Матавуљ, Симо - УСКОК
Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
И даље шћаше конте да прича да га другови хтјеше слушати, но они наелак кренуше дома. Велика је врева у граду била; трговци, особито бакалини не могаху одољети послу.
Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без треме, као да је у својој авлији. Други клекао, па притеже опанак, ни бриге га што га са свијех страна гурају.
Заокупише га питањима. Јан је наелак говорио чески, служећи се и српскијем ријечима које је запамтио у Котору, тако да га разумјеше.
У манастиру кокоти залепећаше крилима, па огласише прозорицу. У тај мах, скрајни прозорак на прочељу наелак отвори се. Старачка глава, обрубљена дугом, бијелом брадом, помоли се на прозору.
“ Владика је говорио наелак; свака му ријеч бијаше одмјерена и измјерена. Видјело се из тијех ријечи да је одмах хтио заподјести разговор о
„Та, шта ти је чоче?“ Он избуљио очи; не мога се одмах прибрати. „Што ти је, говори?“ „Стане!“ изговори он наелак, крвавим устима. „Која Стане?“ рече Крцун. „Пејова“, одговори он. Сва четир му друга насмијаше се.
Испрва бјеше клонуо и готов да очаја, али његова снажна нарав оте се, те наелак, бар се тако причини — приклопи се свему.
Он трену трепавицама. Дјевојка брзо усу мало медовине у ожицу, подухвати му и одиже главу, па га зали, па наелак спусти му главу и покрије га. И оста тако неколико тренутака, држећи луч у руци. „Боже мој! добри мој Боже!
“ рече Јанко, слабијем гласом и на предушак. „Хоћемо, дијете — како не!“ рекоше у глас, па га наелак пренијеше украј пријебоја, гдје му Стане већ бјеше прострла.
Тога истога дана пред мрак, сјеђаше сердар са својом чељади крај огња у својој кући. Два клапчића из села, обртаху наелак ражњеве по којима натакнута бјеху два велика брава.
„Шта то?“ „Ваистину, не знам ни ја“, рече она мало чудним гласом и предаде му је. Јанко извуче наелак руке испод покривача и прихвати и одви једанак. Очи му синуше од радости. „А, фала му! Фала и теби!
“ „Е Божија воља!“ рече с уздахом домаћица, „ма сједи брајо, што стојиш!“ Поп наелак сједе. Наелак сними торбицу испод пазуха, па прислони уза чланак од ноге.