Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Врази моји проклети мене преварише, радост моју посљедњу навјек заточише. Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна
Гдје сут крјепки моји? Дух мој возмути еја. Утробу терзају, Серце преврати еја, Сама с’ угризају: Германи прелстиша, Навјек заточиша Посљедњују радост.