Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
За њима се испили калајџија Мулић, гарав и весео, а убрзо послије њега, као да иде у потјеру, допраши, још веселији, наш сеоски пјесник Буро.
Једино је калајџија Мулић, муслиман, трпко мрштио лице као да је појео зелену оскорушу, за њега је свака цртарија била недопуштена, ђавоља
Види ти њега! ПОСЉЕДЊИ КАЛАЈЏИЈА Стари калајџија Мулић, живахан спечен Циганин, обилазио је преко педесет година наша села и калајисао бакарно суђе.
Пролазећи нашим крајем, Мулић је најчешће свраћао код мог кума Рожљике, једног бркатог делије страшна погледа и крупне гласине.
Остане тако калајџија код њега и два-три дана, више и него му треба, наразговарају се и насвађају, а кад већ Мулић крене својим путем, Рожљика га и на поласку пецне: — Ајд, ајд, пожури само, да ти не измакне срећа.
Кад мину и други свјетски рат и Мулић некако изнесе читаву главу, он се одједном нађе у некаквом туђем и непознатом свијету.
По нечијем наговору, коњу је дао име „Ураган“. Нема шта, непознати кум имао је маште. Кренуо, тако, Мулић с Ураганом кроз наша села, у откуп.
Кад стигну до неке куће, онда ће Мулић, да сачува калајџијску част, најприје упитати: — Да немате каквог старог бакарног суђа?
Јесте ли нашли нешто горе око бункера? Отпадник! Кад је први пут чуо за то своје ново име, Мулић се поклопи као под пљуском. Па и шта је друго него отпадник кад се одрекао свога лијепог калајџијског заната.
Шта би му на то казали његови стари, честите, поштене калајџије. — Их, Отпадник Мулић. Једино се усудио да се пожали свом коњу, Урагану, тај му се, ваљда, неће подругнути.
Ураган — као да си нека цркнута дртина! Мулић је нарочито зазирао да се са својим новим занимањем и опремом појави пред својим старим пријатељем, мојим подругљивим
— Охо, кога то видимо, ко нам то долази! — разгалами се кум Рожљика. — Отпадник Мулић, а? Промијенио си занимацију, је ли?