Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И румен запада као да се од њега јаче разгарала. Љуљала су се звона и разлијегала се над мјестом звоњава, пурпурна, брончана, агонично врућа, заносећи и прожимљући собом све.
колико из јежње која га је хватала на помисао да би се том пролазнику могао насадити на тјеме управ оним мукло болним мјестом испод десних ребара.
обали, у недоумици што да почну и гдје да крену, с очима пуним зебње упртим у хладни плавкасти масив што се диже над мјестом. Од изнемоглости била их је оставила њихова обична говорљивост.
Рана јесен пред бербу, изузетно кишљива. „Црвена кућа” на осами, у виноградима преко бријега што се диже над нашим мјестом. Лагано застрто небо, тишина у кући. Час сабране шутње пред кишу.
Па бакина изненадна смрт, која је прекинула и посљедњу моју сентименталну везу с кућом и с мјестом. Па глас да је дјед ударен од капи и да су рођаци преузели вођење поморског посла и управу имовине.
То нешто била је могућност. И то, разумије се, плакао бих не за оним мјестом, већ због онога „сасвим искључено”. Јер је ријеч „сасвим искључено” за дјецу (а и за одрасле) болна, страховито болна.
Ћипико, Иво - Пауци
И ни студен, ни магла, у коју је као кроз окаљано стакло гледао, не сметаше му да се занесе и загрије за својим мјестом и да тврдо одлучи да чим прво доврши науке, па да се кући к мору поврати.