Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Турци се жестоко почеше бранити; њи’ов старешина Гуша Муста-баша узјâ на хата а мач у руке и управ потрча сокаком, а Ђока Мићановић (из села Клинаца, сат и по ниже Ваљева, који
Но тога пашалука читлук-сајбије умоле београдског везира (што је био пре Муста-паше) да они буду аге, као што су и били, и да купе своје десетке и проче.
Док 1792. године чујем ја у Срему, где сам у школи био, да је мој отац од Турака рањен. Неки Турчин, Муста-бег Јајић, који је у прошлом рату примио у бојевима пизму на мог оца, рекне у Ваљеву: ,,̓0ди-де, Алекса, да ти нешто
” Кажем ја да не знам. „Послао га”, вели, „Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће
Тако Хаџи-Муста-паша освети кнеза Ранка и свима јаничарима такав стра̓ зададе, да се ни име јаничарско у београдском пашалуку није
Хаџи-Муста-паша, видећи себе и свој пашалук у опасности од Пасманџије и од ове двојице у Босну побекше, побоји се да и они од Босн
000 глава ожењени̓ по 20 гроша, а Хаџи-Муста-паша скоро јошт толико почео да удара. (Тај су хатишериф сви кнезови договорно били дали београдском митрополиту
Очима један другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије мучитељ (говори се да Методије није Грк него Јерменин, па
̓ — Ми му благодаримо и одемо весели, што смо опет нашег Хаџи-Муста-пашу повратили у његову стару доброту, кога митрополит Методије беше потурчио.
Ово даље веће и ја добро памтим. Како кнезови оду из Београда, Хаџи-Муста-паша пошље своје бурунтије у сваку касабу и свакога пазара виче по чаршији телал: „Чуј чојече!
виде видински Турци, како се Срби сајединише са пашом, да не могу силом ништа успети, зато обрате се на везира Хаџи-Муста-пашу, и они и Пазманџија, с молбом, да и̓ пусти у Београду живити мирно у својим кућама.
У томе се Хаџи-Муста-паша грдно превари, и пусти и̓ те дођу у Београд, где су неко време мирно и покорно седили, а неки су и службе добили;
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Иду Срби, и све веће знаду: Знаду Муста да на дому није Са ког су се на пут опремили, Ал' опета назад им се неће. Та зар су се заман саморили?
је за потребу, Те с' макоше тајом унапријед, Један на ту, други на 'ну страну, Понајвише пут двора бијели — Ма за Муста већ су потамњели.