Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
о чудима и недосежним лепотама: Тако се из ноћи у ноћ испреда паучина стричевих прича, пада по њима прах зимских мјесечина и тајанствено се искри зрње смрзнута снијежног пространства.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— толико сам пута сањао како са истим овим својим злосрећним Савом идем некуд у крађу волова. Огранула пуста мјесечина баш као вечерас, а нас двојица . . . — Аха, кажем ли ја, прави лоповски светац! — опет се утаче самарџија.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
БАЈИНА БАШТА: БОЛНИЦА У врућици путујем: у сну звече ораси, двоколице труцкају. - Мјесечина, макадам. Во и крава вуку ме. - Спуштају се појаси с таванице, с пенџера. Бацам цјепке, нападам вукодлака, вучицу.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена.
“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена.
Што с’ чудите мом дивном оделу. Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136. С вечер’ сјала сјајна мјесечина, Обасјала зелену ливаду, По њој пасу два господска коња, Чувала их два господичића: Бан Стијено и капетан Јово.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ДРОБАЦ: Па по мирису! СОФИЈА: Не мирише сваки. ДРОБАЦ: Чини ти се. А и видно је, видиш колика је мјесечина! СОФИЈА: И ти свакој од ових биљчица знаш име? ДРОБАЦ: Ваљда свакој. СОФИЈА: Сигурно си травар! ДРОБАЦ: Травар?
Не вреди ни кад би руку са њом осјеко! СОФИЈА: Какав је то мрак, господе Боже! ДРОБАЦ: Споља мјесечина, а унутра мрак и смрад. И ваља ми по томе мраку и смраду тумарати... СОФИЈА: Докле? ДРОБАЦ: Ко зна докле.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Јанко промоли главу. У кући бјеше мрачно, осим под баџом и пред отвореним вратима, гдје бјеше мјесечина освијетлила тло. Он послуша још мало, па кад по дисању познаде да и женске спавају, он лагано пође до огњишта, пропири
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ — „Ја? Је ли? Ево ме, ја! Пушти ме, вире ти, да испијем по луле! — одговарао је обично. Једнога вечера засијала мјесечина кроз омеч, би рекао прољетња је ноћ! Духовници попосидјели мало у старој мађупници, пак се разиђоше.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Био је почетак љета, прозори отворени. Један је био освијетљен слабом свјетлошћу испод зеленог абажура. Мјесечина је обасјавала ту страну улице. Заклонио сам се у сјену капије преко пута.
Ћипико, Иво - Приповетке
осјетише свјежину и вино их поджига, младост носи, не могу да одоле вољи а да испред дјевојачких кућа не запјевају, а мјесечина их помаже да им у прозоре гледају и цвијеће краду. — Ноћ је од љубави, — рече један од младића кад су к мору сишли.
—Пјевају од невоље! — смрси, и мјесечина трагом униђе у кућу. — Да ми је знати гдје си досада био! — јави се из постеље сестра му усједјелица.
Ћипико, Иво - Пауци
ноћи газда није могао да заспи, мешкољи се неко вријеме у постељи, а кад му досади, дигне се и отвори прозор. Мјесечина усрља у собу и простире се по њој а ноћ је лака, свијетла, са тамномодрушкастим дугим сјенама напољу, шапатљива...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
стоји кречом окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу, кад јасна мјесечина гране, Под широким дудом сва трептати стане...
Носећи снопље преко ниске брви На другу страну потока, у село, Сељанка ходи, млада, пуна крви; Лице јој мрамор, мјесечина чело. Гдје ли је расла та ружа што гори?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Пред авлијом стоји мој буразер Николетина у војничком одијелу, с пушком о рамену. Разговара нешто са стрицем. Мјесечина као дан, добро га видим. — Јеси ли му се јавио? — упита Јованче. — Нијесам смио од стрица.