Матавуљ, Симо - УСКОК
Знао је да се браственици у потаји спремају да изненаде и обрадују кнеза Драга главом којега Мушовића из Никшића, јер један од њих уби Милуна.
Од дима се на први мах не распознаде ништа, па четници видјеше на путу изваљена коња и под њим Мушовића, кога двојица стадоше извлачити. И други коњ бјеше пао, али његов коњаник бјеше сишао и храмљући одмакао се.
Тај и још тројица бјеху већ на рудини, те с натегнутијем малијем пушкама штићаху Мушовића, који викаше, дижући руку. — Пун’те! — викну Марко својима. — Пун’те брзо!
За њим искочише Перо, па Јанко. Крцун опали и обори једнога до Мушовића, али онај високи, готово у исти трен, опали на Крцуна и обори га. Перо уби и посјече високог.
Мушовић, испод коња, опали на Јанка, а Јанко му са два ударца одруби главу. Трећи Никшић, што је извлачио Мушовића, из мале пушке обори Јанка, уграби Мушовићеву главу и наже бјежати преко рудине.
Али из засједе просу се нов грозд пушака, те тај паде. Као муња брз допаде Марко Јокашев, те преграби Мушовића главу. За њим допаде Маркиша Стевов, те посјече онога.
— Ено је на крају рудине. — Јесте ли с плијеном? — Нијесмо! дочекасмо под Злоступом нашега крвника Ислам-бега Мушовића и убисмо њега и још три му друга! — Вазда вам срећа била! — кликну један весело...
Урте! — Тата! Тата! — викну га она. — А, урте, соколови!... Ха, Милуне! Ха, Крцуне!... Удри Мушовића! — Куку мени! — врисну дјевојка. — Куку мени! — понови отац... Убише их обојицу! Ха, светите их!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Онај у сриједи оно је Имбро-бег што ти је ранио Милуна. Сва три су Мушовића, змије љуте...“ „А, оно је Имбро?“ прекиде га момак а очи му плануше и лице му преблијеђе.