојава пажљиво ону моју беду од шминке и празних флашица колоњске воде.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо! Бар можеш и ти какву моду завести, и то Најјевтинију моду.
АЛЕКСА: Зар би ти сумњати мого? МИТА: Пријатељство се у нужди показује. Чуј, Алекса, моју невољу: од јутрос како ми је трбу почео музику прави ти, па једнако траје; а ти знаш да ја на музику горе мрзим него
БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде. Слушај моју реч. Јер да су ми какве књиге, него како треба љубити. Гледајдер им посла! И зато да морамо очи кварити!
АЛЕКСА: Та то и јест, господине, што нас почитанија достојним твори, наипаче... МАРКО: Јест да су моју бабу звали „паче“, Но за то се ја нимало не стидим, нит су јој због каквог рђавог дјела тако издели име, него је то
АЛЕКСА: Ако је иначе прилика добра. ЈЕЛИЦА: Знате, мој отац не би толико ни трибулирао, него тује свашта. Моју су бабу његови одржали, удали и потпомогли, пак оће отац да им врати. АЛЕКСА: То је благородно; премда таква жертва.
ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја се не стидим казати да сам готова и пред олтаром моју љубов потврдити; тако је и Цораида казала свом љубимцу; но само то молим да се у Беч преселимо. АЛЕКСА: Шта у Беч?
(Пољуби је.) Сад иди, и гледај што имаш. ЈЕЛИЦА (одлази). МАРКО: Господин барон, ја видим да ви моју кћер радо имате, и то ми је особито мило. АЛЕКСА: Не мислите, господине, да ја њу из каковога интереса узимам.
(Изиђе.) АЛЕКСА (сам): Па да није добар занат лагање! дошао сам да зајазим трбу пак оћу да се окућим. На моју душу, морам искати допуштење да отворим школу од лагала. Мој лепи трбуве, нећеш ти мени више музике правити!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Чуди се Ћоса и главом клима: „Ту једно љето читаво има. Што год је љето богатство дало, у моју торбу сада се збрало. Ех, то ће бити погача славна, У свијету цијелом нема јој равна!
Ево ти пишем из камењара гускиним пером. Дивно ли шара! Доћи на ручак у моју логу, пожури само, не жали ногу. Са пуним лонцем и масним брком чекаћу на те, пожури трком.
„Сумњива журба — медо их гледа — можда сте нашли језеро меда?“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.“ „Кућица, глупост! Моје ми њушке, своју бих дао за гњиле крушке.
Стој!“ БОСАНСКИ ТРКАЧИ Свакога дана, ведра ил мрка, кроз Босну моју води се трка. Четири стазе, свака се вије, на свакој тркач. Ко ли ће прије?
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Тавно бледило по чеоцу твоме, К'о признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
Све сам сада каз'о сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу”. 6 Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишини, Глув некакав шум се разли
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
БОГУМИЛСКА ПЕСМА Траже моју главу. Све што на главу личи бацају по ливадама на хрпе и ноћу газе коњима. Земљи отварају окна те ваде сребрну
И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.
И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.
ПОСЕЧЕН КНЕЗ СЕ СЕЋА На сјајну моју кострет устремила се коњица азијска ко усов песка. Са брда је народ виде о сечиво на моме врату и голуба у лету за
Звона су звонила с атлантских мора, а главу су моју носили на југ и север, с врха копаља на врхове кубета. Други су је тражили према звездама као да је острво и
Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Тако сам се и ја, видите, спотакао о ову моју Симку. АДВОКАТ (не слушајући га): Да, да... АГАТОН: Човек не зна шта га чека у животу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ако приметите ма какав покрет на њему, не чекајте моју команду, већ гађајте одмах. Ја ћу бити на осматрачници. Као да копају гробове, људи су ћутали и рили земљу око топова.
Сунце зађе за густ, црн облак, и у даљини замрачи од прашине. Ветар поче да завија око црквеног торња. — Пређи на моју страну, да променимо ногу — обрати ми се батеријски наредник.
Али онај императив дужности који нагони људе у смрт угушује моју савест и ја сам машина која се одбија од влажних зидова, готово равнодушно, јер ми је ваљда тако суђено, убеђујем себе.
Војници ће викати: ура, ура, а онда се пушта пас, са привезаном кантом, испуњеном чаурама. Замолио сам га да моју улогу изостави. — Па то је најважнија тачка, јер артиљерија даје озбиљност целом послу — рекао ми је он жучно.
Командир опажа моју узнемиреност и непрестано ме запиткује да ли идемо добрим правцем. Одговарам одлучно да се не би и он нервирао...
Заћутасмо. Онда она подиже лагано главу, погледа некуд у даљину и чисто завапи: — Много је то, тетка — тако је звала моју мајку — много!... И од људи, и од... хтеде рећи: „и од Бога!“ — али заћута, махну главом и с дрхтајем уздахну.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ја, братићу мој, само знам да слушам моју господу и да им будем веран, а мени неће бити рђаво од њихове стране. Тако је то, братићу мој.
— Гле ти паксијана како ми опорочава моју очигледну наставу, насмеја се гост, па се обрте Љубици. — Како вам се свиди прво место, је л’ прво ?
— Шта ћу, старост је, братићу !... Не може се више као некад, док се било младо. А ја опет моју господу слушам кâ неке богове и сваки им, што ће рећи, довлет чиним. Ми се слажемо лијепо; јес’, братићу...
Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће видео. И свака несрећа мора да се разбије о моју главу !... — Море ћути, то је добро ако још може да се разбије...
— А морају ли се они засебно уписивати ? запита Љубица, гледајући га некако чудно и тужно. — Разуме се, у моју уписницу. — Ево вам списка, па узмите озго или оздо редом... Тако је најбоље. — С краја ћемо, оздо.
Обузе и њу узбуђење. — Ви не знате и не верујете... а ја бих за вас... све, и душу моју и будућност и све, све бих вам дао...
Ја сам прве године оплакао; ха-хаха... Ја ћу ти данас то уредити... До подне ће сви знати. А ти иди у моју школу, па ради читање.
о његовој доброти, о оној искреној, неизмерној љубави, коју сам ја погазила, па ме Бог зато казнио и сад други гази моју љубав... И све, ама баш све... како је било са Гојком, тако је сад са мном!... — Е, синко...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
црквице, “Опрости мени, и благосов’ ме; Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За туђу сеју, за моју љубу.“ 57. Опремајте се, Поморављани, Поморављани, Подунављани, По лепу мому девојку.
“ 168. Не гради пута кроз воће моје. Претећи ћу те, ухватићу те; Водићу тебе у моју земљу Где снег не пада, киша никада, Роса нам пада, жито нам рађа. 169.
“ “Не могу ти, сестро, на вечеру, Синоћ сам ти у маале био, С Турчином сам кавгу учинио, Сада Турчин тражи моју главу, Или моју, или кога мога!
ти, сестро, на вечеру, Синоћ сам ти у маале био, С Турчином сам кавгу учинио, Сада Турчин тражи моју главу, Или моју, или кога мога!
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја неговала моју лепоту за лопату! ПРВА ГРАЂАНКА: Треба теби опалити двадесет пет! ЈЕЛИСАВЕТА: Сита сам наше запарложене провинције!
СИМКА: Он се све време мени обраћао! ВАСИЛИЈЕ: Он у вама није видео вас! СИМКА: И оно се на моју кућу односило! Ако у неким собама има мртвих мува, то је зато што живим сама, што не стигнем!
СОФИЈА: Пази ти шта он зна! И, наравно, ништа више, осим моје лепоте, и не видиш? ДРОБАЦ: Видим... Видим моју ругобу! СОФИЈА: Ругобу? Зашто ругобу? ДРОБАЦ: Не знаш ти чиме ја зарађујем лебац! СОФИЈА: Чиме? Чекићем? Будаком?
„Кад умрем, па било то природном или насилном смрћу, ако ми се по џеповима нађе нешто новца, то нека глумци попију за моју душу.” ЈЕЛИСАВЕТА: Је ли се нешто нашло? СИМКА: Ништа. Шака тантуза.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
УЗ „ВОЈНИЧКУ ПЕСМУ“ 203 УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“ 206 КОМЕНТАР УЗ „МИЗЕРУ“ 210 КАО КОМЕНТАР 213 КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ 217 КОМЕНТАР 220 КОМЕНТАР О „ПОЗДРАВУ“ 224 КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ“ 227 КОМЕНТАР УЗ
Никад није тукао мог брата, али га је једном, у љутини, треснуо тако о зид, да га мал’ не уби. Кад би моју матер, и мене, лети, пратио у бању, Мехадију, трчкао би из вагона, по воду, пред планинским тунелима, само да би нам
Мој отац је изабрао себи сандук, куцкајући га, штапом од вишњевог дрвета. Наручио је за моју матер меда. Умро је идућег дана. Није дозволио да ме позову из Темишвара, са школа.
Не питајући ујака. Ујка Васа прекинуо је после тога да помаже моју матер, која је била остала удовица и преселила се натраг у Иланчу.
Гроф Хојос је био нека врста дечака, са косом као слама, који је долазио у моју собу и молио да му се веже машна. Био је мешавина лепо васпитаног мондена и стидљивог младожење.
Живео сам и ја на Ријеци, неко време, и међу пролетерима, и горко. Мој ујак је, у пролеће 1913, био успео да наговори моју мајку да ми обустави сваку новчану пошиљку и да ме натера да идем у Беч, ујаку, на Експортну академију.
Ја сам то перо, затим, годинама носио забодено у моју луду главу. Приликом тог мог излета у Србију, док сам по Београду шетао, није ми ни наум падало да идем и посетим
Сестре Церњајски биле су и сад лепе, и снажне као атлети, али су у болници биле бледе и тужне. Видех и моју играчицу Ромилду Морпурго. И њен смех био је престао. Све се било променило.
Мислећи да је оно Линиен“, ваљда, нека граматичка накарада – што је и била – телеграфиста је моју адресу, преко телефона, јавио у Иланчу овако: Бохнхоф Коммандо Сзегед.
Као купусара. Шта све нема у њему! Уредник Савременика примио је неку моју прозу и пише ми да му шаљем и прозу. Сасвим сигурно, да треба да пишем и прозу.
Затим ми гледа у очи, усне јој дрхте, милује ми руку, па се смеши. КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ Зиму 1918. провео сам као у сну, у селу.
О њој се много говорило. Сиромах Цвијановић, онда, полакомио се и штампао и моју прву прозу, под насловом Приче о мушком, у великом броју (у 4.500 примерака). Годинама, ту књигу, није распродао.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Цар се смешио од задовољства. — Ето ти рече он старцу — узми блага колико хоћеш па подигни цркву у славу моју и Божју. Старац је ћутао. — 3ашто ћутиш? — питао га је цар.
прекиде: — А знаш ли ти да сам ја цар па ти могу заповедити да новац узмеш, а ти знаш шта те чека ако не извршиш моју заповест — заврши цар срдито. — Можеш ми, царе, узети и живот, али ја тај новац не могу примити — рече старац мирно.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати. Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од
Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство. — Госпођица свастика има дара? — Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се
У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину. У детињству ме је, пре школе, васпитала сирота стрина, и то, разуме се, као паметна жена, без батина,
На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулу
Убрзо ми је књига испала из руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу, и ја сам заспао као јагње с мирном савешћу, јер сам потпуно извршио све своје дужности.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
викну ч'а Милош. — Ама коме? — Ко кога одведе? питају готово сви. — Одведе Јово Перов моју прију Милицу. Настаде ларма к'о на вашару...
»Да продам ову моју златну слободу за неколико тренутака уживања, — мислио је он, — да нестане ове моје тихе, но пријатне самоће, да
Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да одрасте и стекне доброг друга«... И ето, одрастао је, а друга није стекао.
Он је син... и ту поче ова госпа да ми чита целу моју биографију. Али сад тек настаде за мене ужас, кад она прескочи 1895 годину.
са својим поукама, али Спасоје, нервозан и нестрпљив, прекиде га нагло: — Ама што ти не плевиш своју пшеницу него моју? Или си ваљад’ бабу дужан надницу?
Свети Илија, небесни управитељу, учини чудо, молим ти се и пронеси га, да не изгубим душу моју, — шапуташе у себи чича Пера, а руке му грчевито хватаху влаће и трзаху српом. — Зар ти тако, чича Петре!
Мучи се човек, шта ће!... Лепо је тешио моју жену, миловао моју дечицу и дао им шаку ораја... (Поп Јовица има обичај да »лори« деци ораје, кад их затекне да играју
Мучи се човек, шта ће!... Лепо је тешио моју жену, миловао моју дечицу и дао им шаку ораја... (Поп Јовица има обичај да »лори« деци ораје, кад их затекне да играју на улици, али
И сваки вели да је дошао да се наужива, гледајући моју примерну супругу и дечицу... Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили своја кућа, како их све нешто
— Знам већ, ваљда опет нека добра прилика за моју Кају. — Та ти знаш да ја и не састављам оне, који нису једно за друго, ја гледам, синко, да не буде само дар на
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Казао сам му отворено: ти немаш више никаквих веза с мојим квартиром, и отказујем ти од данас па за петнаест дана моју ћерку. ПАВКА: Како за петнаест дана? ЈЕВРЕМ: Квартир, а ћерку одмах! ПАВКА: Побогу, човече!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Ја дођо’ да те зовнем да се наканиш к нама на вечеру, у моју кућу. — Фала, фала — вели Срета. — Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради.
Слобода илузорна, правда параграфска; власници силни и сложни, а народ инертан. Све црње од црњега, и то све на моју главу!
Кућа је светиња. Не сме нико ни да ми пригвири у кућу и замуку моју да такне!« Тако говори Мића, а све лупа кажипрстом по извађеном уставу који је увек уза се вукао као мачка мачиће, а
— Дакле: ракија и бенђелак?! А, селско кондроћефало?! — Ама шта је то било? — питају опет други. — Сас такве речи у моју кафану не може да бидне! — Ама нисам мислио... — правда се Борко..
— Ама јеси, како да ниси! — умирују га сви. — Е, па лепо, здраво лепо... Дакле, молим: е-ли из моју радњу, е-ли ће саг да искуси строгос’ од закона.
— А што ме, рђа ниједна, резили! — вели Милисав. — Шта му ја чиним те да ме под моју старост прави другом вером и да ми кумује шокачко име!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Не мари: ви из Ирига и Илока С фенеком се можете срести у Срему! „То није могућно!” Е, нек Извини се ко тврдњу моју оспори: Јер и код нас постоји Фенек — Не лисица, већ манастир у Фрушкој гори!
Блесну собица од чистоће: Свака ствар ко да прогледа на очи. Да л ће сад хтети? Неће? Хоће! Фуруница, најзад, у моју собу крочи. Заложих дрва. Она плану Моћно и громко; потом згасну.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
врх заспалих њива Како се спушта нема полутама, Ти нећеш знати шта у мени бива — Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале ко плима!
Али често пута моју душу плави Неумитна сумња. Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим.
Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада. Зато, кад такви дани падну, Природа кад је зла и јетка, Пробије моју душу јадну Првога дана кобна летка.
И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада. Но ко паука што за мрежу Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Хајте, браћо, те се причешћујте без приправе и без испов'јести, а ја мичем све на моју душу. ПРИСТУПАЈУ И ПРИЧЕШЋУЈУ СЕ КОЈИ НЕ БЈЕШЕ РУЧА. ПОШТО СЕ ПРИЧЕСТИШЕ, НАВРЋЕШЕ ПЕЦИВА И ПОЧЕШЕ КОЛО ВОДИТИ.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Богом да ти није просто ако пристанеш, пре но што се ти сама решиш; Богом да ти није просто ако пођеш и дођеш у моју кућу, а да ти сама нећеш... Истина, за сада тата нема такву кућу каква треба за тебе, али ће то тата теби...
— Зар да ми није онај, твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар би ја за тебе, пезевенк један, дао моју кћер?
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПЕСМЕ И БИСЕРНЕ ОЧИ Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних, Дубином страсти свих
Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете; Како не личи више на прву младост моју; И гледам љубав своју комично како плете Конце сујете, моћи уображене, своју Машту, са којом слике глупости често
Али када душу моју ноћ обасја Дубоким утиском својих тамних веђа, Кад умукну даљна завијања пасја И жагор, мисао за мишљу се ређа; И
Дух, са телом, материји клон’о. Мутне очи изнемогло гледе. Моју стару рану од живота. Видим, немар суверени лечи, — Моју нежност, немир, јад без речи, Моју стару рану од живота.
Мутне очи изнемогло гледе. Моју стару рану од живота. Видим, немар суверени лечи, — Моју нежност, немир, јад без речи, Моју стару рану од живота.
Моју стару рану од живота. Видим, немар суверени лечи, — Моју нежност, немир, јад без речи, Моју стару рану од живота. Хигијена несећања вида Мој буновни сан и савест што ми Дух и тело немилосно ломи.
И онда, кад је још заносно сјала Младост и љубав, и полет, и снага, На моју радост, задовољства драга Нека је чудна сенка увек пала.
Некад је сенка старости падала На моју младост, чисту срећу моју, Док сад прошла младост баца сенку своју, Да би ми старост тугу задала.
Некад је сенка старости падала На моју младост, чисту срећу моју, Док сад прошла младост баца сенку своју, Да би ми старост тугу задала.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
с овијем благочастивим — господином — оцем — ђаконом — Алексијом, мојим прељубазним у Христу братом, отидите, рекох, у моју смирену ћелију, па дохватите ону вељу, зелену, четвртасту боцу мученице. Донесите да с њом потрујем ове перчинаше.
А сад потврђујем то, и још вас једном заклињем да одржите моју вољу!“ „А ти момче, пошто желиш код мене да останеш, остани слободно!“ Господар изађе а сви главари за њим.
Ријечи и држање његово одаваху искреност. „Глава је ништа према души, пази се!...“ „Све на моју душу што слажем јали изврнем, Владико свети!“ рече младић и умиљато погледа старца.
Још онда, ако се сјећаш, био сам постојан у мојим одлукама, а тијем више данас. Синоћ сам ти казао моју коначну одлуку и потврдио је мојом часном ријечи.
Тако ми је у срцу овога часа, па тако се и показујем. Ти знаш да сам вазда таки био, а може бити да ово на срећу моју и још некога ко ми је мио, да ово слути.“ Адолф га погледа, чисто сумњајући је ли при свијести.
“ „Но, остави предговор, па ми кажи у кратко: како ја тебе могу усрећити?“ „Ако узмеш моју сестру!“ одговори Јан, растежући и раздвајајући сваку ријеч, као да их некоме у перо казује. Адолф зину и избуљи очи.
„Јок, валај“, рече Пејо. „То није. Главу моју полажем да он не мисли то учинити... Нешто је друго. Бог зна!... Шта ти мислиш, Стаке?
Што си зинула? Зашто се Милица не би удала? А, зашто? Милун ће имати мајку. А, зашто је не би тај Приморац узео, а? Моју снаху, жену онакога јунака, младу, згодну... Па понуди га! Може му бити, хоће ли, неће ли!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ Убио ти бог ту моју хитњу! — Рекао пуж кад се двадесети дан припео на грану, па се оклизнуо и пао! А зашто шиче на свеца?
Велики бог и данашњи Божић удијелио, да будеш у добри и сретњи час за моју кућу јутрос дошао, и свака ријеч која је из твојих уста сад истекла, код господа се бога стекла, а не порекла!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава?
Онда Еро брже боље отрчи кадији: „Честити ефендија! твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море!
Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.“ Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати,
Кад га већ стигне и увати, а он: „Камо, курво! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?“ Воденичар се стане крстити и снебивати: „Бог с тобом, господару!
Сакриј ме ђе!” А чоек одговори: „Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме.” И тако га узме у торбу.
не ћу ти ништа.” Девојка изађе, онда јој ала каже: „Јеси ли ти моју колебу почистила и моју ватру наложила?” А она одговори: „Јесам.” „Добро,” каже ала, „сад ме мало поишти.
не ћу ти ништа.” Девојка изађе, онда јој ала каже: „Јеси ли ти моју колебу почистила и моју ватру наложила?” А она одговори: „Јесам.” „Добро,” каже ала, „сад ме мало поишти.
Кад у вече дође ала онако исто с ветром, запита је: „Рајска душо! што ниси моју ватру стакла и моју колебу почистила?” А она јој одговори: „Нисам ни код своје куће чистила.
Кад у вече дође ала онако исто с ветром, запита је: „Рајска душо! што ниси моју ватру стакла и моју колебу почистила?” А она јој одговори: „Нисам ни код своје куће чистила.
калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца.” 48. СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ.
пред цара, цар запита најмлађега царевића: „Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, | дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?“ „Јесам, честити царе“ одговори најмлађи царевић.
“ Царевић му одговори: „Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену.“ Они цар га стане од тога одвраћати: „Немој“ вели „да идеш, ни пошто!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
чиме помоћи брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну молитву, хоћете имати за помоћ себи.
Указано вам је шта је подобно за душу и тело, те гледајући у то, имаћете помоћника Бога и пречисту његову Матер и моју иако грешну молитву, да несаблазно управљајући се пређете живот свој. Проведите подвизавани на добро.
божаственим светињама, јер много је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени борави и ја у њему“. (Јн.
(Јн. б, 56) И затим: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи“. (Јн. б, 53) И божаствени апостол јавља: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело“, (І Кор.
Господ да послуже својој браћи, по подобију онога који рече: „Не дођох да ми служе, него да служим и положим душу моју ради избављења многих“. (Мт. 20, 28; Мк.
све вас, браћо и чеда моја у Господу вазљубљена, сачувајте све што сам вам ја, смерни отац ваш, заповедио, и сву вољу моју примите и савет и заповест неразрушиво и непромењено, вама на корист и спасење душевно и учвршћење и свима умирење, да
Јер ово држећи, имаћете Бога као помоћника себи и Пресвету Госпођу Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А мене сада отпустите, владара свога с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред
Ти, пак, права чини учења твоја, а хођење твоје у миру да буде. Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана казујем ти'.
Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана казујем ти'.
“ И подигавши пречисте руке своје и положивши их на главу моју, говораше: „Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен поспешиће спасење твоје, и нека пода ти уместо
небеско, и нека исправи пут живота твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју, ако и грешну молитву!
И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ узети ме одавде.“ А ја, све испунивши, учиних што ми је он заповедио.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
На кревету, и то у јеку посла, а крај кревета флаша вињака допола... ЦМИЉА: А да ти знаш за моју трагедију! ЈАГОДА: Шта се све мени ноћас исподогађало! Изађем од вас, кад кога видим?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому.
Ја, напунивши моју главу детињску с казанијами и с пролози, а не будући нимало кадар сврх чеса либо како ваља мислити ни расуждавати,
Но, ко ће мени извадити из моз|га пустиње и пустињике и све којекакве ствари с којима сам ја био моју будаласту детињску главу напунио? Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега.
Ја тебе љубим како год да сам те родио; светујући те, твоју срећу желим, а не моју. Ако ли ти мене не послушаш, ја се нећу кајати за добро што сам ти учинио; мени ће бог платити на другом свету, но ја
” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу моју. Пошао сам с њим до Сенђурђа.
Каква је бедна ствар кад млад човек обикне самовољству! На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити! Парче човека у то доба, стајао сам онде као ћудљив коњ кад стане
Мога тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у коју било.
зло учинио, нити знајући шта ћу од свег тог посла мислити, узмем мој катихисис, отарем га од праха, пођем и дођем у моју стару школу.
известити се Ја видим да му смеј не иде од срца и да у њему имаде нешто усиљена и лукава; но са свим тим, познавајући моју невиност и не видећи ништа чеса би се плашити могао, дам себи дрзновеније и, и сам насмијавајући се, кажем сву истину.
Што је, дакле, потреба да нас други за нос вуку? Нити је право, ни поштено. Но, о том, засад, доста. Упамтите ви моју реч.
” Архим[андрит]: „Господине, на моју душу, имате право; божја истина из ваших уста беседи. Камо срећа да сви архијереји тако мисле!
Остаре и огрбаве просећи, нити им је кад могуће од прошње одустати. На моју грешну душу, као да су нас од бога узели под аренду; глобе и деру вилајет ни крив ни дужан. Пак шта веле?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Фратар, не дижући главе, рече: — Стипане, намири коња! То је најглавније. Затим се побрини за моју ложницу одма! Момак изађе, а за њим и Бакоња.
Сви се укочањише од чуда. — Ма шта је ово? — пита Бакоња. — Потопили се, на моју душу! — поче Дундак трљајући црвене очи. — Дојадио живот коњима, па липо сложно и договорно рекли: „Ајде да се утопимо!
Бјеше још руњавије груди, а танкије ногу, је ли? — Јест! — изрече Срдарина, блијед као крпа. — Тодорина! На моју душу, Тодорина!... Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он!... Он!... Он!
Та послидња два верша, то су од „Муке господинове“. Али свеједно! Сад слушај. Ја ћу ти проштити једну моју нову писму о несрићном догађају који нас је задесија, па ћеш је научити напамет!
— рече Тетка весело. — Јево те у коридору здрава и читава, а ниси прснуја кâ мијур. Ајдемо у моју камару, јер јево свит долази. Ајде, Брне! Ајде, Пјевалица с нама на ракију. Ајде ти, Иве, затвори стричеву камару...
— Баш зато ајде. Шта си тако блид? Зар због оне спрдње? Не дитињи, болан! Ја сам рекâ Балегану да ти пошље ручак у моју камару, а за педипсу нека буде дупли оброк... А, јево и Бујаса. Ајдемо, дакле. У реду за мном, м-а-арш!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу сва празнина бруји). НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна
Знала си грч мој и кад стојиш иза. Слутила моју болест на далеко. Ти си у моме оку док још гасне Видела прва новог смеха клицу.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у кућу показује слику...
Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да спа— ваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином.
Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају га изабрати.
— Израчунао сам, Ђорђе. Мени припада трећина. — А колико је зарађено у овој кући откако си ти отишао из ње? Хоћеш и моју муку? И то је братски! — Ја, Ђорђе, тражим само оно што ми по закону припада. — Закон?... Ја сам закон! Све је моје.
— Све ћу Вукашину да дам, све! Теби у инат. Нека господа проћердају моју муку. Вукашин ће појести моје имање. Појешће ме. И гроб. И он... Због тебе!
— Ја сам се овде родио. Ја сам овде... — мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи. Ти ћеш у моју кућу долазити. Обећај ми. — Крв нам се с Тошићима меша. Неће бити моји унуци. — Твоји ће бити!
— Твоји ће бити! — викну, смрачен од мумлања и крцкања у мраку. — Кроз њих не могу да трајем. Душмани ће да опогане моју крв. — Има нешто важније у животу... — искидао би се, тукао би се због мирног и прибраног очевог гласа.
Себе си женио, а матер је још била жива... Радио сам више од сваког мученика на земљи. Моју муку трошио си на Вукашина и политику. Трпео сам и ћутао. А ти си галамио по зборовима и читао новине.
И Аћим сада хрче. Бог треба само због њега да постоји. Мокрим конопцем је тукао жену. Моју мајку. Није ни спавао с њом. Зато што му није родила још неколико Вукашина. Вукашин је учио за адвоката.
Чула је срце, њега није могла да утиша. ...До удаје нисам више ништа згрешила. Једино што сам кудила моју комшику код оца њеног момка да је јектичава. Није се удала. То је мој највећи грех. Велики грех, света славо и цркво.
Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину? А нема ни месец дана како јој је говорио: „Теби у мојој кући нема живота. Још си млада, спасавај се.
Ако. Ништа ми не дугујете. Нека птичица неће. Запамтиће моју јабуку и сваког пролећа долетаће на њу и правити гнездо.“ А коме ће он да посади јабучар?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава! Ј.
Ј. Јовановић 3мај XXXИИ Еј, пусто море! Еј, пусти вали! Поносни бељци, срчани ждрали! Ви ми сву радост моју пренесте, И опет зато уморни несте! Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога?
Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане?
„Мила децо, мили Срби, Ох, идите путем правим, Младост Моју, клетву моју, Не могу да заборавим!“ Ј. Јовановић 3мај XЛВ ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи
„Мила децо, мили Срби, Ох, идите путем правим, Младост Моју, клетву моју, Не могу да заборавим!“ Ј. Јовановић 3мај XЛВ ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи мандарин, А за њим
Ти нећеш знати шта у мени бива, Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале к'о плима!
И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље
бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода! Моју љубав, тамну као мрак у чести, Ја испуних мржњом, кајањем и страхом Но жеђ за издајством претвори се махом Сва у нови
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом.
Рад чеса је ваш владалац горди мене од сна будио вјечнога и дружину моју благородну кад нам круне самодржавија ставит није на главе мислио?
Мога бића чита сам причину и судбину моју свуколику и дружине моје благородне. Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје
Та је сила и гњијев праведни моју тужну заблуђену душу уплашила и оледенила. Страшно бјеше луду преступнику свевишњега оца могућега обучена гњевом
Ово ниско људско осљепљење биће злоба душе Сатанине на похулу неба и вишњега. Божествену моју душу њежну забољеће судба човјеческа: ја ћу слово моје возљубљено у плот људску посље облачити, послати га да
Оплакујућ моју забуњену и сном тешким обузету судбу, видио сам мраке владаоца, у преварну змију претворена, ђе он пуза на зло
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Грација стила тог немачког класичара, сродног најдуховитијим француским писцима, и његов ведри хумор разведрише моју душу.
наше републике, указао велику част да примиш мој позив на вечеру у моме скромном дому, нећеш ми, сигурно, одбити ни моју молбу да извршим овде на пијаци неке куповине за ту гозбу“.
послаћу ова два моја роба са једном носиљком и са достојном пратњом да те, мили госте, из Демокритове куће допрате у моју“.
поче да се смеје и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала моју претходну смрт. - Но ево да ти испричам како ће се све то догодити и одиграти.
Он положи руку на Аристотелово раме и рече му: „Примљен си у моју школу. Уверен сам да ћеш постати њен понос и њена слава“. Седамнаест година беше Аристотелес ученик Платонов.
Но недостатак такве историске прибелешке не би доказивао да та посета није учињена. Разлози који би оправдавали моју песничку слободу у том питању су ови: Демокритос живљаше још за време младости Аристотелове, кад овог обузе неодољива
И ја сам из Ломбардије и жељан да упознам свог великог земљака. Опростите ми, молим вас, моју насртљивост!“ Он се поклони преда мном учтиво и пријатељски.
“ Дирнут и посрамљен, стајах пред њиме. „Опростите ми, поштовани господине, моју радозналост, не замерите ни онима који ме овамо послаше, њихов скучени патриотизам.
Предајте ово писмо вашим пријатељима и испоручите им моју срдачну благодарност на милој посети коју ми у њихово име учинисте“.
Куд погледа, виде свежу траву и шарено цвеће. И земља и ваздух мирисаху на пролеће. „Та то пролеће разгони моју тугу!“ Погледа још једном око себе и виде свугде, и кроз траву и кроз џбуње, рушевине, но ни то га не ражалости.
не оно обично свакогодишње, већ оно велико, епохално, грануло је човечанству после вековног зимског сна; оно загрева моју душу и чини ме срећним што сам га доживео.
Он се насмеја. „Није моја рука шћапила вакуум, већ он је шћапио моју руку“. „То је једно те исто“. „Признати морам да ни ја, као ни Торичели, нисам био спочетка у стању да завирим
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
(Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за трен ока, лежао искрвављен, сав размрскан доле на бетону.
крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, иако и на моју штету, ипак свидело, обрати се ономе другом, са фиНим, отмено уморним и болешљиво бледим изгледом, а на чијим коленима
Али на енергичну и искрену интервенцију посланикову и моју противници попустише, напрегнути нерви постепено олабавише и све до Лапова проведосмо, после тога, ћутећи.
Побратиме, узми читај ову Бобину карту. Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан.
Молим те, остани храбар, постојан, чврст, издржи, поднеси све и за моју љубав, за љубав брата твога који те обожава. После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп.
Али поред све моје пажње да не причиним ни најмањи шум, иако сам преко собе прешао као сен., командант ме, на моју несрећу, осети, па ме са отвореним крајичком једнога ока испрати до врата. Ја куражно изиђох, а врата зацврчаше.
И тада, док су моје утрнуле руке крваво стезале оне углачане паоце, кроз моју малу полуделу главу прође мисао, која је од тада, у најтајнијем дну мога срца, остала најболнија моја мисао живота:
Тако опет падох у онај мрачни занос, али на моју несрећу, само до оне кобне границе, јер крило оног лептира опет додирну онај уображени свилени кончић и све се понови
Није то било без утицаја на моју вереницу (просто ме стид да то кажем) што сам ја скинуо своју униформу и што су војници, подофицири и млађи од мене
После су улетели у моју собу и ја сам муке имао да објасним: како је то била само лудост моје непажње са револвером који сам испустио.
И тако се ожених. И тако се, на моју несрећу, ожених, господине. Јер после четири месеца мој брак поста лудница, борба на живот и смрт, рат, господине, рат
Ја увек причам искрено, лепо, прецизно и као човек од талента много уносим темперамента. Она зна моју слабу страну, долива вино, претвара се како је занима моја прича, а после кад завршим, кад извуче све што јој треба,
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Вратар је једног зауставио. Он вади перо и потписује му неке папире. Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану.
Често сам, у ноћи, с осјећањем да се прокрадам у забрањену бајословну башту, дуго и дуго мислио на ту моју неизвјесну маћеху и на ту моју непознату полубраћу. Био сам препун свакојаке радозналости о њима.
с осјећањем да се прокрадам у забрањену бајословну башту, дуго и дуго мислио на ту моју неизвјесну маћеху и на ту моју непознату полубраћу. Био сам препун свакојаке радозналости о њима.
Мој „смртно заљубљени” отац остао је кратко вријеме уз моју мајку, с њом зачео мене, свог сина, па опет одлутао морима.
На њему сам видио, уобличено и вањски уочљиво, моје рођено унутрашње лице, моју властиту затајену нутрину. И мада сам ја њега настојао да унеколико утјешим, да ја њему нешто олакшам, трпио сам можда
Дадиља је шетала моју узнемиреност кроз празне одаје, започињала приче, трудила се да ме забави и растресе како је боље умјела.
На бабиним сјетним очима одбљеснуо се златасти одраз осмјеха с њених уста. Својом благом руком повела је моју устрепталост и свратила је на лаку стазу дјетиње безбрижности.
Вративши се кући подерао сам и бацио у кош ону моју. Чудно како неки такав, сасвим искрени, са дна нас потекли вапај може да под дјеловањем једног каснијег запажања или
(Био сам у таквом стању да нисам ни помишљао на то: та једва сам знао за себе!) Слушајући сада моју болничарку, причиња ми се да ми је сва жеља у томе да изиђем на сами један дан, да још само једанпут, лаган као сјена,
Него, с временом бих се сасвим вјероватно био поколебао, па бих и ту моју „снагу” и „слободу” био подвргао сумњи, као и све друго.
Све сам гледао двојим очима и пред свим што би ме задивило, живље привукло моју пажњу или побудило моје размишљање, стално је упоредо с мојом властитом реакцијом ницало у мени питање: Како би он то
Срдило ме што нико у кући ништа од свега тога не примјећује. А моју срдњу примјећивао је само он, жупник. Отуд подмукла игра непрепознавања међу нама: његова мазна рука на мојој коси, и
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу !.. Е нећемо тако !« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако.
Све једно. А жао ми Мата! ... Шта да чиним са њим? Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако. Па сад... то је и тражио!...
Ја нисам научила да радим. — Лако је за новац. Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју? А ја бих ти долазио сваки други трећи дан.
— Све до једнога. — Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!... Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... — Е, тако, видиш...
са њега право у поток, па у шуму... — А ова кућа није са улице? — Не, море. Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока. Згода!... — Зацело згода!
— Море, не знам ни ја... био сам луд.... — Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке... Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... — Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако.. Ону могу и отерати...
А он вели: имам још сад на сваки прст по једну... Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну. Па сад?... Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу...
Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити... А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!... Боље нека те нема, него да
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју. Петар пристане и пође с њом. Идући тако, девојка му је показивала своје пустаре и марву која је на њима пасла.
— Прођи се, бога ти, старијех бабетина! — стаде га жена разбијати, а он јој вели: — Хећy ја да нико прође мимо моју кућу гладан ни го. Кад је мени бог дао, што ја не бих сиротињи?
пред цара, цар запита најмлађега царевића: — Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао? — Јесам, честити царе, — одговори најмлађи царевић.
Царевић му одговори: — Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да БашЧелика тражим и да повратим моју жену. Они цар га стане од тога одвраћати: — Немој — вели — да идеш нипошто!
Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу“, па се одмах дигне и врати оној
Добио си сад очев трс, златну јабуку, златног коња и златну цуру. Ти си мене у великој нужди помогао, заклао си на моју ријеч коња и спасао ми живот од силног глада, а и ја сам теби ваљала.
Он једанпут ухвати врага, враг га замоли да га пусти, а он му рекне: — Пустићу те ако моју жену превариш. Враг одговори: — Метни ме у боцу и однеси кући, па ме остави ондје, а жени забрани да у боцу не тиче,
Он устави кочију, па дође к цару, а цар му рече: — Ти си расмијао моју кћер, која се још никад није насмијала, — сад је твоја!
Одговори му она: — За твој инад, јер твоју силу не могу да трпим. — Ма какву моју силу? — Зато што имаш три поноситости; прву: на глави скрлетну круну као цар; другу: на ногама мамузе као татарин; а
калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца.
— Ја то вјерујем, ефендум, али од свијех тијех глава не би ниједна уисала на ови мој врат; а ову моју кад скину, не бих се ни за ону владичину промијенио.
Онда Еро брже-боље отрчи кадији: — Честити ефендија, твоја крава убола моју краву. — Па ко је крив, море, је ли је ко наћерао? — Није нико, него се поболе саме.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух
када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.
цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље моје, На моје небо, моју башту крина — У тим часима нађу се нас двоје, И тад плачемо ја и виолина.
Ти волиш, бориш се, али јесен ступа. Моја јесен ступа; иде моја зима И пада на срце младо, увек холо, И на звезду моју, на све што сам вол'о. Моја јесен ступа; иде моја зима.
Моја љубав под животом спава, Откад мис'о рађа своја чеда: Тако мртви дају каткад јава, Моју љубав још сећање не да. ПЛАВЕ МИСЛИ О што си, зашто занела се тако?
О, ал' ја ћу сада Будућност своју, јаву стару, бону, Заклонит тобом и носити небо — Постељу твоју, моју васиону. И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада, Коме се молим, за ког берем цвеће.
Једног пролећа, или једне зиме Престаће живот, моји дани с њиме. Ја ћу заспати. Бол ће тога дана Изгристи срце, моју глад љубави; Смрт ће опрати трагове од рана. Одмор и мени тад ће да се јави. Бићу измирен с тајнама далеким.
Наједном се тргох. К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.
Ил' је коб моја, што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све радости нове?
ПРОСТО ИМЕ Кроз моју душу прошла су два рата, Два стара орла завета и славе, Прошла су црна, засићена јата, Пали крсташи и заставе праве.
Кроз моју душу прошле су све трубе, Добоши, песме и крваве сече, Хиљаду срца што гину и љубе, Дан пун гробова као звездâ вече.
Кроз моју душу прошли су пукови, Еполете, сабље и шињели сиви, Огањ и јуриш; и још нови, нови, Јунаци мртви и јунаци живи.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
морам да се задржим, мада невољно, на утисцима из моје младости и на околностима и догађајима који су одређивали моју каријеру. Наши први покушаји су потпуно инстинктивни, подстакнути маштом, живом и недисциплинованом.
Моја младалачка невоља имала је, међутим, другу компензацију. Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања и омогућило ми да откријем једну веома значајну истину.
Ово дело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вежбам самосавлађивање. У почетку се моја решеност топила као априлски снег, али сам убрзо
Шапнуо сам господину Џонсону: “Како је могуће да је Едисон готово тачно погодио моју тежину?” “Па” , рекао је тихим гласом, ”рећи ћу вам у поверењу али не смете никоме да кажете.
У школској учионици је било неколико механичких модела, који су ме интересовали и усмерили моју пажњу на водене турбине. Многе од њих сам конструисао и уживао у њиховом раду.
Овај недостатак је претио да угрози целу моју каријеру и мој отац је имао озбиљне тешкоће да ме прогура из разреда у разред.
Догађај с пумпом који сам раније описао распалио је моју младалачку машту и изазвао у мени утисак о неограниченим могућностима безваздушног простора.
У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом.
То је готово убило моју амбицију; али касније када је отац умро, потресло ме је када сам нашао завежљај писама, која су му моји професори
Један угледан лекар ми је одредио велику дневну дозу калијум-бромида, прогласио је моју бољку јединственом и неизлечивом.
У знак признања за моју ефикасну помоћ, организатор подухвата господин Пушкаш (Пускас), после завршетка свога посла у Будимпешти, понудио ми
песама и чланака које сам написао и са завежљајем прорачуна који су се односили на решења нерешивог интеграла и на моју летећу машину.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
писање и рачунање личили су ми на средства за мучење која је учитељ, по мом мишљењу незналица, измислио да би ускратио моју слободу и играње са друговима. Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу.
писање и рачунање личили су ми на средства за мучење која је учитељ, по мом мишљењу незналица, измислио да би ускратио моју слободу и играње са друговима. Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу.
Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је св. Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: “Кћери Дијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина.
сам да се, по захтеву оних који то желе, служи ручак па се сетих печене гуске коју ми је мајка припремила и ставила у моју шарену торбу. Потегао сам торбу, али авај, гуска је била нестала!
Име овог града подсетило ме је на моју печену гуску која је нестала код Карловаца и мутне слутње пореметиле су моје расположење и изазвале малу забринутост.
Они су прихватили моју гостољубиву понуду изјавивши да је то најбољи хлеб који су икада пробали. Објаснио сам им да се такав хлеб прави од
и о паралели између светог Саве и Јана Хуса на кога ми је обратио пажњу Палацки, а што сам веровао да ће интересовати моју мајку.
са свим добро познатим прозорима које сам тамо видео, искрснуо је пред моје уплакане очи, да би у центру свега видео моју мајку како пажљиво слуша моје писмо из Хамбурга које јој чита моја сестра.
Тиштало ме је што су ме изузетно пропустили, а нисам ни схватао зашто су тако поступили. Ипак, то није убило моју веру да сам донео нешто Америци што ови чиновници-испитивачи или нису били у стању да открију или се нису ни трудили
Осећање да се налазим на чврстом тлу, дубоко је продрло у моју свест и заспао сам дубоким сном здраве младости, премда ми је кревет био голи под.
Сетио сам се сељака из Идвора и њиховог говора на поселима, њихових крилатица од којих је свака продирала право у моју душу.
Како је време одмицало мој “Речник” је све више растао, што је необично одушевљавало моју младу учитељицу. Рекла ми је да сам ”смарт” (бистар дечко) и гу реч сам запамтио за читав живот.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека. У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор [...].
О болном, самртничком мајчином погледу стих: „Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила“; о тајни рођења стих: „Опевао сам муке твоје не склопив очи пред тајном“; о враћању у „умрли дом“, мајчину
стиха, толико карактеристичног за наглашени Драинчев еготизам, наслућујемо туђу сенку: „Госпођице, откуцајте једну моју вену на писаћој машини.
По природи ствари, ја сам последњи који би у ономе што пишем могао да назре моју личност. Ево, већ се реченица коју сам сад изговорио мало семантички уврнула.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг. ЧЕДА: Како да је узмете натраг?
Ал' гледајте, молим вас, да испадне лепо. Највише ми је, знате, стало до тога, ако потражи који страни лист моју фотографију, па да буде лепо. Знате како је то за иностранство!...
ЖИВКА: То не брините ви, то је моја брига. АНКА: А ништа више не тражите, само да дође у моју собу? ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута. АНКА: Само капут?
ЖИВКА: Зар сад, априла месеца? АНКА: Па баш зато! Дакле, ништа више не тражите него да дође у моју собу и да свуче капут? ЖИВКА: То је довољно за мене.
Мислим, знате, да ступим у везе и са овдашњим страним посланицима, па бих желела да уведем у моју кућу отменост. НИНКОВИЋ: То је лепо од вас и, верујте, добро сте учинили што сте се мени обратили.
ВАСА: Каквом Никарагуи? ЧЕДА: Па ономе што треба да узме моју жену. Видите, ја се само питам: шта ће њему жена? ВАСА (мало у забуни): Њему?
ЧЕДА: Због вас, Анка. То је моје свадбено одело. АНКА: Е, то ми је мило. И тако обучен доћи ћете и тамо у моју собу? ЧЕДА: Па зато сам се и обукао. АНКА: Је ли истина? ЧЕДА: Доћи ћу кад вам кажем. АНКА: Још данас?
АНКА (изненађена): Да вас пријавим госпођи?! ЧЕДА: Да, и дајте јој моју визиткарту. (Вади и даје јој.) Ја ћу чекати у предсобљу. АНКА (збуњена): Али... како... ви да чекате...
) КАЛЕНИЋ (љубећи јој руку): Сад тек разумем моју покојну мајку, која ми је пре двадесет година, на самртном часу, рекла: „Синко, не остављам те самог у свету; ако ти
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
(као што је и почела једним наглим потезом): „Разгрну јорган, паде, узе ме у наручја, пригрли, привуче у скут и метну моју главу у недра [. . . ] а сва се тресла, ваљда од свега овога што је око нас све силније и силније бивало.
Очигледно је да су то изворно Софкине речи „маму моју”, које Тодора (сама та „мама”) може преузети једино у облику „маму њену”, а онда се у том облику поново појављују у
Завршна гласи: „Али ако умрем, погледаћу последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се”. 229 Да би се исправно разумело зашто је небо добило овако повлашћен положај у композицији романа (на
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Ја сам дошаја код вас не да жалимо моје синове и да кукамо овде, но да тражимо нека врата, неки дерман... Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње не се одвајам. И сад... и сад...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би чуо моју тајну, Тај би одмах с ума сишô.“ ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА Јана Неруде С брзе реке хтедох донет један вал.
— Застава се црна На „Матици“ вије; Што потреса душу моју То је још црннје. С Богом, стари друже, — Од сад гробник тлени! Нека ти се бршљан дуго Над гробом зелени.
“ „Рибо, рибо, златна рибо, сад је истом зло. Рибо, рибо, добра рибо, страх ме је и стид. Ти начини моју жену тја и царицом, Ал’ и тим се њене жеље не зајазише.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност. Видите, фрајлице, ја дођем на пример к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како вас је
Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи? Стоји ми као кост у грлу.
АНЧА (у поласку): (Међер је моја мајсторица сасвим изгубила памет!) (Отидне.) ФЕМА: Уредћу ја другојаче моју кућу, неће се мени такав сауерај правити. Иди ми зови Јована! (Евица отиде.
маре, да млого не говоре и да мужу за љубав и живот свој жертвују; једним словом, ја сам поета или стихотворец, и на моју заповјест таки ће тигри и саламандри, најстрашније звјериње свјета, лафи и скорпије, крокодили и аспиде произићи.
Склонио се... ФЕМА: Узети моју кћер... САРА: О, маните фрајлицу, она је јошт зелена. ФЕМА: Слута је она, а не зелена; жао ми је што се и назвала
РУЖИЧИЋ: Что уже сотворју с отменијем сим рода человјеческаго! ЈОВАН: Ово је белај на моју главу. РУЖИЧИЋ: Довљејет. (Покаже му сат.) Вјеси ли что јест сије? ЈОВАН: Лен су то ходински, богу присам, су пекни.
Вуци се код Анче, нека скува две шноле црне кафе! ЈОВАН: А неће бити добро три? ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест? ЈОВАН: Ајде, видићемо. (Пође.) Охо! А знате шта је ново, мајстор... госпођа? Нашем Жутову пребили ногу.
Само сам дошао да узмем ону девојку, пак онда кад запитам за тебе, можеш се пофалити. ФЕМА: Сижер, тужер, ти ћеш моју девојку узети? МИТАР: Него шта, да је начиниш таквом као што си ти?
САРА: Шармант, шармант! ФЕМА: Шта вам се чини, јесам ли га лепо испратила? САРА: Коми фо! Мени се чинило да моју графицу гледим.
РУЖИЧИЋ: Несмислене, да ми јошт платите, да вас у стихови опишем. ФЕМА: Ја моју кћер не дам. РУЖИЧИЋ: Бићете преврашчени у блато као Лицијанци. САРА: Ха, ха, ха!
РУЖИЧИЋ: Фантазија јест дар небеснаго сушчества. МИТАР: Шта, овај се јошт фали што је вантаст; на моју душу, луд човек; гле како и говори! ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу ш њиме на крај изићи! Чи је так панове?
МИТАР: Ружичић, Ружичић, да не буде тај што је служио у дућану код Јелкића и штету учинио? Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до тебе, откуда је та опет?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
знам твој корен Али из којег зрна сенка твоја ниче Биљна лепото дуго невидљива у семенци удаљена Нашла си под земљом моју главу без тела што сања истински сан Звезде поређане у махуну Све што је створено песмом и сунцем Између моје
ал светлост зоре је иста Загађена ватра у глави, бивша реч Будућу зору учи суровости БУДУЋНОСТ ВАТРЕ Сакрићу те у моју зиму Вечито пролеће залеђена зоро Сунце је твој непријатељ У име правде у име пустиње Сунце се окреће истина мења
Краков, Станислав - КРИЛА
новац је у сандуку, зна посилни... а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици.
Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу... децу моју... Душан је клечао, и гледао са ужасом у бело месо и крв по њему.
— Утешићете се... пријатељу, ето узмите Ивету, моју малу... сада ће певати... да, моју малу жену... узмите је за вечерас... — Митфорде, пијани сте...
— Утешићете се... пријатељу, ето узмите Ивету, моју малу... сада ће певати... да, моју малу жену... узмите је за вечерас... — Митфорде, пијани сте... — Не, не, узећете је...
Петровић, Растко - АФРИКА
Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину. Моли ме за дозволу да баци црнца у воду. Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама.
Док бој развија моју пољску постељу, коморник, столове и столице, док спрема ручак од конзерве, ја имам непрестано пред очима како том
Ја се смејем у себи непрестано, мислећи на лов Швајцарчев, на моју постељу, на коју морам да се пажљиво спуштам да се не би расклопила итд.
Ја сам у једном крају тад био као какав краљ; тражио сам злато; овај црнац дошао је да ме служи и сваку моју реч слушао је као пророштво. Тако је њему дошло на памет да оствари оно о чему сам ја толико сањао...
“ а што значи: ово је моје, ово твоје, хоћеш ли своју или моју чашу? Кад већ спомињем разлике у појмовима о својини и изражавању, треба подвући оно што одмах изненади белог
Камион припада неком белцу у Бобоу, али је на њему сад само његов шофер црнац. На моју молбу да ме одведе у Бобо, он пристаје као на ствар о којој се не може ни дискутовати. Продужава да товари.
Тако испред собе у којој је бој развио моју постељу, теб, сто и столицу, налази се велика тераса као на крову свих урођеничких станишта.
Небо је пуно црних птица. Оне улећу слободно у моју собу која је ваљда до јуче била њина, ударају крилима о зидове, и излећу опет пут плавила.
“), да ли бих му, наиме, позајмио моју лампу за то вече. „Иди до ђавола!“ мислим у себи и дајем му је. Истовремено се радујем да сам приморан да то вече
То је био један обичан хистерик који се занимао црном мађијом. На сваку моју ствар у соби он је стављао нарочити знак, и жваку је полагао на нарочити начин.
Правећи се да не схватам шта се збива, кажем дечацима да старици преведу како личи на једну моју стару рођаку коју сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила
Не види се безначајност кварта, дроњавост и прљавост пролазника као некада. Ускопистио сам се да за једну моју урођеничку, црначку тамбуру пронађем кобилицу која би јој унеколико одговарала.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Те бог да прости Моју крџалику!... ИСАК: Ту се сад страшна диже ломљава: Буљуци лете с голи ножеви, А околина града несрећног Као да
(Гласно.) Па, Колебане, шта Главаш вели? Мисли ли данас моју послушат?... КОЛЕБАН: Не рече ништ’, Нит’ сам га хтео даље питати, Да не бих какву сумњу будио.
У крви својој Јусуф издише. ГЛАВАШ: Свеједно!... Турчин је! КОЛЕБАН (споља): Но прими лепо моју понуду, Док није огањ цеви гараве На крову твоме свећу ужегô, Те ћеш кô танка змија пиштећи, Кроз црвен пламен
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Скидоше ми моју добровољачку блузу, моје опанке, моју црногорску капу, одузеше ми моју верну пушку, па ме умундираше по штапски, обуше
Скидоше ми моју добровољачку блузу, моје опанке, моју црногорску капу, одузеше ми моју верну пушку, па ме умундираше по штапски, обуше ми руске чизме од јухта, припасаше
Скидоше ми моју добровољачку блузу, моје опанке, моју црногорску капу, одузеше ми моју верну пушку, па ме умундираше по штапски, обуше ми руске чизме од јухта, припасаше сабљу (која је слободно могла
Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили?
— Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама. — Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми је светиња.
У томе ограну сунце. Сад сам требао да погледам на оне предмете на коси, што мало пре привукоше моју пажњу; сад ће се зацело јасније видети шта је. Али ја сам се чисто бојао да тамо погледам.
Ту беше мајор Сава Грујић. Беше ми већ доста »војевања« с Комаровом, стога сјашим с коња и на моју личну одговорност останем ту са Савом код топова, а Комаров са својом пратњом одјури некуд, ваљда да тражи Черњајева.
Кад се отпоче овај други јуриш, ја узмем једну залишну пушку и чинио сам моју дужност за време целога другог јуриша.
Помислим: ако је за вајду доста је наћеретано — па ућутим. — Ура, живео ђенерал, ура, ура... беше одговор војника на моју причу.
Но мајору Велимировићу као да није требало ништа више, јер он одговори: — Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио без икаквих награда.
Трубач засвира на јуриш, Црногорци исукаше јатагане, Руси треснуше пушкама, ја моју стегох — чини ми се прснуће ми под руком, поискакасмо иза грмова, згледасмо це само, па онда уз громовито »ура« нас
(долази псовка Турака), па ако останеш жив и вратиш се у Београд, плати мама-Ани, Јулиној мајци, неку моју подужицу. Прала ми жена моју рђу, па нећу да ме мртвога ружно спомиње.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава — Моју љубав у сну измишљава. XВ Теби, цвете, теби певам, — Та ја досад нисам певô.
Да га вид’те како с’ љуби С новим светом белим; Да видите моју радост, Да је с вама делим. Да видите како шири Оне руке мале, У очима поздрав носи: Радуј ми се, ћале!
Све се тиша, све се мири, — Свет је канда сад још шири — А бескрајност у црнини Жели негде да одане, Па на моју душу пане, Ту пребледе, као да је Црна рани моћ, — Гледи на ме, оставља ме, — То се зове ноћ.
Што то чиниш? — питали ли га, Кад је клонô, па се стишô... „Ко би чуо моју тајну, Тај би с места сума сишô!“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно.
да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није сунце Срећу моју пољубило. XXИІІ Ноћ је пала страшно мрачна После мутна дана; Ја у мраку Смиљку држим, Она расплакана.
Ако немаш птицу своју, Што ти гали дане, ноћи. А ти почуј птицу моју, Која пева: „Све ће проћи!“ На груди ми птица слети, Ту рашири крила мека, Па ми вели: „Ни бриге ти, Свакој рани
Па свако руку стави На једну моју рану, А то је било као Да мелем на њу кану. Будан сам, опет будан, И опет...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу... Небо је било титраво плаво. Врхови планински онако обасјани сунцем изгледали су као насмејани.
Саплетох се о нечије тело. Неко опали из пушке, чини ми се баш уз моју главу, те сам се окренуо у ковитлац. „Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник?
— Доста је било. Чуће управник. — А... Ш’а?... Брига мене!... Даље од жице не могу. Видећу бар моју кобилу „Ружу“... која сирота... ратује наместо мене и... и прима додатак. — Његове очи се напунише сузама.
Кад падох... ја сам се притајио и направио као да сам мртав... Знам ја њих... Ни рањенике не остављају. — Он стеже моју руку. — Много сам се плашио за вас... Али, хвала Богу. — Он повуче моју руку својим уснама.
Ни рањенике не остављају. — Он стеже моју руку. — Много сам се плашио за вас... Али, хвала Богу. — Он повуче моју руку својим уснама. Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: — Хвала вам...
Али командир као да одговара на моју мисао, настави: — Он је већ пети водник кога губим за последњу годину дана. Смрт је дакле овде свакидашњи догађај.
Изгледа као да је тек сада нашао прави смисао своме животу. — Хајдемо!... Посилни!... Отвори ону моју паприкаш конзерву, и подгреј на баруту. Донеси чаше за вино, коњак.
У недоумици сам да ли да примам за озбиљно овакав начин разговора, или да почнем и ја, као и они. Коста је ра-зумео моју колебљивост, те ми се обрати: — Понудили га да буде апсанџија у Солуну, а он одбије.
А сем тога, тај који носи ракетлу може и да погину у бугарским рововима, и шта онда? — Али командир као да је разумео моју стрепњу, настави: — Не брините ви ништа.
—... Ако да благи Бог да овај рат потраје још оволико, ја одох у моју Потркању као господин наредник. — Бре, бре — смеје се командир — ала су ти скромне жеље.
Али он се добродушно смејао и одговарао: „Непријатељи су могли све да ми одузму, али нису могли једно: моју добру нарав.“ Сад је повучен у комору на привремени одмор. Његова гостољубива команда била је надалеко чувена...
Али капетан Радослав се савлада мало и обрати нам се благим гласом: — Сјашите, сјашите сад, да чујете моју невољу. Џамићу! — дозва свога посилнога. — Донеси још две столице.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ, моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ: који су ми од најпре добри друзи били, сад су ми се велики врази појавили.
Врази моји проклети мене преварише, радост моју посљедњу навјек заточише. Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она
Оружија сва моја враг мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.
Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост! 1762.
Тко ми може довољно жарких суза дати ову моју несрећу довјека плакати? Више нејмам надежде, развје моју жалост сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост! 1762.
кончићу виси, То ми дај последње в жизин благоденство, Највеће на свету, первоје блаженство, Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну (Ах, овде ми моје серце от жалости бризну!
Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену, И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену. Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, Нек'
Уједињеније пита моју жалост, Нити серце моје зна за другу радост, Око мене сад сви предмети весели Са мном тугују. Они исти птични гласи
Сву тишину изгна, прогна, И веселост моју попра до дна. Немам места, немам стана, Ходим, бродим по свих страна: Сам сам, нит ме когод дира, Ал' ја опет не
Други кој' у љубви страда, Он се добром концу нада; Ал' ја љубим без Надежде, Драгу моју други сојуз веже. Љуби, терпи, серце моје, То је јадно стање твоје; Другом се ружа румени, Мени с' тавни пелен, ах,
ЈОВАНОВИЋ ПЈЕСН ПРИ ПОДНЕСЕНИЈУ ЗЛАТНОГА ПЕРСТЕНА Прими овај златан перстен, Анчице, С њим ти дајем душу моју и серце, Које ће ти верно бити И до гроба теб’ љубити Мрачнога.
О, врати се, зраче дана, И хоризонт осветли, Волим видит моју драгу И у себи тужити. 1828. Јован Ст. Поповић НА ПРИРОДУ Ти, која с’ тако лепа, совршена Из руке Творца
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!... ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме. Јелисавета, капетан Ђурашко, а затим кнез Ђурђе и Станиша.
КНЕЗ ЂУРЂЕ; Славујче! тицо! Ил’, ако волиш, божји анђелу! Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог!
Проклећу тебе, моју несрећу, Проклећу, кнеже, очију вид, Што ме занету тако занесе, Да за те пођем, моја несрећо! (Плаче.
оних десет стотина Што си на начин ’нако свечани Пред главарима ових планина Венецијанцима као припомоћ За љубав моју... дужду обећô?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Обећање ћу испунит. ЈЕЛИСАВЕТА: Ал’ кад?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Кад?...
Бјеж’, господару!... (Пушке пуцају, а бојна се вика и српска и турска све ближе чује.) ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ви, браћо, погинут...
) ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ви, браћо, погинут... ПРВИ СЕРДАР: Сад ћемо сви.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар
Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писô на намастире и цркве; зар нијесам давô кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживô
Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и лепоте моје!...
Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез.
— Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака... — Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер, овога ми царског мура, биће свашта! — Ама, кô ја велим... Нема туј: „Ама, к'о ја велим!...
је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле. Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.
Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић.
Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори зна у њој на моју душу кô и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак кô и сваки
— Ето и', на моју душу, котлу! — трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца. На авлијском зиду више котла затрепери
Курво кучко, Парто калуђере! — Познадо' му грло. — Ето га, на моју душу! — повика неко. — Ама, каква је то наша мртва строжа? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, а види сад!
Давид: И ми смо, 'вала Богу, сви здраво и мирно, а теби 'вала, који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се писарчићу.) Јеси ли ти здраво сванô, дијете? Судац: Ама, шта је теби, будало?! Оклен си?
Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: „Устани са те царске столице да ја народу правду дијелим!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш. ИX Јадују стазе у вечер јесењу И модра река огрће се
И док се твоје око тихо шири И око тебе низ мириса плете, Да чујеш моју душу пуну сете. XXИИИ Читаве ноћи сажижу ме, пеку Негдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И
(1917) XXXВИ СУТОНИ Вај, сваки је сутон непријатељ за ме. У моју душу сумња се прикрада, Јер видим да смртна хармонија влада У тој мешавини светлости и таме.
И док моју главу свеже руже ките, За те, одевену у подсмех и рите, То болно сазнање осмех неба биће. (1917) XXXВИИИ Опрошта
И када те мрзим, тад мој бол те воли И док моју душу Твоји греси тлаче, Кô очајник с чијег чела сјај се смаче, Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Ако и претуриш хартије газда-Спасојеве, шта ћеш наћи? — Признаницу твоју, признаницу моју, а то, брате, нису сумњиви списи. ВИЋА (буни се): Па, оно...
XX КАПЕТАН, ЖИКА, МИЛИСАВ КАПЕТАН (Жики и Милисаву): Видесте ли, људи, шта би ово? И господин министар сад чита моју депешу: „насрнуо на мој живот”, а он овде, усред канцеларије, насрнуо на моју ћерку ЖИКА: Овај...
И господин министар сад чита моју депешу: „насрнуо на мој живот”, а он овде, усред канцеларије, насрнуо на моју ћерку ЖИКА: Овај... КАПЕТАН: Знам шта хоћеш да кажеш: насрнула она на њега. Ал' то је свеједно.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
А на дому храни синке, Моју наду, Црногорко; Оне дивне мушке слике, Оне храбре осветнике. Храни, негуј, Црногорко, И леп наук казуј њима:
Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане?
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
За гутљај по локва блуда. Прости за блуд. Знам, на истини је ово, и плеле би се у венац душе. Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут. Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир.
Трепетом не озледи ме ни лист. Тихо и тише, умин из рана оваплоти ме у реч. Целивам стабла, браћу моју редом, милујем ожиљке нежно. Мили друзи, боли ли кад вам секира засече тело?
Сагорети — пречистој дар. ТУГА У КАМЕНУ 1 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза; а дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук. 2 И кренем, и родна коб све дубље ме корени.
И чудно, на рамену себи, светли свој сагледа лик. 9 Ни реч, ни стих, ни звук тугу моју не каза. А дýге свеудиљ неке небо и земљу спаја и спаја лук.
3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут. А небо плаво, и сенке шарају пут. СЕЋАЊЕ 1 У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. И осетих на души слој заборава сив, прахом кад време поспе затурену твар.
3 И киту кад набере, плаветли врвцом је веже, помирише је снена и намени је мени. У тиху собицу моју ђурђевак унесе неко. ЈУТРО 1 Љубицу, смерни цвет, покропи росом зора. А нељубљеној сан дарова плав.
друже, врћи се док имаш камо, А мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова, Из травки мирис је овде на моју сету, Болују моју бољку. Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама.
имаш камо, А мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова, Из травки мирис је овде на моју сету, Болују моју бољку. Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме, друже, сама. Што нечишћу зовеш мени годи тамно, Пусти ме сама!
ПЕСМА НЕЗНАНЦА (ІІ) Сан ли је нечисто ли, шта мари, Не жали, Боже, моју душу, не буди ме, Бризнуло, бризнуло, ја љубим! Топли сам ћув с пролећа кад подуне, Пупи ми пупила мала.
Одмаздом шине оног ко зада ми злед, Народе ми гони под моју моћ. На ме кад големих дигне се сила, Изнад њих дигну ме његове моћне руке.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Или, за ту половину што имаш, узми новац, да ти ја исплатим; или ти моју половину исплати, па ја да идем. — Ох, бато. Зашто ти да идеш? — болно поче брат му. — Ја да идем. Тако!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
— На г. дрво хвата се и ђаво (в. приповетку, БВ, 3, 1888, 103 ид, и моју напомену у СЕЗ, 41, 1927, 519), који се може и отерати г. штапом, а убити ножем чије су корице од црнога г.
Ћипико, Иво - Пауци
Какав си ти човјек кад жена од тебе бјежи? Ево, — и показа на Божицу — ја да моју гоним тољагама, не би ме одбјегла.. . Би ли, Божице? — А што ћу ја? ...
Али да је на моју, вјера ти и бог, не би ти овако јашио на нама! Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну
чињаше какова ствар прескупа, кретао би Јовица главом, обазирао се око себе и казао: — Тако хоће господар, а да је на моју, било би друкчије!
око на моје земље, да њима загосподари ова његова јараница, „шињора”, а њено копиле, бјеснећи да стијенама с њих гони моју дјецу!... А неће, бога ми! — откиде се Ради из душе. — Неће, док је живе главе... Неће, човјештва ми!
Иво погледа у дрвен криж што се је још некако дизао између високе прожутјеле траве: „Зна ли она моју тугу?” И пуста, безнадна чежња натискује му се уз то пикање до у душу, тужи за њом — и једнако гледа у сагњили криж...
Да му је на свему Фала! Нека да матери ча јој је потриба, биће поштено намирен. Поздравите сву вашу ,фамилију, а и моју матер, ако је ди у путу сритнете! И поздравите све који за ме упитају!“ „Збогом, сто пути збогом!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Што се мене тиче, тај Прохор би одмах могао устати из свог гроба. Ја не допуштам да ико на овоме свету бије моју битку, а најмање тај матори куштрин који ионако једва гмиже по земљи и без трнове постеље, а камоли с њом.
Ништарија на путу из ушљиве колевке до господске одежде. Требало је да знам где ми је место. Корак иза. Они требају моју крв и моје мишице. Ништа више. Зашто ће усраном себру мозак, што ће му срце? Димитрије Доле се разгорела свађа.
Била је потребна само мала незнатна нит па да исказ обрну у супротно: у Макарија је ушао Сатанин слуга. На моју срећу та нит никада није прекорачена и ја сам за њих остао свети човек за кога су имали само речи дивљења.
У глуво доба ноћи, када никога од радозналаца није било да надгледа моју покору, дошла је к мени Анка. Због мене је све време чекала негде напољу и гледала када ће оне најупорније савладати
„Може те ухватити вртоглавица па ћеш залепршати доле као птић полетарац.“ Постиђен што је тај дрипац набасао на моју малопређашњу мисао, поново се налактим на зубац бедема у нади да ће ме оставити на миру. То је било, изгледа, погрешно.
И тако ће то парче пергамента одредити моју судбину: мораћу да слушам тога балавца, да савијам колено пред њим и да служим његовим размаженим досеткама.
Можда је нека од њих заочила моју грбу, то јој је дошло као згодно седло, па ће весели Димитрије, ни крив ни дужан, због лудости овога балавца шнирати
Такво место сам дуго тражио. На чистини се никако нисам смео купати јер је неко изненада могао наићи и видети мене, моју проклету грбу, суве руке и танушне квргаве ноге.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И весô лети светом свуд, Ширећи слатки јад И стрелом рàни моју груд, Несташко рàни млад! И с чудне среће, јада мог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади бог, Уз лиру и тимпан!
“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит,
Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни хладни прекор твој. 1885.
Тавно бледило по чеоцу твоме, Кô признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој? Страшан је и тужан твој суморни смисô Кô и живот мој. Ти си душу моју отровала собом, Ти си мени наде сахранила све, Моје мисли ти си помирила с гробом, Са животом... не. 1888.
Отаџбина моја далеко почива, Моју нежну тугу само суза вида, А племена моја у пустињи беже Од крвавог ножа страшних Абасида.
Лало! затвори врата, па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи, А ти га учтиво прими, па онда овако кажи: „Господин на дому није, и тек ће увече стићи, Па, да вам не
Све сам сада казô, сад умрети могу, А ти моју душу препоручи Богу.“ Тако деспот сврши. А кад треће ноћи Почиваше Рудник у крилу тишине, Глув некакав шум се разли
“ 1887. ПЛАЧ АФРОДИТЕ НАД АДОНИДОМ О звезде на висини. Чујете л' моју тугу? Ја плачем у тишини... О Ехо, по даљини, Поклони гласак другу, Што блед и мртав лежи У суморној долини.
Сузама молим тебе: Светли нам, бледи Фебе, У брачној нашој ноћи. Ви звезде на висини, Видите л' моју тугу? Ја плачем у тишини... О, Ехо, по даљини, Поклони гласак другу, Што блед и мртав лежи У суморној долини... 1888.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ја је већ држим, упаљену, у руци да бих, чим стигнете овамо, оставио ову моју радну собу, која ми је постала уска. ИИИ КОЛЕВКА АСТРОНОМИЈЕ ВАВИЛОН, ЊЕГОВ ТОРАЊ И ЊЕГОВИ СВЕШТЕНИЦИ Београд Ви
Ви сте ишчезли из моје близине, наше путовање је довршено. Мој служитељ улази после поновног куцања, у моју собу, и чуди се мраку који у њој влада.
То је била као нека муња, неко електрично испражњење, које је потресло сва моја осећања и сећања, узбудило целу моју унутрашњост, размотало и муњевито осветлило цео мој живот.
Већ сутра даћу се на тај посао, а ти ћеш за то време прегледати моју осталу библиотеку и довести је у ред; данас сам је претурао и збрку начинио.
физичар и инжењер, упознао је у мени човека који његова дела цени и понешто разумева, па је схватио и одобрио моју жељу да посетим славну александриску школу, а са собом поведем и свога, младог пратиоца са руменим уснама.
Шта ли се то десило? Када сам јутрос ступио у моју собу на Универзитету и, већ са врата, бацио поглед на мој писаћи сто, очекујући на њему Ваше писмо, сагледао сам онде,
Више послуге но гостију. Чим зазвоним улете њих тројица, један преко другог, у моју собу; остали, који су задоцнили, чекају услужно пред вратима.
Можда је то била само вртоглавица, изазвана толиким почастима које се сручише на моју главу. Десетог маја. Стигли су сви делегати. Конгрес отпочео свој рад. Но о овоме у идућем писму.
На тим листовима исписаћу, да би била сасвим у стилу, и моју причу. Последњих дана мога боравка у Цариграду учинио сам своју посету манастиру Метохиону, где се чува онај славни
Како се радујем што сте дошли! Због Вас сам и моју слушаоницу данас нарочито спремио. Искрчио сам један део шипрага на дунавској обали, да нам туда, као кроз какав
Сада, по Вашој жељи, прислањам свој образ узањ. Ваша друга жеља, да ме Ваш вез потсети на моју удаљену пријатељицу толико пута колико је перла у њему, биће врло брзо испуњена.
Ово моје златно перо, то је олук кроз који се моје мисли и неиспуњене жеље таложе на хартију. Мило ми је да сте моју пошиљку примили у реду и да сте њоме усхићени.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође? Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела
Станковић, Борисав - ТАШАНА
И све, и њега и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу... МИРОН (размишљајући, сетно): А... а... сећам се... сад тек могу...
Ох, да има ко ће жалити ову моју руку која већ дрхти, а која се толико упињала; да жали ово моје срце које слути смрт, а које је за вас, за свет,
ТАШАНА (више за себе): Црна твоја мајка и сестра! САРОШ (гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру? Велиш: кад ти не можеш да ме чуваш и негујеш, што бар оне нису онда ту...
И сад, све изгубих. Пре, када то није знала, послуживала ме а рукав њене кошуље дотакне моју руку, прамен њене косе, курјук, додирне ме по лицу; седа слободно код мене, чак ме и за чело, главу ухвати и прекори:
И она у њену цркву, ја у моју џамију. Ох, а иста река тече, у коју се купасмо и брчкасмо, исто трепере и шуморе тополе под којима смо се одмарали.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола. Водићеш ти моју сермију. Та и врапци су код мене бесни што су сити. А ти ћеш госпођа да будеш, да се у каруцама возаш и да заповедаш.
Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам жива... А тестамент, госпа протинице, ја писати нећу! — Ви сте лакомислени, госпођо Лазарић!
Ова паланка, ви знате, никога на свету није оставила на миру, оговара и клевета од јутра до мрака, али Јулицу моју нико не дира. Моју кућу, моје укућане, и мене, дрнда свет сваки дан, а Јулицу штеде.
ви знате, никога на свету није оставила на миру, оговара и клевета од јутра до мрака, али Јулицу моју нико не дира. Моју кућу, моје укућане, и мене, дрнда свет сваки дан, а Јулицу штеде. Није то бадава, мој господин докторе!
Е, добро је, за данас доста бола, прође... Дед сада да видим још једаред Лукино писмо: „Мој научни рад одлучио је моју судбину. Ја ћу остати у Немачкој, примити поданство.
што ми се чини да ти једини унапред знаш цео мој живот, и ти једини ћеш ми помоћи да нађем једаред оно једно што чини моју личност и мој позив.
Чика Јовину ведрину спомињу људи и деца. Твоја мати важи као узор кућанице. Баба моја тек заокупила моју матер: „Једнако по комшилуку оштриш језик. Питај фрау Розу како се кућа кући...
Павле мој, наравно и његова мати, и сад ме дочекаше, мене и моју бригу, као да сам њихов рођени — а мом оцу све то није разлог да буде и Богу благодаран и радостан!
Ја сам једним махом изгубио, тако се то каже, веру и наду, а стварно, изгубио сам моју ведрину, Павле, моју способност, неоцењиву, да будем задовољан увек са свачим, па и са овим што је сад ту!
Ја сам једним махом изгубио, тако се то каже, веру и наду, а стварно, изгубио сам моју ведрину, Павле, моју способност, неоцењиву, да будем задовољан увек са свачим, па и са овим што је сад ту!
И тако даље. — Интересантно си проширио моју идеју о јеврејским импровизацијама... А оно о разликама између Јевреја и других народа, и кад је позитивно, ужасно
Добро је ово, засада. Али кад се више разједе, мораћу се зазидати у ову кућу, у моју драгу кућицу... Знаш ли да упркос свему имам неко осећање радости, што сам дошао! Хвала Богу што ми мајка није жива...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Шта мора ваш нежни состав тела трпити! Тешко, тешко но ја мислим да ћу моју погрешку поправити ако вам загонетку разрешим, само нека код вас заостане.
Адио!« — Ја се надам да се господична ни најмање неће наћи увређена што сам њу оставио, и сву моју силу употребио да оперем чест и моју и њену. Али сам му бар и казао.
се надам да се господична ни најмање неће наћи увређена што сам њу оставио, и сву моју силу употребио да оперем чест и моју и њену. Али сам му бар и казао.
Ја видим да толкујући моју материју оним учитељма подражавам који нам једну ствар на сто начина излажу, и при сваком начину »разумете ли?
моје, која само за добродетелију чезне, коснула да ја, премда сам дојако увек постојана била — и саму непоколебиму реч моју погазити готова јесам; зато, дакле, почитајеми г. гимнософист, ако је отоичашња ваша к мени.
»Али баш ништа жене у месецу не говоре?« Само онда, госпоже, кад имају какву тајну на срцу. »Тајну? Ја моју тајну ником не казујем.« Верујем, госпоже, колико мање туђе тајне храните, толико дубље сопствене раните.
»О, небо, о, судбино, какво чувствованије прси моје обузима, каква нема печал душу моју пара кад на вас помислим, ангелска моја господична!
О, оће ли ме шчастлива обасјати звезда да блага ваша доброта љубов моју у своје љупкоумилно крило прими?« (Господична се мршти.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
А може бити да су моју одлуку диктовали и други мотиви. Тако, на пример, једна од мојих тетака, како се од мог рођења наврзла на мене
Ту бригу покушала је моја тетка да ублажи тиме што би завирила у моју будућност и стога је једнога дана откинула кончић са моје кошуље, дала га врачари, ова га бацила у пун тањир воде,
са моје кошуље, дала га врачари, ова га бацила у пун тањир воде, промешала воду штапићем и задубила се дубоко читајући моју судбину: — Прележаће тешку болест, али ће се спасти; пашће у једну тешку беду, али ће се спасти; пашће у руке људи
Одмах затим, што сам уосталом ја и очекивао, ушла је читава комисија у моју собу да се увери да ли ја спавам. И ту, крај мога кревета, отпочела је комисијска полемика о питању: да ли ме треба
Он ми рече да је тако исто целу моју породицу морао вући у школу. Али се главна борба развила у току самога школовања, којом су се приликом сукобиле две
Све су то говорили тајанствено и поверљиво, тако да је правило утисак као да се разговор односи на моју болест. А кад онај трећи помену „цуцурбітіѕ аегріѕ ех аqуа“, они одобравајући климнуше главом, као да су тога часа
чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према тако ружним појавама; поета узе да голица моју сујету, узе ме саветовати да се не одричем свога првенчета, јер преда мном лежи велика будућност.
Чак и љубави које се браком свршавају лекције су кадре упропастити, те неће зар моју, кад се зна да сам ја према лекцијама имао исту одвратност као и према кинину и кад се зна да су мене увек силом
Ти си прави терет На мом срцу бедном; Да л' ме волеш, Фани, Ах, реци ми једном? Ту моју лепу и идеалну љубав разрушила је туђа интрига, као што то често код љубави бива.
ако ви сумњате штогод... — Ама не сумњам, човече, апсолутно не сумњам, но сам просто уверен да сте ви заљубљени у моју жену. Само, да бих вас умирио, изјављујем вам одмах да се ја не љутим на то. Нимало, верујте ми, нимало! — ???!!!
Мени у том тренутку паде на памет да ме је овај нарочито завео на усамљене стазе, да хоће да изазове моју исповест и да ми скреше у груди пет револверских метака, те узех врло одлучно да се браним.
посматрао овога чудноватога мужа, који настави: — Да бих лакше добио бракоразводну парницу и, да би се ова решила у моју корист, мени би необично био потребан један доказ, који засад још немам. Тај доказ могли би бити ви! — Ја?... Како?...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу. Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану.
Примицали смо се лагано и обазриво друму. Сваки јачи клопот топа или каре појачавао је моју узнемиреност, вероватно из страха да непријатељи не чују.
Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се никад нисам оволико препао. Али, на моју срећу, командир ме предухитри: — Похвалићу вас команданту за храбро држање...
Јавим осталим командирима да се не муче, и одем у дивизион. Бре... Бре!... Шта се тада сручи на моју главу!... И како ја не водим рачуна, и како се он чуди што нисам досад све коње погубио, и како ово... како оно...
Посилни Исајло сручи нарамак дрва покрај ватре и подбочи се: Господине поручниче, ко ће да огреје сиротињу моју? — обрати се поручнику Луки. — А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?...
— обрати се поручнику Луки. — А, господине посилни, Исајло Аранђеловићу, ко ће моју?... Теби ако је тешко да носиш дрва, а ти марш! — и показа му руком у правцу Митровице.
Ставио сам брзо руку у џеп од блузе, где напипах револвер. Е, сад ми је лако. Један од оне двојице као да опази моју намеру, и стиснутих песница као за бокс, полете на мене. Нећеш, синко мајчин!
Назад ипак не могу. Онда напред! Ускоро сам наишао на једну раскрсницу. Скретох левим путем, који је, на радост моју, био управљен у правцу Катунца. Коњ је бректао. Под другим приликама зажалио бих, али сад му још јаче зарих мамузе.
Беле високе каличне бугарских војника блештале су на сунцу. Овај призор прикова моју пажњу и ја узех дурбин да их боље осмотрим. Наши пешаци их одмах опазише и засуше брзом паљбом.
Требало је нешто предузети. Али, моју пажњу привлачи војник коме куља крв из уста, јер је на његове груди свом тежином пао коњ, и поврх њега се копрца, те
За њим су журили највећим трком возови које је повео собом. Возари који су за мном јахали, и не чекајући моју команду, окретоше уназад. Стиже ме командир. — Бугари су заузели друм! — Али ето Бугара пред нама!...
Челик људи!... Изгинули су. Бол испуњава моју душу. Тих неколико дана лебдео сам између живота и смрти. Када сада о томе мислим, чини ми се, друже, убудуће нећу
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.
бедемима брдским, На доглед сеоског друма, На обалама реке, Свуда ће пронети необузданост своју И стграну мисао моју; Па и породила загледајући се у детињу пелену, Неће осећати више брадавицу зажарену Него ће се све нагињати над
И КАНИБАЛАЦ ЧЕКАЈУЋИ НОВОРОЂЕНОГ Претворио је гле, сав труд у густу песму, небу, И као кроз трубу димњак Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке; Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
као што је јака самосвест, да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене кога му је немогуће изменити (ваљда моју животну вредност) при своме преливу преко мене, и да чак, ако га измени, ја ћу имати могућност да ту измену проценим:
Али ако каква жена ужаснута, увређена, побегне у моју кућу, и иза редова пуних мула, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са
И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот! И што би људи били криви за моју патњу чак кад су зли; као да и они сами ме се тиче шта ја у површном свом животу, или у животу обрнутом на другу
Самоубиство, ти носиш још живот у себи и ништиш страх од умирања! Да ли ћеш ступити у моју собу, кад из ње изађе последњи Изглед?
ме није као вучица језиком умила Ни допузих до њене дојке пијан од светлости Па ипак погледом својим бола питомост моју је убила Ил узбуркала дивљу мржњу моје младости На сваку нову Реч задрхтао бих блед У узбуђењу страшном да она скрива
мог прозора, Никада га, никада га неће моћи пробити, Ја сам најмрачније сунце иза оног застора; Ни Он сам усамљеност моју више неће заробити!
Затим је губим и нигде на њен не наиђем траг, Као млака светлост, драга, у сутон се разиђе, Кроз тугу моју само још корача у даљину благ Тај стас, који ће негде морати да наиђе На ову жудњу и на кобни овај глас: ”О ти, о,
Ослобођен видех кружна сливања да покрећу И ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми сана Од поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!
”Да, нежењен! Чиме бих то чељаде преранио; У којој постељи да ме чека, И пошље чије, моју главу да загрли? Једном је пришла једна ђе сам спаво, И била тиха и слатка ко мехлем, И суза за њом ми останула, А
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав! — Девојка се гордо насмеја сигурна да таквог нема и не може га ни бити. Али, младића ни то не поколеба.
Месец му је прохладном руком образ дотицао. — Ти, који не престајеш да луташ — обрати му се Чобанин — јеси ли видео моју Звезду? — Видео сам све звезде! — подиже Месец врх обрве. — Како да знам која је твоја?
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Пренеражена одгурне сито): Не, Господе! Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше...
За њим одлази и Стојан.) Улази Хаџи Тома, загрљен са Коштаном, и са осталим. ТОМА (Коштани): моју кућу кад се улазило, певала се песма: »Море, врћај коња, Абдул-Ћерим аго, Туго, врћај коња, пишман ће да биднеш«, —
(Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму!
Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму! ГРКЉАН (у чуду, питајући и остале погледом): Ама какву, твоју песму, газдо? Ми никакву твоју песму не знамо.
Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој »Жал за младост«... За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу.
(Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда? МИТКА (нолазећи): На гробје. Свећу на моју слатку мајчицу да запалим. АРСА (одлази за њим, задржавајући га): Нећеш тамо, нећеш! Кући ћеш ти! (Одводи га у кућу.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
да љубим, да трпим и страдам, У својој вјери да се добру надам Штоно ће доћи кô света ријека Да гријех спере! Моју клетву нико Дочути неће, баце ли се на ме; На људску пакост ја сам давно свикô, И знам да сунце не боји се таме...
И кад би славуј у лугу Знао за моју тугу, Песме би запевô лепе, Што теше и срце крепе. И кад би сузе ми тајне Звездице знале сјајне, С неба би
Зашто си, реци, моја лепа, Ти оставила мене? 24 Силу ти причаше они, Силна је оптужба текла! Но моју душу што мучи Та дружба није ти рекла.
51 Песме су ми отроване — Зар би могло друкче бити? Ти у цветну младост моју Ули отров грчевити. Песме су ми отроване — Зар би могло друкче бити?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
њој и Александру бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит, мислим, и твоју свађу и моју“.
рањеног Момчила да своме убици упути оне надмоћне, људске и јуначке речи: Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у
своме убици упути оне надмоћне, људске и јуначке речи: Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу
моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака.
ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака.
Ал' говори војвода Момчило: „Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерницу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у
Ал' говори војвода Момчило: „Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерницу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узми моју милу
моју невјерницу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узми моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака“.
ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узми моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака“.
А кад дођох грдној постојбини, тамо су ме јади забушили: у дворове, постојбину моју, у дворове куга ударила, поморила и мушко и женско, на оџаку нико не остао, но ти моји двори пропанули, пропанули, па
Но да можеш оком погледати, ти се, душо, немој препанути кад потегнем моју бритку сабљу, те ошинем цар'ва делибашу, нека другог већ не шиље к мене“.
Не дам вашу сестру похарчити, — без вас бих је могао стопити, ал' ћу стопит сву тазбину моју, немам с киме ладно пити вино; но сам љуби мојој поклонио“. Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се жути Час се плави Па ми најлепше слике ређа Овде у глави
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Једи свој улар, а ово је кров за моју главу! Само је сад невоља била у томе што је тај Стричев сламнати „кров“с једне стране био одваљен, а тако куса крова
Тек су почели да планирају гдје ће смјестити грађевину, кад се Николица нешто присјети: — А камо кућица за моју Жују? Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче.
Ако се не вратим, припазите моју стару матер, дрва јој донесите. — Хоћемо! — дочекаше у један глас оба ђака, а кад крупни резервиста, мокар и погурен,
— А шта ћемо ја и Жуја? — одједном се из прикрајка јави Николица. — Ми ћемо, ваљда, ложити ватру за моју покојну бабу. — Ехе, па ја умало не заборавих! — викну Јованче.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Избави моју душу од неправедних уста и од туђина поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро
од Бога хвајде нејмам — писмо ми каже (а слабо то држим) да не враг потера је и стигне паку земљу загребе мој живот и моју поштеност у прах учини. да се не препадам ни одскачем.
Бојим се за душу да не враг потера је и стигне пак у земљу загребе мој живот и моју поштеност у прах учини. Бојим се душом: милујући ми неправицу омразих своју душу И дни и године наше кано паучина
И други пак сваки по себи: Господи, избави ми душу из преисподњега мрака и изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе к теби, господи, боже мој!
Ама скоро хоћу изригати сву моју укоризну да уразумиш распуштење мога ми тела нездржно. До седамнаист година и повише што сам незабрањено у томе
Онај момак моје безобразтво чу, насмеја се, пак оде, а ја моју преслицу бацих од себе (којуно сам убах ретко и носила). Потрчах за тим момком к мору.
И зање ж мене граду сему стража поставил јеси. Тебе, владице уподобљу се душу моју о сих положу, да аште сији погибнут, и аз с ними да погибну. Име бо твоје нарицајет се.
ангелу мрштало натраг:) Обиђи де ти момче наоколо од мене подалеко, те изађи из мога града напоље и опколи ми очевину моју. Одовуд поскорије да си измакао!
И стојање ти врлу ћуд лепу указује, ама како си ти то смео дрзнути тако овде улести к мени, чудим се, без гласа у моју кућицу! Ни куцнуо у врата, ни запитао: слобода ми је ући?
Та ево славни цар што ти за њега казујем кроз ову моју беседу, већ ушао је у тебе и седи у твоме цреву! Девојка Каде девојку несазнату брака целујеш и не пробаљиваној
срамоту учинио и покор моме роду навео да му таки на пању главу с мојом дунђерском брадвом одфирим, зашто он, ђидија, моју старост обезчасти, те ми образ оцрни, да сам за ругу и чпот међу свих дванаист колена Израиљевих!
Веће ваља ми се и самој на видело пред све људе открити ходећи ми трбушатој за укор познанцем. Ити ћу у моју очевину Витлејем.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако. А, истин’, рече, ја сам кабает, много сам, рече; кабает! Ете веће две године и повише!...
Ама да чујеш моју бруку! Стиза недеља, па светак, па недеља, погледам ја — а он си јоште иде у поцепане путине! Чорбаџи-Петракија син,
— Што ми ти па збориш саг туј за Калину?! Калина ће си дочека своју срећу... А ја си па искам и тражим моју... Неје писано за мен’ и за Калину... — Па си прочетеја што је писано?... — А ја си... — вели збуњено Мане — ете...