Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПОЗНАНСТВО Када је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно, И све очајно журило за мрењем.
Ми смо били сами. Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи. И ја гледах тако На њеном челу и лицу од свиле, Где мутно вече умире, полако.
И да никад страшни не видим ти престо, Ти ми даде сумње мутно око ово; Но да вечно питам за твој траг и место, Усади ми бедно срце човеково.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
У оној мутно-слаткој забуни, са лицем које је откривало сав немир, Јуришић се љутио на себе и беснео: „Ја сам нитков.
Дакле, онај први сусрет са Наташом онога дана кад је дошао, уклони оно мутно-болно осећање што се онда, на оном путу, и на онакав начин родило у души Алексијевој.
Африка
и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Тек што то рече, покаја се, јер виде, како јој лице покрива неко самртничко бледило. Њене очи су га гледале, сад, мутно. Она онда додаде да је и он, свакако, један од онијех, што на глави носе, место своје, туђу косу, са мртвих скинуту.
Хоће Паја да нас одсањка у Росију!“ Кроз три дана, једно поподне мутно и облачно, постмајстер Хурка дошао је Павлу, да га извести да је и лајтнант Петар Исакович, са женом, стигао.
Очи његове жене гледале су га на његовом путу, тужно, мутно, а очи Божичке, зажарено, непомично, као да желе да устреле и убију.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сунце није могло да пробије облаке. Било је мутно, али топло преподне. Искочив из кола, Комесар се обазре да види хоће ли бити кише, па стаде пред њих.
би бледу њену кожу и груди њене и очи крупне и модре, боје зимског, чистог, вечерњег неба, које га никад не погледаше мутно.
коња, при том зурењу у отворено поље, у ком је, над јарковима, зараслим чкаљем и копривом, спуштало се сиво небо, мутно, пред кишу. Коњ, иначе миран, опуштене њушке до земље, фркћући у плеву, трже се кад му приђе.
Велика дубина реке и густи врбаци, иза којих је било, сад, сиво, мутно, кишно небо, зјапили су пред њиховим очима, кад би се загледали онамо куд војска и Исакович одоше.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
али прозор није никако могао да се отвори, па смо зурили у њу као да је у некаквом прашњавом акваријуму, све док се мутно стакло не покрену и не однесе Веру у ноћ. — Није ни овде тако лоше... — закључи неко.
камен под стопалима, зујање мува, досада и прашњави облак усред кога тутњи стадо оваца — то је било све чега се мутно сећао.
Изненада, иза облака изрони пун месец, па две реке мутно блеснуше попут сечива укрштених сабљи које је неко завитлао у таму.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Глас из детињства (наслов једне лирске овог приповедног круга) јавља се као мутно полуслепог старца, који призива неку непојамну доброту живота, као светлост што одавно је ослабила, али запамћена
су развили претерану сумњичавост; у сталном дослуху са ритмом годишњих доба, са листањем и венењем, сачували су и мутно поуздање и бољитак.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Трудећи се да буде на висини свога предмета и да изгледа свечано учен, он је писао развучено, замршено, мутно, често сасвим неразумљиво.
Он врло често није знао шта говори, и сва је вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална човека. Стил му је тежак, нејасан, често сасвим неразумљив.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' учас лати г' успомена нека, Па злато своје тури од себека, Још оком тужну немило пресече. То мутно око њојзи 'вако рече: Отале ајде, ја т' први пољуби, Ма злотвор први све друго обљуби!
То мутно око њојзи 'вако рече: Отале ајде, ја т' први пољуби, Ма злотвор први све друго обљуби! Ал' мутно око она разумела, Па одма на то повриснула бела: „Ох Стојане, ох тако т' Бога жива, Та што сам тужна ја евовде
Па стога сам мало невесео, Ето, брате, што си знати тео.“ Таку реч је Радивој зборио, Мутно лице мало разведрио. Беше л' сетан баш зато заисто? Је л' му срце као лице чисто?... Бар Милета мисли да је тако.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГИНИЦА: Све то изгледа лепо кад се прича. Али ту има нешто мутно... Досад сам осећала само бол. И зато што губим дете, и зато што се са мном тако поступа. Али сад осећам страх...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
чело, нос мали, уста дебела, испупчене јагодице, развијене вилице с густом и чекињастом брадом, све то беше подивљало, мутно и тужно.
А Томча на греди, што штрчи из кућна темеља, сео баш испод фењера. Гологлав, гледа у мутно небо, месец, и слуша из собе игру, песму, крике и веселе, које тек сада, када он изиђе, поче у свој својој силини.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Сиво суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле,
Залуду му поје бродарице виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно студи, А бледу је главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом оборени цвет...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Оне све сенче драго и нежно, и љубе све што се губи, у небо мутно, бескрајно снежно, у снег што сахрањива, кад љуби. Сенка је њина као паучина танка, што дрхти немоћно, меко.
Све је тако замршено. Што даље у предграђа, све је више мутно. Светиљке трамваја пале се; са њих капље нека прљава влага. Деца ме срећу, толика деца.
Небеса разних предела, воде и траве, стресла су са мене све што беше страсно, болно, и мутно; волим њих, и знам да је све остало само привиђење.
Преливају се преда мном, са Истока и Севера, као море. Сиво, као песак бескрајно небо Бачке, мутно море, у ком гомилају облаци, као пена и дим, непрекидних бездана, у јутру.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Јер ја не знам ни како изгледа Мој вољени чукун-чукундеда! Мутно га назирем, издалека Преко два брда и три века, Грмаља, са брковима до ушију, Видим мушкарчину најмушкију,
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
НАСЛЕЂЕ Ја осећам данас да у мени тече Крв предака мојих, јуначких и грубих, И разумем добро, у то мутно вече, Зашто бојне игре у детињству љубих. И презирем тугу, заборављам бољу, Јер у мени тече крв, предака моји̓.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена. Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
савести, На пучини усталасаног осећања, У дане сумње, непогоде, страха, Лелујају се светиљке сећања: Фар надâ мутно сја да нам навести Обале спаса и одморна даха.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Ћути, кривац. Слаб и неотпоран, чека њене прекоре и ударце. Њени уздаси и мутно, мукло јечање, то је гњечење главе. Сав је себи исцепан у дуге. Пукотине између њих немају два.
Застаје код вратница, одмара се, у очима му два мутно осветљена прозора, а у глави тутњи кашаљ, мукао, сув. Боже, зар ниси могао мене да мимоиђеш? Све, значи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ј. Јовановић Змај XXX ЗИМЊИ ДАН Ох, како је сиво, тамно, К'о да није данак сван'о; А небо је тако мутно, Као око исплакано.
А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је
жалостива, Поносита, сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима, Дркће, стрепи стар Лем-Едим, Мутно му је пред очима. „Ох, Шерифо, - џанум Ато, Ох, Зулејко, танка паса, Ај, Заремо, сухо злато Сећаш ли се оних часа!
Ј. Дучић ЛXИX ПОЗНАНСТВО Кад сам је позн'о, небо беше мутно, Задње су руже умирале ти'о. Јесење воде шумљаху злослутно; И ја сам снив'о и тужан сам био.
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом; Мутно је небо сво. Фркће окис'о коњиц и журно у село граби, И већ пред собом види убог и стари дом.
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом; Мутно је небо сво. В. Илић ЦИ Сиво, суморно небо. Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже; А
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
које има за предмет појаву, а не суштину, исто тако је уживање које проистиче из надражаја наших чула релативно, мутно, самом себи непоуздано, привидно и варљиво.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Умири се, Јаћиме.“ Али Јаћим никога више не гледа и не види, мутно му је пред очима, нити се обазире што су већ сви погледи уперени више у њега неголи на жупе и заставе.
У глави окорелога ратника онај улични хаос као да понова оживе, али оживе некако тако и мутно и замршено, да се исти тај хаос и врева чињаху баш као неки сан, или као чудна јава са оне стране живота или света.
Ето ко је он. И данас, срећан од испуњене дужности, са душом пуном славних и бесмртних успомена, гледа он ово мутно, сиво и ситно време и верује. Да знаш каква је то вера!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на крајњој ивици видног поља. Прожимала ме све дубља хладовитост тих очију, и све више освајала туђост.
ИX Данас је тмуран дан. Ноћас сам осјетио како се мијења вријеме. Негдје из велике даљине надолазило је нешто мутно и склупчано, пролијетало мимо мој притворен прозор, налијетало на крошње дрвећа и носило се с њима мрсећи им грање у
И тад се на опћинској вијећници и на читаоници клатила тробојница оборена на пола стијега. Мутно се сјећам једног драматичног поподнева кад је, послије неких избора, по казни премјештен један учитељ, њихов ватрени
Тонули су у помрчину рујно разбољени сутони, с тјескобом крајњих растанака и с језом коначних потонућа. И опет су мутно свитале нове зоре и налазиле ме с груди пуном смрти и с устима пуним њеног црног укуса. Смрт. Вјечита мисао.
А ако је лукавији, ако је то неки сељачки, мутно подозрив тип, тад се опире, и скупља посљедње моћи да се од нечег нејасног обрани.
Иза њега, она пушка, набијена до грлића Ибзеном. А у трећем реду, иза леђа те реплике, мутно се оцртава још нешто: слутња протуреплике: „Да драги мој, али Ибзен је Ибзен!
Хватало се млако прољетно вече, меко и нагњило, по рубовима мало мутно. „Козмополисов“ хубертус постајао је тежак. Ноге су оцјећале ону посебну прољетну млитавост, познату
Јављало се као нешто што упорно тражи да буде задовољено, и што одатле обећава неко смирење. Мутно, онако као што се у зимљиву зору јавља сјена помисли да би требало боље навући на се јорган: осјећање тог „требало би”
Каткад призрак оног што би требало продере копрену и мутно бљесне у пукотини свијести. Но одатле па до кретње која навлачи јорган далек је пут.
Хајде, код овога се то нешто лакше опрашта јер је млад. Шутљив је. И мутно неповјерљив. Црта која ми такођер никад није била симпатична.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Мутно сам осјећао ужурбаност око мене. Често је уза ме бивала болничарка.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
К'о болник кад дише, киша једва тече, Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана; Суморно и мутно спустило се вече. Улица је била покривена мраком, Кровови и куће тонули у тмину.
Пијемо нас неколико пропалих људи И полусвет; И знамо, радост не може да се пробуди, Опао цвет. СЛУТЊА Небо мутно, издубљено, кобно; Дан убијен притиснуо боје, Светлост, око; и мртвило гробно, Мир и страва око мене стоје.
Јутро, подне, вече, Небо мутно, ведро, Киша, сунце, радост, Прошлост, љубав, младост, Страст, навике, жуди, Борба, слава, људи, Око сузно,
Ћипико, Иво - Приповетке
Зачињајући, пушило се у здели. —Гле, уље се једва циједи! — опази неко из друш тва —Мутно је и нечисто, прости боже, ружно га је и гледати! — одговори Цвета. —А маслине здраве као дукат. Биће да је при дну.
Огледа се и опази уза зид наручај наслаганих дрва. —Изгорите прво ово... А имате ли уља? —Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
када је већ у разговору са оцем сломљена ћерка пристала на жртву и враћа се назад: „Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала.
Прво мутно и тегобно, а онда се оно што изнутра навире нагло уобличава у један вид телесног задовољства: „Онда би почела да иде
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Настао је да собом продужи мутно помешане завете и Старине Новака и разних балканских кесеџија. Качаник, Демир-Капија и велики путови ка Серезу и
Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа. – О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ХИМНА ТЕКЕЛИЈИНИХ ПИТОМАЦА своме добротвору На небу си, света душо, Текелијо Саво! Тамо очи подижемо Кад је небо мутно, Кад је небо плаво. И кад срце у дну стрепи Твој нас наук крепи.
тип (грч.), штампарско слово. тлени (цркв.-слов.), трошни. тмора, мутно време. тисак, штампа. трабун, бунило, несвест: говорити у трабуни, трабунити. трубадур, песник.
Петровић, Растко - АФРИКА
и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често мутно од ње.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ А тако се не звао именом светога Порфирија, ако те уочи саме месопусне недеље не бацим у мутно Дунаво, па нека онда раци твојим поганим месом покладују!... ЈАЊА: ’Ма, ћути, бедо!... Што си се, врага, тако напсио?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Идеш напред, а у глави ти се буди мутно сазнање да је ово последњи час, сад је све свршено, сад више нема размака и одгађаја већ мораш напред док те не дочека
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно. Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно
Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни, хладни, Гледам у ту сету нему.
Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља! XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Није лако погодити Чега више у осмејку, Ил’ жалости ил’ весеља. Лице му је тако мутно Као небо кад је киша, А око му тако светло Као сунце после кише.
МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА ПЕВАМ ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује: Звезде се крију Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно. Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
А стрепили смо много за тобом. Кад тако некад јутром пораним И са врхова нашег Ловћена У мутно море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све прождирућу силу где пени, — Па бојећи се гнева божијег, Кâ
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Уздигао накостријешене, дебеле бркове, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут. Сува зима стегла.
Видиш: Крајишници су, вели, разбијени; настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити.
Ћипико, Иво - Пауци
— Киши... — рече сметено жена. Ну Иво није знао што да ради, те гледаше на отворена врата у мутно вријеме... И, док је напољу падао сутон, он је једнако стајао на вратима, а како се све више мрак хватао, тако му је
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас... И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880.
Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. 1889. ПЕСНИК Изабраник свештених муза, он тамјан мирисан пали У храму чистоте чедне.
4. Но почни, музо. Хладна јесен влада, Кроз голо грање влажни ветри бију; Небо је мутно, киша мирно пада, На пустом пољу гаврани се вију, А црна Дрина хучно се таласа, Па валом својим о брегове туче...
На хумку гавран грактајући слета, Ковиље расте и купина цвета. 6. Кад сам први пут путовао туда, Било је мутно новембарско вече; Пустошна јесен овладала свуда, А Дрина шуми, пени се и тече, И преврће се у кориту своме, Кô тешки
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мистериј. Ви песници знаћете каква је то тајна... А ноћас баш не тренусмо ни ја ни Мика. Не знам, нешто ми мутно у глави, нешто светлуца у очима, као да сам и ја мачак. — Ма није ни мени много лакше.
Прост човек, али отац стипендијаша који умире, мутно је осетио неку истину о сиротињским стипендијама, и с респектом погледаô Павла.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Н.“) гласила овако: „Једног јутра, срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и прекора.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ветеринар пука... И тако после толико времена, иако гладни, насмејасмо се и ми овога вечера. НА ИВИЦИ ЖИВОТА Мутно и љигаво јутро. Пљуштала је киша, земља је пиштала, а вијугави поточићи роморили и разливали се у бескрајне баре...
Сав измучен од ватре, упалих образа и испуцалих усница, придиже се с тешком муком поручник Антић и мутно погледа рањенога друга поред себе. — Ти си, друже, пребринуо. Чвркнуло те и кажи: хвала богу...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство. Већ је и Цар некако мутно осетио да нешто није у реду, па за доручком упита свог Првог Доглавника: — Шта је овим људима, за име света?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ове нам што су од воде телесне очи не далеко мотре. Ако је лепо и чисто време то мало подаље и виде, а ако је мутно време баш накратко им је зглед и ни кроз који заслон, магла, што ли било, нису прогледљиве.