Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
покисао, у земуницу склања, - јача од клешта, слађа од кошнице, од роја пчела гушћа и брујнија, црња но да је муњом опрљена, од месечарке црвенија и љућа, од брескве сочнија, од масла бујнија, шљива: бичем надвоје пресечена,
Севне близу ко шибица! Боже Господе, и заштитниче, свети Георгије, не објављујте ми се муњом усред зиме, ни дугом у облаку, кад јој време није!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иван завеза. Он је видео пред собом разљућена риса. Очи су Станкове муњом палиле... Дан је све више освајао. Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових.
На врата посукљаше грлићи од пушака. Један тренут постоја тако, па се на прагу појави Станко. Око му је муњом севало, а неки сатански осмејак играо му је на уснама. — Ту си, стари лијаћу, у својој јазбини!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
се врлетан Одонуда довукао сјетан, Па је овде крила обадвоја Близу неба излечио своја, Са неба и росом заливао, Муњом витом крила завијао, Повратио здравље и весеље, Па удрио у бојеве веље, — Ох бојева донде невиђени!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Зоб узнемирења смућује нам свест, дрмуса звезде, Месечеву млађ. Од нагон-ткања врисак нам је брест под муњом, шарен. - Тесан ли је рам видика кружног, чију бледу чађ облина наших орумени срам! ИИИ Хеј, исток класа!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Два љута борца под истим кровом седе здесна и слева, фркћу и реже, хрбате јеже, а око муњом сева. Још тренут само, па урнебес, почеше дивљи ратнички плес!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас — и горски несташа
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ми несвесно окретосмо коње пред овом навалом челика. Једна граната удари негде лево од нас, и као муњом ошинути, скретосмо нагло надесно, појурисмо кроз неку врзину, и једва се заустависмо у једном кукурузишту.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Али се зло враћа злим: Не стигне ни да повуче други дим, А облак, што га је издахнуло, црн Муњом се љутом огласи, Пљусне киша на стрн и на трн И лулу му погаси.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: Иконија, ваљда не мислиш? ИКОНИЈА: Него шта, него мислим! Све ми се одједном сâмо повезало! Ко да се муњом пришило једно за друго! ЈАГОДА: Ма, шта је вама двема? Шта се то зашта пришило? ИКОНИЈА: Па тај са станице...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
В. Илић ЦИВ ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас; - и горски
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тада, у том моменту, заиста критичном, као после грома, као муњом ошинут, као рањени пантер, прену се Обилић; онда једним балетско-пантерским скоком одскочи Обилић у страну, онда гурну
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
брука кад се та работа откри; Кривцу се не прашта, ни брука с’ не таји, Већ се просу брзо по земљи маленој Као муњом неком, стенам’ и одјеком. Свачије се лице зажарило туде, Свако прошапута: „Несрећни Мргуде!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
талас задржао, Нити троглавне хидре отровна чељуст; Неситој жељи славе он пушта узде помамно Крвавим рукама; лети с муњом смрти.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
што су подигли, Са новом злобом журно умноже; А ако треба гнева, пламена — У грудима им муње доносим, Па нека муњом братске освете Голему хрпу своје мрзости У згарајући пламен поджижу; А треба л’ сабље — брат је доноси, Да својом
Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор... А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беше ужасни — Па се са муњом вихар ожени И на темену моје старости Безбожну свадбу грозно славише.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1883. ГРМ Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас - и горски
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Укочила се Ноћ, кô авет страшна, Запрла ногом у земљу, а главом У црни простор неба недомашна, Па шиба вјетром и муњом крвавом. Ломи се ваздух, и хуји, и јечи, Океан сињи валом облак хвата.
1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема. У мрачној самоћи Сам стојим кô муњом опаљено дрво; И хук вјетра, што се малоприје рвô С огољеним грањем, заспô је у ноћи.