Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Поглед на прошлост срце ти пара, садашњост горком жучи душу потапа; а будућност?... Ах!... „Благо оном ко се чему нада“, али ја не смем на њу ни помислити.
Последња нада сироте удовице, та чађава колибица, срушила се... Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа —
шарени суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сахрањени... Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Наравоученије Кад видимо кога у нужди и невољи, ако можемо помозимо му; ако ли не можемо, кажимо му управ да се не нада; нити стојмо зановетајући и приговарајући му: „Да ниси то учинио, боље би било.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
МРКЛА ЈЕСЕН Не може да се дише од мрака. Нико се не нада ни шибици на истоку, а камоли звезди или зори. Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред отвореним
Зар ми у Бога верујемо мање него куварица у пијачну вагу? Зар је наша нада у Господа мања од наде рибара у црва? Колико вреди наша тврда вера? Литар уља? Кило соли? Товар дрва?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
, зла ћуд, наступ УЛЕМА, тур., муслиманска интелигенција УМУ(Ј)АСЕРИТИ, заробити, опседнути УПОВАНИЈЕ, Рус. слов., нада УСУЛИЛЕ, тур., мирно, пристојно, постојано ФЕНДРИК, нем., заставник ФЕРМАН, тур.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Да се барем човек, на прилику, нада, па хајде де, него тек бахне ти, што се тиче, неко из небуха!« И као за дивно чудо — поп Вујица некако увек затече
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Станко посрте и паде на десно колено... Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени се на месту... Наста тајац... Само се чуло како пуца суво рпање у чести...
Нешто зашушта иза њега... Тело му прожма језа... Заустави дах, напреже уво и — не чу ништа!... Погледа нада се... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронашао кривца, па
Затвори очи да ништа не би видео... И учини му се како приђе неко и наденесе се нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже...
То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева... Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!...
И сад знаш шта је... ето ти!... У Јелицу као да уђе неки бес... Она стеже обе шаке у песнице, диже руке нада се и рече оштро: — Ја нећу!... Крунија није веровала својим ушима. Није могућно да јој је кћи казала: нећу.
Наједаред пуче пиштољ. Он се трже. — Устај! — викао је Ногић. Он скочи и погледа нада се. — Шта је, што ме будиш? — Дева те тражи. — Шта ће? — Да ти нешто каже. — Јесте, ја те тражим.
Али му не бива друго! Он затресе главом и процеди кроз зубе: — Та... добро је... — Нада ли се гостима?... Спрема ли вечеру?... Младен махну руком. — Шта је?!... — Не питај! Све се очи окренуше на њ.
Суреп му изиде на сусрет. — Шта је? — Добро је. Тамо су код субаше. — Сви? — Сем Лазара. — А поп? — Он се нада. Припремио је све што треба. Суреп се окрену дружини и више шапатом рече: — Полази!
Кад се то сврши, Станко приђе Турчину и изврте га као какву кладу, исто онако као што је некад сањао. Онда се наже нада њ. — Је ли, Турчине, где ми је отац? Зашкрипа нешто у грудима Крушкиним. Он заусти да рекне, али не може.
Изнеше га напоље. Старац је лежао непомично. — Заврзан се наже нада њ. — Шта је? — упита Јовица. — Још дише... У тај мах Станко истрча из хана. — Где је, где је? — Ево га!
— Немојте ме мучити... Изгорех! Суреп ништа не одговори, али му више не даде. Заврзан погледа нада се: — Господе, да лепа дана!... Али, лов је још лепши.
Ти, Господе, упути мене да вршим правду твоју!... и опет погледа нада се. А звезде трепте мирно, лениво... Он осети нешто тешко на души.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен. Нема је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реку, цвет и камен. Ево једно гробље.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Рече: Да се осећа боље. Да му је Јоца рекао да то може бити још боље. Да је, напослетку, божја воља, али он се нада од бављења у „природи” код брата. А после, пошто више не може радити заната, да је наумио тражити службу.
— Па онда поче јецати. — А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао, него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!
у којем се његова мајка венчала, и опет, опет, и поврх свега: весело, благо и пуначко лице његове жене, и стидљива нада да ће бити отац... и... не, не може бити! Та, ако су и Турци, нису зверови!
Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига. Дани измичу. Мара је цар села. Свакоме су пуна уста. Нада да ће нам она бити кад-тад учитељ заносила нас је све. А она хода по пољу. Замишљена је — али јој је јасно лице.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Удесили они то све још раније. Па к’о бајаги сневала да се кугла, нада се гостима, и шта ти ту још нема! Та док је видим, знам је и шта мисли! Гледам је к’о да је од стакла...
У самоћи је могла мислити на кога је хтела, то јој нико није могао забранити! Како је мислила да је свака нада пропала, најрадије је мислила о својој смрти, и праштала је и оцу и матери, иако су они могли учинити да не дође до
— А како је, наопако, не би било?! Што кажу: човек док је жив, он полаже нешто на надежду, нада се! Ја сам се испочетка мало к’о и бој’о, јербо, знаш, како је!.. То могу теби да кажем. Крив сам.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
није прави господар; рад би Персу у своју кућу довести, са свим имањем и дететом, али старац је тврдоглав; но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да она све Љуби у руке преда.
— Дакле, знаш шта је у ствари? Мати каже да она пристаје, а нада се да ће и кћи пристати. Шта мислиш? — Само да је мало млађа. Но, већ кад је тако, да видимо шта ће бити.
Кочијаш уђе. Миливој, кад угледа кочијаша, убезекне се, не зна шта ће то да буде, али срце му је радосно, добру се нада. Кочијаш му преда писмо, па чека одговор.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се? — Јавио сам, потврди Јуришић и додаде: Ђорђе је остао у батерији здрав је.
То колено било је срце једне целине. То колено било је срце једне целине која се некад била распала, било је нада распалих делова који су хтели да буду једно. И то једно они су постали кроз највећу жртву онога колена.
А после — сунце, па чудни неки елан срца, па нада и блага лица око мене и тице и радост завлада безумна. Јест, заиста, јава је онда била рај, а сад, ево, ужаснији сан
Африка
За један сат почеће ноћ. Да смо пошли после четврт сата одмора, црнци би ишли радо, али нада да ће се вратити кући убила им је и последње сећање на оно за шта су се погодили.
У једном тренутку се будим са јасним осећањем да некаква огромна звер чучи нада мном и надноси ми се над лице. Само отворим очи, видим да ми некаква дугачка глава додирује образ и уво.
Једини сам ја лежао смешно насред пута, на постељи, са сточићем крај ње, као да је нека олуја однела целу собу нада мном. Пошто се извучем из ћебади, изненађено гледам вунени костим за купање који ми је преко одела.
Идем на поток који није далеко, перем се брижљиво. Уплашим масу црно–белих птица које продужавају да круже нада мном. Гледају љубопитљиво како се бријем.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Чему трошити речи о томе? Мутав мутавог најбоље разуме. Онај ко плаче, зна шта је суза горка. „Наднесе се нада мном, тако, да ми дахом својим пијаним напуни носину, ваљда да би нањушио, да ли сам заспао? Па леже понова, и захрка.
А пролазили су и кроз неке засеоке, где су пси лајали. Божич је причао Исаковичу, како се нада да ће га представити ђенералу Монтенуово, за кога се зна да ће бити царски комесар, идући пут, у Карловцима.
непосредна веза, између те, пролазне, слике људске делатности, у Рабу, и његовог живота, његових патњи, његових жеља и нада. Шта је имао да долази, и то види? Та веза била је сасвим нехотична.
Је ли видео капетан како кучићи луде и покушавају да своје узе прекину? Нико не воли да га везују. Она се, као мати, нада више од капетана, него од ћерке. Ћерке матери, све, не кажу.
Ни она, каже, тако матора, не може прећутати да никад у животу није видела лепшег, хрватског официра, удовца. Нада се да ће, у њеној кући, имати лепих снова, које ће моћи, сутра, да јој исприча.
Честњејши Исакович био је опет поражен, том разликом, која настаје између наших нада и онога што се у нашем животу збива. Зачуђен стварношћу, која бива сасвим друкчија, него што је наша воља жели да буде.
у образ, а изразио наду да ће њихово пријатељство, склопљено уз пут, бити више него епизода, у њиховом животу. Нада се посети капетановој, ускоро, у Вијени. Павле је при том ухватио поглед мајоров, зрикав, пун мржње.
Њено бледо и лепо лице остало је на растанку непомично. Праштала се наочиглед целог света, церемонијално. Она се нада, рече, да ће јој капетан, чим сврши своје чрезвичајне послове, доћи у посету. Да је неће заборавити! Лепо су путовали.
Вели, нека капетан дође сутра, прексутра. Он се нада да ће капетана амбасадору да представи. А нека сад мирно оде и прошета по Бечу! Нико га не сме ни прстом таћи.
Рече јој да јој је ћерчица поднадула и свакако болесна, али даће Бог па ће сви они изићи из тог лазарета. Нека се нада. Нека се стрпе до сутра, наксутра. Глас му је дрхтао као у неког женскара иако Исакович није био то.
омађијан пред том женом, са ћерчицом, која је пред њим стајала, а којој понови да ће изићи одатле, и да треба да се нада, и да ће то бити, сутра, прексутра. Она му онда добаци да не говори кано чоек безуман, него нека не махнита.
Да јој је он сад у животу једина утеха. И нада! Свет љубавника – љубавници у загрљају – тако су чудновати, да се у том свету, баш за време загрљаја, свашта може
Теодосије - ЖИТИЈА
Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо.
Њега као младоумна саветом змије и женом преваривши, и слагавши га да се нада да ће бити Бог, одмах учини да буде изгнан, бедник, од дрвета живота и од раја ујеДно, И од Бога због зла.
И сви нашавши се у невољи од, страха умираху. Јер ова нада на спасење остави их. и нека нико не помисли да је случајно и без Божје љубави оваква скрб близу смрти наишла на
Али Бог чудеса и нада безнадежним, као што негда Мојцијy пече: „Што вапијеш к мени? Пружи на море руку своју!“ — мислим да је и овоме тако у
И жеља његова у Богу испуни се, и нада његова није била празна. Јер дошавши до светих и до светих места, поклони се, и виде строге и изванредне монахе у телу
Око поноћи нека светла прилика, обучена у светле свештене одежде са жезлом, дошавши нада ме заспала и гурајући ме, рече: „Зар на моме гробу спаваш? Устани и брзо сиђи!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
„Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски чове
Људи су прожети скрушеношћу и потчињеношћу, која се свему од вере нада и све од вере ишчекује, и отуда слаба воља и иницијатива и оскудица смелог и јасног погледа на ствари и прилике.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ми их у нигдину своју бежи Бежи чудо од чуда Где су ти очи И овамо је чудо 10 Црн ти језик црно подне црна нада.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Од Пере, вели, никад неће бити добар трговац; он је коњушар, карташ. Сва му је нада у Шамики, али Шамика неће бити трговац, а ко ће остати у кући, у дућану, као слеме?
Избира, неће да се уда. А Пера је беда; дао му отац једну кућу и нешто новаца, он хоће да ради на своју руку. Сва је нада још у Шамики. Шамика је већ правник у Кашови. Није шала, богатог оца син па јуриста, куд ћеш лепшег живота!
Велики удар; ни сва нада према Шамики није могла бољу уталожити. Док је Шамика пред њеним очима, одвуче се од црних мисли, у том магновању
Црњански, Милош - Сеобе 1
Тврдоглаво пожутео и позеленео од беса и очајања, хтео је да се нада и онда када је већ и сам видео да је све свршено.
Сам, у колима, возећи се кроз ноћ пољаном, Аранђел Исакович се остави свих тих нада и врати самом себи, осетивши да је уопште требало ћутати.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
221) г) Младост — Младост је лудост. (Вук, бр. 3044) — Младост плахост. (У Дубровнику) (Вук, бр. 3045) — Млад се нада напредку. (Вук, бр. 3046) д) Старост — Младост лудост, старост жалост. (ЛМС, 1861, књ. 103, бр.
⁵⁰ Марко је страх и трепет за Турке и уопште за све насилнике, он је нада и узданица свих немоћних, обесправљених и понижених.
102—117. ²⁰ Уп. Речник књижевних термина, Нолит, Београд 1986, с. 882; Пешић, Радмила и Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Вук Караџић, Београд 1984, с. 276. ²¹ Уп. Продановић, Ј.
Милошевић, М., „Народне празноверице у Копаоничким селима у Ибру“, ГЕМ, 11, Београд 1936. Милошевић, Нада, „Структура предања и приповедања о прорицању судбине при рођењу“, Работата на 13 конгрес на сојузот на фолклористите
Пешић, Радмила и Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Вук Караџић, Београд 1984. Пирх, О. Д., Путовање по Србији у години 1829.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из Цариграда, којима се мајка и данас нада, за гробља оних које су цареви у незнане земље слали да гину, за војничка гробља у час вечерњи, за њихову подземну и
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се
ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо
ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази. Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје.
Ако та нада изневери, ако се та нада не врати, њене дугове не признајемо за своје. У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје
Као да је из њих одједанпут истекла сва енергија. Сада је схватила зашто. Не, није то била нада да ће се извући, да ће у последњем часу стићи помиловање — за тако нешто није било никаквих изгледа.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Али младост хоће своје право на живот и на срећу: потиснута нада појави се и оснажи се брзо, те Јанко поче назирати себе у будућности као вриједна, корисна служитеља владичина, као
у зиду бјеше издубљена оџаклија, у којој гораше велика ватра; у нуглу бјеше повелик орман, пун књига; на стијени, нада столом, вишаше уоквирена Орфелинова „Генералнаја карта Всеросијској империји, Германији, Холандији итд.
Донио их нарочит човјек из града, а дошле су на име Жутковића, како углависмо. Јадан Јанко. Он се занаго већ и не нада одговору, те једва чекам да наиђе Бајица поштоноша.“ Јанко устане и запита: — А кад наилази Бајица? — Ако већ није.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
) Ево, млад момак с венчањем стоји у кући. (Разгледа друге карте.) Цела истина! Ала је овај други смртан; но јошт се нада. (Прстима куца карте по реду.) Венчање зацело; - мала забава. Девојки велика радост, и новци у кући. МАТИ: То је.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Али данас, у дане среће, док тихо вече милује уснуле врбе, сети се њихових поклича, њихових нада и жеља, победа и успеха, јер су те они, Републико, створили и својом крвљу натопили.. ...
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»Ускрсла Србија, у којој влада питоми дух и чила мишица«, сва је нада српскохрватског народа. И у свима својим познијим списима он ће величати »славно побуњену Србију«, »слободну Србију«.
И нада свим мађарским песницима заволео је Петефија, који је све имао што је било потребно да загреје душу једног младог човек
дао је ново, јаче, револуционарно осећање љубави према својој земљи и народу, и ретко када су национални гнев и нада имали тако јаке акценте. Његовој поезији смета извесна тврдоћа стиха и несигурност у језику.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Скочи горе, одо на прозоре: Ведро небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија река, тија и долина, Тио свуда,
Ведро небо онде нада мноме, Брдо травно овде пода мноме, Околине око мене миле, Да ништа се несте промениле! Ја ту стојим, око душе
теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се вода нада мноме склопи, Ој Дунаво, ти ме не утопи, Ти ме диже, привати обала, Зато теби до небеса фала, Реко онда па ћу и
муке грђе, Све их Србаљ опасује тврђе, Удара им са стране свакоје, Понајљуће где је Радивоје, Ту је покољ, ту без нада мука, Дршће Турком и срце и рука, Сваки види е све већ пропаде, Ма се бију — ал' заш не и Раде?
Злаћано сунашце гле већ плану, Бели данак земљици ограну — Срце моје, ти се без покоја. ВИИ Нада мноме лисни дрва своди, дугачко им се већ отеже сена; Надо моја, ваљда ниси пена, Која чезне, теке што се роди.
Ти у гробу лежиш онде тавном, Украшај је покривало травно, Нада травом један крстић мали, Друго ништа, да те свету фали. Сама нарав нема ништа туда, Да се око задржи од чуда.
Та синоћ се теби млада Баш зацело нада! Сунце зађе, паде тама, Аја оста сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно!
55. Небу брзо ја погледа горе, Куда је рука показала миле, Нада мном не беше сјајно море, Не звезда ноћи, нити гудбе силе, Да крене њи и снег и младе зоре, Да спрати мени опет
За часак који, тако сваки с' нада — Па дегод глава указаће с' млада: Сад, сад ће бити — млоги проговара, Но прозор клети нигде с' не отвара.
Још беше туде збора свакојака Од брза праа и танки пушака, И од ђулета, топа, лубарада, Ма слаба у све канда беше нада, Јер увек ту по разговору дугом, Разиђоше се са чемерном тугом.
ње нестаде, Нешто с' бели, сад престаде, Бели с' опет, али саде Би ањина и нестаде, И венчића неколика Вијући се нада њоме, Као урес, као дика На венчању јађаноме. Но и они с' већ згубише, Кô да и то би сувише.
Без попа је, без опела Он са света очо бела; Само једна што проплака Нада њиме стара бака, Зваше Бога од жалости, Да му грдне греје прости.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: — Умукни, ти доље, кењац један.
— Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата! — гунђа придошлица и још с друма заслађено
— Како је то добро што је човјек бар једном имао четрнаест година и што му се оне, кад се томе и не нада, понекад врате као смијешна и закашњела дјечја бољка од које га подузме грозница, која и није баш тако безопасна.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: «Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечна му памет.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис памтивека. Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?
наданим спасом, под стопом њеном снези се топе, јер над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци,
самостана, у студени снежној зимнога дана, непрестано чека бегунац лепи, надом се греје, вером се крепи, греје је нада од главе до стопе, под стопом се њеном снегови топе.
ИВ У тамници је сужањ, окован, у тамници је глава народа, у тамници је снага народа, у тамници је нада народа, у тамници му судац богодан, у тамници је Самсон, окован. Па све због једне жене! Жене зар?
Па све због једне жене! Жене зар? — У тамници јунака свију цар, и глава, снага, нада рода свог и божји народ и у њему бог. У тамници?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Свиња се уплаши па рукне и скочи те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку, а међед помисли да је она већ свињу удавила, па иде сад на
Свиња се уплаши па рукне и скочи те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку, а међед помисли да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страха падне с крушке на земљу, те
Лалић, Иван В. - ПИСМО
ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као правди нада, Опрости мојој кости, мојој злости, Али учини чудо. Овде. Сада. (18.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Изненада примећујем да је бакута заспала у столици. Увек јој се прикњава кад се човек томе најмање нада. Једанпут смо је тако пробудили усред собе која је била пуна гостију као око.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Са зреника сјакти кост. Прелазећи сунчев мост у Зарожје стиже гост. У свануће пукне глас као нада, као спас. Тророг ветар дигне пласт. Звизне бич му црвенкаст. Висибабу, зденац, лес обузео чудан стрес.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зашто је тужан самотни дека? Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`? Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац
Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг; нада се мачку, славноме ловцу, рибару смјелом и морепловцу, бјеше му вјеран друг.
Капетан Мачак на барци лакој за рибу пита у земљи свакој, вјечно га нада кријепи. Гдје год стиго, неко би рекȏ: „Рибица добра живи далеко, напријед, морнару лијепи!
Од тога дана, за Мачком другом, плакао старац дуго и дуго ... Па ипак, нада трајно се гаји: из куле старе свјетиљка се сјаји, док тама свуда влада.
А тик уз окно рибар се свио, угасла ока, обневидио ... Вјечно се Мачку нада ... ШУМСКЕ БАЈКЕ ЈЕЖЕВА КУЋА СЛАВНИ ЛОВАЦ По шуми, широм, без стазе, пута, Јежурка
млина, дотле, кроз густу траву, пријашко неки, орошен сав, тихо се шуља, подигну уво, па истом лане опрезно: „Ав! Нада ми блиста, весели трачак, баш ће ми данас платити мачак!
“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам грије нада. Пролеће никад умрети неће, опет ће доћи сунце и цвеће.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Свуда пустош и досада Царује и влада, Нити срце штогод жели, Нит' се чему нада. Расејано поглед блуди, Тромо иду часи. Из даљине звоно гуди, Разлежу се гласи — Одјекују на далеко...
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
(Шапатом: граматик) идем по воду. Дуге сам ноћне часове читао крај жишка. Ведро спуштам у рујну реку. Нада мном стражар мотри да л ће промаћи виле. На градски је улаз стао ветар са свитком вести за овај дан.
Ртња, Озрена и Западног Венца остаје голи гребен ноћ без петла лелек који се сам себи смеје и језик мучен у њему нада: неће морати да говори све испочетка.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ТАНАСИЈЕ: Друго је Агатон, а друго ја. СИМКА: Гле, молим те! ТАНАСИЈЕ: Мени је то наследство била једина нада. О тој карти ми је висила сва судбина! ТРИФУН: Не треба никад све на једну карту сецовати.
АГАТОН: Нисам се ни ја мислио женити, али знате како је. Иде човек равним путем, иде, иде, иде, па кад се најмање нада, нагази на камен и спотакне се. Тако сам се и ја, видите, спотакао о ову моју Симку.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Аустријанци после пораза на Церу беже главном снагом ка Дрини. Овде су само њихова доста јака заштитна одељења. Он се нада да ћемо сада и ми ступити у борбу да бисмо их протерали.
и многи ће од њих изгинути сада одмах, ето ту испред села. Али сваки замишља... нада се, а верује да постоји Бог, и многи се крсте. — Одмах испред села развијте се у стрељачки строј!
Али свима пред очима лебди она опуштена глава и све их храбри нада да ће сваки пре убити свога противника и тиме спасти себе. Први напад је одбијен.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
»Шта ми се он ту љути... као да има какво право нада мном. Баш ћу за инат да га једим, још више ћу да се смејем са писарем, нек пуца од једа«.
И боље!... Слатко је надање живу човеку, нада му је драгоцено благо... — Мајчице, како ти се чини... је ли добро сад? прилази она матери и грли је нежно.
Па ипак се свакога часа нада добру, нада се да ће се то све окренути на боље, да ће све ићи старим путем. Зато не оде родитељима, и ако се спремала
Па ипак се свакога часа нада добру, нада се да ће се то све окренути на боље, да ће све ићи старим путем. Зато не оде родитељима, и ако се спремала досад.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Нада Милошевић-Ђорђевић ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Нада Милошевић - Ђорђевић ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ Садржај МИТОЛОШКЕ И ХРИШЋАНСКЕ ПЕСМЕ 2 1. 3 2. 5 3. 6 4. 7 5. 8 6.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: ...путујуће позориште Шòпаловић! ЈЕЛИСАВЕТА: Несрећну и чедну Амалију игра млада и лепа глумица, нада српског театра — госпођица Софија Суботић!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст? И масна ко месарска врата?
се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова млечних једна кап у јесен да кане. Нада мном ће у лишћу свелом уди твоји засијати, мртви, мраморни, вечни.
Душан је био питомац чувене Николајевске академије, у Петрограду, и умро је тамо, маја 17, године 1892. Нада Паје Путника није се испунила. Мој отац Тома, прекинуо је ту галерију попова и официра.
Решен сам да идем у Париз и одлазим. Ја сам се надао да у Паризу останем неколико година. Ни та ми се нада није испунила. Овај епилог био је написан, и штампан, као и пролог, у Лирици Итаке.
што јој је кула виша за једанаест метара од кула париског Нотрдама, а стара шест стотина година, љуљала се једнако нада мном, десно‑лево, када сам обилазио уличне фењере да је гледам. Очи се уморе од мрака, висина и врхова, и трепере.
кад је проклетство наше крв и никад није још помого бог, ни плач, ни част, ни јунаштво, ни вера, помаже вечна нада рода мог и против брата и против звера. Нада у мајку, освету и крв.
није још помого бог, ни плач, ни част, ни јунаштво, ни вера, помаже вечна нада рода мог и против брата и против звера. Нада у мајку, освету и крв.
“ А вичу и руско „ничево“ – и шпанско „нада“. Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну, са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Професор метну руку на чело, а Пери поче да свањује, појави се нада, он се сав претвори у пажњу. »Сад ће сигурно о Византији«, — поче да мисли; — »тако и бива кад се сни...
Преда мном беху, у место познатих ми паланачких кућица, читаве громаде горостасних дворова и палата. Нада мном се чујаше непрестано неко пиштање, налик на писак локомотиве. Дигох главу и још више се пренеразих.
ехе!... да ме водите. Најпре се зачудих овом позиву и реших се да одбијем, али ми одједном севну у глави некаква нада... Обртох се око себе, мислим како ћу пешке уз њега, а он већ изјаха на вратнице.
Садањи капетан ожењен је, а и у годинама је, па се и он нада да ће и њему скоро зазвонити оно радосно »по милости Божијој и вољи народа..... за начелника округа.....
за начелника округа.....« а у таком случају Каја се нада да ће на његово место доћи неки млад, неожењен правник, и онда већ сигурно је као два и два четири, да би она одмах
доћи неки млад, неожењен правник, и онда већ сигурно је као два и два четири, да би она одмах постала капетаница. Нада се девојка, па шта ћете јој, а нада је главна врлина хришћанска и сваки хришћанин треба да живи у нади, па зашто се не
Нада се девојка, па шта ћете јој, а нада је главна врлина хришћанска и сваки хришћанин треба да живи у нади, па зашто се не би и она — као добра хришћанка —
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао амо, и задржао се овде више времена, а да се
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ко нас, ко просо, у простору просу?” Понекад, кад ветар свој вечни припев загуди, Луда ми нада за трен испуни груди; Помислим: можда он срећне проводи дневи У подрумима, уз топле, кућне цеви, Можда је, нашавши
То и није град, већ нешто мимо, пре града, Нешто по страни, одувек, од некада. Изгореле су све жудње, пресахла нада, кајање, А остало је прочишћено трајање.
У том је раздобљу мог, и заједничког живота, Београд био град свих градова, свих могућности и свих нада. „Трамваји”, које ћу срочити четири-пет година касније, могу се узети као апотеоза што ју је једно усхићено сељачко
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Постоји, међутим, нада да ће ускоро успети да се спусте и до те дубине на месту испод кога се налази то плодиште. Брод на површини океана,
Паљење се врши помоћу једног малог инструмента у облику сатног механизма, али се проналазач нада да ће ускоро успети да апарат тако усаврши, да ће се справа за осветљење окидати путем радиа, и то у жељеном тренутку.
Постоји оправдана нада да ће на тај начин дубинско фотографисање дати драгоцене податке за расветљење мистерија завршне фазе живота јегуље.
па дакле и тежина цеви, и то не сразмерно дубини, већ много јаче због све већег притиска што има да одржи, то је слаба нада да ће апарат моћи продрети у дубине плодишта јегуље, где би, кад би могао у њих сићи, несумњиво довео до брзог решења
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Јер ту је спас, и утеха, и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек
другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек млада Природа, тај спас, и утеха, и нада. Сад знаш.
Вранче, ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо. Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си слатке снове снив̓о.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови.
Вражја сила одсвуд оклопила. Да је игђе брата у свијету да пожали, кâ да би помогâ. Помрчина нада мном царује, мјесец ми је сунце заступио. Ух, што мислим, куд сам запливао?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
А сутра, после венчања, све престаје. Више нема коме ни да се нада, ни о коме да мисли, још мање да сања. Све што је душа волела, за чим је жеднела, иако не на јави оно бар у потаји
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
један Чежње наших снова и минуле бољке; Он је скрив’о благо успомена чедних, Нежност жутих ружа и кринова смерних. Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних.
судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина сферних, Лебдети и тада сетан осмех једних Очију
Ти си ми дошла са тих страна, На престо моје маште села У помпи нада и ђердана И плавог цвећа с бледа чела. И отад владаш ти, без брáна, Пространим царством снова моји’, Сказаљка
БЕЗ МОТИВА О, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном,
АЛИЛУЈА Били смо деца, и на трошној клупи, У старој порти, испод кестенова, Побожно, када Мај и нада пупи, Слушасмо тихо, на помолу снова, С невиним хором скривених славуја, Мутну и тужну песму: Алилуја!
И видећеш да се бујне, преке, Таласају наше моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише... Наше душе наши су пејзажи.
на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под зрацима среће и окриљем нада: Да уздахе наше саслушава неко!
ћутке, мрачне као смртни греси, Црне су сени пратиле ме тако, Брзо и страсно по глувој самоћи; А сетно небо нека нада реси: Пре зоре треба стићи жељеној мети, Пре него новог дана дође варка И живот што ће себи нас узети.
Пролеће, пуно боја, пуно сјаја, Осмејака, нада, чезнућа и снóва, Дошло за добом сплина, уздисаја, С тицама, преко мора и брегóва.
Варљиви свет старих илузија плави Стару башту нада што давно не листа; Крупно сунце сија у пролећној слави, У светлости што је, као некад, чиста.
Банални живот овде деформис’о је рêдом Принципе мисли мојих, циљеве мојих нада, Покрио свет идеја завесом једном бледом, Створио циркус жеља, прохтева, који влада Укусом духа што је пао под
То је силазак земљи где многа крв ми лопи, Безброј идеја, нада, нежности где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи И тупи ритам смрти — заборав њен што свежи Уморну
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Јанко мој! шта је? што ти је чоче!“ запита сердар, сасвијем другим гласом, нагнувши се нада њ. Свијећа плану. „Није ништа, мало ослабих!“ одговори он, малко се насмијавши и тражећи очима. „А тражиш онога?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Куд ходио, срећан био! Лијепи глас по свему свијету носио, како што носи пчела по меденом цвијету! Нада те се не нашло јунака! Ни за камен се залуду не дохватио! Од неба му росјело, те му добро и лијепо родило!
Тако не имао среће као црни паук у гори! Тако пепео не сијао мјесто сјемена другога! Тако се небо нада ме не пролило! Тако се не вукао потрбушице као змија љутица! Тако се не згрчио као кљувко у решето!
— У рђаву читлуку вазда рђава година. — Злим зло, без зла још горе. — Тко се туђем злу весели, нека се своме нада. — Све што је зло — у невреме дође. — Зло се лако не заборавља. — Учини рђи добро, да ти чини зло.
— Себи помоћ крати, тко је другом нијече. — Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати. — Тко зло чини, добру се не нада. — Тко зло чини, горему се нада. — Враг и сам себе није добро учинио. — Не бој се оног ком ниси добро учинио.
— Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати. — Тко зло чини, добру се не нада. — Тко зло чини, горему се нада. — Враг и сам себе није добро учинио. — Не бој се оног ком ниси добро учинио.
— Где је танко ту се и кида. — Крпеж је сиротињска мајка. — Даровна рука сиротињска мајка. — Нада држи и цара и сиромашка. — Због сирота сунце греје. — Не стани сироти на скут, нећеш себи на срећу.
— Ко доброту сеје, љубав жање. О ЖЕЉИ — Што око не види, срце не зажели. — Шта ко жели томе се и нада. — Није што је, нег’ што би се хтјело. — Какву ко питу жели јести, онакве и јуфке развија.
— Приповиједа се да у мору има некаква тица, која на ружну времену пјева (јер се нада лијепу), а на лијепу плаче (јер се боји зла). Ја сам лањски и ономлањски!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Свиња се уплаши, па рукне и скочи, те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на
Свиња се уплаши, па рукне и скочи, те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страа падне с крушке на земљу, те
Свиња се уплаши па рукне и скочи те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли да је она већ свињу | удавила, па иде сад на
Свиња се уплаши па рукне и скочи те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли да је она већ свињу | удавила, па иде сад на њега, па од страха падне с крушке на земљу, те
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
И ово је победа која побеђује сав свет:“ (И Јн. 4, 18-21; 5, 1-4) вера, нада, кротост, трпљење, пост, мољење топло са сузама, а најпре над свим овим анђеоска лепота, смерноумно послушање и љубав,
сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима велику смерност и љубав имајући, безнадежним нада, убогим заступник, ништим хранитељ, наге у дом свој уводећи одеваше их, сироте нахрани удовице оправда, слепим, и
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Неки репати ветар ујахо у мене ко с лучем у сламу! За мном пустош, преда мном пустиња! Што ми је било нада, сад ми је чемер! Шта да радим с временом које ми остаје?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут!
Ствар је била заисто разумно измишљена. Но, као да је нада мном некаква судбина била која је свим његовим измишљенијам сметала, а мени у оном свем што накањујем помагала.
Задуго ме је загрљена држала и нада мном плакала. Сутрадан, видећи да нећу нипошто више да закашњавам, метнула ми је у торбу неколико танка беза за пар
наветовати — плести замке навлаш — намерно наводњеније — наводњавање, поплава награжденије — награда надежда — нада надејем — онај који се нечему нада надлежи — треба назнаменованије —— назначавање, намена најпаче — нарочито
— намерно наводњеније — наводњавање, поплава награжденије — награда надежда — нада надејем — онај који се нечему нада надлежи — треба назнаменованије —— назначавање, намена најпаче — нарочито најревнивији — најмарљивији наказаније
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
После је болесничким ходом изнео нараслу главу напоље, у мрак. Ход му је и дотурио до свести: опет је побеђен. А она нада с којом је после два покушаја трећи пут одлучно дрмнуо браву на очевим вратима, та снага се сва претопила у страх.
у топлој постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и једна недоумица: можда ће се Бог смиловати њему.
Птица пева из њега јер се кроз грање отвара небо, по нека звезда, а висина бескрајна, као његова нада чиста и поуздана; слуге гоне велика крда свиња и џелепе говеда, по свим путевима његово путује, свим скелама његово се
Смирује се: прилази му умор. Пријатан му је. Сујеверно гони из свести све што је пријатност и нада. Бог њега никад није волео. И то је грех. Опет му се помоли у себи. Чује се закивање дасака.
И он је готов, мисли Андра, а једна нада и радост због ње израњају на усне, дуге и танке, и затежу их у осмех. Овако клонулог само га је једанпут видео иако се
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Увек се нада да ће га срести, али се то не догађа: у различите сате стичу се на углу Змај– Јовине и Јованове. Као и за живота,
Змај од Ноћаја, у ствари, нема појма куд су измакле те деценије, врти чибукчицу и нада се да су житељи ове улице, који су морали да чују за Змаја од Ноћаја, ипак чули нешто и о Стојану Чупићу.
Стојан се ипак надао. Војвода који се нада није била само улога коју је за себе одабрао, у тај час, иако је била и улога.
спушта низ падину према Чукур-чесми, Добрача посматра небо у којем почиње да трепери прамење расветљених празнина и нада се да ће ту, код чесме, затећи Кона. Зашто баш њега?
Светлости су биле отворене и Анастасијевић је одједном осетио да га можда баш овде чека искуство којем се нада. Испуњен немиром као унутарњом дрхтавом кошуљицом, гледао је, под великим небом, тај град.
Тако је трајао тај мукли сукоб а људи блиски Господар-Јеврему понекад су имали утисак како се он нада да ће це Анастасијевић, још млад а луд од смелости, ипак изгубити на неком од многих својих путовања. Међутим, није.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Где си, данче мио? Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно!
“ Ј. Јовановић 3мај XXВИИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо.
“ Ј. Јовановић 3мај XXВИИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!
Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.
“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?.
моја срећа, Љубав моја опевана; У њојзи је одзив раја На усклике жића млада, Са највишег негда виса, Са врхунца мојих нада. Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана!
гроба - Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице стара нада, Ново цвеће стабла стара; Душе чисте, срца млада, Наследници света жара; Ту се слег'о живот млади Да се с гробом
На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен. Нéма је нада мном ширина небеска, Мрак засипа шуму, реке, цвет, и камен. Ено једно гробље.
Ја замишљам сада: К'о јелова шума нада мном се нише, Шуми песма горска, а кроз лишће пада Зрак румен и златан од сунчане кише, И над травом лебди...
На мом крилу започета Тужна песма стоји; С белог листа гледају ме Црни јади моји. Нада мном се ветрић наг'о, Па у строфу вири - „Веселије!“ шапну, - духну Па листак отпири... М.
Вранче! ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо; Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.
Ја не заплаках над прошлошћу чедном Врело је суза пресахло у мени; Пред будућношћу тамном, недогледном, Усташе сени нада потревени'!... -------------------- Ветар ме хладни до костију проби На топлом сунцу ведрог летњег дана. ...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„А када ће се вратити?“ „То нико не зна, па ни сам Платон. Опраштајући се са својим ученицима, рече им да се нада да ће за годину две опет доћи кући“. „За годину две...„, рече размишљајући Аристотелес. „То ми није криво.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт... оно је туђа смрт... Не туђа, оно је моја сопствена смрт, и крај мојих нада и планова и комбинација. И зашто бих ја сад натраг у земљу?...
знак који ми сад говори о изгледу на повратак у земљу непријатан ми је, и на радост ових око мене, коју изазива њихова нада на скоро виђење са својима, гледам ја сад са извесне злобне стране...
да је све у болу што је човек саздан да наслућује љубав, коју живот не пружа; што човек верује у ту љубав, што се у њу нада, што је назире некако а не може да је дохвати, да је живи.
А плашљива, нејасна, нека мрцварена нада синула би да још брже умре и тако све до пред вече кад је журно ушао онај исти дебели цивилни полицајац, позвао га да
јасно осећао како струји, како се провлачи, како кроз земљу, кроз траву, кроз тамњан, продире до мене, па се упија и нада мном влада, она снажна, тајанствена и неодољива мисао његовог мртвог мозга.
Боже, зар је то, дакле то је витло? На мене више нису обраћали пажње. А око мене било је пуно цвећа и нада мном су певале тице.
Малаксао уместо срећан, он се уплаши уместо да се нада. И с немирним, збуњеним очима, осушених уста, он одговори брзо, расејано: — Да, врло лепо, имаш право, врло је лепо.
ево, и то ћу ти признати, а то осетих овога часа: главну снагу да ти пишем даје ми, поред све моје одлучности, нека нада, да ипак ни овога пута нећу приступити делу за које се спремам баш зато што ти пишем.
да нисам онде где је моје право место, да све више постајем растројен, побркан и збуњен и да ми остаје још једина нада: да се оженим што је могуће пре и живим, после тога, по својој вољи. Само што ово последње није нимало лако било.
помислих: да би се на том балу могао упознати са женом чије су очи чудном снагом задржавале даље рушење мојих нада.
мртве тишине, једне од најсвечанијих ноћи коју је љубав могла да доживи, задрхташе наједанпут па се као неки таласи нада мном пронесоше гласови са неколико оближњих џамија, осветљених малим, правилно поређаним лампионима, окружених црним
Прегледали су му доктори жену, па су казали најгоре од свега: да је операција једини спас, све што остаје, последња нада.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли кроз празне звонке ходнике и угурали у лифт. Нада мном су дрхтале челичне жице док је стаклена кутија с мојим тијелом клизила навише уз танану зуку.
Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!“, сав бих се изнутра озарио од задовољства, попут
Гледао сам одоздо њене јасне и смирене очи наднесене нада мном. Поврх њене главе испреплетало се мрко грање ловора са свијетлијим грањем олеандра у цвату на позадини
Ђордано Бруно, најстарији од мушке дјеце, у кога је Егидио полагао много нада (а мислим да су у његовом протестном имену имали неког удјела и брадати либерали из дједове благоваонице), израстао
И већ се губи нада. Али онда се појави тачкица свијетла: трапамо, басамо, за њом, не марећи што обијамо стопала и што ударамо челом, о
Човјек је, прије свега другога, и нада све друго, биједник! — помислио бих у тим часовима; сваки човјек безизузетно, па и они најгори и најтврђи.
Али нека се у својим односима с њом даље од тога никако не упушта! У своме властитом интересу! А чему да се нада од будућности? Неком бољитку? Можда?
(Тек сам касније спознао да се то што лежи у оном ипак зове нада, „слијепа нада“, човјекова моћ илузије, или напросто: човјек.
(Тек сам касније спознао да се то што лежи у оном ипак зове нада, „слијепа нада“, човјекова моћ илузије, или напросто: човјек.
То је јасно! — Тиме је хипотеза о самоубиству опет потиснута у други план. За часак је заљескала нада да ће у једном анонимном лешу бити идентифициран нестали.
Стајао сам иза врата и суспрезао дах. Лизнула је нада у неочекиван, невјероватан, готово немогућ посјет. Глас је промакао даље.
Сад не промичу више дани него седмице. А још нешто касније, мјесеци. Болесник се нада да ти мјесеци протјечу у прилог оздрављењу, не у прилог болести. И у тој неизвјесности иде се према неком исходу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега...
Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи. Лекар се нада да ће преболети. Капетана очекиваху други неповољни гласови.
али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала, Где си заносно гледала снове што их нада плела, Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала, Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.
Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина звоне Самрт, која се неумитно креће На моју љубав, на све жеље
само плени Где станује љубав, где је радост млада, Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени, Као престо снова, као живот нада.
Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене.
Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А чобанче вода носи без таласа. Од искони, од векова се постоји.
Пред тобом у тами будућност се вила, Нејасна и мутна као нада људи, Али смрт у себи и она је крила, Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.
УМРЛИ ДАНИ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада; Још једном само, о, да ми је ићи Простором снова под видиком јадâ.
из снова, Мелодије и звукова Оживеше земље, мора, Цвет непознат белих гора, Ново небо, страни врти, Стара љубав, млада нада, Коло мисли, игра јадâ, Замисао глуве смрти. Свирала је.
Мада срећа нема своје лице, Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе, Прави простор тек у њему влада.
ПЛАВЕ МИСЛИ О што си, зашто занела се тако? Зар не чу ветар да о прозор бије, С њим моја слутња, моја чежња, нада, Страх у даљини? Знадох да си млада, И тако лепа. О зашто је, рако, Ти бар не виде да за тебе није?
УТЕХА Мисао се губи, нестаје и тоне У долини плача, где се нада купа, Где страдања живе, где се сузе роне И где точак патњи клопара и лупа.
К'о дуга небом после многе кише, И моја нада појави се тада Над љубављу ми, и лагано брише Дубоки очај и трагове јада.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Био је изненађен и веровао је да се догодило чудо. Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух св. Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је св.
рефрен, мада тешка срца, и ја прихватио: ”Ох како би тешко било остављати обрсие родне земље Када не би живела нада да ћемо их ускоро поново угледати, Збогом, збогом, док се не видимо поново.
Из тих извора доћи ће снага и нада за већа достигнућа.” Делимичан одговор Тиндала на ове изјаве био је следећи: Велика би била ствар за ову земљу
Када чујемо реч индуктивност, прва ствар која нам нада на памет је калем са гвозденим језгром намотан жицом. Према томе, ако индуктивност повећава ефикасност преноса
Та нада крила се у мом срцу када сам се искрцао у Касл Гардену. Данас ми је наука одговорила да звезде долазе к мени.
Ћипико, Иво - Приповетке
Унеке замукне. Пароброд се полако обртао, рекао би опет ће да пристане. Тај закретај теши је, — још се нада. Упрла је у њ очима, као да ће га опчинити. Напослетку машина жешће заклопота и с њим на пучину заокрену. Загази нагло.
Али једнога дана нада да ће видјети своју кућу сине им у души као нигда досле. Узеше их по други пут на испит, а овога пута учини им се да
ишчекују зору и, тек што се пробуде, гледају у зраку свјетлости што одозго с прозора долази и дан им навијешта. Нада им се непрекидно јавља, а живот и младост не могу да се одрекну свјетлости и простора.
Но он се не сврће. А девојка сама стоји код прозора и гледа кроза њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује жива чежња за засјенутим градом. Само да јој се повратити откуда је дошла.
А он се нада њ наднио, као да разумије вјечити шум и као да је одувијеке ту, на тој хриди. И не мисли већ ни на село ни на себе.
Надвисише бакру за пуру и надвирују се нада њу и слушају како у њој вари и из ње врца. Али, кад је требало замешати пуру мешачем, осетише и деца и Илија да нема
Како се нови храм диже, онако Илијин живот опада. Лекар се не нада бољему, прегорео га, па му мајци поручише да му се нађе у љутој невољи.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Писано је, по свему судећи, да би се дала нада и пружила утеха немилосрдно прогањаним и злостављаним хришћанима у време Неронове и Домицијанове владавине, што значи
час, или час астралне екстазе, може се узети као завршетак једне песничке визије: Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што се збивало, То густозрачна река неумитно отиче бескрају [...].
јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје засторе; Само нада мном она дубока заносна линија, И сенка линије пода мном још заноснија [...].
собом имамо помно сачињен, чини се савршен језички вез, у коме се мање образлаже, а углавном се обликује уверење и нада да се управо у поетскоме творењу – насупрот свим рушилачким силама које свако време носи – може и мора да постигне
полетних и у полету своме ипак суспрегнутих исказа из старих и најстаријих наших текстова; из њих говори и страх и нада човекова, али у личноме животном дрхату који су речи понеле резонира цело једно културноисторијско искуство (оно се и
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
девојачким бујним чулним нагонима; затим од дубоких жеља претканих у сновне слике, и ноћне и дневне; па од мутних нада, којима је час давала маха, час их потискивала, све у преплету са својом гордом, хаџијском самосвешћу; најзад и од оне
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу у
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада. С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући.
И галеби хрле гнезду још за вида — Гнезда су им у пукоту стена, хрида. Тихо плови бродић мали по пучини И нада се ведрој ноћи, месечини. И бродари сећају се дома свога И у њему рода свога миленога.
Страх им шапће шта те жртве вреде. Данас врве, венце ти носећи, И најмањи ка’но и највећи Из низина (где се само нада) И с висина (где се само влада), Многи верно, Неки лицемерно, Многим’ хора, Некима се мора.
Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива. Оживела, васкрснула Српска слога лепа Омладина... нада наша... Она се не цепа. Оживело младих снага Братско друговање; У старијим поштује се Што је за штовање.
ти, Црногорска мајко мила, Што нас ниси ојадила, Што те воли спас; Што се здрављем твојим враћа Нова зрака стара нада И у старе и у младе, У све, у све нас.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада. Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.
Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Санта Маріа делла Салуте ДИС О
Свуда у свету ужасна љубав влада. На хоризонту се указују као последња нада Облаци пуни птица и будућег биља. ОРФЕЈ У ПОДЗЕМЉУ М. П. Не осврћи се. Велика се тајна иза тебе одиграва.
БИЋЕМ Лепи мој дане с душом елегије Кад од Бића сенка бива пределима Лутам у сузама страх ме обузима Звездани утицај нада мном — ко да их сузбије (!
ИИИ Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: ово је предео који продужује љубав. 1957.
То пелуд Некорисног пада на невиност белу Цвета трезног чије име поста нада. О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће ти
не упозна Сјај који себе не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету старе лажи о сељењу праха Наша је нада очајна и плаха Наш пакао поче песмом лабудовом.
Где је утеха за оно што знамо Нада без онога који се нада, сан Без онога што сања, свет без сени! Је ли то љубав што се из срца тамног У ватру премешта
Где је утеха за оно што знамо Нада без онога који се нада, сан Без онога што сања, свет без сени! Је ли то љубав што се из срца тамног У ватру премешта из ватре у дан Љубав
чује Ми знамо да је од прошлости веће Све чега нема и што бити неће И да свет овај празно одјекује СВЕСТ О ЗАБОРАВУ Нада је луксуз. Вечна ноћ у крви измишљеном оку слепим зидом прети.
што више нема шта да каже Узалуд учене ватре с висока чела Слепац зна краћи пут до зоре И предели непокретни као нада Сричу своје име на његовој усни ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ Танасију Младеновићу Срећан ко исписујући песме и посвете Избегне
Петровић, Растко - АФРИКА
За један сат почеће ноћ. Да смо пошли после четврт сата одмора, црнци би ишли радо, али нада да ће се вратити кући убила им је и последње сећање на оно за шта су се погодили.
У једном тренутку се будим са јасним осећањем да некаква огромна звер чучи нада мном и надноси ми се над лице. Само отворим очи, видим да ми некаква дугачка глава додирује образ и уво.
Једини сам ја лежао смешно насред пута, на постељи, са сточићем крај ње, као да је нека олуја однела целу собу нада мном. Пошто се извучем из ћебади, изненађено гледам вунени костим за купање који ми је преко одела.
Идем на поток који није далеко, перем се брижљиво. Уплашим масу црно–белих птица које продужавају да круже нада мном. Гледају љубопитљиво како се бријем.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада? — то је велико питање — а одговор на њега скрива будућност! ИВ Делиград 7 августа у суботу, 1876 год.
оцу, који тамо стоји у бојном реду пред Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па
Топови такође слабо раде. Један турски топ с виса сваких десет минута шаље по једну гранату која увек прелети високо нада мном и удари тамо негде доле у поток.
»Највећа нада и жеља Високе Порте је то, што у буну, коју неки рђави и зли лјуди учинише због своју корист, да не би пострадали
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову? Тице, цвеће, сунце другамо те зову; Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада, Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада! Куд ћеш овој цркви, стубови су пали — Веру су и љубав собом Затрпали.
Није туга моја друга, Сто ме јада не савлада, Моја ј’ срећа шарна дуга, Сваки тренут златна нада. А ја друга блага немам, Нит’ би друга блага требô; Ти си злато моје наде, Шарној дузи ти си небо.
ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.
ИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада, — сен празнога сена — Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо.
ИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада, — сен празнога сена — Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!
Ми стојимо, — мира јој чувари — Гледећ’ лице како јој се жари, — А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада.
“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те!
Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом Богу, Изумрло што је могло, Само боли још не могу. Навикла се суза оку, Издахнути ту је рада;
Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар за ме нема нада!? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана!
? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана! Кад су били часи златни, Кад времена беху срећна, Ја сам имô много вере, — Ал’ зар вера
Нека пада над и вера, То ми љубав, не савлада — Ја те љубим, празна сенко, И без вере и без нада! XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као дете.
У њојзи је одзив раја На усклике жића млада, Са највишег негда виса, Са врхунца мојих нада. Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
На то смо већ навикли. Онда наново легнем. Сан ме хвата... Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи. И тада угледах како у ваздуху лебди вијугаво тело неке змије. — Откуд ова змија?
Најзад су ме спустили. Чујем жагор људи. Неки се надносе нада мном и загледају ме. Слушам како спомињу моје име. Једва сам разазнао да су ти људи наши четници, који су се сада
Пожурио сам да бих се дочепао неког заклона. Пео сам се на све већу висину и хоризонт се нада мном ширио. Близу сам врха. Хтео бих да се окренем и видим како изгледа позадина са овога места.
— Сиђите овуда. Једва сам се провукао и почех силазити као у неки лагум. Нада мном у висини остала је уска трака неба. При дну наиђох на дебела храстова врата.
Али се они ипак надају и верују да ћемо се вратити, пошто су „деца Вера и Нада у одличном здрављу“... Бугари су почели да регрутују наше младиће, али они беже из војске.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
с пјесном мојом, доста за крат први, Овако ћу задјети јој мрежа мојих врви; Те дај данас, те дај сутра, — серце ми се нада, Неће проћи ни пет дана да се мном облада; Да питома тако буде, да ју свирјел мами, И кол'ко год јогунастој узбуде се
Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада. Прочно жели да се спасе и већ не пострада. Овако се негда, браћо, пуст из Вавилона У, прадједња поздн' Израиљ
При састанку тајно стењем, При растанку плачем, гинем, венем. Други кој' у љубви страда, Он се добром концу нада; Ал' ја љубим без Надежде, Драгу моју други сојуз веже.
У сну чудесним околне ми планине синуше зраком; Лишће с’ узвијаше дувањем с истока сунца на запад; Нада мном два се указаше трептећа сјајношћу лица.
скиптер носи, Кад поштен човек невино не страда Нит’ паклена му завист вредност коси, Ал’ добродетељ кад се мзди нада, Па уцвиљена горке сузе роси, — Ах’ онда! — то ју теши, то је знато Да ковано јошт лепше сјаје злато.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
А сад оков злата. Место мрамор-тела гној неситих рана. Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете — А данас сам жељан крви из твог врата!
Уморно је сунце стварања и нада, А дубока поноћ гробнице расклапа, Прошлих дана крај нас тече маскарада, Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.
У кланцима сам а ваздух ме дави, А снег нада мном своју воњу слаже, Јер сунца нема да глечер открави; О, залуд сунца моје очи траже!
У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне. Срам тешки пада на још младе власи.
XИИИ И срешћемо се опет једне зиме У маглен сутон пун увелих нада, Ти нећеш бити ни страсна ни млада, Али још свесна свега што се збило.
ланцима обмота И из душе твоје крикне полугласно, Очајно презрење свог властитог пада, Кад прљава душа ничем се не нада, И бол на њу пада као киша позна. Рашчупане косе, раздртих рамена, Бићеш свакодневна слика ситних жена.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Павле Ивић, Радмила Маринковић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Јован Деретић, Новица Петковић КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Антологија српске
аск.рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Павле Ивић, Радмила Маринковић, Нада Милошевић-Ђорђевић, Јован Деретић, Новица Петковић Кратка историја српске књижевности КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК КАО ИНСТРУМЕНТ
ијекавица 12 Модерни књижевни језик 14 СРЕДЊЕВЕКОВНА КЊИЖЕВНОСТ (АУТОР РАДМИЛА МАРИНКОВИЋ) 1 НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ (АУТОР НАДА МИЛОШЕВИЋ-ЂОРЂЕВИЋ) 10 Лирика 18 Прозни облици 20 КЊИЖЕВНОСТ 18. И 19.
НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ (АУТОР НАДА МИЛОШЕВИЋ-ЂОРЂЕВИЋ) Српска усмена књижевност настала је, уз наслеђе које је морала донети из старе словенске
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца:
Измучене старе груди Да повредиш, да позледиш? „Ја те љубим!...“ тврдиш, млада, Пуна јада, пуна нада — Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Три ноћи била гужва и врева по вароши. Он на живот и смрт нагађа да ли су Срби или Турци... Па када чује да нада сву грмљаву одјекне хука каквог силног топа, он као да је распознавао, уверен је био да је то српски топ и, пошто је
Ћипико, Иво - Пауци
Најевши се и напивши се, Илија, Ждрале и Крило приђу к болеснику. Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу.
Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио; иако нема још пуне снаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан”, вели се. Али се цура превари. Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње.
Дуг је дан, стићи ће и кући. Сјети се кобиле: биће жедна. А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебна је. Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнији што може бити!
Дању обилази поље и ливаду особито замишљен, на ливади застајкује... Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њих цвијетни
Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ дошла. Зачудио се, јер је неко вријеме што је не виђа.
Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи. Раде бесвјесно погледа нада се да види гдје је сунце, али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа?
— Опрости, драги колего, али ипак, за постићи поштени циљ требају поштена средства... Морал треба да царује нада свим и свугдје... — Морал? — прекида га Илијин одвјетник. — Једна лијепа ријеч!
—и узевши књигу у руке донесе је Ради пред очи. — Не знам ја у ту књигу ништа! — вели Раде сагнувши се нада њу, па, погледавши газду, застиди се. —Гдје је то? Не знам ја ништа, већ како ти урадиш...
Маче се и осјети као да га је неко силом отргао од тога мјеста. Када је погледао нада се у боровик, упозна на прогалици Марију. Како се је журила низа стрмину, пред њом котрљало се ситније камење.
— Сад ме мање сврби... Стојте добро! — и хтједе да крене. Ну, погдедавши нада се, спази козу наврх камена, над понором. — Кш, кш!
Младић што се с њоме дуго гледао пошао је у Америку, па је оданде писао њој и оцу да се у њега не нада, те је поздравља и враћа јој слободу. Дјевојка наслаже робу, исправи се и погледа га у очи.
Сине му наједном у памети: „Ко зна хоће ли доћи?” И та сумња га мори и узнемирује. А ноћ пролази... Чека и нада се. — Није могуће, доћи ће! — рече у ноћ.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Макарије Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе. Нада у нама трепери као слабашни жижак, готов да утрне на најмањи дашак ветра, а опет има снаге да се запали и у олуји, у
Литица јесте стрма, али вешти пењачи могу је савладати. У глуво доба ноћи, онда кад се нико не нада, послаће двојицу својих најхрабријих и највештијих људи да у расеклине на стенема углављују клинове од дреновог дрвета.
и обојци окачени о парошке рогаче, земљана лица, натуштене веђе и оклембешени бркови, злослутна предвиђања и крхка нада, дуга, предуга ноћ између растрзаног дремежа и отупеле будности, па опет, па ипак, између свега тога расте бајка,
Поново у мени васкрсава слабашна, мутна нада, да ће њој то стварно поћи за руком. Догураће га до ивице и нагло га ћушнути доле у воду.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни хладни прекор твој. 1885.
Преда мном рудине пукле и равна пола та... Врела прашина лети са равна и глатка друма, Нада мном сунце сја. Тако уморни путник по равни пешчаној блуди, И види кладенац бистри и травни види пôд, А сунце
Где су питома стада? (СУВА, КРЖЉАВА КРУШКА...) Сува, кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно нада мном стоји.
И сва она група, што тумара сада, Радује се нешто и нечем се нада. Свак за себе ради, сви за себе живе, Само се за пропаст узајамно криве. 9.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Кад се та нада није испунила, поклонио је зданије свом отечеству а ово га предало Великој школи, каснијем Универзитету.
Када смо заузели седишта, он нам изјављује да је Музеуму особита част што нас види као своје госте; а нада се да ћемо се и ми овде добро осећати и упознати са његовим установама, наукама и научницима.
Често пута му је, додуше, изгледало да треба само руку да испружи па да убере зрео плод свога труда, али се та нада изјаловила. Пролазила је година, за годином, а он не стиже до циља. Али га то не обесхрабри.
Зато се оно обратило на професора Брика и код њега се уверило да сам ја, заиста, човек какав му је потребан. А оно се нада да ћу и ја у делокругу предузећа наћи широко поље за моје способности.
Та последња нада била је брзо разорена. Не нашавши Вегенера у средњој станици, пошла је помоћна експедиција, водећи са собом спасене
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Око њега, дике моје Чиста трака од три боје, Трака вере, миља, нада, Да ће слога свуд да влада! Шта је Српство? Светла круна Бисерова кама пуна; А у круни што се сија, Бисерче сам
Од пелена горка Добио сам јада, Од зелени грана Добио сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут целива, Сунце ми
Здраво, грање, што ми Поклонисте нада, И горки пеленче, Што ми даде јада: Здраво поветарче, Што ми даде ваја, Здраво, цветку, што ми Даде осећаја!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
дрвеће по њему, које је било некада засађено, већ ижџикљало, израсло са по којом сувом граном — исто као и ја; планина нада мном, у коју сам, онако мали, због њеног вечитог зеленила и магле, увек са страхом поглéдао, да ће бити већ мало гола,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Снажна девојка, стуб куће, умна далеко нада своју околину, она одједаред узе особита права, заузе став, и поче некако да администрира ствари и људе.
је било да јој је неко напунио главу великим надама за малог Ханса, и показао јој правац који води у остварење тих нада.
— Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном. Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице!
Чујем да врло марљиво учите грчки. — Учим, али као допуну уз историју. Ви знате, ја волим историју нада све, јер волим науку о људима. И грчки језик учим тако и зато.
професори, испраћају матуранте с језом и страховањем, јер знају, из рођеног искуства, шта све може да буде од оних „нада”... Шта? Погледај, Бранко колегијум, и доста знаш...
У кући Бранковој празник. Диван, чисто духовни празник, какав засија у сиромашним кућама кад и тамо зађе нада. Другови лармају. Владимир Рибарић држи говор. Павле и Милан грле Бранка.
И ту се добро осећам. Волим своју варошицу, и волим све вас, и тебе нада све, али велики свет ме вуче. У њему сам се разгранао, па је природно да ме вуче.
Да, дуго се човек нада: понекад се преварим, и мислим, ето сад је ту! или ћу напредовати као и други људи, или ће доћи жељена коначна
а пријатељима поручила да жели да се ни за часак не удаљује од своје неочекиване среће, сем кад иде у цркву, где ће се нада се, виђати и са својим старим знанцима. Из цркве, иако јој је била сасвим близу, кући жури полутрчећи.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Тако, на пример, кад сека Јуца код свог швалера ужива сладост пољубаца, не нада се и чисто се зачуди видећи да је наједанпут мултипликацију докучила и да дивидирати мора; тако и наш Роман, који није
некога, старати се око нечега, показивати нарочито интересовање НАВАЛИЦЕ — вредно; хотимично, намерно НАДЕЖДА — нада НАМАЛАН — насликан НАСТОЈАШЧИ — садашњи НЕВЈЕЖЕСТВО — незнање НЕДОСТИЖИЦА — недостатак, мањак НЕДОУМЈЕНИЈЕ —
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
над торњевима Засадио сам очев штап У глину на обали Да мећу врбама пролиста Кренуо сам ка великој капији Отвореној нада мном у зениту Нисам знао спушта ли се бели град Из облака у мене Или ми из утробе у небо расте Вратио сам се с
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав неодољив фатум који лебди нада мном; тако да предосећам да ми се пред крај живота може још и то десити да на седам дана после моје смрти мој лоз
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али сада, пред болним сазнањем да већина народа остаје, одушевљење се гасило, дух је малаксавао, нада умирала и понеки, неодлучни, скретали су са пута. Нико их више није видео.
— Хоћемо ли добити писмено наређење? — прекиде ћутање капетан Станиша, као да се нада не би ли се ово страшно решење изменило. — Добићете... Господо, наш народ вели: „Договор кућу гради.
Млатили су их раније за неки изгубљени каишић, сада, ево, својим властитим рукама треба да униште оружје. И последња нада је уништена. Ма и робови били, предаће се они са оружјем, као војници.
А сем тога, иза нас се налазила наша територија, рођена груда. Са нама је био народ. Нас је онда окрепљивала нада да ћемо се неким пуким случајем извући из безизлазног положаја.
Људи и животиње су у пуном напону, готово на измаку снаге. Још нас једино задржава нада да ћемо се сад, наскоро, извући из овога пакла.
Воз је кренуо, а са њима заједно и оно клубе. Хтео бих да га избегнем, да га разбијем једном... Нада мном је стајала нечија глава и осетих како ми нешто хладно и пријатно прелази преко лица...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Видим божанство, спојен сам с њим, у екстази сам. Откровење је нада мном. Почевши да пишем овакве песме, певам их не из критике на живот, већ нађох читаво благо животних заноса и
ИИ Дигнем тад очи небесима, нада мном се плавило рађа, Погледам доле, и бескрајних светлих извирања је јава, И кружи маглени даљни дах, седефом, док
Тада се прене она и смешећи се гледа кроз бол, Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан; Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол; Лијући тешке сузе тражим је кроз њен стан.
Једном једином линијом потекло је, нада мном, све што је бивало, То густо-зрачна река неумитно отиче бескрају; Боже мој, јаву знам, али шта би са оним што се
јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје засторе; Само нада мном она дубоко заносна линија, И сенка линије пода мном све заноснија, Као да смо се хтели поштопото једно другом
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
је Капљица мучена сумњом је ли Цвет чуо њене речи, или је остао доле без снаге да се одбрани, без могућности да се нада. Узалуд су јој друге капљице говориле да то није ни важно: земља је пуна цвећа! Узалуд је то и самој себи говорила.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Твој златни поход и убогу годи, И види Бога у часима овим; Нада мном само мрак студени броди, И душу бије немирима новим.
1912. НЕРЕТВА Нада мном, у башти, машу брескве пуне Зелених лепеза и првог зарутка; Припило се сунце и у лисне круне Као да би хтјело
И би ми кô да ме покри С бехаром широка грана: Нада мном ти си била Сва топла и насмијана... Из твога осмјеха слатка И жарка кô смирај сам По мени бијеле руже Ко
Од среће ја бијах умро, А ти, у љепоти свој, Нада мном сама си стала, Кô дивни споменик мој... Но кад се из сна пробудих, Студена зора је била...
Кад на твоја недра панем, Рај нада мном почне сјати; Но кад речеш: ''Ја те љубим!'' Морам горко заплакати. 5 Скоро сам у сну гледô твој лик драг,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мејдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!“ Што су рекли, тако му се стекло.
оборише до триста мајстора, оборише дрвље н камење, узидаше дори до колена; још се смије танана невјеста, још се нада да је шале ради. Оборише до триста мајстора, оборише дрвље и камење, узидаше дори до појаса.
Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мајдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало, док је сунца и док је мјесеца!“ Што су рекли, тако му се стекло.
бих се са Шарцем растао — кад сам прошô земљу и градове, и обишô исток до запада, та од Шарца бољег коња нема, нит’ нада мном бољега јунака! Не мислим се са Шарцем растати Док је моје на рамену главе“.
дана како зида покрај цркве куле, а у куле набавља џебану и по мраку топове привлачи; видиш, јолдаш, да се нечем нада! Пак ћем онда заћи кроз нахије, те исјећи све српске кметове. Како би нам раја додијала?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Али он се не љути на судбину: сноси је мирно и нада се да ће опет бити што је био, а засад се теши тиме што је испекао овај свој садашњи занат. А шта му и треба више?
Вративши се кући, стари Замфир је поверио домаћици разговор с Маном и није крио да се нада да га је Мане разумео, и да ће колико сутра или прекосутра ствар свршена бити.
И она обећа Зони да ће учинити све код сина и да се нада да ће је Мане послушати и да она неће дуго плакати... Идући кући, Јевда је размишљала о томе.