Ћипико, Иво - Пауци
Када се је по подне повратио, нађе дружину разиграну и омамљену цијелим вином, умором и топлим знојем. Навдар их нагањаше, а редивоја, млад и одабран, предњачи им; други за њим ваља да свој ред гоне.
Низ образе им цури зној, котрља се преда њих и топи жедну земљу. — Ала, моји, ко ће боље! — обиграваше око њих навдар замагљених очију. — Још мало, па ћемо се заложити. Упри! А дружина дере земљу.
—Напијмо се! — дода блаже, бришући зној са изрована лица. — На здили увик је први стари Анте! — пецну старца навдар. — Би сам никад и задњи, а први на радњи. Било, па прошло, — одговори мирно старац.
А знате зашто су га прозвали Рогом? — и надуши се обијесно смијати. — Лако је за њ! — јави се с посмјехом навдар. — Да би онако за те! —Је, труди горе од мене, и отац гладан му ка пашче, — одазва се Цирило.
Сви прснуше у обијестан смијех. Нико се смрче и не одговори. — Немојмо свирити! — опомену навдар. — Људи, напијте се, па мотику у шаке! —Оставите! — мумља још стари Анте. —Јадан нима зуб'! — пецну га Цирило.