Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
По детелишту су се пружале две сенке, примицале се једна другој, улазиле једна у другу и стално кретале од навиљка ка пластовима. Као танак лед пуцкарала је детелина. Сунце се спуштало у румене куле облака.
Тола да је опогани? Ни орах му из руке не би узела. Шта сам то хтела? Дође јој да закука из свег гласа. Трчала је од навиљка до пласта, набадала навиљке стида, њега, и бацала их на гомилу. Сунце се склонило иза рушевина кула и планина.