Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић БОЖЈИ ЉУДИ Садржај И ЗАДУШНИЦА 2 ИИ МАНАСИЈЕ 5 ИИИ ЉУБА И НАЗА 7 ИВ ТАЈА 12 В МИТКА 17 ВИ БЕКЧЕ 20 ВИИ 22 ВИИИ БИЉАРИЦА 23 ИX ПАРАПУТА 25 Х ЈОВАН 27 XИ МЕНКО 28 XИИ
Ту Менко, Таја, Наза, Стеван, Љуба... Сви они. И, с обе стране улаза, лепо поређани. Неки умивени, закрпљени, с великим торбама, бисагама у
ИИИ ЉУБА И НАЗА Иза гробља, до реке, живела је она. Испочетка у рупи, доцније начинила колибу. И сваким даном је све више и више
под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије за прошење. Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели.
Ако му ко удели — добро, ако не — ништа. Лежи једнако. А откада почела она, Наза, да му од свога одваја и даје, отада још мање је просио а још лење, упорније лежао. И Наза му је заиста давала.
А откада почела она, Наза, да му од свога одваја и даје, отада још мање је просио а још лење, упорније лежао. И Наза му је заиста давала.
— И ту реч „сестру“ иронично би нагласила. Старци би се онда искашљивали, други окрећали од Назе, намигивали. А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у
Она, од стида, ћутала. Он почео и даље да се шали. — Па добро, добро Назо. Па, је ли те Љуба воли? Воли ли те он? Наза од стида, збуњености, почела да поцупкује, премешта се с ноге на ногу и угушено, тихо, да одговара: — Хоће и он.
Како хоће? — почео поп да се јаче шали. — Па је ли ти рек’о, казао: да те воли. Наза, од стида, једва је одговарала. — Није ми то рек’о, али знам. Хоће ме. — И почела да наводи доказе.
Воли ме. — Па добро, добро, узмите се. Ко вам брани? — прекину је поп одобровољен том њеном љубављу. Али Наза још збуњеније наставила: — Е, али ја искам да се венчам. Хоћу у цркву као и сви други.
Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је. Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било.
Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима. За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Памти се да из амама готово није избијала. Па онда Софкиног деде рођена сестра, „чал’к Наза,“ како су је звали. Три пута бежала као девојка. Три пута се турчила.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
за Томом СОФИЈА, снаха Јовчина, за Арсом МАГДА, сестра Јовчина, удовица НАЦА, сестричина Маријина СТОЈНА, чивчика НАЗА, стара Циганка, врачара ЗУЛФА, млада Циганка, с Васкиним очима ЈЕДАН ДЕЧКО ЦИГАНИ, СВИРАЧИ: варошки (с ћеманима) и
ЗУЛФА (окрене само поглед од њега, заклања се руком). ЈОВЧА (болно): Стару! НАЗА (улази тихо, седа на столац до Јовче, окренута ватри; разгрне шамију те јој се још јаче осветли од ватре њено старо
Њени пламени осветљавају час Циганку, час Јовчу. У ноћи издвоји се у хуци ветрова дуг отегнут урлик пса. НАЗА (не диже главу, него још јаче, тајанственије, дубље се уноси у »кост«, гледа у њу, обрће је).
ЈОВЧА (гледа је нетремице, већ га страх подузима; храбрећи се викне): Гледај! НАЗА (значајно маше главом, отурује косу која јој пада на очи; тајанствено): И арно и лошо!
Хазне, бисаге с парама... ЈОВЧА (с досадом, прекида је, одмахујући руком): Море, и сад то имам. НАЗА (загледа још пажљивије): друго шта има?
ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?... НАЗА (пригушујући глас, развлачећи речи, подиже очи које сјаје од ватре с огњишта, гледа га тајанствено): У твојој башти —
ЈОВЧА (постаје узнемирен, натеже боцу, пуши дубље). НАЗА И ти си га много чувао, много волео. ЗУЛФА (извирује иза старе, гледа умиљато Јовчу).
ЗУЛФА (извирује иза старе, гледа умиљато Јовчу). ЈОВЧА (ганут; ублажују му се црте на лицу). НАЗА (развлачећи, пригушеније): Али, кад оно порасло, залистало, зажеднело... — ти му не даде...
— ти му не даде... ЈОВЧА (чисто плачно, као правдајући се): Све сам давао! Шта јој нисам дао?... НАЗА (загледа боље »кост«, подноси је Јовчи да види и сам и показује прстом место где се то види): Не знам, газдо.
ЈОВЧА (се стреса, хтео би да не гледа, устрепти очима, зажмури, опет прогледа оштро). НАЗА Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу). НАЗА И зато си грешан.
НАЗА Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу). НАЗА И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све, све на то дрвце мислиш...
(Пада ничке по јастуку, шакама стиснутим у песнице грчевито гужва и кида јорган, плећа му се тресу од очаја и беса.) НАЗА И ЗУЛФА (покупивши разбацан новац, беже лево, без лупе, у чарапама). Пауза.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МОМАК } кафански момци ЈЕДАН ОД ТРГОВАЦА СЕЉАК-ЧИВЧИЈА ТАШАНА, богата удовица КАТА, мати Ташанина МАРА, унука Ташанина НАЗА, вођ чочека СТАНА, слушкиња Ташанина, али врста господарице над осталом послугом И ИИ ИИИ } слушкиња Ташанина Хаџије,
(Кости и Ристи): Један до Назе, други до Решид-бега. Чујем, код њега је весеље, тамо су и остали бегови. И Наза са својом дружином да дође, а бегови тако исто. Кажите да ја зовем. (Баци им новац на под.) На, ево бакшиш!
САРОШ (одгурне стакло и метне га испред себе): Нећу да пијем. Нећу. Улази Наза (огрнута фереџом, са дахирама испод пазуха).
Нећу. Улази Наза (огрнута фереџом, са дахирама испод пазуха). НАЗА (уплашено Сарошу): Што је то, што овако доцкан, у невреме, весеље и свирка?
САРОШ (показује јој да седне): Седи. Хоћу весеље. Сахрањујем се, иза мој парастос ово последње весеље! НАЗА Леле! Да те опет код какве буле или хришћанке не ухватише? САРОШ Још горе.
НАЗА Леле! Да те опет код какве буле или хришћанке не ухватише? САРОШ Још горе. НАЗА Па шта је, за Бога, то тако страшно? САРОШ (привлачи Назу у поверењу): Слушај, сестро!
САРОШ Још горе. НАЗА Па шта је, за Бога, то тако страшно? САРОШ (привлачи Назу у поверењу): Слушај, сестро! НАЗА (зарадована): Знала сам ја да сам сестра за тебе. САРОШ Да, сестра. Сестра си ми и по занату и по животу.
(Узрујано Нази): Слушаш ли? НАЗА Слушам и слутим. САРОШ Ето, такву љубав што ни султан не може да има, љубав из сажаљења, из милоште, доброг срца,
Њене слушкиње ће ме дочекати. НАЗА Ташана? САРОШ (уплашено): Ћут! Ја то не рекох, и сада то име да се не спомене! (Нази): Јест, она, Ташана.
види колико си ми сестра: што ни рођеној матери не бих казао, ево теби казах, јер знам да из твојах уста неће изићи. НАЗА Нема сам као ноћ! САРОШ Да. Од кад поче понова да прима госте, да живи, одем јој и ја. Али, она ме нападе.
(Вади јатаган из силава, баца га.) Шта ћеш ми ти, бре, када ти је газда кукавица? НАЗА (узима нож натраг и враћа га Сарошу): Немој, да ти се смеју бегови када те виде без оружја.
Деде, бре, чочеци! Свирка: »Тешко оро«. Чочеци играју. Наза баца јелек. Испред изваљених бегова игра по један чочек.