Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Идем ја тамо негде... ближе Сави... Па се диже... Приђе зеленку, па му наби узду, коју је сам коњ са главе скинуо, пошто га се газда није сетио, узе га за дизгине и поведе лагано кроз шуму.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ил’ ’ајд’ баш ону што ти волеш и највише певаш... ’Ајд’ баш ту! — А кад баш зактевате, ја баш могу! — рече, па наби на очи свој свилен бачки шеширић, па запева јасним гласом: Јуло рâно, та ми смо род одавно.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Затим узе свираче. Укочено пребаци колију, наби фес, да би изгледао што више пијан, нареди свирачима да му свирају и певају.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Његови пси-стражари спавају, курјаци су по јазбинама, овце његове мирују. Ван тога света, он и не познаје други. Наби кабаницу на главу и уђе у колибу, а за њим и ја. Ћутали смо... Чобани мало говоре.
Код нас нико без секире не умире.“ — Ама да видиш, Милане — каже расположен Александар, па наби капу на очи — све топове закочи изузев првога, где је био потписати! — и показа прстом на себе. — Ама нема...
— ’Оћеш лимун... Ах!... И ти?... Па ми се као гуштер извлачиш — и размахну ногом. — Фронт! — Потом се измаче, наби шајкачу на очи, десну ногу избаци, а руке затури на леђа.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Стаде јека, клепет и ломјава, стаде писка, капе попадаше, стотина их испод ногах оста; све се наби, да кркнут не може, као стока кад је звјерад гоне.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Вицер“ извади из џепа лулицу, не бјеше у чибуку педао па је наби и припали. Онај други не шће да пуши, но звјераше у женске.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије' дуката... Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити,
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А Љубецки већ на мети. Он с грацијом шапку Тури, На десно је наби уво, И потом се хитро жури, Да дотера скупо руво.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
поче с тутњем да трчи гола пољана, налетјеше затим шуштави кукурузи, а онда се неки пласт сијена залети право на њ и наби му се на главу. — Хвала ти, брате, што ме сакри! — дахну пољар гњурајући се све дубље у меко сијено.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Неје оно Мане; ја сам Мане, а оно је куче! Овој су мађије!... Куче куде је водило оро?“ па наби фес на очи и наже кроз свет да бежи. Али некако не може.