Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима. А моја је драга тужна свако вече И када заплачу ноћне камелије, Заплаче и она; суза што потече,
Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине. Тај ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко — У самотне ноћи, кад жалосно
До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, чује, и разуме... НОСТАЛГИЈА Јесење поподне мре у завесама, Тужно цвили ветар из далеког грања. Мир. То је свечани тренут кад се сања.
Хоћу моја љубав, кад све једном падне, Да у теби умре, као у дан сиви Што мре грмен ружа: мирис који дадне, То је болна душа која га надживи.
А кад пође као безнадеждна сена — Никад можда нисмо били ближе срећи. ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа, Октобарско сунце гасне иза хума...
И љубав што чезне, и јед што се гнуша, Све је само песма: док мре у дубини Сва у чудну светлост обучена душа — Као звезда што се распада у тмини.
НАЈТУЖНИЈА ПЕСМА Знам за неизмерне и болне самоће, Кад сат мре нечујно, као цвет што вене, И кад срце празно престаје да хоће Ни венце победе ни љубави жене.
Доле, испод обронка на коме је старо распеће, чују се болни гласови: као да цео народ деце мре напијући у стењу и у шкољевима.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Из очајања. Не знају шта да раде. Што више стари, расте, тим гори. Нити живи, нити мре. Дугачак, блед, а без крви снага, нежна му, нежна... више мртва. Увек у дугој, нарочито за њега сашивеној кошуљи.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Нит' живи јадно, нит' мре. Сад запомаже и моли за опроштај: не жали, вели, паре, ако Бога знаш, иди код свију лекара.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А кирасир, кад то виде, утули фењер, који му је светлео у очи. Исакович је био решен да бежи, па и да мре, ако треба. Тешко му је било, у том мору баруштина, у ноћи, да се осећа тако усамљен, без иког свога.
Ако треба мрети на путу у Росију, хтео је да мре, усамљено. Да га коњ збаци негде, мртвог, у реку. Да га вода прогута у неком газу.
прилаз коњице пехоти, и парада, лаганог јахања, на редове пешака, може уплашити децу, али не пехоту, која је готова да мре, на месту где је постављена.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Буновно се дим за димом вије кô и пре, на прозору слике шара од којих се мре. ПОСТАНАК ПЕСМЕ Сунашца на залазу кроз прозор пада жар, оданде на твој адиђар, са њега на дувар.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кад волим мени и греси свуд небеса плету, око радосно погнуте главе. Остављам болним осмехом сан, да прође и оде и мре. Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све. Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине.
вез по души, страшћу ме животиња гуши, и тка ми у живот тло: завичај мој, равницу што зре где пијан распасан сељак мре, у крви што је сво добро, не зло. Зато ми небо сво мирно у осмеху изумре.
А после би све опет било добро док не би скочио поново. Лакше се, међутим, мре, у заједници, у бици, па смо зато сва тројица били се зарекли да ћемо, ако буде могуће, заједно, предати се Русима,
Ја се онда сећам како су ме фратри, пијаристи, учили како пас цркава, човек мре, а само у Епаминонди има душе. Мени се то више не чини ствар са, овим сигурна.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Можда га је одвела и она фатална мисао, која, у оваким тренуцима, обично долази човеку на ум: »једанпут се мре«, па је јурнуо напред, не видећи ништа пред собом. — Ко има сеченице у пушци? — викну један.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Е, па и њима једанпут догоре до ноката, па веле — ту Мића завали фес — веле: једанпут се живи, једанпут се мре, па скочише на њ. — Аферим! — викну гомила. — Ама, има бога, што ја говорим увек. Има бога, има, јакако!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” „Да га бар нађох сама, и пре Звечана — ал усуд је овако хтео! Једном се живи, сто пута мре, Да је мени самој припао цео, Не бих се обазирала на ове две... Овако, шта ће ми трећи део?
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом који мре, Из болећива срца свог Пролива сузе те...
Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку развића, И црном равницом тихо пада слана, У мојој се души простире и
— Снег још пада, Све трагове брише, завејава све, И под тешким белим покровом, без јада, Ко огроман лабуд, сва природа мре.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
– Оне су исте к’о што беху пре — Ал’ ми се сада чини — боже мој! — Да њихов цвркут, непримећен, мре. И сунца давно жељенога сјај Још само тешке сенке свуда ствâра Предмета драгих у ведри час тај, Кад радост наша
Сад изгледа да та зима бледи Мрзне живот свих бића од реда, Да све тужно мре. Само једно уверење ледно К’о да сине, к’о иње: Свеједно, Доцније ил’ пре.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
- Што дед мисли, то и унуче. — Од добријех добро се учи. — Добар наук злата вреди. — Живећи се учи, а учећи се мре. — Наук свему суди. О ЗНАЊУ — Знање је право имање. — Знање скровено, имање укопано. — Незнајшу рђа бије.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
УМОРНА ПЕСМА Где неста страх пред светом ту и песма преста. И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом. Мре у зглобу воља да се макнем с места. Шта да радим с руком и у њој са слободом? Заточени: ора је — прхните из тела!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Дучић ЛXXИИИ ВЕЧЕ Мре потоња светлост и постаје смеђа; Октобарско сунце гасне иза хума; А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у
Изгледа као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.
А. Шантић ЦXXИИ ИСПОВЕСТ (1-5) 1 На трошном чуну, без крме и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа! Ил' боље рећи, ја верујем све...
зв. јесен, Т.ј. стало падати „жуто лишће“, и т.д. Те скоро под сваком граном По један песник; Стоји, и види Где „мре“ природа, и погреб јој прати!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
„Једанпут се“, вели, „мре, па нека ме стрељају! Кад нисам погинуо и главу изгубио у свесветскоме јуришу, нека, вала, платим главом због тих
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Знам, али ће и тамо да убију. — Тхе... ја мислим једном се мре. А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.
— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре. Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.
— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас
— узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. — Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, свакога часа... И ми ћемо за тобом сви...
Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... — Једном се мре!... — понови он своју стару лозинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије !
И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!... Па то, онда.... да се мре!... Смрт!... Привежу за колац, као говече, па дум! ... Готово, свршило се... А после, шта бива после ?...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Када се пробудих, удараху звона, Уз очајни ропац умираху греси, Купљени животом: то мре васиона, Земља, њено време.
Гле његовог дома! Глад израсла свуда. Ту се чаша жучи испија до дна. Мру гробови светли, мре и света груда, Деца мру с осмехом крај мајки без сна. Све што год је им'о све је Србин дао.
Све што год је им'о све је Србин дао. Сад без земље своје, ал' још за њу мре А мрак и црни ужас Отаџбином пао. Он чека, јер уме да преживи све. Нек чека!
На зиду још пати у црноме раму И очију црних једна лепа глава. Једна лепа глава. Мре постеља бела, Намештај, сви знаци љубави и поште. Уздах као стража заспалог опела, Погинулог дома није умро јоште.
А да напише бар речи две, Да гавран стари са крова прне; Да душу спасе, јер често мре; Да ме оставе утвари црне. Увек тежак облак дан ми сваки крије, Срце полулудо, нигде мира није. Гледам их каткад.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Турчин има Цариград, Француз Париз свој: Мени све је Србину Име, језик мој! Прави српски син. Зато сваки нека мре Који м’ име, језик тре, — Вели српског оца син, Прави српски син. На част Немцу Немица И те плава влас.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Гледаш како грана за граном се суши И прелива јесен изнад морских вала Уморнога сунца хиљадама шара И мре тисућ боја шумом четинара.
Ах, живети можда некад беше срећа! Он би сад да спава, за векове спава. Живот мре. Он сања. И без воље, свеже Јављају се слике из младости ране, Онда кад је Амор још ширио мреже И отровне стреле
Чини јој се неки мужјак у долини. Чека га и чезне. И у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини. Шкрипе трошне кости и уди што вену. Модре, црне нокте у песак зарива. Из уста просипа крв и жуч и пену.
Све зажарено сише, срче Расточенога сунца туч, А грех у сенци нарда хрче И загашени среће луч Мре, док га сунца мије туч.
Тисуће људи, Тисуће груди, Тисућ мишица, Тисућ зеница — Све мре и гасне У славу славе часне. З. РАЗМАХ Прште небеса, јаучу кланци, Тутне долине, звоне пропланци, А деца буде
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
МЊЕ, УВИ 144 ЂУРЂЕВА ПЕСМА (І) 145 ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА 146 ЂУРЂЕВА ПЕСМА (ИІ) 147 МАРИНА ПЕСМА 149 МРЕ ДЕСПОТ 150 МОЛИТВА 151 ПРЕПЕВИ 152 ПЕСМЕ ИЗ КРАЉА ДАВИДА РЕНЕА МОРАКСА 153 СЛОВО ЉУБАВИ ДЕСПОТА СТЕФАНА
Или од зрачна недира у златну маглу да пресахнемо за нове златне облаке? ДАФИНА Кад нељубљено мре, тмоло је ваздухом на страст. У маху повенућем То букне пупољ прецветању, смрт нељубљено разбуди.
тмоли је дах из ње, сабласно мами у таму. Но камен тежак навали, тежи нег’ погребена жеђ, кад нељубљено мре. ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан. По златном одру девице мру, драгане болу, сестре моје миле.
Ронила ронила ми дробну кап у сретање. То женик свате проведем. Крв пјаним бризга на ресе, занаго, сејо, мре ми на руци невеста. По бледу за ноћ сахраним, или то утрне срце за даљи некуд пој.
свој благи вео, брда још и побрђа памтиће те, мајко, у љутом где зидајући зноју недужну цео те народ клео. МРЕ ДЕСПОТ Мре деспот. О, да му Господ уморну прихвати душу! Мре он, а на чему остасмо ми?
МРЕ ДЕСПОТ Мре деспот. О, да му Господ уморну прихвати душу! Мре он, а на чему остасмо ми? Света пресахну Лазарева крв:
МРЕ ДЕСПОТ Мре деспот. О, да му Господ уморну прихвати душу! Мре он, а на чему остасмо ми? Света пресахну Лазарева крв: небесно небу, земља без душе.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1883. ИСПОВЕСТ И На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све.
силни, овладатељ света, Презире гордо у заносу све, И војску своју жртвује и царство, И, грозно павши, од љубави мре. Акцијум виде неизбројне жртве, Пожар галија, поразу и јад Многа је звезда утрнула тада, Многа је мајка закукала тад!
На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера туби се и мре; Ја ништа више не признајем, ништа! Ил' боле рећи: ја признајем све. За владе силног Августа, у Риму, Умире Христос...
Тромо и мирно теку часи, Младост се губи, гине све, Суморна јесен живот гаси, И живот, младост, све то мре. Са сурих гора магла стиже, Мрачан, јесењи дан је то, Јато се врана с криком диже У опустели, тихи дô А суро небо сузе
Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре... А по каљавом друму, погружен у смерној туги, Убоги спровод се креће.
сину и сталним му гласом рече: „Нека је проклет и презрен лукави избраник рода, Што мирно пред собом гледа кад земљи мре слобода. Боле је презрети живот у ропство који нас баца, И, веран слободи, сићи у крило праотаца.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У мислима сад свуда поздрављају јунаке, А ноге у жена јаке; Пред њима радосно мре се: Младачке и ускочке главе врбови венци ресе. Купало, прекрасни несташко пролеће.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Шта сада? Себи је реч задао, а од себе нема узмицања. На крају, једном се живи, једном мре! Могао је већ на робији иструнути, могла му је пустиња кости осушити.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
'' 1907. ПРЕД МОДЕЛОМ Хоћу ли тебе својим скромним кистом, О дивна жено, насликати моћи? Кô жедна биљка што мре у самоћи, За тобом и ја гинем жеђу истом.
Неколико праља Пратљачама млате, и о гребен греда Разбија се ехо, мре. Ријека чиста, Препуна смарагда, путује и блиста, И ред блиских кућа у њој се огледа. 1912.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
) тко у разлике срамоте и грехове пада нагло ли смрћу скоро и ружно мре? — Пјаница! Заради тога пише се да је проклето пјанство.