Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Пролазе и пропадају она времена мрака и варварства кад се је сва слава и величество у коњи и у интови држала и находила.
Наравоученије Да бједни просјак и оскудни убог од јутра до мрака ни о чем не мисли разве како ће глад своју утолити и празну утробу задовољити, нико се томе неће чудити; али господин
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
вама, хлебе и вино, вама, мудра искуства, и теби, домовино великих плодних уста, теби, суморно братство мрака и свеће од лоја, теби, земно богатство, и теби, љубави моја, висећи на брези изнад цвећа и стада, обешен, плазим
Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, - ми живи, сви нас туку и псују; али ако.
МРКЛА ЈЕСЕН Не може да се дише од мрака. Нико се не нада ни шибици на истоку, а камоли звезди или зори. Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи
Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака. Немаш појма шта се дешава, ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу.
Уставе, слажу Пресуде, на тас стављају топуз, стављају ђуле, на тас слеће гавран с Небојше куле, на тас из мрака долећу коњаници, и с коња који се пропињу и пене, док им бичеви секу сапи, а узде их даве, на тас из зобница бацају
Објавите ми се, ако је могуће, жишком у пепелу усред мрклог мрака, у зимској пустињи димом из оџака! ПОКУШАЈ БЛАГОВЕСТИ Кроз облаке, наслагане на облаке, кроз хладно кишно сивило
да нас прими, да нас озаре Богојавлења, Благовести, Преображења, Вазнесења, Васкрс, а шапе и канџе доњега света и мрака пружају се за нама, да нас врате у мрак и гмизавце!
У овом мраку глинених руку и ногу биће добро ако не буде горе. Из овог мрака, што труне и трује, не чује се позив ослободиоца.
2. У овом мраку, из овог сурдука, не види се даље од хлеба и лука! Из овог мрака глас нам не допире ни до праоца, ни до праунука! 3.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
И тако је и Јаков и Катић вас дан стојали у јендеку до мрака, нити једу нити пију. Турци су доносили врелу воду те на њи̓ просипали; доносили кошнице, међу њи̓ бацали, да и̓ пчеле
добро се обогатио; неки Митар Цинцар, у мог оца хану на Палежу ортак, био богат и јунак; и прочи̓ млого је изгинуло до мрака. А кад се смркне, јурише и побегну у баир, а Турци с леђа многога ране а многога и убију.
Наши сву ноћ из мрака пуцају. (Кажу да је било 5800 Турака.) Кад се већ зора укаже, наши даду знак те се сва војска наша, кроме коњика,
војском крене, удари на Иванковце, и вас дан на Миленка јуришавао, а овај га храбро дочекивао и одбијао вас дан до мрака, гди је доста пало са обадве стране, али је пет пута више пало Турака, јербо они с поља јуришају, а Срби из шанца
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад вечераше, Милун промрмља: — Сутра зором, Сретене, отићи ћеш да начиниш Маринку лотре. Гледај до мрака да буде готово.
Страхиња остаде код Пурка. Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан. Довече ће га већ спремити у воденицу...
— Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. — До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. — А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. — Аја!... Боље данас!... Сад!...
Кад би поред вајата, сукоби се с Вујом, који у тај мах бахну из мрака пред њу, па, ни сам не знајући зашто, упита је: — Хоћемо ли, душо, спавати?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А он дође кући као ветар. Како дође, он се скљока крај огњишта. И ту је седео до мрклога мрака, нем и непомичан. Онда се наједанпут окрете и викну снаху Мару. — Што ме зовеш, бабо? — Расплети ми перчин!
— А ово!... — И Станко пљуну и одмахну руком. — Ово су смрдљиве стенице што те нападају из мрака. А кад им станеш очи у очи, они се вију као црви!... Мислио сам да је бар Лазар друкчији!...
— Зар не видиш да наваљују из дана у дан... Нема места на Дрини што им брод није... Од ране зоре до мрклога мрака бије се крвав бој!... Убијамо их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!... То ниче као трава из земље!
— Шта је? — На посао! — Шта ћеш? — Што се год може урадити! Ашов и сикиру у руке!... До мрака се овај народ мора склонити ма под какав било кров!... — Добро, Станко! — рече Суреп и изиђе из колебе...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПЕСМЕ 46 ПРИЧА 47 НАПОН 48 ШУМ 49 СУСРЕТ 50 ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ 51 РЕФРЕН 52 СУНЦОКРЕТИ 53 СЕТА 55 ПЕСМА МРАКА 57 ЧЕКАЊЕ 58 ПЕСМА 59 МЕЂА 60 ЛИРИКА 1943 62 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ 63 СЕМЕ 65 ПУТ 66 ПОБОЖНА
И мир где зрње мрака ниче, Да сав шум сферâ таји... Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим
Звезде што падну, то су приче Да и смрт зна да сјаји. НАПОН Завапи клица: желим нићи, Из мрака, до врхунца! Из прслих груди ја ћу дићи Најлепшу химну сунца. Завапи крило: да се родим, Из страшног мучења крви!
И осмехну се ангел потом На царство вечних зрака; Душа заплака за лепотом Игре светлости и мрака. ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ РЕФРЕН Знадем за неме сутоне, Кад сав шум земље нестане ― Где срце за час престане, А душа
Шýме у страху свом од мрака: „Бог је помало све што зâри; И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари!... Све је што живи на дну
ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе. Поноћни црни петли
ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе. Поноћни црни петли Већ су се трипут чули; У луци фар не
ЋУК Над смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода засја. Под кишом мрака жали кисну, Омара дуну с црна класја.
Све војске мрака кад отплове Спрам месечевог немог лука, Овде ће болно још да зове Закаслу звезду гласић ћука. ШУМА Сва сунцем
А гром једанпут кад је зажди, Нестаће као бог, без трага. МРАВИ Све путем који води слави, Кренуше као војске мрака. Биће се данас као лави У ноћи туђег мравињака.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Сутрадан већ је било намештено једно решето за жито (ветрењача) и радили су од ране зоре до мркла мрака. Грдна прашина и плева летела је и падала, благодарећи поспешном ветру, на поп-Ћирину кућу баш кад су изашли да се
! Газдачка је ово кућа, роде, ти само изволевај! Та стек’о је мој покојни Лала, радио од јутра до мрака, и стек’о доста, да ти сада не мораш радити, него ти само, Нићо, изволевај!
Осећа се човек под њим као војник под прокислим и мокрим шатором. Ситна киша сипи, сипи поваздан, од јутра до мрака, и целу ноћ бије монотоно у прозоре, и ујутру опет осване облачно небо, киша и блато; и видиш само покисле кокоши пред
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И, од тада, чисто се променила. Дошла лепша, чистија и вреднија. Од јутра до мрака трчала је, просила, доносила. Но, само више није излазила у варош, ни на гробље, међу просјаке.
— ’Оћу ли? — радује се он и издиже на прсте да види варош и увери се да ли ће заиста на време, пре мрака, стићи. Па се онда још више упиње, жури, вуче те своје тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да
Па се онда још више упиње, жури, вуче те своје тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву. Али чим уђе у маале, опет се заборави.
И то она јесенска, мутна, крупна киша. Такве једне ноћи, кад се, сем те кише и густог мрака, ништа није видело закуцаше на нашу капију ноћни чувари. Умро који од тих просјака, божјака.
Па, пошто је наша кућа била прва од улице а онако висока, окречена одударала од густог мрака и кише, то га донели к нама. Стара мајка се одмах диже.
долазе из комшилука остале старе жене, праћене слугама с фењерима који су им осветљавали пут пошто се од силне кише и мрака ништа није видело. Свака је од њих по нешто носила.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
са оваком истом узбуном у души; тамо око тих звоника има срца што куцају опијена истом овом болном борбом светлости и мрака. Све ће добро бити. И право је рекао неко: да је у рату најбољи савезник становништво оне државе с којом се ратује.
Он осети као дасе канџе неке невидљиве, хладне као лед авети привлаче из мрака. Кад се испужа толико да је могао обухватити ону попречну гредуосовину на којој су висила сва три неједнака звона, он
Трептеће силуете два-три слепа миша прнуше из мрака, лако га се дотакоше по коси и руци и ударише о конопце. И онај хладан ужас, као неки ледени талас, обузе га до грла.
смењујући се тако све до превијалишта, где га је неки лекарски помоћник сумњиво погледао и превио и где је неко из мрака, можда неки рањени војник из батерије, кад је угледао његово лице према малој лампи и док су га превијали, јетко
Африка
Тек понегде наиђемо на поље засађено кафом, каучуком или памуком. Предвече настаје паника да ли ћемо до мрака стићи на бак за прелаз преко реке 3азандре, пошто ћемо иначе бити приморани да преноћимо под отвореним небом и у
Црњански, Милош - Сеобе 2
А однекуда се чула и сова. Исакович је, као и његови братенци, био сујеверан. Није волео да чује сову из мрака. Био је још увек запрепашћен бестидношћу госпоже Евдокије, која га је позвала, а био је, уопште, уморан од тог
Исакович је имао и даље, преко целог дана, да се, на доксату, крије од комшија, па да прелеће погледом, од јутра до мрака, преко кровова. Вијена је димила испод њега из димњака. Дани су пролазили.
Уз трепет свеће, која се гасила дрхћући, као срце устрептало од вечног мрака, госпожа Евдокија се трудила, пре него што оде, да га што више очара и задовољи.
Сад је нашао булку сред жита, жито се таласа, ветрић ћарлија, багрем му цвета. Мило му је да живи, од јутра до мрака. Понела га је нека олуја, дише, као после неког страшног загуша. Осећа се млађи десет година. Иде у Росију.
Кроз сан, међутим, чуо је да га неко дозива по имену и трже се, пробуђен, јер је чуо да неко, из мрака, испод његовог доксата, заиста, дозива. Глас је стизао, у собу у којој је спавао, као завијање паса, издалека.
А био је сад, од јутра до мрака, весео, и сав је, од задовољства, сијао, кад би видео своју жену. Оно што је, у том младом, уображеном, човеку било
Ишла је она, од јутра до мрака, поред реке, и тражила место, где су вирови најдубљи, плачући над самом собом, али, ето, није јој се ишло у воду.
Па шта? Је ли се несретни национ њихов дигао из оног јада и мрака, или је утонуо у она блатишта у Бачкој, у Сирк-бари, куд су попа Тодора населили?
Сваки има свој век, своју љубав, свој светли део живота, као тица која, кажу, улети из мрака у осветљену дворану и излети на другу страну у таму.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— весело повика мачак Тошо. Мећу тројицом савезника настаде повјерљиво шапутање и договарање, а кад се из мрака, од планине, зачу медвјеђе гунђање, план је већ био готов.
Крушкотрес Кукурузовић скочи иза сна и прије него што је стигао да урликне, зачу из мрака Бркин глас: — Начинићу од ваше коже јаку за капут и шарен торбак!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Она је почела да гунђа и то ме је подсетило на све оне године у којима сам од јутра до мрака слушао њен глас. - Исти си на свога проклетог оца!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Земља је тамна, невидљива и кишовита. Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази
Био је миран. Пошао је био рано и надао се да ће пре мрака стићи до Варадина, где су имали да му се прикључе остали делови пука.
Иза плотова те куће, где су кроз дубоко блато товарили лађе, од јутра до мрака, склонио је Аранђел Исакович последњи остатак блага што га дотераше са љубичастих падина Шара и пашњака крај Бистрице.
Плачући на јастуку осећала је да свањива и да се поједине ствари већ јасније појављују из мрака. Под вратима је продирала светлост, а прозор у мрачној соби светлео се већ као нека отворена, а застрта врата, под
Лежећи под великом и старом иконом Христа, дође јој жеља да угаси жижак, али, неочекивано, она осети страх од мрака што се спуштао.
Отворивши широм очи, она тек сад виде да се није за времена спасла из мрака, који је беше опколио, а којег се тако ужасно плашила.
Пси су урликали напољу. Загушена од мрака, није могла да викне, а, премрла од страха, није могла да се макне. Тресла се од језе и осећала је како је, с ногу,
Отуда, она је могла да гледа од јутра до мрака ток реке, цветање острва и промене небеса. Изузев час ујутру, кад јој је долазио један стари хећим из Београда, кога
развученим, искривљеним, двојним редовима, дизао је прашину као стока, обилазећи села и баруштине, газећи од јутра до мрака песак, ливаде и блато.
косама влати сламе и сена, миришући на лој и барут, мажући своје ноге, ножеве, пушке, фишеке, каишеве, од јутра до мрака, вежбајући при том, пре подне пуцање плотуном, у три реда, а после подне парадни поздрав врховноме заповеднику, при
Тако је изгинуо те вечери, до мрака, Славонско‑подунавски полк, по брдовитим улицама Цаберна, потиснув непријатеља у заседе Тренкове, који га онда смрви.
У селу се све избезуми од његових прича. Плакало је и старо и младо и лелекало од јутра до мрака. Ананија се први смилова на њега и, на запрепашћење свих осталих, поклони му овцу.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Јер биће за њих разочарење када усред великог мрака где све се измеша не могну напипати ниједно дугме, ниједно звонце, којима се у помоћ зове, кад не могну наћи ниједног
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Седео је од јутра до мрака у једном тесном собичку на Тргу Маркса и Енгелса, телефонирао сликарима и писцима, напућивао их и надахњивао, дисао са
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Мишљење је одушка од притиска живота заблуде, насиља, неправде, мрака...« Између Кнежевића човека и његових мисли постоји најинтимнија веза, оне су непосредан и дубок израз његове природе,
Он је песник бола, мрака, јесени, гробља, нирване, безуслован песимист, најпотпунији и најрадикалнији песимист каквога је дотле било у српској
Милићевић, Вук - Беспуће
снажно и дахтаво пару, у пуним, густим и дебелим душцима и воз се поново кретао у таму, у непознату даљину, пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља; наличио на немирну и несрећну животињу која јури преко
Накривљене слике тако су висиле да је изгледало да могу сваки час да се срозају низа зид. Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Говори! — грмео је отац. — Нисам се тук’о! — Јеси! — Нисам! — Шта велиш, ниси?! — викну и извуче из мрака свеж, окресан прут! — Нећеш да кажеш? — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Свуда љути бојак и крешево, Тако, брате, од Косова данка Бој се тежак бије без престанка, Све од јутра до мрклога мрака Звека ножа и цика пушака, Низа кланце Црногорац врви, Јô Турчину што удара први!
Ал' се крену то чудо из мрака, Те спопаде у страху јунака. Медвед беше — заман он се брани, Никако се не мож' да одбрани, — Већ ноктима спопао
29. Јер одозго од фењера Право на њи пала зрака, И девојку то натера Да потражи мало мрака, Јер и могу видет људи, А људи су чудне ћуди. 30.
Ал' се крену то чудо из мрака, Те спопаде у страви јунака: Медвед беше... Заман он се брани, Јер никако не мож' да с одбрани.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака. Немаш појма шта се дешава, Ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Од ране зоре до мркла мрака она је била увек у послу. Колико би пута у пола ноћи дошла код нас, бежећи од пијана стрица, преспавала би ту, док се
Већ једнако, истина не брзо, али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака. Па поред тога мора и око мене да је.
Проведе онако, шврљајући, радећи по кући. А радила је много, неуморно, од јутра до мрака. И заиста, кућа им је за кратко време у свој махали била најлепша, најчистија и опет пуна свачега.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
и брзо нестаде у гори, цура се крсти, у себи збори: „Да црна коња, да црња јунака, из светла је дома, ал' је чедо мрака!” Тако збори цура, па се чудом крсти, у крст се већ слажу нехотице прсти!
В Вече је дошло, сутон се хвата, од звездица златних завеса пада, да не би напаст насртљива мрака продрла у светло светилиште зрака; склопљена су врата зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан
су врата зимнога дана, и склопљена стоје врата самостана, и самостан истог мал' да се не боји, јер син један мрака и пред њиме стоји; турски један телал стоји пред врати, балчаком врата хоће да смлати: „Отвори, море, ђаур-дервише!
бог и ђаво, диван ђаво кâ и бог: испод неба твога чела снела ми је врела жела зрак боговског ока твог; а владалац уђе мрака из облака увојака у заносну моју свест, замрси ми бујним прамком, улови ми гујном замком, обезумну моју жест.
Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, к'о песма славља у зорин свит, сваку ми махом залечи рану, ал' тежој рани настаде брид: Што ћу од
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад су ушли у тамни вилает и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако поситно камење, а из мрака нешто повиче: — Ко овога камења понесе кајаће се, а ко не понесе кајаће се!
Ту се сад стану они бости, и боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у сами већ мрак Дивоња превари некако јарца и баци га са Драгог Камена, и јарац се сав распане.
И тако су се боли од јутра до мрклог мрака, од мрака па до бијела дана и тако три дана застопце, Док се Дивоња није уморио и пао са Драгог Камена, те се сав
И тако су се боли од јутра до мрклог мрака, од мрака па до бијела дана и тако три дана застопце, Док се Дивоња није уморио и пао са Драгог Камена, те се сав распрштао.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
посуде — А срце мотри за крилатом петом Гласника, мери размак и брзину; И слуша крике ждралова што плину У магли мрака, мокрим мимолетом. (4—5.
кровом, гласове у тами Што боји простор између два знака; Најближи свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином — И љубав наша стари као вино. (25—27.
свеукупној мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим
Опрости ми то шаптање у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад усред мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу пререзана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се
али боли ова шака У зглобу пререзана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се крстим; Опрости ми што крварим из мрака.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
саламом и сиром, и термос пун млека за мене, па бисмо се отиснули чак до горњег шпица Аде, где бисмо глуварили све до мрака. Једне године пронађосмо напуштен брод са кабином.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Пуцкају сура повесма. Уз окно сјаје татуле. Невеста лежи болесна. Расеца месец богазе и чедно пуни чиније. Из мрака ткале долазе седају око синије. Кроз врата хрупе костури: забрује пређе котури и звече цеви, мосури.
Тамо где жетон и карта потребни нису, у леден-хладу, а на крајњем крају краја, у срцу мрака, очврслог, у метал сраслог - ту вреде злата: громке земље добовање, падине зрака, касови хитрих мотика, топот
У саму себе тек би унатрашке, те с табле збрише сенке Уторака да у се згнезди препелице с мрака, идеју сјаја, Вишег ума грашке а ц Тпећег дана радо би да збира заводљив полен Господовог биља.
Од светла два му, једно би да блиста, а друго, с круга, Књигу мрака листа. Ни Петков цyцед нити Средин женик. У жарком склопу суши му се павит, те жедан куд би: гвоздом ли, кроз пажит?
То буди очи одбеглих милина, у чији лан се, преко угарака, лепота глува сурвава из мрака. Поподне светли мудро, старославно, под живом водом с Божијега трона, у жаркој јези Врховног тринома, из чијег
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Тамо ни живот не буде кратак, увек је дужи — за петлов батак. МЛИН ЈЕ СТАО Од рана јутра до мркла мрака долином реке путује хука, дане и ноћи између врба дединог млина чује се бука.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Добру ноћ, господине. Жене уђоше и онда цела улица би савршено пуста. Тек на крају, један старац поздравља из мрака неке капије: — Добру ноћ, господине! — Добру ноћ. Изгледа ми шумно на води? — Трамонтана мало, господине.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Црн, себарски плашт му млада плећа краси, По коме су пале коврџасти власи. И над лепом главом, у дубини мрака, Сјајан колут сија од најлепшег зрака.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
неизлечивих лудака астролошка диктатура као и фригидне ноћи брака глад престаје за гладне и ломи се традиција мрака крај је снази човека и бесмртност пада крај је пороку сузама трговини и штампи у самопослузи уништења права је
завијутка једино пуж у свом кутку зна даљи пут и наслов читавог уздања пуж који је у наше груди склања испред мрака испред пребрзог краја и памти корења кобна жиле са неманског списка он се врло мало храни још мање плоди само
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Је л то пета? — питали су сељаци из мрака, чекајући да се последњи пут поздраве са својима. Иако нису могли разговарати, ишли су тако поред батерије, саплитали
Ни сами не знају куда ће. До првога мрака ићи ће тако, онда ће скренути на неку утрину, разапеће поњаве, као черге, и седеће поред ватре, ослушкујући пуцње
Куршуми су звиждали изнад наших глава и војници су се склањали иза топовских штитова. Неко из мрака виче да артиљерија отвори ватру... Али на кога?...
Стадох на улазу и лупих мамузама да бих скренуо пажњу на себе. Из мрака се појави људска прилика. По капи познадох да је виши официр. Он ми пружи руку, и онда поче придику.
— Не питај куда... него, ако си човек, помагај! — одговара из мрака неки женски глас. Онда командант нареди да пођу послужиоци и помогну, те народ једва крете, а за њим лагано и ми.
милиони, да нас стару, униште. — Шта мислиш ти, „Кипислцауф“, на ово? — запита неко из мрака поручника Луку. — Ја мислим — вели Лука озбиљно — да замолимо попа Момчила за једно молепствије, да Бог подари
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Затим се пружи по кревету и остаде на њему, непомична, до мркла мрака. Шта је чинила за то време — ни сама не зна: није спавала, није ништа мислила, ништа није осећала; око ње владаше црн,
Гојку се обрте свест... нешто се смрачи око њега, ништа се не види, само се из мрака помаља црвено зверско лице и више ништа... Он изгледа као осуђен на смрт, кад га прво тане погоди...
Тамо, са општинским пандуром седе он уз топлу пећ, наслони главу на дланове и остаде тако као укочен до мрклога мрака; нити куд погледа, нити се осврте, ни проговори.
То је код мене непрестано... и у ситницама тако мора бити... Ако сам сад што нерасположен, знам да ћу се до мрака чему било обрадовати. Ето, видите... сад знате и ви зашто сам зимус страдао. Тако је морало бити !... Иначе...
брже, брже... да не буде доцне... да ли се то развиђа, расвањује... или са њене душе нестаје мрака?... Што ближе прилази кобном месту, све боље се види. Па ово још није мрак, види се!. Ха, ево њиве!... Полако само...
Можеш што хоћеш са мном... — Добро, иди ти сад, склони се где, док ја њега изведем. До мрака ћу се вратити. — Имаш ли нож ? — Не бригај, кажем ти, одговори он, прибирајући се полако и долазећи к себи.
Заранци... Па он је већ мртав... мртав!... убијен!... А онај ће сад доћи, тек што није дошао. Казао је до мрака... Јест, сећа се!... И он ће тражити награду!... Он?!... Он... То ће бити четврти!... А она се већ решила, решила се!..
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
199. Кујунџија, тако ти заната! Сакуј мени од злата јунака; Мазићу га, к’о рођена мајка, Љубићу га до самога мрака, А грлити до сутрашњег данка. 200.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: Ко сте ви? ДРОБАЦ: Није те стра? СОФИЈА: Чега да ме буде страх? ДРОБАЦ: Ко зна ко море из овог мрака да наиђе. СОФИЈА: Па шта ако и наиђе? Нисте ми казали ко сте! ДРОБАЦ: Море да закоље. Море дубије батином. Море...
ДРОБАЦ: Шта? СОФИЈА: Можда ће она да те изведе... ДРОБАЦ: Одакле? СОФИЈА: Из тога мрака! И да те одведе... ДРОБАЦ: Куда? СОФИЈА: Не знам!
Дува ветар. Са сцене су отишли сви осим Софије. Она, сама, ошишана, обезнањена, јецајући, тумара обалом. Из мрака и ветра, и сам у великом узбуђењу, са исуканим дрвеним мачем, пред њу искрсава Филип. Препречи јој пут.
” (Стражари износе носила са прекривеним лешевима. За њима излази Мајцен. Носила спуштају на земљу. Из мрака, са исуканим дрвеним мачем, пред њих искорачи Филип.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И, тако, без знака, дозивам голу драгу из меког, тосканског мрака. А прах, све је прах, кад дигнем увис руку и превучем, над провидним брдима, и реком.
Очи се уморе од мрака, висина и врхова, и трепере. Около, свуд, тесне, мрачне улице, пуне ђака, школа, манастира и калуђера.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Хоћемо ли ми вечно овде остати и радити од јутра до мрака па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити болу, плоднију земљу, где ће нам се мучан
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
густу помрчину што се над земљом прострла, али су слабачки њихови зраци, тупе су њихове стреле за густу копрену мрака, кроз коју се тихо поткрада лагани поветарац, те целива знојно лице уморног радника и задише га свежим, животворним
Јоване бећаре, која ти је драга? — Лепото девојко, Милица Ђокина... Е, да није пустог мрака, волео бих онда видети Милицу како је изгледала, док се песма хорила.
! — Та читај, ако Бога јединог знаш! — повика народ, јер већ бесмо готови да скачемо на стô и да се до мрака отимамо о новине.
Драга се осврташе с децом, чудећи се што нема њега, да их по обичају дочека. Наједаред из мрака испаде он и зграби у руке обоје деце, привуче их на груди и гледаше их чудним уплашеним погледом. — Живи!...
« кад а оно цео списак »крешчајемих« и »умерших« и још једна венчаница... Видим да се ту мора писати до мрака, али шта ћу кад сам млађи ?... Слушам и ћутим...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Поваздан згурен, никад да се опрући, Крпа удара ђонове подераној обући, Цело поподне, до мрака — понекад и претера!
Има их на хиљаде и на хиљаде! Најпре, то су радишни мрави, Забринути као сељаци прави, Од јутра до мрака, ноћу и дању Мрави се врте по имању, Свак заузет око свог поседа Не стиже суседа да погледа!
Јутрос, од Сурчина до Врчина, Гракће распаднута помрчина — Вране, ко нарикаче изнад рака, Црне су јер су пуне мрака.
Брзо би се испразниле све меснице; А левица је јака на речима, У саветима, у одборима, и у већима, Од јутра до мрака, као чембало Дрнда како би и шта требало.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Целог дана, од јутра до мрака, и она да ради, да гледа како ће и што више дограбити да поједе, а да од укућана ко не примети; па онда добро да руча,
је сасвим сама код куће, мати јој оде или на гробље или послом, па се дубоко у ноћ већ не враћа, она је и тај страх од мрака некако радо подносила.
А да би сасвим избегла страх од самоће и мрака, све више и више занимала би се собом. Слободно би се откопчавала, разголићавала прса и рукаве и саме шалваре, да би
У саму собу није смела да уђе, јер тамо, у крају собе, већ је било мрака. И када и саму кујну за собом затвори, осети се слободнија.
ту њихову „сељачку“ љубав, одлазио би иза куће, одвезивао коњића, уседао на њ и, срећан, слободан, јездио пут села и мрака, који би се почињао хватати. Магда и мати целу ноћ не заспаше, једнако уређујући и надгледајући око лонаца јела.
А то све зато да би била што даље од њих, да би их тако отуда, из штале, из каквог кута, из мрака, могла што више гледати.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Неко је са мном! Срце бурно куца... Из мрака ноћи тихо се испреда Сенака облик, тканина одела И рита њиних. Ноћ постаје бела К’о велик покров.
Сами, у куту тешког, црног влака. Мала језа зиме, или страха, мину Телима нашим при одласку мрака, Када хладно сунце са висина сину.
Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака Преко шума, ливада и вóда, Пред крилима свеобимног мрака. Вече; замор...
сам и собу и кутке Душе, јер слаб сам био да се предам Мислима који дубе, као пијук, Несрећно срце сећањем из мрака.
То су најлепши, најбољи, најдражи Часови њене блудње, али камо? На вечну међу истине и лажи? Границу мрака и светлости? Тамо Где плави облак бледи месец влажи?
И да срцем нашим, к’о тамницом мрака, Бива светло просто због танкога зрака, Што кроз прозор тужног живота нам продре; И да свака речца што се тихо
НА ПОЉИМА МИРНИМ ПРОХУЈАЛЕ БИТКЕ Руди хоризонат мистичан и црвен; Крила страшног мрака падају на рâван, На јаруге, врлет и на пут утрвен Куд победни поход прошао је славан.
Крваве су сенке пројездиле туда К’о авети мрака пред капијом пакла; И тресла се земља из дубина свуда, Кад је царство пало к’о кула од стакла.
Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада. Нек кроз вâле Мрака што се гусне Наша срца, наше тежње усне.
давних; Вечна Правда тешку разастире таму И содомску казну врх народа свега; А с тријумфом њеним и с падањем мрака Ситница ваља лешеве јунака, Сломљено оружје, сјај времена боља, Преко тужног, глувог и трагичног Поља.
СТУДИЈА Осмеси људски, — гледам вас к’о смене Светлости и мрака, жалости и среће, Као чудну, исту маску што се меће На све тајне мисли и жеље скривене.
Не знам... Али јутром, кад се чудно дели Свет мрака и зоре, завршен је пир. Цео град је мржње покрио снег бели Безгласном тишином што теши и цêли. Тáјац пролазности.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Неимар учини, и кад удари сјекиром у оно што му је речено, а нешто из мрака повиче: „Оста! како данас тако и до вијека“. И вода онај час удари натраг и ћуприја остале до данашњега дана.
Бог ти био на помоћи, па те сачува од јада, од града, од тресова, од мрака, дренова кијака! Ко ти о злу мислио, лонце ти крпио, црњи од лонца, тањи од конца, кроз чибук ти се провлачио, а на
бог сачува: трула моста, подругљива госта; тесна сокака, бесна Бошњака; пса гарова, Турчина манова; сирова кијака из мрака; кратких гаћа, дугачких коприва; џандрљиве жене, пијанога сина; жив био, помогао му бог, и Банов брод, и сва села и на
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Отац пошто виђе поручи за бајалицу те му она рече: „Ево ти свирала, пак јој над главом свири од жрака до мрака, и оживљеће ти.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
пере, док му притом жена његова хлеб меси и вечеру готови, а, у исто време, посланици Великог Александра од јутра до мрака за њим пристају, моле га и заклињу да не чини Александру такове обиде не примајући сто [х]иљада талира што му он на
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Други инокошњак, Срдарина, јегленисао је са Шкељом. Није доста што се до мрака не раздвајаху, што се „кланчаху по кметови кâ обаћетни паси“ (како једном рече Вртиреп), него су и по ноћи пијанчили у
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Над градом вечерњим: крик дивљих гусака Житак од мало снега, мало мрака, Капље низ слух нам у дно пустолине. Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!
Далеки двојниче, близ, из сличне таме, Стару нашу реч ми преко мрака хитни: Како смо под ноћном звездом сами, ситни. НА РАСТАНКУ Из корова главу помаљам: о траве Хвала вам на ведром
) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа. И све што гледам у њих дубље Све ми се мање мртвим чине Те шкриње мрака, тајне зубље. Једне ме маме, друге плаше — Незнаним гласом ко из тмине: Уђи у мртво царство наше!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју!
— Што богорадиш Ти, стари бескућниче? — прекоран глас из мрака уплаши Николу, разби његов занос, оскрнави његову тајну и светињу, и дуго потраја док се прибра, препозна глас, и
Дуго се клати задихана тутњавом у грудима. И свог корака се боји. Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће. И мрака и плеханог цвокота се боји. Колена јој ударају о даске кревета.
Безглаве зверке мрака чуче под креветом и у угловима, спремне да скоче на њега. Више кревета, његова велика фотографија из Париза истопила
Узбуђенија, убрзала је корак, још више одмичући од мајке, која се за њом као сноп мрака задихано суљала. А кад су стигле до високе камене ограде, она је уплашено стала, загледана у тамни обрис манастира
И на дан моје свадбе отац је био у воденици. Како му нисмо однели ручак, дошао је увече да вечера. Из мрака се увукао у оџаклију, сео у ћошак и затражио вечеру. ’Је ли ова Аћимова млада?’ питао је жене.
Он хтеде да викне „да те више не видим у кући“, а из мрака поново, брзо, намиле у њега страх. Симка га. може издати и проказати војницима! Нико неће знати да је то она учинила.
Месец јој се завукао у косу испод небеске мараме. И ту плавкасту маглу над јабучаром, и те гомилице мрака што миришу на грожђе, она је издахнула. Ноћас, сада, први пут. Јача од свих.
ни сада, ни вечерас неће бити ништа, она више не може овако, данас се то мора догодити, а он жури да упласти сено пре мрака, он, слепац, није мушко, не види. Каква су му само леђа! Колике су му руке! Плећке су му као мотике.
Кад се мало отрезнила, погледала је око себе: кукуруз је био вран, чађав од мрака. Њој се чинило да је малопре изгорео... Соба је пуна сенки лишћа и месечине. Ђорђу суво пуцкетају ноздрве.
Ситно, љигаво, гадно. А зашто му је јутрос рекла? Ђорђе седе на столицу. Дуго не сме да пита. Не може од мрака у глави. И ако пита, биће мрак, ноћ, црвени кромпири. Сада, у кухињи, све ће се свршити. Мора да се сврши.
А ипак, иако не би хтео, сасвим јасно осећа да је воли. И То што је у њој. То што ће да израсте из мрака њеног меса. Трже се.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Једино је између зида и пећи било мало тамније. Старац се придиже. Нешто је светлуцало из мрака. Убрзо оданде допре неки лагани звук. Ах, то је мачка прела!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Тле се љулало од таласа подземног Дунава који је протицао, надохват укочене Јевремове руке, љулало се и од мрака историје која је тек дотицала, надохват многих руку, па ништа.
Нити је ово било време за говор, нити је његово сазнање било цело. Сетио се оног згрушаног мрака у Карађорђу и по други се пут опоменуо: откуд му смелост да поверује да је сва искушења већ превалио ако најтежа тек
Искошена према пространствима над Дунавом, видела се као очерупани комад мрака. Сасвим немиран, Анастасијевић је почео да се распитује шта је то што се тако види.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ - „То бејаху идеали! Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!
У првоме стра'у, К'о сад да те гледам, нећеш знати ко је, Кад из мрака чујеш моје „Бау! бау!“ И пустићеш мајку да извиди шта је А дотле ће заплет отплести се цео: Док се стара буде крстила
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Онда забрави врата своје собе и сеђаше онде, забављен својим опитима, данима, од јутра до мрака, догод му Сунце шиљаше кроз ону рупицу танак сноп своје светлости у замрачену собу.
1882 године, а провео је последњих четрдесет година живота на свом имању у Дауну, повучен од света, заузет од јутра до мрака својим опитима о укрштању биља, па и животињских раса, посматрајући пажљиво њихове постепене незнатне промене, пратећи
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно. Кроз то окно ја сам из мрака могао да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с двоколицама да унесу путничке
бојажљиво у земуницу, као да поштује умор официра коме је после тако тешке и ризичне ноћашње службе још требало мрака и сна. Почеках још мало, па, неиздржљиво нестрпљив, гурнух, најзад, врата која зашкрипаше.
дрвених свећарница и цвећарница плехом покривених и природним и вештачким венцима начичканих, радиле су од јутра до мрака.
часовницима и прстењем, све се то повукло било с њим у једном муњевитом збрканом покрету и тако све до потпуног мрака свести. „Али није у томе ствар. Него ствар је у томе зашто је све оно било, какав је оно узрок и зашто су ме...
“ Црно нам лето. Црно нам лето. Ми смо све време у дућану, од јутра до мрака, и помажемо, продајемо, меримо, пакујемо, служимо га.
И тако, од јутра до мрака, сваког боговетног дана, јурио сам за свима, гонио све и свуда, отимао од сваке помало, давао свакој помало.
он забрана, а за своју филијалу, лиферовао оне природне левче, па Икета с њим проводи сваки боговетни дан од јутра до мрака, и претреса њихове давно прошле доживљаје.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
остала за читав живот та вјечита двојност, та основна подјела свега у животу и свијету на зону свјетлосги и на зону мрака.
поглед унатраг на живот, он ми се указује као љескава и немирна површина саткана од крпица свјетлости и од крпица мрака.
зијевне празнина: набубрела пуноћа облика нагло се преобрати у шупљину, у празан простор, у један мали бездан мрака, постојање се одједном прометне у непостојање.
помаму живота, за своје свјетлости и своје визије бескраја, немају, скоро увијек и свагдје, своју протутежу бола, мрака, ругобе, своју опсесију гроба? * О подне ми је моја нова болничарка донијела компот.
Клицу те мале тајне жеље носим у себи од дјетињства. Што ме код смрти највише плаши, то је представа мрака с којом је она скопчана.
ће бити и у чему ће се састојати тај напор, из каквих ће тамних дубина нашег бића шикнути та нова шимера, из каквог ће мрака нашег станичја покуљати та стихија и у каквој ће се новој опсјени она оваплотити, то не може да се сагледа.
агонично раскрвављеног хоризонта, на самом размеђу између двију провалија; провалије бесконачности и провалије смрти и мрака.
Промицала је од јутра до мрака непрекинута чреда плећатих мушких сподоба под теретом, у кошуљама од модрог изблиједјелог платна, остављајући за собом
о великим љубавима које знају да испуне читав један људски живот, да му подаду смисао и сврху, да затрпају све јаме мрака што око нас зијевају и заглуше сва питања што у нама ничу о коначном смислу и бесмислу.
које су кудикамо дубље, органскије, упорније него велике љубави, и које нас далеко страсније осљепљују за оне јаме мрака и проглушују за оне гласове питања. Велике су љубави лабилне.
коса на тјемену, нешто је више сједине на сљепочницама, а на мјесту испалог очњака зјапи у чељусти црна рупица мрака.
Велики су осјећаји један облик борбе против смрти, крхки мостови између коначног и бесконачнога што пресвођују бездане мрака.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
»Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...
— Да ми добавиш Новицу до мрака! То нам је најпотребније — рече он, чим се поздрави с Јовом, који се изненади његову доласку. — Новицу...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Петар је ту седео све до мрака, па кад се већ смркло, он није имао куда, него остане ту и да преноћи. Кад је ујутру свануло, уђе у башту једна врло
Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су под ногама осјећали некако оситно камење, и из мрака нешто повиче: — Ко овога камења понесе кајаће се, а ко не понесе кајаће се!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Владислав Петковић ДИС ПЕСМЕ Садржај УТОПЉЕНЕ ДУШЕ 2 ПРОЛОГ 3 ТАМНИЦА 4 КУЋА МРАКА 7 ПИЈАНСТВО 8 ОНА, И ЊОЈ 10 СТАРА ПЕСМА 12 ПЕСМА 14 НА ОНОМЕ БРЕГУ 16 ВИОЛИНА 17 ХИМНА 19 РАЗУМЉИВА ПЕСМА 20 НА ОЧЕВОМ
И очију што их види моја снага. КУЋА МРАКА ПИЈАНСТВО Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу, заборавим
Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.
Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака, Нема смисла реметити бесмисленост у свом току; Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, Да однесе све што имам у
Ал' ја ћу са срцем ићи све до гроба. И предео мира, у завичај мрака: Оставићу сунцу моје срећне дане И велике жеље, још недопеване, И буктињу вере, к'о песму јунака, Док ми срце спава у
сунцу моје срећне дане И велике жеље, још недопеване, И буктињу вере, к'о песму јунака, Док ми срце спава у пределу мрака.
И ту видим живот сав без туге, И без смрти, живот од љубави: Место ноћи шириле се дýге, Место мрака један обзор плави.
Дан јулски и врео уморан одлази. И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази. То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила... Ти си дивна била.
Умире ветар равнодушне смрти Тамницом звезда, мојом кућом мрака; Умире немар, што је знао стрти Места молитве, суза и облака; Црном долином, где су били врти, Умире тама, као влага,
све што је с тобом, и тугу далеку, И још твоје очи, та два ока стара, Узета из ноћи, водâ, из дубинâ, Непознатог мрака што живот одмара.
Дан божији опет земљу плача виде. Ал' нам дође жао те гробнице мрака, Те судбине, с које полумесец иде, Што ће сад друмови пожелет Турака.
А небо узеле планине облака, И ничег над главом до литица голи'? Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака: То се негде робље за нас Богу моли.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
сујеверје и живео сам у сталном страху од злог духа, од утвара, од дивова, људождера и осталих нечасних чудовишта мрака. А онда је, одједном, настала велика промена која је изменила читав мој живот. Књиге сам волео највише.
Али, драго ми је да делују неке силе из мрака, па како време пролази, одржавање сталне комуникације биће све теже. Једини лек је систем који је имун на сметње.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
“11 Дис је, према томе, посредством синтаксе рашчињавао „геометрију мисли“: отуда у његовој поезији толико мрака, ноћи, снова, слутњи, подсвесног и ирационалног.
лако налазимо примере: „људи који прођу личе на аутомате од каучука и гуме“, „црнином балканскога сунца од каучука и мрака“, „над куполом катедрале клати се сунце у болничкој кошуљи“, „све чежње обесићу о канделабар јутра једног“, „месец
оним спокојним, моћним гласом којим сан једино може приволети јаву да разуме оно што из дубине прошлости говоре уста мрака: да је свако време последње и једино време из кога се светлост рађа.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А то, дабоме, не би било могуће без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку кад је мислио да је сам и смањио контролу над својим телесним реакцијама.
да В глава обухвата један дан живота у ефенди-Митиној кући, испуњен већим бројем догађаја, а од раног преподнева па до мрака Софка се час пење уза степенице час спушта, час гледа одозго на мајку и Магду час силази међ њих.
Констрастирање између спољњег мрака и унутра, у соби, осветљеног простора, са раскомоћеним, међусобно блиским људима, свакако долази из раног дечјег
Земља је тамна, невидљива и кишовита. - Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, пође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази
се црн са тла, као неки високо затрпан гроб”; „Отворивши широм очи, она тек сад виде да се није за времена спасла из мрака, који је беше опколио, а којег се тако ужасно плашила”; „Загушена од мрака, није могла да викне, а, премрла од страха,
сад виде да се није за времена спасла из мрака, који је беше опколио, а којег се тако ужасно плашила”; „Загушена од мрака, није могла да викне, а, премрла од страха, није могла да се макне.
сенка све више добија симболичко значење: све је мање обичан одраз што га предмет баца, а све више знак злокобнога мрака.
роману Милоша Црњанског сви прелази од благо осенчене стране на предметима, преко сенке коју бацају, па све до мрклог мрака који јунакињу загушује, а и њену смрт навешћује, постепено преобраћају у симболичко степеновање таме насупрот такође
је од јаких сензација, густо сабијених, што се види и по доста учесталим понављањима: „Шуми и хуји баруштина иза мрака.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.
Тад’ се не могло дизати школа: Једина школа — осећај бола. Од куда књига под стȅгом мрака?... Учитељ — спомен старих јунака. И тај би спомен сломила хала, Ал’ није дала струна гусала.
— Драга зимо, Бог нам те је дао! Ко те не би силно поштовао! 1893. ЈЕЛКА Долази нам Божић. Он не воли мрака И зато нас пита: камо вам бадњака? А ми руке тремо, Рекли би и не би... Зашт’ да не рекнемо?
Примимо је и ми, та пуна је зрака, Нека нам се Божић не снужди са мрака, Та у нас и тако већ нема бадњака. »Стармали« 1883.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ми чело буде начето у лесу губом и каменом испод летње траве, ако изгубим твоје дивно лице на овој горкој обали од мрака и грознице. ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица. Између две горке дубине једна птица.
То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира. Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије.
Смрт је подивљало ништа, проходала празнина. Пун ноћи како да успавам ту реч будног мрака коју не може уразумити никаква песма коју не може ни земља упити ни ватра изменити ни вода однети!
Краков, Станислав - КРИЛА
а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите. Сад баш говорим о извештају.
Пружио је чашу да се куцне са умиреним командантом. Потом је подигао увис, и безгласно неком наздравио. Из мрака су сијала задовољно два ужарена ока грудоболног бунтовника.
Па савладавши бол додаде: На јуришу сам рањен, у самим жицама, то је било клање. — А он се сећао само оне црне масе мрака и јуришне вике, удара и бодља. Но лекар је већ прегледао неку размрскану главу.
Петровић, Растко - АФРИКА
Тек понегде наиђемо на поље засађено кафом, каучуком или памуком. Предвече настаје паника да ли ћемо до мрака стићи на бак за прелаз преко реке 3азандре, пошто ћемо иначе бити приморани да преноћимо под отвореним небом и у
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
са крволоци, Што ме насиља бичем троструким Учише њихов куран читати И клањати се лажном пророку, Кога синови мрака вечитог Светлилом зову ове селене!... Онда сам њима ропски служио. ГЛАВАШ: За комад хлеба?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Борба је трајала до мрака и продужила се сутра дан са истом жестином, па се понови и 24 јула, а 25 јула Хрватовић буде принуђен да се повлачи са
два батаљона, и по шумарцима више села Глоговице (четврт сата пред Алексинцем) заметну се чаркање које је трајало до мрака. Батерија потпоручника Ђоке хтеде с алексиначког виса да помогне наше чаркаше око Глоговице и посла неколико метака.
вечито се нешто бунимо и сами себи сметамо. Види се да нам нешто недостаје. Пушкарање око Глоговице трајало је до мрака. Турци све више и више стискају Алексинац: наши се батаљони топе као грудве снега. Шта ли ће сутра бити?!
Још лакше ће ме однети. — Јок, џанум, јок; тука ћеш ти сас назе. Борба је трајала до мрклог мрака, но пред ноћ се окрете за нас набоље.
Стојећи на једном брежуљку, гледао сам кроз сумрак како из даљине из мрака ничу гомилице, чете, батаљони — сви ћутљиви и грдно изморени.
војском, ја почаркујем мој догорео пан и пишем дневник, а кадгод упрем поглед у тиху ноћ, чини ми се као да ми отуд из мрака светле она два сјајна ока малога Стојана, а у глави ми се понављају ови лепи стихови из Драгашевићевога »ХајдукВељка«:
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Командант је позвао ађутанта да му као санћим нешто саопшти. Али се овај до мрака није појавио. Капетан Петровић покупио је тада своје војнике, и прешао реку без иједног губитка.
Климао је тужно главом. Питао сам имају ли носила. — Боље је да причекамо до мрака, па ћемо га мазгом однети до завојишта. Ето видите, сада се магла диже. Време је било да кренем и ја.
Пст! Светомире, јесу ли отишли? — запита неког Драган. — Тамо су. Чекају вас — одговара онај из мрака. Драган се окрете мени: — Сад идемо на објавницу. Хајдете лагано за мном. Ако не видите држите ме за каиш.
У Солун сам стигао увече. Једва сам нашао стан. Сутрадан јурио сам од јутра до мрака, док сам најзад добио дозволу од наше команде места, па је оверио у италијанској и француској команди...
— А ми трунули овде под земљом — вели са извесном меланхолијом Војин. — Тако је трајало до мрака, када смо се разишли. Позвали су ме да дођем и сутра у посету.
Запитао сам опет за командира. Неко из мрака проговори: — Ево га на предњаку топа. — Господин капетан Лазар? — Ја сам. Ко пита? Рекао сам своје име и сјахао.
— Море, ако те млатнем, знаћеш онда ко је од нас двојице то „зло“! — добаци командир из мрака. Таса хитро штуче у помрчину. Насмејао сам се. Командир ми приђе. — Од почетка муку мучим са њим. Али је остао исти.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
под заклоном бистра вода шушти, Ту и онде с грана доле као киша пљушти; Ништа се ту вид'ло не би — таква је тма мрака — Да две луче не улазе сунчанога зрака; Около ти стоји цврка — да несташних птица!
Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака Кога простор још раставља једне ноћи мрака, Све те мисли, све надежде, предвкушене сласти, Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.
Зар су буде морске прече Нег’ безбрижан мир у земљи? Слава, сила и богатство Променљив је образ мрака. И гордиња таје свака, И остаје вечно — ништа. Јован Ст.
фантазије и празни” санова боравити, никако ил’ врло ретко разумом руковођена бива; деца њена, изроди магле и мрака, чезну пред светом ума.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
да се завере, Та мачем бих им тело ваздушно Немилостиво донде шибао, Докле се не би земља распала, Да прими цара мрака вечитог. ....
ЈЕЛИСАВЕТА: Знам — То су гробови, Ти двора твога мрачни сводови Студеног гнезда, гада мемлиног Што се из мрака рађа земљиног. (Јелисавета одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сирота!... Вујо!... оруже!... Хе, има ли кога ту?... (Вујо долази.
(Вујо одлази.) КНЕЗ ЂУРЂЕ (сâм). „—У недоба ни гости доходе?“ А баш је доба то — доба несрећно, Кад из трулежи мрака вечитог Болесног мозга машта свемоћна Усплахиреном оку износи Створова ноћних дивље образе — Кад гладни вуци са
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што
— Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.
Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака. — Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш?
— Ја најволим на прагу... — Од подрума! — додаде неко из мрака. — Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?!
— Ули-де Мићане још једну чашу оцу Сопронији! — Ули, Мићане ули — чу се неко из мрака. — Па мореш и Симеуну једну узгред наточити. — Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако!
Онај изиђе из мрака, пољуби га у руку, и пружи му чашу хладне ракије: — Ово сам ја цијелу вече за тебе 'ладио, делијо наш и бранитељу ове
Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Све маштаве тајне, све мирноће мрака, Све гласове чудне, што певају живот, Познао је давно. Сада без ознака Затвара их мирно у мртвачки ћивот.
''Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака! Смрди крв и уље и свилене рите! Мира, вечна мира, без животна знака!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
У то доба неме ноћи Затресе се у самоћи Мрачна гора, јела вита; А ломљава страховита Раздираше поноћ мрака, Кô да ј’ рада таму њену Паљевином из пушака Пројурити у пламену...
Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака, Гледа чету пустињака У тим црним мантијама...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
и она, Јованка, пева: Што се, лудо, млад не жениш? Што се, лудо, млад не жениш? И то по цео дан. Од јутра до мрака. Радећи, било по кући, било по дворишту. Али у оном »што се, лудо, млад не жениш?
Чак до црног мрака, када их или који од слугу им са фењером или који од њихових мужева дође и одведу кући. Знао је Младен да је зато,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Од њега беже бабице (и зато се он меће поподиљи под главу, СЕЗ, 14, 109), »мраки« (= демони мрака, ЗНЖОЈС, 19, 145), и нарочито вештице.
Ћипико, Иво - Пауци
Све је за вас! Рђава рана до бога, а уби труд! Па и оно невољне наднице ваља код вас сарчити. Ето, од сванућа, па до мрака ... Дуг дан, брате!... да се бар по подне закуња. — Ча ти говориш, Рого? — упита га поспрдно.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Зар он није отишао по упут, судбински упут? Зар није отишао у скит да би уз божију помоћ, или без ње, нашао излаз из мрака који нас је опколио.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И ЗАВИЧАЈ Кад поноћни поветарац пирне и с Алгавре мирисе донесе, Усред мрака и поноћи мирне Мисао ме у прошлост однесе.
Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче, Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври... Један се церека лудо, а један очајно
лепу Јелку, у невино дете; Заиште, дакле, да је њему даду; А већ делије почеле да прете Пуцају ноћу, под заклоном мрака, Кроз уске решме из дугих пушака. 15.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ту сам се склонио у једну малу собицу. У њој сам радио од јутра до мрака скоро годину дана, а да нико ни закуцао није на њена врата. У Српско-бугарски рат нисам ни позиван.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нос, усне и очи тегле се стално за концем, истерају лице из главе и извуку дугачку шију. А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и
Она је и добра. Ова паланка, ви знате, никога на свету није оставила на миру, оговара и клевета од јутра до мрака, али Јулицу моју нико не дира. Моју кућу, моје укућане, и мене, дрнда свет сваки дан, а Јулицу штеде.
Уђоше дакле Влаовићи у последњи теснац мрака и јада. Напади гнева се враћали некако редовно, једаред у месец дана, и сваком таквом приликом би тешко страдала
лепоту културе која је као неки анђео великих крила пролетала и шумила по тој паланачкој трговачкој кући, од јутра до мрака, од дворишних магаза до тавана, где је господин-Васа, у чврстим кутијама, чувао мајушне бенкице и гаћице своје деце.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су и без апетита и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре, они у сну шапућу: фало ферері фалѕум у танго тетігі тангум.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— одговара равнодушно коморџија, седећи украј пута. Револвер плану. Коморџија замаче у мрак. Однекуд из мрака допреше гласни повици, као протести и претња коморџија. - Чекајте, брате, рано си почео!
— чује се строга команда. Старешине остају. Са њима су војници проводили најтеже часове. Па ваљда знају шта раде. Из мрака се помаљају групе. Опет заостају. Као да некога дозивају. Гомила нарасте. — Збор! — викну одлучно потпуковник Петар.
Однекуда довукли наши и једну пољску батерију и пред топовима стоје Црногорци од јутра до мрака. Сваки би хтео да пипне топ својом руком. Наиђе капетан Душан, са потпоручником Рељићем, водником оне батерије.
Нађосмо и ми своје место. И до мрака људи подигоше шаторе. Опет је почео логорски живот, али под врелим зрацима сунца.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
њему је добро и да се обеси У зрелом неком воћњаку Сред мрака Без зрака, Замро. Конопац једини од њега носи срећу, А скромно, место палата, настанити топлу врећу Па у реку. О беде!
Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака, И бљувах на сами спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
3аронићемо! Сувишне су биле њене речи: уз њу се дечак није плашио ни таласа, ни хоботница ни црног, најцрњег мрака кроз који су ронили дубље но што зраци сунца успевају да зароне.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Од јутра до мрака с прозора је гледим, Па уздишем тако, чезнем и блиједим, А мајчино благо послује и ради, У широку софу жути шебој
32 Када те једном судбина спреми У гроб пун мрака и студи, Ја ћу ти тада сић у гроб неми И свит се уз твоје груди.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
помену његово командантско звање, Јованче одједном престаде да буде обичан дјечак из четвртог основне који се плаши мрака, пећине и дрекавца. Он је командант, вођа дружине, читаве чете, а такви се не смију ничег бојати.
Пред њима се из вјечитог мрака показивала овисока подземна дворана са чијег су стропа висиле дебеле камене свијеће. Управ тога тренутка с најдебље од
Скочио је као опарен и кочоперно се испрсио. — Идемо. Лак сам као зец. Кад се из пећинског мрака извукоше напоље, пред њима сину бљештаво зелен Гај, чист и весео као да је тога тренутка створен и стављен под сунчан
Дубоко у кланцу испод њих сребрно је бљескао поток, уоквирен у зеленило. Послије онога пећинског мрака и тјескобе, читав тај обасјани предио пред њима учини се дјечацима као неки призор из каквог земаљског раја.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ДОБРО ПРОМЕНА КОБНА 28 ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К НАЧЕЛНИКОМ, К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА 29 ПРОПАСТ СВЕТА 30 ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА 31 ПРАВИЦА 32 ПОХОТА ОЧИЈУ 33 СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ 34 ПТИЦА
ПРОЋУ ДУШЕВНИХ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА, К НАЧЕЛНИКОМ, К ВЛАСТЕМ, К МИРОДРЖНИКОМ МРАКА ОВОГА ВЕКА У наши лети јест труд, А ти, богати, у твојих година отпочивај; У наше године болезан, А ти у твоје весели
И други пак сваки по себи: Господи, избави ми душу из преисподњега мрака и изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе к теби, господи, боже
РАЂАЊЕ Мрака измакох, а луча му не могу поднети; не знам што ћу. Тами опет родих свет, а од страха смрче ми се. Роћењу рад сам,
МРТВОРОЂЕНИ Нит је шта овде видео, Ни има за чим жалити; Из мрака је на залуд овде изашао, У мрак опет тамо и отишао; Ни имена му има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како
И крошто нас саде, и ппеђе тога времена са светлошћу твога лица, миродржитеље мрака овога века, напоље одовуд, тамо у вечну помрчину изгониш, пређе неголи док дође оно доби неотходнога нашега борављења
много онде зверова се находи и гадова; проходи тамо љути звер из дубраве пуне густих и лиснатих дрва неплодних, и из мрака кромешњега, супостат ђаво ричући каконо лав; тражи кога би прогунуо.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Напослетку је дохватио пушку, ухватио се поља и лутао тако до мрака, и тада се тек вратио кући; а да тога дана ништа није уловио, чак ни пуцао, није ваљда нужно ни да кажем!...
зеленим атласом, враћала Зона преко сокака од сестре Костадинке, која је у другом сокаку становала, искрсне Мане из мрака и стаде пред њу. Васка се измаче уплашено у страну. — Леле, Васке, пази си!
Кола Ставре Јарета уђоше у хаџи-Замфирову улицу мало дубље, па стадоше. Из мрака приђоше још две прилике и разговараху нешто тихо с Маном, који је сишао био с кола. Затим приђоше капији.