Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Станко не знаде шта да одговори. — Што си се ког врага устумарао?... Не можеш да се скрасиш!... — Па... није... — муцао је Станко, гледајући да забашури. — Ех, није!... Зар сам ја ћорав!... Него, свршиће се и то!...
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Јеси ли се волео с којом? Он је једнако брисао уста, окретао се од њих али, већ угрејан ракијом, и муцао је. — Па... имао сам... Али даље ништа није хтео више.
Црњански, Милош - Сеобе 2
са госпожом Евдокијом, Исакович је био сасвим изгубљен, као после оног доживљаја, са њеном ћерком, на путу у Гран. Муцао је кад су га нешто питали.
Међутим, није се ништа догађало. Павле је сав дрхтао. Муцао је нешто што се није чуло. Петар је на то, још увек смешећи се, здрао руку Павлову, са својих ширита на грудима, и
Чинило се било да ће се бацити на Петра. Међутим, стајао је, насред собе, као да је неку празну сенку држао. Муцао је. „Не слушај га, Шокице. Проћи ће то. Младост то лаје из њега безумно. Ја сам му крив. Је л’ ти рекох, Ђурђе?
хоће, и куд је пошао, био је сад, кад је, ето, био, у Кијеву – слабе воље, без наде, а збуњен толико, да је све чешће муцао. Није реченице више завршавао.
Није знао шта говори, па је муцао. Он је сасвим другаче замишљао ту аудијенцију. И ћер Петра Великог и царицу свих Росија. Био се сад збунио и препао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Јеси ли разумео? Ја сам нешто муцао правдајући се, али од његове вике ни самог себе нисам чуо. — Још ће да испадне да сам ја то казао!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
и капетан се осмехну, очекујући радозналим погледом да Гојко почне причати. Гојко се у почетку сплетао, муцао, али му се после раздреши језик и он доста живо исприча готово све, што је се могло поменути.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Моја мржња на Аустрију била је тада постала толика, да бих муцао, при разговору о алејама вешала, која је Аустрија била у Србији подигла.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Ванко дошавши овамо и видевши је, зарадован што ју је нашао, и пијан, срећан, муцао је и мимиком јој поче показивати од кога је и колико данас добио. — Ба... ба... ба!...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
подизао у висину очију кад се здравио, кратковид и врло збуњен, кум је искрено загрлио Николу и нешто неразумљиво муцао кад му је овај, срдачно му стежући руку, захваљивао на одржаној речи.
Али Секула школу није марио, јер је муцао, и деца му се гадно подсмевала, и напретка никаквог није било. Иако се трудио да не муца, вежбао, напрезао, знојио,
гардеробе оне банкротирале дружине, био је познат по мани која му је некад и затворила врата Талијана храма: муцао је (мучно и јако несносно), а сем тога, говорио, тј.
Краков, Станислав - КРИЛА
Уздрхтале сенке питале су: — Шта је, шта је? Полурасклопљене очи тражиле су туђинце у тами. — Бугари, убише... муцао је већ слабије мајор, чије очи још беху склопљене. Одједном се ужаснуте раширише.
— Не, не, ја ћу сам, — муцао је преплашени Душко. Већ је осећао како му шиљати куршуми пролазе кроз тело. Његов бледи образ крвавио је на вилици
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Онда заглади косу. — Како... где ћеш?... Остани, па ћемо заједно — муцао је. Осетио сам ипак како би и он волео да нисам присутан, али се и бојао да остане сам.
Заустио сам да кажем: „Дођите, чекам вас“... Сетио сам се дате речи. Устао сам. Хтео сам да идем, али сам остао. Муцао сам нешто несвесно: — Размислите, Арлета... Дао сам часну реч... Њена глава била је на мојим грудима.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
распознавао, уверен је био да је то српски топ и, пошто је био сам, загрцнуо би се бришући сузе: — Слатки мој топ! Муцао је и тепао му као своме чеду рођеноме...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Затим сам ја њој дао мој препис да ме слиша и, мада сам по навици, коју сам у школи стекао, муцао мало, ипак сам знао доста добро.
Она је врло слатко изговарала оно: „Волим те!“ а и ја нисам муцао кад сам казао: „Ох, драга моја Хуана!“ И мени се и њој допало и одлучили смо да ствар у том смислу наставимо.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Свештеник нас је збуњено гледао. А та забуна његова распаљивала је нашу машту. — То су изузетне прилике! — муцао је поп Момчило. — Наравно! — додаје поручник Протић, који се већ сажалио на свештеника.