Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ЦРКВИ 41 О ОЛТАРУ 43 О ЦАРСКОЈ МИЛОСТИ 44 О ПТИЦАМА НЕБЕСКИМ 46 ЗА КАЛУЂЕРА 48 ЗА НЕПЕЛЕГРИНЕ 50 ЗА НЕСХВАЋЕНЕ 52 ЗА НАИВНЕ 53 ЗА ОНЕ КОЈИ СЕ СПОТИЧУ ПРЕКО ПРАГА 54 ЗА ПАСТВУ СРЦА 56 ЗА СУЖЊЕ ПОМИЛОВАНЕ 57 ЗА ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО
ЗА НАИВНЕ За оне којима се чини да су једнаки сиромах и богати, слаб и јаки, несуђен и онај који се са робије врати, безруки и
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Уређен и осмишљен свет могућ је једино као тежња, односно конструкција наивне свести, на коју је дете природно упућено.
Као код Рембоа у Самогласницима, или код Бродског у Исаку и Аврааму, и ту смо на рубу наивне вербалне алхемије и интуитивне магије.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
добродетељи и кажњеног порока, пуне фаталних младих људи и бледих девојака, са свим старинским декорацијама старе и наивне приповетке, писане у патетичном сентименталном расположењу и тону.
Костић је читао стране писце да би више могао импоновати, више засењивати своје наивне читаоце. Он чита да би у згодном тренутку могао просути пљусак грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и
Он само прикупља материјал, и ако што дода то су историјска моралисања и наивне патриотске рефлексије. То су све просте забелешке једног вредног и добронамерног нестручњака, које и као сиров
Али и његове прве приповетке, које је почео писати још од 1874, исто тако су сентименталне и романтичне, наивне, старинске, као и његове песме из тога доба.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Још и сад љуљушкам у себи идиличну наивност тог пејзажа. Често су нам такве наивне сликарије крајолика, па и оне најгрубље и најневјештије, иницијација у доживљавање оних реалних.
Додуше, има и веома наивних представа о богу: наивни и безазлени људи имају наивне и безазлене представе о свему, па и о своме богу.
То „још нешто”, пак, може да у човјеку буде или не буде. Треба храбрости, много храбрости за велике наивне ријечи! А та храброст долази од нејасног унутрашњег осјећања оног „још нечег” у нама.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Она ме сећа једне, иначе наивне слике коју сам још као ђак видео некад у Бечу, на коју сам се онда насмешио, а сада жалим што је немам при руци.