Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— запита га Станко после поздрава. — Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!... — мрмљао је Дева. — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици... Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори...
Црњански, Милош - Сеобе 2
је био стао у капију Трандафилову, наслоњен на своју сабљу, са својом абом пребаченом преко рамена, налево, па је мрмљао самом себи нешто, љутито.
Исакович је псовао од беса. Мрмљао је, љутито, да та несретница може наћи срећу, и овде, ако се уда за неког, поштеног, честитог, коњушара.
Млади човек је одвуче мало даље, у страну, а шта јој је мрмљао, није допирало до Павла. Чуо је само да госпожа узвикује: „Боже мој! Боже мој!
Кад је то посвршавао – то јест кад му је то Агагијанијан посвршавао – лежао је данима, на постељи, и мрмљао и дремао. Осећао се као мува у некој мрежи неког паука. Све је било другаче него што је очекивао.
Према свом обичају, Павле је нешто, сам себи, мрмљао и мумлао. Хтео је затим, пре него што сиђе у кухињу – која је у Енгелбирти служила уједно и за трпезарију, путника –
Стајао је и мрмљао, као омађијан, загледан у решетке, горе, на осветљеним прозорима. Знао је да су неки сахрањени живи, тамо, горе, у
А није могао да заспи, ни кад се осушио, и легао. Прво је ходао горе‑доле по соби, као дух, затим је мрмљао, разговарао са собом, избезумљено, а затим је и на Ђурђа викао, иако никог у соби није било, а његов братучед био,
Био је врео у глави и све је нешто мрмљао. Сам је са собом разговарао. Коњушар Клајнштетеров, који га је возио, био је од оних кочијаша, какве гвожђари и ковачи
Мумлао је и мрмљао; сам је, са собом, разговарао. Путовање му се, међутим, у близини Беча, завршило лепо. Силазио је на падине, засађене
До краја свог живота, могла је, после, да понови, у себи, тај глас, који јој је те ноћи мрмљао, немецки јаучући, као од неког бола: „Боди ме, боди ме дубље – до срца – расеци ме, уби ме, да будем мртва, да будем
Башта је, после кише, са својим позним ружама, још мирисала. Заспао је одмах и лежао као клада. Стењао је нешто и мрмљао је, у сну, нешто.
Има у Токају, о Трифуну, Павле, да чује још много. Павле га је узалуд питао, да каже шта је то. Ђурђе је мрмљао и одмахивао руком.
Црњански, Милош - Сеобе 1
знала ни где су напољу брда, врбаци, острва и није више чула шум воде, као ни попа на дну избе, који је, непрекидно, мрмљао грчке молитве.
И пребројавајући непрестано своје бројанице, без пажње, без свести, мрмљао је непрестано, понављајући речи. Шта је после рекао епископу, кога је знао још из доба када је Ненадович био писар у
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Баш ми нарочито не личиш на Ђурђева бијелца, али бесплатном моделу није ред у зубе гледати — мрмљао је он, критички мјерећи добродушно грмечко кљусе.
Дјед је разњежено пратио погледом своје духовно „чедо“ и мрмљао: — Е, Раде, Раде ... Сљедеће недјеље, ујутру, поћи ће ти дјед у своју собу да из кофера извади бритву па да га стриц
а кад би над предграђем забрујала нека нарочито гласна формација, бирташ Марко надизао је само једну обрву и мрмљао: — Ови ће на Дрвар ил на Козару.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ — Каква сте то генерација? — мрмљао је матори ни за шта нисте! Погледај: све сам ситниш! Стварно, колико ти оно беше година? — Осамнаест ...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда се брзо окрете, наслони се на штит, претварајући се да дрема. — Фирија дракулуј! — мрмљао је Крста колутајући очима, и пође лагано као мачка, гледајући испод ока, не би ли га нашао.
Строго је наређено да се из логора нико не удаљује. Због тога је мрмљао потпоручник Александар. — Ја, чувају нас као „инштитутке“. Док је учитељ Милутин размишљао: — Напротив...
У ставу „мирио“ мрмљао сам без прекида: — Разумем!... Разумем!... Најзад, образовасмо и тај несрећни сноп. Пошто је стао иза свакога топа
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са једним сањивим господином који је нешто мрмљао и као претио.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Ево како то описује наратор Рајић: „Све је мрмљао нешто неразговетно о небу. Ја сам мислио да је он пијан, јер сви су остали били пијани.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
забушанта! — Шта ће вам он сада? Капетану се приклопише очни капци и глава клону на груди. Напрежући се, мрмљао је: — Да му кажем... ја нисам жандар... Ја сам командир митраљез... Ја жандаришем Бугаре... Нека иде... и...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде! — мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Командир скочи. Онако бунован трљао је очи и мрмљао: — Ама само што сам заспао!... Поједоше ме комарци. У биваку се чуо жагор људи, звецкање ланаца и трупарање коња.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ово је заиста било и превише послије читаве оне малопређашње трке. — Давите ме, кољите ме, носите ме! — мрмљао је склопљених очију, али како чудовиште није ништа предузимало, он се малчице осмјели и прошкиљи на десно око као да
Стриц је још дуго лупао неком граном око себе, стругао опанцима, чешкао се и мрмљао: — Их, она! Кад су се враћали кући, Јованче се одједном приби сасвим близу свог друга и прошапута: — И наш ће
Погибе наш Стриц, помислим у себи. — Па дабоме да погибе! — мрмљао је Стриц у свом зеленом склоништу. — Не пуца се џабе из вој- ничких пушака.
— Ни перца од тебе неће остати! — прошишта митраљезац. — Очерупаћу те као пијевца! — Ни пијевцу није мане — мрмљао је стражар. — Ваља га само добро скувати. — Овај ти је потпуно луд!