Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
нестане џебане а Турци јурише, те су се све пушкама кијачки тукли и ножевима секли, док мноштво Турака надвлада и ̓нако израњаване побију и исеку. А мој стриц Јаков с неколико више рањени̓ него здрави̓ избави се.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Хм! — учини Тиосав полугласно — има неки ђаво. — Не виче се 'нако узалуд! — додаде Витомир. — Их, их! — учини ћир Трпко, па стаде шушкати по соби док нађе паре; одброји им према
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— смеје се Нића. — Па ако ме добро подмажу и подмите, можда их нећу издати и приказати, како ми је и ’нако мала плáћа спрама велике бриге и главобоље и секирације моје! — С драге воље, Нићо! Е, фала, фала.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Како су га убили, у врбаку, на Тамишу, и како је Трифун довео ту младу удовицу у кућу. И њега је, каже, обузело, нако лудило, као и његову Кумру. Зачудо, Павле се, брзо, променио.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Валај, згоднији и од Крцуна, а његова раста и скопости — рече Маркиша. — Нако што је плав! Око принципа заврже се мала препирка, јер Крцун, Перо, пристав, Анђе, Горде и оне три претржнице тврђаху
Но овога пута није било велике погибије, јер ми немамо нако три рањена, а они два мртва и четири рањена! Овога пута с обје стране нијесу се мијешали ни главари, ни старији људи,
— запита. — Овога часа. — А шта би? — Појео је јабуку смјеста! — Рече ли што? Пита ли што? — Ништа, нако ове ријечи: „Мило ми се бити с таким јунаком! Поздрави му се и реци да ћемо се гађати из џевердара!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па узе њега нако на довату, И удари га по беломе врату. Баш једним маом откиде му главу И обори је у пра и у траву, Још кликну
слази одозгоре, Ал' већ готов стоји зека, Па када га виде пуста, Разведри му мало лице, Још кад узја, а коњ уста 'Нако мамен упропнице, Кô да цела туга оде, Те га сави и ободе.
Каква ли си негда била Па каква си, каква сада? Помоли се, погледа га 'Нако тужно, жалостиво, Сва се њему сломи снага, Обамре му срце живо. Па њојзи га тад повуче, Мора брже, срце пуче.
Мртвац, мртвац не устаје, Да он умре, прилика је, Тако л', нако л', свеједно је, Он прекужи муке своје, Али она — ох занаго, Не преживе она драго.
Силни Боже, де ли тад бијаше, Те не вати грома пламенога, Не удри га 'нако пресретнога? Кô ван себе тић одмила лута, Обневиде, узе лоша пута, Па удари о тај камен тврди, Те се разби и љуто
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
рекоше ми га млади ускоци, ту ми је драги, ох боже благи! Је л' му још љубав 'нако у снаги, је л' још онако, или већ вене, јер калуђером поста због мене!
„Неимаре Минадире! Ја и нако немам сина, тебе воли моје дете, — краљевић си од Мисира!” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Да зна онај бербер па да подигне само једну плочу, дукати би се указали. Онда се бербер не би нако патио. Тако су се они туде разговарали до пред зору. Кад се зора указала друштво се отален изгуби.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !...
— То је ’нако... кад нас је водио у поље, а није нас нарочито учио. Љубица је мислила да почне са њима коју игру, да заметне шалу и
— Молим опростите... Ја, знате, ’нако... стаде муцати пренеражен ћато. Јадно његово рањено срце!... На првом љубавном кораку мораде наићи на овако унижење...
Богосав, чувши кашаљ, стаде се дизати из прашине. — Чекни де ти Перу писара, чек!... Он ће тебе ’нако знаш... кâ погачу од белије, све око руке...
и Ката именова неке главније политичке раднике. — Њему сви рекоше да су то само тек ’нако... празни гласови... — Надлагује се свет, море, рече један одборник. — А ’нако вели...
— Њему сви рекоше да су то само тек ’нако... празни гласови... — Надлагује се свет, море, рече један одборник. — А ’нако вели... настави ћата, министри су весели, нико и не сања о промени. — Јок, одсече председник.
Нисмо ми, онако рећи, зликовци... да затварамо учитеља своје деце... ’нако без кривице, по туђој поруци. Код нас ти је, брате, слобода!...
Гојко погледа преко свију лица, а беше их четворица. »Један није у комисији, него ’нако седи, досети се он. Јамачно капетан није... А шта да одговорим, како да почнем ?!«...
Никога... нигде никога на свету немам, ни друга ни пријатеља, о... — Не, не... молим вас!... А ја?.. Истина нисам ’нако... као што бисте ви желели, али опет, кад год устребам... ја сам ваш... Јест, ваш... ваш!...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински.... Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу.
Где је још било мутаво комишање! — Тако, Анђо, благо мени; де ти командуј ноћас твојим војницима и 'нако си десетаровица. — 'Оћу, вала, не бери бриге; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати....
— Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату..... само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг...
атељку отраг, па одозгор, од врата до крста, све испреплетала дретвом, тамо и амо, па није ни закрила, но стоји 'нако, да сав свијет гледа — часни је убио!... — Зар се баш лијепо види дретва?
Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио, по Богу си брате?!.... — Истина, Цвејо, ти већ знаш зашто се 'нако граде? — Па, да буду лепше. — Ха, ха, ха, брате мој, јадно ти га љепше.
— Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било. — Дедер, очију ти! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики зор под њим.
Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку.... — А што лажеш, болан!.... — Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да
— Можете сад извољевати што 'оћете; драго ви је. — Јок, море, 'нако, нема ту извољевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам. Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега.
Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био.
Скаче наш Жико од радости, па вели: »Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив«. — »А шта би му ти радио?« питам га ја.
— »А шта би му ти радио?« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«. — Тако то ми рекли па прошла и година.
Нашег ћопе нестало; отиш'о доље у Београд и упис'о се с опроштењем, у вокате. Кад љетос, зову мене и Жику, 'нако, у концоларију. Спремимо се ми, па 'ајд'.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Па, добро, чу ли бар шта те питам? — Опрости, ја не чу’. — Е, па видиш, дакле слушај! Има ли који да ’нако није служио у војсци а да га је председник казнио за нешто? — Па има... ето онај газда Ђорђе Ружић.
— А што се ти, море, врну, натраг? — запита га љутито Срета. — Ама ја ’нако знаш, идућ’ путем премишљам у себи: да л’ ће му ту требати што да се плати, јал’ да онако на државски рачун прикачимо?
Ти само мене слушај, па их изваљај овамо! — рече Срета. — А ти знаш како је прошао стари чича Милисав; а ја и ’нако немам друга посла! Али се ћир Ђорђе џапа, не да никако. — Ја сум паре, бре, дао за то; мен’ ме неје то за џабе дошло.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Тај Павле чији је двор тамо на хумку, коме се нико не примиче нако његови кметићи и то у гомили кад раде. Света Богородице!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ТАНАСКО: Сигурно да пазим, то је мени првенствено! А што густирам, густирам нако узгредно! Мислим нону са свећом и амрелом! Сисе, бре, држи ко да су одликовања!
(Прилазе Просјаку) МАНОЈЛО: Да се ниси мако! Скидај ту врећу с главе! Брже, кад говорим! Тачно нако како сам мислио: чворуга! Ко да му детлић извирио из главе! А уво расцепљено, расцопано, крв само липти!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
и трбух... ту јој фали. — Да је није упропастио? — Па није да видиш, али 'нако осрамотио. — Како то може бити? — Па уј'о је за... ох опраштај, господине. — За шта, брате, уј'о? — За... За сису..
После нас комбоваше у овај пук. — Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате?
— И ви жене чамите и ми људи чамимо, а младост нам пролази. — Ја, шта ћеш, пролази... — А 'нако, Аустријанци како су се понашали, рецимо... овај, према женама... иако. — Је л' Швабе? — Јес'!
— Ко, је л’ ја? — Па ти, дабогме. — Е јесам, признајем. — А што, бре? — Па ’нако, жао ми, сетио сам се. У десном реду, код средњег стуба, поднимљен на дугој маљавој и кошчатој руци, лежи на свом
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...
Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио. Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро.
— Сву ноћ прелајаше, земљу гризу. Видим ја да то није тек ’нако... — Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак! Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи.
»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен. Али само док се докопам пушке и добра оружја... Овако, брате, шта ћеш с голом душом...
Ни баба Ружа не би умела боле намештати. — Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели...
— Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели...
— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку... Не бих ја то дао, Бог с тобом. — Како ти је осекô кукуруз ?
— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. — Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. — Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи.
— Ко то каже? — Грујица... мало пре дође озго. — Море лаже. А јесам га ’нако резилио и друго којешта... — Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу?
веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли ?... Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. — Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи.
— Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата... А свет... тхе...
— Море, шта кријем!.. Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... — Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се. Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе ? — Тхе...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— А нијеси ништа видио? — Нијесам ништа, него некаква бена дошла звонити, па само узео за штрикове, па ̓нако држи а неће да маше.
Ћипико, Иво - Приповетке
Ниједно није задовољно, а живе заједно, јер су на то навикли, и не може друкчије да буде. Он се јед нако мучи да их све прехрани, и нема у њу вјере, а она, ради дјеце, трпи његову жестоку и загрижљиву ћуд.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
То се пита и на то се Одговара и нагађа. Једни ’вако, други ’нако — И без добре воље није — Ал’ се види е се хоће Нешто треће да одбије.
Али нека, кад га хвала у брк тако вређа, Ми ћемо му коју рећи, ’нако иза леђа. Твоје „Шетње“, Абу-брале, наш „Стармали“ красе, Кâ што краси стô божићњи реш-печено прасе.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А ја бих драге воље возио!...“ Е, хе, та знам те ја! ЈАЊА (у себи): Ко му је, опет, то потказао? А одиста сам, ’нако уплашен, До мрке ноћи јуче радио, Да га без штете како утопим. А сад?... (Гласно.) Смилуј се, Раде!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— И јастребу бих тако тепала — Извед’ ми душе мила гласника! Што стојиш?... Иди!... ВУЈО: Могу ист’ — и ’нако ти бо’зна бешједе не жнавам; кâ и да не збориш српску, не шће ми годит памети. (Вујо одлази.
И опет, кнеже, морам питати: Где су ти оних десет стотина Што си на начин ’нако свечани Пред главарима ових планина Венецијанцима као припомоћ За љубав моју... дужду обећô?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли. — Е, кад си се тако, бате, наруц'о, ето ти па мало 'нако заслади! — вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби. Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.
— Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем... Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било.
ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону... А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу...
— „Отворићу, отворити, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, 'нако испрема се опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!
— Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали.
Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака. — Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш? — продера се Симеун.
Рушим ти ја крметину, пијем вино, а 'оџа једнако учи. Учи, 'оџа и ја сам учио! Ту сам 'нако кесеџијски ручô и покупио нешто намета. И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслеишем и дуваним.
— Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди Бога! — јаукну Партенија. — Ја мислио 'нако мало... а он сад почô озбиља. Да будале, Боже мој!... Гони, Мићане! Поћерасмо колико игда могосмо.
— Ето га, Гавро! Спасавај! — Бјежи, оче, у кошару... у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, 'нако гологлав, и уздише: „Еј, блентави Партенија, шта учини сам од себе! Извуко' се ја из сијена и примако' се брвнима.
Девет пута ваља обићи око котла. Тако је то на нашој светој ћаби. Обиђоше девет пута. — Е, сад си вјенчан; ама 'нако јерусалимски вјенчан! Сад понеси ракију! Јадни Брадара нали плоску и стаде више котла. Почеше пити. — Гавро, брате!
Сјарни-де, Глишо, тај угарчић! — Јунаци моји, ја би' рекô да је томе ракија највише крива. — Оно да... додуше... 'нако по прáви... — Ја не знам — завија и заплеће Мићан. — Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати.
иза укопације, а управо на неђељу дана пред онај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно 'нако по старински мало преплашио Мајданце и покупио нешто намета. 'Устрија је, кô што знате, била већ заступила.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
»Шта, зар је већ крај?« Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не зактева крај као шала и шегачина. Што је дебља шала, то краћа мора бити.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
зашто, ак’ м. ако), афереза (’вако м. овако, ’нако м. онако), синкопа (до’дио м. доходио) употреба номинатива место вокатива (да би се добио један слог мање, нпр.