Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Но зачас њега ова туга пређе, А око севну, скупише се веђе, Још косу дугу потури назаде, Те прозор ману и на ноге стаде, По изби с' онда тамо-амо вину: Каква ли гуја по срцу га шину?
Он стаде, па гледну, па крочи, па стаде, Још једном гледну, па ступи назаде; Па тамо-амо плаовито с' сави, У кабаницу тад се боље зави, Ка друму оце, ту стаде да чека, — Већ добро с' чује и
67. Мама дође, зборит стаде: „Здраво, Херр вон — не знам како! Већ из шетње, већ назаде? Де бијасте? Окле тако?... А ти, Мина, ајд' унутра, Да је готов вез до сутра!“ 68.
“ 68. Пође цура, па ми стаде, Стаде мало на ти врати, Глену драгу свом назаде, Ал' је спази брижна мати; Погледа је, плану оком, Шта ће цура, мора скоком! 69.
Устави се, па назаде. ВИИИ Што обичај, вазда свето, Иде право ка потоку, Веће стиже и већ ето Ободе га к лаком скоку, Сину, скочи,
сусрет му руку даде, А та рука — груда леда, Кад је узе, дрктат стаде, Кроз срце му прође зима — „Боже, Боже“, па назаде, Ал' га она тврдо прима: „Срце, злато, мој си саде, Мој си, мој си, са мном оди, Кући мојој ту у води!
се дало, Волија би даје лошиј' мало, Па се моли у себека Богу, Не би л' зеко саломио ногу, Да јој злато врати се назаде. Ал' Бог моме не слушао младе: Плаим кроком коњиц пољем краче, Па у гору зелену замаче.
“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали те коњице младе, Вратили се дому свом назаде. Језде гором они обадвоје, Ал' је нешто чудан Радивоје, Чудна нека ватила га сјета — А крај њега весео Милета.
Када глава теби снежна клоне, Ка земљици слабо тело тоне, Да с' прислониш уз борове младе, Да погледиш животу назаде, Да погледиш са ти снежни гора, Окле прва забели ти зора, Да се сетиш јутра и уранка, Да се сетиш оног лепог