Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Јоште беше, брате, шеста чета, Ту предњачи војвода Милета, А за њиме Миленко је нагâ, Обојица кâ два брата драга.
“ Назад Гојко: „Ништа, већ овако!“ Па прикупи ђогину вођице, Па у турске скочи изелице, За њим нагâ војевода Влајко, Али неће Подгорица Рајко: Мимо себе чете пропушташе И на пусте Турке нагоњаше; Чете рабри, а мори
Зашто си ми немилосно Бела дана отворио И показâ још сувише Свако чудо и милину, Те с' отео тић лудани, Брзо нагâ у висину? Он не знаде од милине Куд ће пређе да се сретан вине, Небо зваше, земља не пушташе.