Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Погледасмо се, па ми наједном паде на памет: — Да ниси ти случајно намигнуо својим земљацима? Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди: — А не, не, жива ми деца... Ах, фирија дракулуј!
— Као да је хтео рећи: па би се све сручило на нашу главу. Нареднику су поигравали мускули на вилицама. Затим је потпоручник наредио да се изврши запрезање батерије.
Командир је занемео и стиснуо усне, а вилични мускули су му подрхтавали. Био је и један виши пешадијски официр, који је злурадо и пакосно гледао артиљерце, само што не
Онда ослушкујемо... — Ето га!... Мускули се затежу, људи несвесно увлаче главу у рамена, заустављају дах... А када се изнад наших глава проломе експлозије,
Али ваљда ће нас мимоићи та чаша... Господе... Ето, ето... фијук... као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито за тварамо... Хуј... Хвала ти, Боже.
Свакога секунда стрепимо. Нерви су пренапрегнути, а мускули на вилицама грчевито стиснути. — Ено га! — повика нишанџија трећега топа и показа руком у правцу Дрена.
Са свих страна јављају телефонима да се пронађу лежишта митраљеза. Командир повика: — Батерија на рукама напред! Мускули задрхташе од силнога напора, а жиле да попуцају док се ишчупа ашов лафета из земље и топови, гурани снажним рукама,
„Баш сад пред унапређење да ми се то деси!“ — Удахну снажно ваздух, ноздрве му се раширише, а мускули на вилицама одскочише. „Ах“ — испусти кроз зубе и стисну песнице. „Премлатићу их!“ — Командир страже!... Овам’!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Следио сам се. Али одмах сам се прибрао и учинио: — Пст!... Не одговарај!... Пренеси даље! — наређивао сам полако. Мускули су били набрекли. Пушке напете. „Уре, уре, уре!“ — проламало се из бугарских ровова.
На самој окуки Бојовић застаде. Неки војници почеше да се крсте... Други ухватише пушке „на готовс“, а мускули на вилицама набрекли од унутрашњег напона. Очи су продируће и ужагрене. — Напред!
— Он шкрипну зубима, и завали главу уназад. — Ево овде! — један од војника показа на чукаљ ноге. Вилични мускули су му подрхтавали. Груја се грчио и стезао песнице док су му одмотавали увијаче и скидали цокулу.
Једна половина баците бомбе лево од стене, а друга десно. Потом у неколико скокова, са ножевима, у њихове ровове. — Мускули на командировом лицу били су набрекли, а очи сијале. — Али не заборавите, наш крајњи циљ су они топови.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Као да шкљоцну затварач топа. А-ха!... —... Утрошак муниције. — Јесам! 3ачух разговор. Ху-ху! — одахнух. Нерви и мускули попустише и наједном прогледах. Преда мном је била батерија. — Где је командир? — запитах једну тамну прилику.
Луки заиграше мускули на вилицама. Стиже трговца, дохвати га снажно за врат и увуче у радњу. Затим, лупкајући га корбачем по рамену говорио
А ми смо изложили и образ, и трбух, и леђа И душу, па и живот... Командир стеже вилице, да му одскочише мускули, и с дрхтајима уздахну. Онда настави тихо.
Прође... Али налете други... Чује се неко хујање из ваздуха... Мускули задрхташе, а рукама покрисмо главу... Хук је све јачи... Гррр-у-у... проломи се негде у близини.
— Извини, молим те. Пушио сам целе претпрошле ноћи, јуче цео дан, па ову целу ноћ. Сад осећам како ми мускули дрхте и повраћа ми се. Телефонисте су везивале жице и неко од њих упорно је понављао: „Ало... ало... ало! Чујеш ли ме?
Али дах ми је кратак и осећам како је пулс убрзан. Опет ме затресе хладноћа, и вилични мускули се згрчише, зуби ми цвокотали. Виде и остали да ми је тешко, те помогоше да легнем. Кревет се тресао пода мном.
Уверавам себе да је то било само тренутно узбуђење... Осетио сам опет језу, и наједном сам клонуо. Вилични мускули се згрчише и хладноћа поче да ми струји кроз тело. Душевно сам клонуо и беспомоћно стежем руке. Пожалио сам се шоферу.