Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Најзад, многогласно, Доле, под земљом! Негде у дубини Једнаким ритмом, као мукло звоно, Огромно срце зачу се у тмини: Удари мирно, тихо, монотоно.
Царски витезови, кнежеви госпари, Једни према другим, кад се мукло зачу Плашљива реч Кнеза; и млади и стари Сви држе погледе на царевом мачу.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Пред једним од оних турских лучних мостова, под којим је у прљавој пени мукло хучао Дрим, она најодвратнија река на земљином шару, у сутон оног новембарског дана кад је последњи заштитнички одред
Црњански, Милош - Сеобе 2
Прилазило јој се кроз лишће. Исакович се срушио, од умора, ту, и тек је доцније прикупио снагу да почне да дозива, мукло. Није био клонуо само од телесних патњи.
Рече јој да Божич изгледа десет година млађи. Госпожа Евдокија се насмеја на то, мукло, не као њена ћерка, сребрно, него тупо, као кад грлице гучу. Капетан је, каже, сасвим други човек, него Божич.
Само се, још једном, као прену, и рече, мукло, да ће, заувек, жалити ту несретницу, која оде у воду, оде на други свет, са дететом под срцем.
Црњански, Милош - Сеобе 1
А кад она опет приђе, сагињући се, обилазећи око постеље, својим округлим бедрима и грудима, он се мукло накашља и пренерази. Узврпољивши се, рече јој да одлази.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– Не можете унутра! — понови мирно калуђерица. – Ели, Ели, лама азавтани! — допирало је сада мукло стењање кроз камене зидове манастирског конака. – Сачекаћу напољу...
Гледаш поподневни програм: два боксера намртво пребијају недељу, а она мукло јечи под њиховим ударцима, баш као кожна врећа за тренинг.
« — Ако мене питате — рече отац — овде вам је најбоља дивљач. Имаш ли још фазана? — Погледаћу — одговори келнер мукло. Наклонио се и отишао.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед се примаче још за корак-два, надвири се над сликарев блок и одједном се промијени у лицу и мукло протисну: — Шта ти то радиш? — Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи?
на друму затрпаном лешевима, Бориша пронађе Илију гологлавог и раздрљене блузе, нагну се повјерљиво пут њега и мукло протисну: — Будалашу један, видиш ли ти шта уради са својим сатом?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ти си ми цвеће пролећно! Заврши. Сви ћуте. Чује се плач. Шамијом же не бришу очи. — Ту ли нађе? — одазва се мукло ч’а Масе.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
Кад куцнеш, гласи се празнина, Онако како облик каже, Најчешће мукло. А дух вина С духом се уља тешко слаже. Руб полице је руб ризика: Јер пад би значио неповрат.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- А из гуња убога шушка дједу сличица Краља Петра Другога. КУЋА Крсте се зраци изнад чиније: светлост и тама мукло крваре на љутој стопи црне линије, куд сове ноћу дрежде, глуваре.
У слепих пчела мрачно кошничиште глухота сукне, обруши се мукло. о прозор вида разапне се сукно, те с душе вивци као да запиште: „У једно све је вукла нека жудба“, а то је била
Црњански, Милош - Лирика Итаке
називало противника лупежом, издајицом, богато ожењеним, и слично, то је да Французи мирно певају већ сто година, оно мукло ê, које не изговарају.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Шта би још могло да се употреби? Чекање у мраку безнадан је посао! Кад би се бар знала страна са које би Мукло, на прстима, наићи могао! Ни сан не воли кревет по спарини... Можда се спанђао са ноћним морама?
Фуруница отхукну из свег гласа, И заћута. Дубоко. Мукло. Сложих потпалу, дрвце по дрвце. Одозго — цепанице мало веће Клекох, укресах палидрвце. Чух је: шапуће.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Чека пред гробом и збори још тавно Тугу живота и љубав спрам њега, И чека своје. Кад допаде мукло Све црно друштво, ужасно и дивље, До ње, до гроба, — страх ледени проби Душу и срце, зле слутећи коби, А суро небо
који ништа не мрзи нит воли, Осмех благ, сажаљив, кад се све преболи, И садашњи јади и надање рâно, И бол што је мукло наша срца цеп’о. Све постаје једно. Па и то је лепо...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Дај ону страшну реч што тоне Још непробуђена у мрак меса Од које груди мукло звоне Као негледана кап небеса. Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Глава им је увек чудно велика. Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат.
— То влада пред изборе плаши такве као што си ти! — потврди главом и сусрете Ђорђев поглед. А овај мукло рече: — Ми морамо да одрекнемо куповине. Мање ћемо да изгубимо.
Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање. „Осећам да ћу да родим.“ Покривала му рамена чергом, лагала, курва. И рекао јој: „Нећеш да ми подвалиш!
Цигани, овамо! Клекните и свирајте! Неко разби чашу о таваницу и вика још јаче букну. — Ђубре чаршијско — мукло јекну Ђорђе, гурну Ику, ритну ногом Цигане и спусти главу на сто: страшно је ово и гадно, осећа, јер никад овакву ноћ
прилази багрему, израслом у ноћи, црном према снегу, наслања се на њега, окренут Аћиму: — Знаш што те то питам — мукло шапуће. Аћиму је мати више пута причала: под овим багремом, Василије, први њен домаћин, оштрио је ножеве.
кад је под дланом осетио меку и топлу кожу, њему се учинило да је то Симкина кожа, јер њу су прсти запамтили заувек. Мукло је јекнуо, скочио с кревета, брзо се обукао, бацио неколико динара на разголићену жену — ничим није показала да се
Она јурну ка вратима, трже браву, намакао резу! Сва снага сјури јој се у стопала, стаде. Ђорђе се кратко зацерека и мукло рече: — Немаш куд. Она се окрену к њему, преко паса пресечена месечином. Притиснуте уз бокове, беле јој се песнице.
Ћути, кривац. Слаб и неотпоран, чека њене прекоре и ударце. Њени уздаси и мутно, мукло јечање, то је гњечење главе. Сав је себи исцепан у дуге. Пукотине између њих немају два.
Ништа. Само се од ушне шкољке сипкају зрнца сувог креча. Кроз зид у његов мозак пробија се мукло стењање. Исто тако и крава, па се трже од грешне помисли и брзо закорачи у јабучар; у очима му крвав клобук, а грање
Знам добро како је То. Ништа ти се ту не разликује жена од које друге животиње. Ђорђе у себи чу оно последње мукло стењање и осети немоћ пред тим што ће се догодити. Ако дете буде наказа?
Зашто седим овде? Баш крај ове јабуке. Могао је он још у ливади, кад су пластили сено. А није хтео. Опет се насмеја. Мукло и кратко. Парче меса му откинула са плећке, а он није у инат. Зато што га је гонила као Турчин.
И кад би дете изговорило име које није ни његово ни Тошићево, он би мукло јекнуо од олакшања што није чуо да је некоме Тошић деда, да неко зове дедом његовог злотвора који му је сина отео и
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
У почетку је Чарапићу било нејасно то мукло споразумевање између људи и светиљки; сад се навикао иако му, не ретко, изгледа да зависност људског понашања од боје
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи, и од среће плачем... А.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
(доживљај) Са љешкога града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса, и курјачко, мукло и дубоко завијање његово с брда испуњавало нас ужасном језом.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
пролазнику, колико из јежње која га је хватала на помисао да би се том пролазнику могао насадити на тјеме управ оним мукло болним мјестом испод десних ребара.
— Има. То су они који су погријешили занат. Већина не постаје свјесна тога до конца живота; то их само мукло мучи изнутра... Уосталом, можда сам неправедан кад ту личну сујету узимљем као неку специфичност своје струке.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Гуслари, где сте? Враг наш је разбијен, Но још нам гуја плете мукло мреже И бриге наше младе главе снеже, Последњи гутљај бола је испијен. Гуслари, где сте?
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
5 Бездетан, на истину грем. Синови прате ме и кћери. СТРУНА 1 Мукло то нечуј неки у мени случи. Прснув занемела смрћу дâ гласа струна.
Плакало ил’ певало, трнова за уздарје плете му се у потаји круна. 5 Мукло то нечуј неки у мени случи. Прснув занемела срћу дâ гласа струна.
Ћипико, Иво - Пауци
” чули се гласови све то скрушеније. Уто сијевну вијугасто и затутњи дубоко. Из даљега захујила мукло чудна ломњава и јак шум. Шум је прилазио нагло и све ближе, док не осу густ град.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам.
Лишће пада, мукло гавран гракну лугом, Мрзовољно сунце У таму се зави; Ми рекосмо: ''Збогом!'' хладно једно другом.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Пред школом је стајала учитељица Лана исто тако узнемирена. Час је разгледала небо, а час ослушкивала мукло громињање из даљине. — Шта је оно? — испитивали су ђаци збијајући се око ње. — Не знам, дјецо.
— Горе наши резервоари нафте и бензина! — мукло рече учитељица стојећи уз ограду дворишта. — Јесу ли то Нијемци запалили?