Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Двестагодишњи гавран сву ноћ снева мутни сан о нечем што је било пре два века. Сневао је о првом свом полету са гнезда, у небо, у сунце.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
И њему се учини да га ти брзи, мутни потоци неумитно вуку доле у неки бездан. Јуришић раширио очи, иде тамо-амо по земуници, отвара и затвара врата, тражи
Теодосије - ЖИТИЈА
беси се стадоше радовати и окупивши се у гомили на светог нападоше и са те стене, по божјем попуштењу, у онај поток мутни стадоше га вући, и по оштром камењу раздираху тело његово, сами себе подстичући и говорећи: „Пожурите, другови,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
неки други живот, који се непрестано крије од тебе: понекад га угледаш како излази из кола и замиче у неки пролаз — мутни наговештаји — понекад те готово очешу девојке у крзну, љубазни, елегатни младићи угашених погледа, лењи и блазирани —
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
преобликовања, да се угради у сложеније системе симбола, у којима би се, на крају, осећала тек као пригушени звук, као мутни прапочетак; морала би да остари, да сазри.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Он њему пружа дрктајућу руку, И — је л' он њему, што он жели, казô? Не рони више њег'во око сузе, Одлетио је туге мутни облак, Умилно гледи радости сад небо, Весела сунце из ока му сија: „Заш да на стену ја се не пужам?
У паше су све чудни јунаци, Мутни, брате, кâ мутни облаци, Од некуд и кажу преко мора, Дено сунце пржи одозгора, И зато су момчад прегорела, Ал'
У паше су све чудни јунаци, Мутни, брате, кâ мутни облаци, Од некуд и кажу преко мора, Дено сунце пржи одозгора, И зато су момчад прегорела, Ал' одела и сарука бела,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
И ето, све прође: и мука, и труд, и зебња, прођоше знојни дани копања и прегрта, прођоше црни и мутни облаци, прође опасна пламењача, прођоше дуге кише и поводњи, прође свака опасност и не дирну му ову плодну гору, и он
Наступају последњи дани... Гле како се мрак лагано прикрада и разлива по околини, како лако и брзо носе мутни облаци, како се витла и фијуче бесни ветар...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници. ТУРЦИ СЕ МРКО ПОГЛЕДУЈУ.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Сам, к'о камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије, и јавља се мени... Но док ми мутни боли срце косе, К'о студêн травку у врх крша гола Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ к'о вилине косе...
- давно, прије много лета, У дан један мутни, јесењски, и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цв'јета, И кад мртви данак тешка магла покри: Спровод један стиже,
И у мутни данак, и у вече тавно, Дух савјести кад му с љутим бичем хита, Да он тебе, старче, изнемогла давно Из сна мутног буди
К'о сморен путник у дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој, Ал' нигде гласа...
Попа, Васко - КОРА
новина Сурово залепљена На рану вечери Запаљене птице Из обрва мојих На кључњаче су ти пале 12 Теку нам ходници мутни Са трепавица низ лице Љутом усијаном жицом Гнев нам порубљује мисли Накострешене маказе Око голоруких речи Отровна
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кроз камене жљебове при дну слијепих зидова у љетне се дане излијевала потоком из те грађевине у мутни плићак луке прљава црвенкаста вода у којој су се стројиле коже; ми дјеца замишљали смо да то у ниском здању без
из некаквог обзира или сентименталности према негдашњем пријатељу, већ из нечег стварнијег: у мене је био ушао неки мутни страх од тог непознатог, новог човјека што у њему дријема и, под пуном опремом, чека свој час.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
1904. ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА И дошли дани тегобни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје — К'о мутни, модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје.
И дошли дани тегобни, мучни, За љубав, мисли, за жеље моје — К'о мутни, модри облаци тучни За небо, светлост и плаве боје. 1904. ПОГРЕБ Полагано спровод иде...
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Зид мутни што се под фреском отрезни И ојача празни занос неопрезни, Нек лепше од звука слути ми суштину, Губљење вида и пут у
Срце роди поноћ главе, ал избави Себе анђелом када време стаде. И оплођен прахом мутни цвет објави Померање порекла, дан већи од наде.
порекла дан већи од наде У калемљеном плоду речи слутим, Понор у руци анђела што стаде С ватром на уласку у завичај мутни, Да дан пронађе пре него што сине, У оку и воћу тамни обрис раја, Нестварност пуну воље и жестине Која у нама коб и
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
земљи поћи, њој са тобом није Тешко; она је свагда С оним кој’ је љуби, лепо Ил’ га сунце греје, или облаци му Мутни грозе. Људске благонаклоности Добродетељ не тражи Као дволични пријатељ.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Неки нејасни, мутни порив, можда обична радозналост а можда и жеља да се неком нађем у невољи, тера ме да спустим грање и потрчим преко
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Кô сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа...
Бурни Терек јури брже, Бруји, тутњи Даријал И Тамара пехар врже У срдити, мутни вал: „Гле! Кô златни пехар јàко, Над ким влада моја моћ, Нека смело пође тако, За насладе једну ноћ Па нек љуби моје
Ал' се диже спрам престола Дагестански млади кан, Око му је пуно бола, Кô јесенски, мутни дан. Он се нагло из сна трже, Отуривши чибук свој, Па на срце руку врже, И овако рече њој: „Алах знаде шта је стварô.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” — то је била једна од паланачких узречица за сваку замршенију прилику. Такозвани мутни дани залазили су, наравно, и у кућу — да кажемо слутљиво, као Сока — залазили су и у кућу Сокине мајке.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг. Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени... Но док ми мутни боли срце косе, Кô студен травку уврх крша гола, — Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ кô вилине косе.
О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.
Скоро ће жетва... Једро зрње зрије... У сунцу трепти моје родно село. Но мутни облак притиска ми чело, И у дно душе гром пада и бије.