Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О донес' га само, стазо, сада, Само сада, само једареда Да га јоште моје око згледа, Боже, једном још је амо
колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, Српске славе, српске госпоштине, Осети се последњега доба,
“ Тако Мила, — заман је зборио, Узаман је њен Стојан корио, Она опет: „Никад, ох никада Више ми те не има назада.“ Од по ноћи тако процвилела, Од по ноћи ока није свела.
То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га. неће ево Хајка бела, Њено сунце остало назада: „Пуштај, пуштај!“ повикује млада, Отима се, ма заман јој муке, У јунака јакосније руке.
Красно Срби освојише града, Па већ неки врћу се назада — Већ и хладне ископаше раке, У њих мртве спустише јунаке, У славу им песме запеваше — Ал' и других песама бејаше:
Ал' уз Дунаво један плови чамац, На среди седи један момак самац, Па гледа тужно онамо назада, Окле га ево изагнаше млада.
звече, још траје пуцњава, Зелена трава сва је већ крвава; Но залуд тече њима крвца млада, Већ морају се повући назада. „Већ беже, беже“, виче злотвор клети, Ал' то им није ни на крај памети.
48. Па ево те сад назада Измождена, јадна, бледа; Тешки бол те свег савлада, Те уздишеш: „Баш се не да!“ А остави љуте јаде, Веруј, брате,
Опет слуша, ал' све ћути, Па се к врати сад упути. 105. Затвори и, па назада, Кабаницу о тле фура, Јоште на њу трудан пада, А под главу камен тура, Да одспава ту до зоре, Али спати још не
ВИИ И назада јадна ита, Стиже дома изван себе; Уплашена мати пита: „Ћери, ћери, шта је тебе?“ Ал' не збори ћерка њена, Укоченим
XXИВ Она стиже, па с' окрену, Тамо, тамо, ох назада, Својој мајци јадној глену, Која можда спава сада? Па и у сну Бога жива Сећа на њу невољницу, У њ се узда, даље
тамо — ма за кратко, Доврши се, тек што поче, Беше слатко и преслатко, Ма се ето горко доче — Па да с' врне све назада, Било б' опет кô и тада. XXВИИ — „Збогом, збогом, данче бели, Моје сунце, мој животе!