Употреба речи нам у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Тајна је то!... Астроном гледа у звезде. Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!... Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост...

Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама. Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо... Али то неће бити нужно!...

И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени

њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. — Имаш ли оца и мајку? Ил’, можда, брата старијега?

Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега! А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!

говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: „И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ „Јест“, рече отац. „Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!... Је л’ правда то?.

Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!... Пре перзекутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...

Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто

Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!... Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором.

па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла.

Он је умро...“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу. Осећала сам како нам се сузе уједно слевају.

“ И она опет тужно зајеца. Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи. Каткада само дође нам чича Марко. „Маро“, вели, „треба порцију платити“. Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

По случају тааа ветар дуваше: упали се орлово гњиздо, спадну доле орлићи, полак попржени. Како ли ти нам их је лисица падо дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и

Правда изискује да никоме ни најмању обиду не творимо; добродјетељ хоће да другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може.

творимо; добродјетељ хоће да другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је најбезбедније и безбрижније.

Ово је најбезбедније и безбрижније. Докле нам год ко може учинити зло ако хоће, дотле нисмо на најбољој нози. Ми ћемо видити у многим баснама да се је лисица у

А ови ти, кад једно кад друго дочепавајући, себи као болеснику на понуду посвештава. Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .

„Нашли смо Светога Петра кључе — рекне једном свом пријатељу који се овој премени чуђаше — не треба нам више сагнутим ходити”.

Лисица нам овде паметну науку даје: да не хитимо у нашим претпријатијам: „Прости, чико, немам кад, трагови ме плаше”.

” Макне цар главом, скоче лавови на курјака, шчепају ти нам га и начну га дерати. Бедни курјак стане курјачки дречати, а лисац к њему: „Како си свирао, комшија, тако сад играј!

Лисац нам овде не игра сасвим достојну осужденија персону, и он лаже како најбоље зна и може, ал' ваља му простити, јер му је до

По срећи, изиђе неко пред њу са свећом: позна и сама од шта је бежала. Свећа је просвештен разум који нам показује истину, а мрачно сујеверије чини нас бојати се слабе кокоши и покојних у гробљу костију које нису кадре ником

Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче. „Ај, ај! Зла нам срећа и с нашим лакомством, — рекну они једва крећући се — за лисицу ли ми мал' главе не изгубисмо!

Што други вредни и паметни чине, зашто не би и ми чинили? Ако ли нам се пак што противно случи, нико паметан неће нам се ругати. Предострожност и разум нека свачим управљају.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

подсећа на снег младић и девојче голи спавају на висоравни ваздухом намирисани боровим ал крст рашири руке и не да нам даље ни у шуму ни у реку ни у ваздух припев јој плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано јутро ту

РУГАЛИЦА О ВИНУ Ако су господи Грцима и Латинима спремали гозбе с оваквим винима, краљеви наши, кукавци нам сињи, доста су их и поштовали Латини! Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши! Да га пије, повратило би и море!

а камоли јунаку! Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли! Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице!

Ако смо ово пред Косово пили, како смо могли - добро смо и прошли! Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали!

своје да оставе а земљоделци своје све работе да оставе и пољска дела и воденице Пада киша на добоше о да нам вреди из пушчане цеви цветом из топовске јабуком црвеном! о да нам вреди ђурђевком на мач!

о да нам вреди ђурђевком на мач! Пада киша на добоше ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ Љуто пред турском најездом, две војводе,

са зобницом ништа са никада венчавај попе кад се већ и памет лудог са страхом паметног венчала и царствује нам! ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА Да колика је, светица наша, земља!

се да л запад светлуца гушће од севера шлем до шлема пушка до пушке сја - Топови су им напуњени снегом - Хоће ли нам ико помоћи данас ако Бога зна - Море устајмо зграбимо ово вила ово пушака и ово дреновака и не огледајмо се

из дрвета прогнано, заглибљени већ до рамена кроз разливена гацамо блата; ни из небеског блеска ни из чамца нико нам руку не пружа; тону градови, планине, тону цркве, за прамен магле дављеник се хвата.

Над баром што нам се попела до браде, од девет небеса, осам се смрачило, а девето се дими. Све изнад њих се запалило!

Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или пожар у коме ћемо, град за градом, жито за житом, изгорети.

БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину,

Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

Код Чачка Турци нас добро дочекају и убију нам 27 добри’ момака, но ми опет и Чачане и Ваљевце (Турке) растерамо и сав Чачак попалимо; потом вратимо се у Ваљево.

То је исто и отац мој видно и гдекоји наш комшија, који су нам млого помагали, кад смо ред уводили доказујући народу.

и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у цркву као досад не даду нови попови улазити?

судио и тамо, није се хтео приватити за сву кнежину, но рекне им да они између себе кнеза изберу; а они рекну: „А ти нам дај засад бар Јоку из Рабаса, да нам кнезује.

за сву кнежину, но рекне им да они између себе кнеза изберу; а они рекну: „А ти нам дај засад бар Јоку из Рабаса, да нам кнезује.

„Него да нам дадеш хатишериф — рекну кнезови — да однесемо нека види везир, и по хатишерифу нека удара порезу како је цар одредио.

Оно мало стоке, да имамо коме, у пола цене продавали би, но трговаца нема. Него допусти нам да идемо да се договоримо не би ли нашли начин у чему би се помоћи могли.

̓ — ,Оћемо̓ — одговоре они углас, — честити пашо, ̓оћемо у подне, у поноћи, кад нам год поручиш, и где рекнеш, довешћемо ти онолико војске колико овде рекнемо и обрекнемо.

позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо.

Док мајор дође и полако нам рече: „Но, ћутите ту, док Турци из парлаторије оду; добићете кола, обрштер одобрио”. Одоше Турци, а они нама

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Ђура одговори: — Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава. Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја. — Богме, то није рога него читава руда!

Да ли је њему било по вољи? — рећи ће на то онај други. — Како није! — поче даље Ђуко, хвалити. — 3нам да није ни у једној капетанији ниједан капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана.

— Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта. — Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу.

— Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а ми већ као људи, нећемо ту један другом... 3нам ја шта је служба и мука најамникова. — Ама јес', газда, тако је!

— Шта, море? — упита Милун зачуђено. — Што ти нас закла? — Како, море? — упита опет Милун у чуду. — Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари. — Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт.

— Што ти нас закла? — Како, море? — упита опет Милун у чуду. — Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари. — Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт.

— пристаде ћир Трпко, па одмах упита: — А кад да ми дотерате? — Па могли би и ноћас; сувота је, волови су нам одморни, сутра и онако немамо кад, ваља нам радити на њиви. — Хм! — учини Трпко — ноћас. А 'ајдуци, а курјаци?

— Па могли би и ноћас; сувота је, волови су нам одморни, сутра и онако немамо кад, ваља нам радити на њиви. — Хм! — учини Трпко — ноћас. А 'ајдуци, а курјаци? — А рашта нам је овај пусат? — рече Витомир.

— Хм! — учини Трпко — ноћас. А 'ајдуци, а курјаци? — А рашта нам је овај пусат? — рече Витомир. — Не бери ти бригу за нас. — Баш бих и волео да их нагазимо! — прихвати Тиосав.

— Та за лек. — Е добро, добро! — рече Трпко. — Дотерајте ноћас. — Само, ћир-Трпко — рећи ће Витомир — да нам одмах платиш чим ти теслимимо све. — Мени ми не верујете?

— вели Трпко нестрпљиво. — Аја, сад ти нама плати; сутра немамо кад доћи, а паре нам требају. Утом неко случајно викну далеко горе у селу. Ћир Трпко сав претрну, па држ' за прозор да притвори.

Ето ти покора, пуче колан, седло се само сроза низа чилаша и на седлу јездач. А то беше нам Мркша Испијало! Ено га де му се седло уставило на трњу, а он ти поврх трња. — О, ви'те, молим вас!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Залисте, и костима потрусисте сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже!... Хвала вам, и... праштајте!...

науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну мудрост, наше пословице... И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари.

— Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. Станко обори главу. — Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!... Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови!

Похаран човек у Црној Бари!... И то онда кад кметује Јова Јуришић!... О, Господе!... је ли то могућно?... Па шта ће нам сад рећи друга села?... Знам!... Рећи ће ми: не поноси це!... спусти мало дурбиљ...

— Ништа. — Како ништа? — Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. — Причај нам, болан! — окупише га опет. — Не може да ми падне ништа лепо на памет, а овако... — А ти отпевај једну!

— Сигурно какав глас — рече. Не потраја дуго, а иза грма се указа човек. — Дева — рече Јован. — Шта ли нам носи? — Нешто има!... Дева не долази џаба — рече Јовица. Дева назва бога и поздрави се. — Откуд ти?

А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај... Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стрв или јав! Збогом! — Збогом, харамбашо! — Збогом! И хајдуци одоше. — А ми, харамбашо? — запита Заврзан.

— Ту ће бити лепа ћара... Шта велиш ти, Сурепе? Суреп само слеже раменима. — Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! —рече харамбаша и погледа Станка. Станко се грозничаво насмеја. Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста...

— Махни! Кад ме стеже за гушу, ја рекох испадоше оба ока. Јаки је као црна земља!... Него, данас нам не пође за руком. Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити...

Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе. А Шокчанић онде, уза ме, рече Поповићу: „Вала грех нам на душу што обедисмо права здрава човека!” — Ха-ха-ха-ха! — смејао се Турчин. — А Иван? — Као запета пушка...

— привикаше са свију страна. — А да би моја шала што слађа била, зато си ти, Клемпо, у дружини. — Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дробиш! — рече Латковић. — Па не браним. Баш сам оран за причу.

— Није. — Ја, ко гракће? — Пријатељ... Јавља да се спрема потера и да нам знају даник — рече Јовица Нинковић. Харамбаша је седео и премишљао. Наједанпут се диже.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи. Кô душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бôну.

Све траје на великој њиви, Све једном што суза нам зали; Јер стократни живот проживи Све оно за чиме се жали. И срца мру, трошна међ свима, И ташта и противуречна —

И још носећ срце и жељно и бујно, Ми смо осећали задње дане наше. Мотрећи у кобни символ што се диже, Душа нам се мрзла и тровала тугом; И држећ све чвршће руку једно другом, Ми смо корачали раскршћу, све ближе.

ИЗМИРЕЊЕ И када те живот болно разочара, И када престану и жеље, и снови: Оно што нам врати једна суза стара, Вреди један живот незнани и нови.

Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар селâ светли за маршеве горде... Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца старе хорде. Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе ракâ.

Носи мора крви да их не покраду, Носи, реко српска, крв невиних жртви: Радосне победе хероји нам даду, Али страшну правду извојују мртви. 20. октобар 1941. („Американски Србобран“, 28.

беше за Те рана која тишта, А свака реч ехо Твога страшног слова: И сада Ти кличу само с губилишта, И сад су нам гробља већа од градова.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Често је, каже ми мати, доносио чича-Ђорђе сомун испод мишке и куповао нам дрвâ, све док, опет његовим настојањем, не би покупљена вересија и „ми” се разортачисмо, па ја с мајком дођох тетки у

Природи оној којој се остављају оваки болесници. И то као да и девојку донекле умири. А Ђока нам и сам већ узе причати о неком његовом својаку: како је био на самрти, како су га доктори већ оставили, како су му

Он који је донео, кад нам је изгорела кућа, сомун под мишком, и... Из Јоцина говора једва сам разабрао ове значајне речи: Да се код Ђорђа суши

Ја се не сећам никад и никака знака нежности од њега. Покривао нас је, истина, ноћу кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд — али шта ми је то?

Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету.

Не донеше нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу! — Шта је ово? — питао сам се ја. — Је ли овде мртвац у

Узми га у трговину! — Уложићемо у жито! — Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се богу, па радити. — Као поштени људи! — Ниси ти неки туњез, као што има људи.

И треба.. Треба гонити пексијана!... Само нека нам је бог у помоћи!... — А шта вам је син? — рече капетан, почињући учествовати у историји казанџијиној. — Мој син?

— Ни ја, богами. — Богме је ово напаст и невоља! — Један нам бог само може помоћи! — Ово овако не може остати. Аја! — Да кажем баби, а она ће ћеди! — Па кажи ти, Селена!

— рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву. Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд

” Гдје ће то бити да дијете не плаче? Што да вам причам како нам је било без ње; што да вам причам како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово а ради оно, мисли једно а говори

Веле: морам учити француски да стигнем друге, итд.” Можете мислити како нам је било! Али шта ћемо? Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо отуд и добавио

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

баш сад мало час с мојим попом разговарам, па кажем баш: »Ју, боже, ала да се ’оће нешто, на нашу срећу, сетити па да нам дођу мало. Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће.

— вели једна другој. — Лаку ноћ! Пријатно спавање! — Ама канда ћемо ноћас имати мало кишице; видите ли како нам се спрема од Бачке? Зацрнили облаци! — вели поп Спира.

Све, ви те, излази на једно. Па све сад мислим: ко ли ће нам, боже, то доћи, и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса.

паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ велика

— Јуцо сине, па кад већ идеш, донеси нам по једну ракију, ако вас смем, то јест, понудити рече поп Спира и окрете се госту.

снаго — викну гђа Перса — иди часком до поп-Спирини, па кажи госпоја-Сиди: »Поздравила вас, кажи, моја госпоја да нам позајмите часком, управо за ноћас, вашега мачка.

По њега је дакле отрчала Ержа. — Поздравила вас је милостива госпоја и моли вас, један нам пацов направио велику штету по шпајзу, изгриз’о милостивом господину све чизме, па ме послала да вас молим да нам

нам пацов направио велику штету по шпајзу, изгриз’о милостивом господину све чизме, па ме послала да вас молим да нам позајмите само за ноћас вашега »нотароша«... овај... мачка вашег.

— Ето видите, а оно испало па ће да буде и једно и друго. Јер ја мислим да нам ни сад нећете одбити позив на »јаузн«. — О, с драге воље, с драге воље!

А како је пре лепше свирала! Неке комаде свира па и не мари, к’о од беде. Тек кад нам тако неко дође, онда још и ’оће, а иначе не можемо је намолити. А тако радо слушамо и ја и Неколајевич.

— О, молим... како би’ ја то желео — вели Пера. — Ја ћу, дакле, бити тако слободан. — Биће нам здраво мило. Извол’те. Извол’те кад год имате слободна времена од науке — вели гђа Перса. — Врло добро!

— »Којешта пита«... Којешта сам се и ја некад с твојим тáтом разговарала; па, фала богу, ето, шта нам данас фали!? Да се нисмо којешта разговарали, не би се ни узели!...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави: — Добар дан, јесте л’ ради гостима? — О, драго нам је; изволите унутра. Сад иду унутра. Љуба неће први да улази у собу, учтив је. — Та изволите! — Та изволите ви први!

— Добро дошли! — Драго нам је! — Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли!

— Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере. Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде.

Мален, дебео, округао човек око педесет. — Добро нам дошли! — Опростите што сам тако слободан... — Драго нам је. Па како код вас, пошто рана? — Скаче. — Тако и овде.

— Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати. — То нам је баш мило. Сад се почну све дубље и дубље разговарати: сваки хоће све чистије на ствар да удара.

— Сад се већ можемо, мислим, мало дубље у ствар упуштати, — рече Першуновић. — Драго ће нам бити, — одговори чика-Гавра.

— Е, баш добро. — Сад се препоручујемо. — Драго нам је било. — Особито с наше стране драго! Збогом! — Службеница. Мило ми је било! — Збогом! — Збогом!

— То је била фантазија од Талберга. — Шта, фантазија! Ал’ немојте нам, молим вас, фантазије свирати! Тако то бучи човеку по глави као да ће да полуди. Није чудо што га зову фантазијом.

Је л’те, госпођо Макро? — Та да, само да смо обоје за једно петнаест година млађи. — А шта нам фали? Ви изгледате као бубрег, а ја како какав младић. — Баш као младић!

Ја не требам младе, јер ни ја нисам већ млад, па се тако обоје можемо сложити. Хајде, пођите за мене, па Пинтерић да нам буде кум! — Шта, ја да пођем за вас? То никад бити не може! — А зашто?

Мати је баш у кујни. — Добардан, госпођо! — Бог ти добро дао! Које нам добро носиш? — Та, добро вам носим, фајн ђувегију са проводаџијом. Припремите ми алвалук, ако буде што.

— Драго нам је. Када је фрајла Варвара казала: „Драго нам је“, устима готово ни помакнула није, боји се да јој се зуби не виде,

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве

С муком смо га вратили натраг у собу. Сутра дан смо је лепо сахранили, па смо се другог дана, јер нам је осуство истекло, вратили овамо у команду, у Далмацију.

„Уђите у оне црвене магле, другови, што сте после нас издржали све сломове од којих су нам се кости превртале, уђите ви, али без оних који нас мрзе“ И тај глас из гроба, пун опомене и пун претње, гура је ипак

Али бдите. сви будите будни, осећам, Бога ми, луди, близу нам је крај. Ја гледам у звезде и горко плачем с њима и не сећам се кад оно последњу отера дан.

О, како се бојим, како се грозно лудачки бојим. О бојте се сви и бдите, сви будите будни, осећам, људи, близу нам је крај...“ ...

Африка

Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца.

И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.“ Да би дошао да нам прави друштво, он свој уптљани трико, каљаве чакшире и дубоке чизме преко колена замењује чистим плавим и белим

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово

Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити,

и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје, превучен голубијим плавим велом, и приближи нам се нагло као из сна. То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог.

Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази

Прилазимо некој врсти огромног мола подигнутог на кољима, осветљенога сам о лампама што клате они који нам помажу да се испнемо. Преко кеја се види друго широко платно воде обасјано једва младим месецом.

Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса. Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година.

Црни луди увијају се у плаштеве, машу нам рукама, смејући се одлазе у ноћ. Лепе успаване девојачке очи гледају нас предусретљиво.

То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година. Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом.

Остављамо девојкама пет франака, на чему су нам бескрајно захвалне; полазећи упадамо погрешно у једну одају где наилазимо на нежну сцену између једнога младога

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Катицу и вредна. ПОЗОРИЈЕ 11. БИВШИ и ПЕТАР ЈАЊА: Што ми квариш шпекулација? ПЕТАР: Господару, пала нам шупа и убила коње. ЈАЊА: Што, море, што? ПЕТАР: Мртви коњи, нема више помоћи ЈАЊА: Кирије имон! Убием си! (Трчи.

А, управо, тако и јесте, зашто иначе не би нам се мушкарци толико улагивали. КАТИЦА: Ви добро кажете како ћу говорити, а не кажете ми шта ћу говорити.

Што год чујеш, немој се чудити; зашто, ако је добро, мораш напред знати; ако је зло, не треба да разумеш. Право, ево нам нотароша! Сад можеш таки почети. КАТИЦА: Ах! С њиме нећу моћи. ПОЗОРИЈЕ 2. БИВШИ, МИШИЋ МИШИЋ: Слуга сам понизан!

ЈАЊА: Не могу, имам посо. (Фришко да си отруим, док није провалила врата, шкиљи.) ЈУЦА: Бре, отворите! Истекло нам толико сирће! ЈАЊА: Каимено! (Отвори брзо врата.) ПОЗОРИЈЕ 2. ЈУЦА и БИВШИ ЈАЊА: Ко је истеко сирћету?

ЈУЦА: Ено се тамо забунио, али бадава, сув песак све попио. ЈАЊА: Ох гром, ди си да га убиш! (Отрчи.) ЈУЦА: Добро нам је пошао напредак! Ако овако устраје, таман ћу до шешира доћи. ПОЗОРИЈЕ З.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Међутим, Ђурђе се осврну снахи и продера се: „Ама, Шокице, докле ћеш ти нама шокетати и свима нам памет солити? Та оно ми је брат ко ми је добру рад! Ако ми је Павле братучед, нисам ја њему шипка уз бубањ.

Ђурђе је имао обичај да каже да нам се сви чине шашави, које срећемо, кад путујемо. Па се после љутимо, што нам сапутници нису онакви, каквог смо деду,

Ђурђе је имао обичај да каже да нам се сви чине шашави, које срећемо, кад путујемо. Па се после љутимо, што нам сапутници нису онакви, каквог смо деду, или стрину, себи прижељкивали.

Да ли са звезда? Или, из нашег прошлог живота и наших успомена. Или су вести из будућности, која нам се спрема, без нашег знања, против наше воље и сасвим другачија, него што се очекивала.

Ујна, кад уђоше, рећи ће његовој мајци: Добро јутро! Деде, Петро, дај нам мало медене ракије! Дед пољуби Гошу у руку! А и његова мати повика: Дела, благо мени, пољуби Гошу у руку!

Руку на срце! Нисмо застали здје, ни тебе! Пајо! Ниси долазио ни ти! Долазио нам је Оберајнемер! Викао је: плати! Долазио Плацлајтнант! Плати! Штапсмедикус! Плати! Штапспрофоз! Плати! Е мој Пајо!

Ко те види, нака? Смилуј се! Зар ти пандур над женама? Зар вас није добро и верно служио Пеја? Ти нам обећа у Росију преселит нас. Имали смо и кућер и кућишта. А погледај ме сада.

Млађи фратар се помами на то. Шизматик, рито сервиано, хули Бога! Ум људски је за морем, на путу, а смрт нам је за вратом. А на самртном часу сви се Богу молимо! Сваки се људски створ уплаши при одласку у море смрти, непознато!

Оптужује царства за нашу худу људску судбину. Напушта војску и све мисли да му је неки Гарсули крив. Ништа нам Гарсуле и кирасири не могу. Него кад Бог да рђаву жену, еј хеј, то не ваља, то!

Имао је исколачене очи. Затим му подвикну, да је оседео у Темишвару, због њих, и да нико не треба да га подучава, шта нам је дато, а шта нам није дато, кад смо у Аустрију дошли. Зна он, напамет: Еxтрацтус Пунцторум Привилегиалиум!

Затим му подвикну, да је оседео у Темишвару, због њих, и да нико не треба да га подучава, шта нам је дато, а шта нам није дато, кад смо у Аустрију дошли. Зна он, напамет: Еxтрацтус Пунцторум Привилегиалиум!

Господа овде врло су љубазна, све обећају, све потписују, па се смешкају, па после све поричу. Уздишу. Кажу нам: разумели смо их криво! То нас је из Аустрије отерало.

Теодосије - ЖИТИЈА

услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам, по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и тобом наследник наше државе и

Шта вам сад паде на памет: да нам се наругате? Или мислите да се ми узалуд потрудисмо тражећи ваздуха, а не нашег господара? Сад ће вам главе полетети!

пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже! О, наласка горег од губљења! О, ризо, жељенога, жељнима запаљење!

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала! О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да се не

О, чаше твоје, господару, коју си нам служио, пуне меда љубави, што нам је горче од жучи спремала! О, ноћи у коју заспасмо, по Јову буди тамна, и да се не убројиш у ноћи обасјане месечином!

Како смо били безумни! Који нас сан грехова наших задржа, и тако уснусмо? Како га не везасмо узама, као што нам је и заповеђено, па бисмо се ослободили ове смртне жалости? Шта сада да учинимо? Како да се јавимо господару нашем?

због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости.

Па ако се теби догоди штогод ненадано од општег непријатеља људи или од крвника у пустињи, сви ће нам пребацивати што смо се покорили твојој вољи.

А разбојници они после, дошавши к себи, говораху: — Шта нам то би да занети испустисмо овога младића и оне с њим? Него, или бејаше чаробник или је заиста био човек Божји, те га

И да би се уверили, говораху к старцу: — Христа ради, оче, реци нам, да ли је овај младић доиста твој ученик, јер данас неко преславно знамење на њему видесмо?

— Има један опустели манастир, који се зове Хиландар, па ако хоће твоје Царство да учини добро мени и моме оцу, дај нам овај манастир, а ми ћемо га опет као Од нас дати Ватопеду, и милошћу Царства ти нашим предањем назваће се.

Игуман са братијом осетивши шта се догађа, начинише заједничко веће, и међу собом говораху: — Од много година колика нам добра знамо од ових за њихова пребивања, и до сада су нам били са Богом хранитељи, и сада, зар да са гневом од нас оду?

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Уколико нам резултати лингвистичких и антрополошких студија могу помоћи да боље схватимо разлике између појединих јужнословенских

Историја нам може само донекле дати обавештења о разним етничким променама код Срба, Хрвата и Бугара, а преисторијске се промене

У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.

Укопани послије толико стољећа у незнанству, јоштер нам је танана памет, слободан разговор и оштра мисао.“ Загорци исто тако показују велику способност за интелектуално и

Остало нам је да, бар, у главним линијама обележимо њихову врсту дара по народним песмама, затим према ономе што сам могао извести

Уз то му са лица падају грашке зноја. „Толико нам је јела било спремљено, да сам се журио да једем док не пукнем“, вели Баја-Гање (ово је подругљив надимак којим се

Нека нам је допуштено да, ради више појединости, упутимо читаоца на његово дело. Без сумње се због овога нижег друштвеног полож

Самоубиство је забрањено. Бог нам је дао живот, и само нам га он може узети. Ова побожност се лако искоришћавала за насртање на друге вере.

Самоубиство је забрањено. Бог нам је дао живот, и само нам га он може узети. Ова побожност се лако искоришћавала за насртање на друге вере.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију! Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага.

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

— Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“, па и

Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих.

— упита један од присутних. — На овоме вашару много се подваљује, па би се могло десити и то да нам продајеш мачка у џаку. — Ко, зар ја?! — развика се скитница. — Погледај само моје ноге!

— Мишу пророче, обећавам ти, прије свега, да те нећу дирати, јер сад нам пријети иста опасност: страшни медвјед ждероња.

стари ћорави миш, коме су мачке откинуле пола репа, први се јави за ријеч: — Страшљиви и опрезни мишји народе, дошао нам је у госте чувени бијели миш о коме причају старе мишје приче. Њега треба да изаберемо за свога војводу.

Њега треба да изаберемо за свога војводу. Тај ће нам показати како треба да се чувамо од мачака. — У срећки број три стоји мудри савјет: „Бјегунова мајка не плаче.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

НА ПОЧЕТКУ Сад нам је лако Спасле смо се меса Сад ћемо шта ћемо Кажи нешто Хоћеш ли да будеш Кичма муње Кажи још нешто Шта да ти

ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда ћемо расти чисте Расти даље како нам је воља Шта ћемо после Ништа ићи ћемо тамо амо Бићемо вечна коштана бића Причекај само земља да зевне В.

прамен заборава Да ми грлиш ноћ у празној кошуљи Да ми љубиш одјек Па ти не умеш да се волиш 9 Бежи чудо И трагови нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ Садржај НИ ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА

НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Уосталом, нама и не треба капитал, јер ми ћемо концесију, кад је добијемо, вероватно и продати, али оно што нам треба то су претходни трошкови и кауција.

СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад. Ја хоћу да ми венчање моје јединице буде највеселији дан у животу... (Милује је по коси.

Пише, знаш, онако, испод руке. СПАСОЈЕ: Па такав нам и треба. Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић.

Ствар „Илирије” се овога часа налази пред седницом министарског савета; сваки тренутак, може нам донети концесију, а концесија представља милионе... милионе!... СПАСОЈЕ (заносно): Милионе!

Да, греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела „Илирија” на главу. СПАСОЈЕ: Ужасно! ЂУРИЋ: Још ако је... имате ли ви случајно телефон?

Ствар је, господо, пријатна, пријатна, али морам из обазривости почети издалека... СПАСОЈЕ: Хоћете ваљда да нам саопштите да је добијена концесија за „Илирију”? АНТА (разочаран): Дакле, знате? (Оде задњим вратима.

СПАСОЈЕ: Ах, да!... Сад разумем. Ви би, извесно, желели да будете награђени за услугу коју ћете нам учинити? МИЛЕ: Боже, сачувај; то никако. Ја то чиним чисто из пажње и поштовања према госпођи Рини.

Да, не смемо даље одлагати, или-или, и то још данас, па шта нам да бог! Известићу вас, о да, известићу вас! (Оставља слушалицу.

Господин Ђурић се сав заложио да се овај план и оствари, па је учинио све потребне кораке код власти. Власти ће нам бити потпуно при руци. НОВАКОВИЋ: Судске власти?

Што се нас осталих тиче, ми ћемо дотле развити посао, блокираћемо се милионима и тада нико нам ништа неће моћи. НОВАКОВИЋ: Само... јесте ли ви уверени да ће он отићи?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Водени цветови залетали су нам се у лице и заплитали у косу, умирући бешумно и на хиљаде као што у јесен умиру муве.

То, наравно, не игра у нашем случају: кретање по улицама дозвољено нам је само до осам, а пред биоскопима за касније представе стражаре по два профана.

Сада је земља подрхтавала и испод наших ногу тако да нам се чинило да и ми путујемо с онима који су одлазили у Атину, Истамбул и још даље.

Испод насипа светлела се разливена површина мртве Тисе пуна трски и крекетања жаба. Чинило се као да нам неко велико огледало блешти у лице.

Махнули смо и неколико нам је руку отпоздравило. Била је то нека екскурзија за Минхен. Помислих на све оне километре брдовите и равничарске земље

Био је то један од оних што превозе дрво, угаљ, кречњак, нимало отмен воз, све у свему. Дошао нам је иза леђа и ми смо га чули тек кад је машиновођа закочио и опсовао богородицу свим проклетим љубавницима који се

Рука коју је држала у мојој била је сува и врела. Рекох јој да ћемо ићи ауто-стопом. - Ти знаш шта је то? Потребно нам је само да направимо руксак, нешто као шатор, порцију за јело, неколико конзерви и термос.

- Имаш ли ти или немаш? - Рашида је настављала да говори о новцу. Поновио сам јој да немам и да нам преостаје једино путовање ауто-стопом. Кад завршимо разред, наравно. - Ако завршимо? - рекла је.

Трчали смо док нисмо изгубили дах, а прошлогодишње суве трске пуцкетале су нам под табанима. Она црвена тачка била је сада високо изнад нас. Ако нас је и тражио, Рашидин отац је то престао да чини.

морати да кријемо; о неправедности људске судбине: створени да волимо, ипак морамо то да одлажемо за касније кад нам до тога већ више не буде стало.

Данас у Омладинском дому свирају „Торпеда” и мислим да ће бити моћно! - подигао је руку и махнуо нам. Мени се чинило да су „Торпеда” доста чудан назив за џез-екипу, али нисам рекао ништа јер нисам ни имао времена да

Затим су нам се очи привикле на нагли прелазак из светлог сунчаног дана у замрачену кућу и ми смо видели један големи сто постављен

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Господар Софри допада се, смеши се. — Е, шта ћемо, морамо се за децу побринути, кад умремо да не рекну: гле, шта су нам оставили. — А шта су нами оставили? — Е, други је свет онда био.

— То што и ти са својим Тошом; даћу га за фишкала. Кречар је имао већ сина јуристу. — Ког врага ће нам толики фишкали.

— Како ти се допада, Јово, садашњи свет? Је л’ каква је разлика између пре и сада? — Те каква разлика! — Какав нам је сад магистрат, а какав је био пре; пријатељи смо сви троје, па можемо слободно говорити.

Је л’ код тебе тако? — Јест. — Све ће нам то требати, јер Пољаци су гостољубиви људи, па има доста господе, позваће нас на ручак, па ја и Кречар у трајдроту

— Господару, ми то не можемо јести; сад ви то купите, јер ће ме убити Арон. — Ја сад нећу, зашто нам одма’ нисте дали? — Купите, молим вас, даћу вам јефтино. Сад се стану погађати, и погоде се.

— Будите добре и послушне. Девојке му љубе руке и грле га. — Ал’ си, отац, болестан био, тако нам је жао! Сви у кући су весели, и сам шегрт Милан, само Пера се показује равнодушан.

И после сто година опомињаће се Чамче. Казаће: Сад да нам је ту Чамча! — Фала богу, нисам ни ја никог преварио, ваљда ће се и мене ко опоменути.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Да је извођење љубавне магије збиља везано за силе хтонског света, говори нам и избор места на којима се баје, а то су: праг, дрвљаник, воденица, гробље, раскршће, сметлиште.

Да је збиља љубавна магија у тесној вези са жељом да се добије пород, сведоче нам већ поменути симболи плодности, родности (вода, јабука, вишња, семење итд.

Уз реч дете обично стоје придеви „нејако“, „мало“, „слабо“. Ове најчешће коришћене синтагме откривају нам да се дете, пре свега, схвата као неодрасло, неразумно и слабо биће.

Ова црта конзервативности пословица, узречица и изрека омогућава нам да њиховом анализом доспемо до веома архаичне слике света која је у њима давно уобличена.

4. Бројност и тематска разноврсност пословица, које се односе на многе аспекте развоја детета, сведоче нам да збиља постоји нешто што бисмо условно могли назвати народним схватањем развоја личности.

Наслеђе, као чинилац развоја, чини се да је врло давно запажено јер бројне, веома избрушене пословице откривају нам читаву једну „народну генетику“.

Осим тога, релативно сиромаштво те подгрупе пословица сведочи нам и о томе да наш народ не верује много у то да индивидуа само властитим трудом обликује сопствену судбину.

Према овом фаталистичком ставу, то што нам се чини да можемо ми сами, или променом спољних околности, да изменимо ток нашег живота, само је привид јер, суштински

Колико је фактор судбине доминантан, односно колико у односу на њу мало значе и људски напори и спољне околности, лепо нам говори пословица: „И ја могу и коњ ми може, али Бог не да“.

Изучавање наших народних загонетки омогућава нам, пре свега, веома систематична и пажљиво приређена збирка Стојана Новаковића Српске народне загонетке.

Дете је, дакле, како нам то показује загонетка, биће несвесно самог себе, које има руке, ноге, главу, али још не уме да се њима служи на људски

О томе нам говори и чињеница да је заклетва у дете најсвечанија и најтежа заклетва. Геземан као „тешке клетве“ Црногораца спомиње

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

да буду уобличени, личности које стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене речи, расуте у времену, роје нам се око лампе.

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.

У овом малом огласу траже се и власници оних адреса које нам још стоје по фиокама. Траже се да нам опросте што им не пишемо и што не мислимо на њих.

велики, и не приметивши да стоје у капијама гимназија и факултета, сви они железничари и непознати војници који су нам у вагонима треће класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале

класе нудили печено пиле из масне хартије и вино из плетара, и оне старице што су нас даривале смоквама и стављале нам босиок на јастук да лепше сањамо, и оне газдарице из изнајмљених соба што су нас звале на кафу у кухињу, а били смо им

у кухињу, а били смо им дужни; сви они што су нас пуштали да бесплатно уђемо на стадион и у биоскопе, сви они што су нам пунили џепове орасима, а торбе сланином и црним хлебом, кад смо одлазили и обећавали сами себи да ћемо их се сетити и

на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од нас, него само давали. Сви они се траже.

Обе су гајиле аспарагусе и умирале од страха када падају бомбе. А бомбе су падале сваког другог дана, тек да нам не буде досадно док чекамо одрасле да се врате на белим коњима. Једнога дана прочуло се да почиње савезничка инвазија.

кажем и то да су нашој улици непрестано мењали имена све то време, а пошто смо становали на првом спрату, при том су нам увек улазили у трпезарију, отварали прозор и закуцавали своју таблу.

Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

У реду, немам ништа против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио књижицу Аркадија Гајдара Тимур и његова чета (издање НОПОК — Ново поколење, 1946), у црвеном кутићу где смо

Матавуљ, Симо - УСКОК

А, бјеше њешто и кичељиства, због бојева, због тога, које се племе и братство боље поднијело, то нам ђаво понио и славу и јунаштво! — А владика? — пита Марко. — А шта може владика!?

Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи! Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао! — Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша. — Ја мним ђе и Далмација! — објасни Перо Пуров. — Није!

— Да, мене зову у Котору принцип! — А јеси ли принцип? — Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је!

Кићуне, води и коња с мазгом, е ћу с дружином пјешке. Хај’те и ви, снахе, својим путем и кажите у браства ко нам ускочи. Рако шапну попу: — Осим свега, ово је и за ону нашу договорну работу таман како треба, баш по божјој вољи!

Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама грјешнима! Сви свети угодници божји, будите нам у помоћи, у дневу и у ноћи, сачувајте дом ови од болести, срамоте, биједе невидовне, сачувајте нам дијете наше Драгића

божји, будите нам у помоћи, у дневу и у ноћи, сачувајте дом ови од болести, срамоте, биједе невидовне, сачувајте нам дијете наше Драгића и свијем живијем подајте здравље, а мртвијема покој! Амин.

Ми Његуши, у старо вријеме, када Турци освојише Херцеговину, доселисмо се одонуд, а старина нам је била под планином Његошем. Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора.

Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а ипак се, ево, договорисмо да те

је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а ипак се, ево, договорисмо да те молимо да прекинеш коротовање, а то баш највише

То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору и Брда, па ће нам дика бити, ако се у народу рашчује: „Кнез Драго, да би дочекао госта како ваља, прекинуо је домаћу жалост.

Као што знаш, овијех дана удајем унуку, Анђу Ракову, у добре људе, па нијесмо ради да је глухо испратимо и да нам нови пријатељи забаве и реку: „Гледајте их не могу да прежале браственика, као да се није јуначки замијенио, и као да

— Соко, богме! — настави Стево. Од прве је оборио из пушке једнога, па из леденице другога, па загна јатаганом, те нам се међу њима изгуби испред очију.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу. Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе?

МАТИ: Бог вам добро дао! ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе. МАТИ: Добро сте нам дошли. Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте. МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.

МАТИ: О, од тог доба много се којешта изменило. И ми смо лане кућу правили. ПРОВОДАЏИЈА: То се види. - А гди нам је газда? МАТИ: Таки ће доћи. Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони.

Ако се нигди не пази, то се пази код нас, и ја, и мој муж непрестано код млађи; а сирота девојка и не види нам се од посла. Чудим се како се не разболи. ПРОВОДАЏИЈА: Млади, то јест, могу да поднесу више. (Младожењи.

ДЕВОЈКА: Доста рђаво. МЛАДОЖЕЊА: Имате ли лепи балова? ДЕВОЈКА: Не баш; знате, музика нам не ваља, а друштво би прилично било.

МЛАДОЖЕЊА: Врло лепи. ДЕВОЈКА: А ви имате и музику лепу? МЛАДОЖЕЊА: Врло лепу. Него нам је сала малена. ДЕВОЈКА: О, то ја мрзим! Не може, знате, човек ни да се окрене, особито кад је мало веће друштво.

) Пак шта велите, кад ћемо? МЛАДОЖЕЊА: Како они нареде. МАТИ: Знате, девојки ваља млого којешта, а ради смо да нам не црвени образ. Зато ћемо јавити, докле јошт видимо.

ДЕВОЈКА (кроз плач): Нити знам каква му је кућа, нит има ли што, него ајд па прстен. МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји.

ДЕВОЈКА: Ђаво га знао. КУМАЧА: Ваљда нас нећеш ни у сватове звати. ДЕВОЈКА Е, нећу да! КУМАЧА: Море, па после да нам кажеш како се с мужем живи. ДЕВОЈКА: Чекај док се и ти удаш, пак ћеш видити. КУМАЧА: Ја потрчала да ти помогнем.

Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми зановетају.

МАТИ: Тако, ћерко, тако; знаш кад се онда покварило, били смо сви као убијени, па како би нам било да се опет случи. ДЕВОЈКА: Е, па нека остане овај. Само да има друго име!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дух племена управо се у детињству завештава будућности. Народне успаванке одзвањају нам у уху још од колевке; приче и песме усађују нам се у душу као знамења народне душевности.

Народне успаванке одзвањају нам у уху још од колевке; приче и песме усађују нам се у душу као знамења народне душевности.

разумљивости, најзад, не треба постављати престрого: и ми, одрасли, при читању многе ствари само наслућујемо, друге нам промичу, а неке тек при поновном сусрету откривамо.

Такво схватање, дечје књиге било би у духу нашег доба, које је „знало да открије примитивну уметност, и које треба да нам омогући да, исто тако, схватимо: усмена књижевност, успаванке и популарни роман вреде колико и било која друга форма

форма књижевног изражавања, те могу, на неком заокрету развоја, показати грумен злата који ће нас изненадити, подарити нам часак миља, одјекнути до тада нечувеном нотом.

Твен, Сент-Егзипери, Кестнер и Жигмонд Мориц били су нам, на првим корацима кроз живот, поуздани у питањима добра и зла.

Реаговање детета као читаоца може нам, у извесном смислу, ту бити од помоћи, али му не треба придавати пресудан значај.

Не будемо ли се обазирали на битне захтеве књижевне уметности, десиће нам се да дечју књижевност ставимо ван важећих општих закона, чему лоши писци и васпитачи једино и теже.

ми бити од користи, иако је уопштавање личних искустава помало опасно: лажна слика о ономе што чинимо и снујемо често нам је потребнија од истините.

Учини нам се, за тренутак, да неки поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања

споредним одликама ми, ипак, придајемо одређени значај: пошто су неки тоналитети, садржаји и искуства претежнији, чине нам се и естетски важнијим.

„Доста нам је маца, меца, куца и зека!” — ова парола је, у једном тренутку, избачена као чаробно упутство за осавремењивање дечје

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

СМРДИЋ: Ми смо се справљали да довече славимо слободу. ЛЕПРШИЋ: Кад Србљи извојују слободу, онда ћемо славити. Сад нам није до тога (Пева.) Устај, устај, Србине.... (При концу сваке строфе вичу остали.) Живио!... 4.

ЛЕПРШИЋ.: Ево, госпођа Нанчика биће тако добра да нам начини српске кокарде. ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо, ми молимо! НАНЧИКА: Из драге воље.

ШЕРБУЛИЋ: Да, ми молимо, ми молимо! НАНЧИКА: Из драге воље. ЛЕПРШИЋ: Свака кокарда коју из ваше руке примимо, биће нам штит против непријатеља наши. НАНЧИКА: Но ја видим у сваког готово по једну кокарду; зар оћете да носите по две?

СМРДИЋ: Право су имали. НАНЧИКА: Ја чујем да је на више места то учињено. ЛЕПРШИЋ: А ми? докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши?

НАНЧИКА: Мени ова лепо стоји. ЗЕЛЕНИЋКА: Најлепше нам, слатка моја, сада стоји родољубија; зато је поцепајте упркос свима непријатељима.

ШЕРБУЛИЋ: Жалосна нам слобода! ЛЕПРШИЋ: Шта, и ви сте Србин? Није ли вам срамота! ШЕРБУЛИЋ: Оће да буде инквизиције за протоколе.

ШЕРБУЛИЋ: Ако нас, међутим, овде окупе Маџари за протоколе? ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха! Тридесет хиљада Сербијанаца долазе нам у помоћ, и седам милиона дуката. ШЕРБУЛИЋ: Седам милиона дуката?! ЛЕПРШИЋ: Е, како сад стојимо?

ЖУТИЛОВ: Ви, ако ћете дизати, можете на вашу ризику. Но ја би реко да се претрпимо, док нам не дође помоћ. ШЕРБУЛИЋ: И ја сам тако казао. ЛЕПРШИЋ: Дакле, нико неће са мном?

НАЂ: доста зло кад смо до тога дошли, да крв проливамо. СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска? НАЂ: Тако се говори. СМРДИЋ: Но, треба да и лепо дочекамо.

НАНЧИКА: Треба да га чуваш од Зеленићке, јер ће упалити варош што дете не зна српски. МИЛЧИКА: Тако нам замеравају што држимо Ержи у служби. НАНЧИКА: И њу морамо отпустити. МИЛЧИКА: добра девојка. НАНЧИКА: Што му драго.

5. ЛЕПРШИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЛЕПРШИЋ (пева): Ура, ето плода, Дошо нам је војвода! ЗЕЛЕНИЋКА: Нећаче, нећаче, зар сам дочекала да ме змија из руже народности уједе, да ми сунце потавни

ЗЕЛЕНИЋКА: Али како кад се примјечава мађарштина? ЛЕПРШИЋ: Само, молим, размислите у каквом отношенију. До срца нам лежи кокарда народна, јер наша срца дишу духом народности; а споља види се кокарда маџарска, да се зна да јошт није

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

— Прођимо се већ једанпут неуместног употребљавања митологије, ако не желимо да нам производи наши на одећу од сами закрпа разне боје и материје састављену, наличе.

и апстрактан, он тачне мисли и корисне идеје хоће да лепо и приступачно изнесе: њих ваља »живо и сладко представити да нам дух восхити, да нам сердце ублажи и развесели«. И зато се он служи »поетическом фантасијом«.

мисли и корисне идеје хоће да лепо и приступачно изнесе: њих ваља »живо и сладко представити да нам дух восхити, да нам сердце ублажи и развесели«. И зато се он служи »поетическом фантасијом«.

У његовим делима се говори природним језиком, свака личност се изражава својим језиком, и тако нам се даје пријатна, верна и занимљива слика српског друштва из доба од 1825. до 1850. год.

Још 1818. Новине сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.

сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.

Тога ради су нам за народну књижевност од велике потребе и од неисказане користи народне пјесме и друге народне умотворине.

Народне су умотворине сјеме: из тога сјемена треба да нам никне књижевност; то ће само бити права књижевност...« Песници и драматичари узимају мотиве из народне поезије, у

1815. у једном бечком листу писао је он: »Добро дошла, прва српска граматико ћирилским писменима! И двапут нам добро дошла што си верно по говору простога народа написана!« Али му је Копитар учинио и извесне примедбе.

писао: »Да није Вук на свијет дошао, могли бисмо свашта мислити, али кад он дође, то нам је највећи јемац да нећемо пропасти.

« Бранко Радичевић је певао: Ноћ нам дође са Вука једнога, Данак бели, браћо, са другога. Омладина је 1863. прославила педесетогодишњицу његова рада, а

У то доба, 1852, писао је Светозар Милетић, који је већ почео стицати свој велики глас: »Како нам је литература сваколика суморна, сад би јој особито преко био потребан сјајан и велелепан метеор, да је потресе,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

који је замењен данашњом пешадијом, о бомбардирању Београда, и о репарацији државног брода »Делиграда«, за који су нам, како је Јова читао у никим новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују за

— Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика. — Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне

а сад се не види. — Забога, Јово — моли га домаћица — ти, како си почео, још ћеш нам и госта отерати. — Ка - - јô! Лево круг марш! — продера се Јова.

Киљадили ми се такви пријатељи!« — Да бог да! — одговарају Паја и Каја. Купају се и седају. — Кајо, испеци нам по једну кафу, татли-кафу. Кајо, — дере се домаћин и враћа је, — донеси Лиру, песмарицу ону!

Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.« А није велика сума... три стотине.

Кад, али једно јутро долете Пуја фамулус, сав задуван и усплахирен, па рече: — Господине, нема нам гицана (тако му је име остало још из малена). — Шта рече, тужан, па где је?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Страшно ли се злотвор сили, Све крвави покри крили, Љубе љуби, ђецу гази, Часноме се крсту плази, На кољу нам јече браћа — Ал' му ајдук зајам враћа.

(1843, 25. дек.) МОЛИТВА Месец јасни, звезда јато, И сунашце умиљато, Зору што нам небо шара, А и муњу што га пара, И ту силну грома буку, И олује страшну фуку Ти сатвори, вељи Боже, Ко овако

Ми идемо Стражилову томе, Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио Па нам пута младим препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како

Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, Јер да ј' Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже.

Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, Јер да ј' Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже.

Та заједно дане смо провели, Па бијасмо свакада весели, Истина је, грдне су нам бриге Задавале те проклете књиге, Ал' кад књига понајвише тишта, Латисмо се красна шуровишта, Или чамац лагани

се враћала тишина, Зачас оде цела луда врева, Брат на брата опет се осмева, Па што било, то и битисало, Ни на ум нам више није пало, Обојица дивно помирени, Латисмо се горе и зелени, Пограбисмо пушке, те о рамо, Па се вери и тамо и

Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље. Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал' кад жито

Место оне поносите зграде Биће само два-три прашка лака, Да се плаше од ветрића свака. Доба клето, Бог нам те не дао, Ој Србине, куд си забасао?

ИИИ Миле ђипа, оће да утуче, Мируј море, изешће те Вуче. ИВ Ал' ваљане ми имамо главе, Штета само што су нам без главе. (1847, 11. март) ИИ ПЕСМЕ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА ИИ У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1851 Кнезу Михаилу М.

Та части нам Српчића старина, Част господска под небом милина: Већ дан један — већ и други ето — Пате јањци, пати винце клето —

је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог данка — Та лепша је од најлепшег данка.“ Тако збори, побра с пута свраћа, Па са њим се странпутице лаћа.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Било је то у првом разреду основне школе. Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати: — Дјецо, ко зна какве је боје вук?

Ја први дигох руку. — Ево га, Бранко ће нам казати. — Вук је зелен! — окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.

крсну славу нашу, Петрак је освитао код наше куће, свечан и обријан, и здравио се с дједом : — Побратиме Раде, да нам буде срећан данашњи светитељ.

И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут. — Хе-хе, ипак нас чека стара парипина раколи се Петрак. — Не отписују се тако лако оваке двије делије.

— Не отписују се тако лако оваке двије делије. — Ево их, враћају се будалаши! — дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. Шта је, дохватисте ли мјесец?

до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“.

Најменика само мијењали скоро сваке године, обично о Ђурђевдану, али нам се најчешће дешавало да нам се у службу натандрчи баш неки који се зове Јово. Сваки други — Јово.

Најменика само мијењали скоро сваке године, обично о Ђурђевдану, али нам се најчешће дешавало да нам се у службу натандрчи баш неки који се зове Јово. Сваки други — Јово.

А знаш ли коју молитву: Оченаш, Богородице дјево? — Не знам — искрено признаде чупави незнабожац с Брдара. — Далеко нам црква, а војску још нијесам служио. — А знаш ли макар како се зове божји син?

си био и мој остајеш, ти праведник, ја лопов, један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром.

Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром. И без њих нам је доста наших мртвоузлица и наше репате сиротиње. ДАНЕ ДРМОГАЋА Још давно и давно, прије неких четрдесетак

— Е, мој дорате, док је спало на то да ти кола извлачиш из блата, не ваља нам работа — уздисао је дјед Раде, опраштајући се од коња сузних очију као да испраћа на фронт неког од својих укућана.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Дај шта даш! После четири месеца у овој пустињи, учиниле нам се као султаније! А он у њих ко у рој мува! Оставиле су, вала, димије по трњацима!

Викао јутрос. да му је женскиње довде дошло, да због жена ни царевина не ваља, да би нам боље било да их нема! А после и удатима забранио да долазе! ХУСО: Хасанага? СУЉО: Исти Хасанага!

Једва се докопасмо помало снаге, једва скунаторисмо нешто цркавице за нешто жена, а Хасанага не даде нам ни чалабрцнути! ХУСО: Да не верујеш рођеним ушима! Па тај је чуо и кад у седмој соби зашуште димије!

То си можда због овог часа учила. Дај да се држимо онога што нам је јасно. Више и не можемо. Разумем ја где те је бацила Хасанагина порука, видим до којих граница!

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Немој, беже, тако брзо, ко с коња! Хоћу да те питам можеш ли да нам помогнеш. Можда је теби спас у рукама. Ако можеш, помози, душу ћеш себи олакшати!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти, стара, ћути. А ти пољуби дете, па да крећемо! МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хајде, кћери. Данас нам нема другог разговора До залудног... (Јусуф излази) Видиш да не вреди, па не вреди.

Прети, моли, уцењуј, плаћај, наговарај, лажи, ради шта хоћеш, али уреди да се опрости с дететом! Образ нам је у њеним рукама... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: А колико ћу понижења да прогутам, мош ли ти то да замислиш?

Где зором нестају блага која нам доноси мрак? Само ноћу могу од себе да одахнем! Ово царство ноћу није султаново, мирис цвећа је јачи од његове

Мој Ахмеде, прави се ти луд, ако си паметан! (Гласно) Шта мислиш, да л ће ово одело да нам скидају? ХУСО: Јок, оставиће га тако, не теби, да такав идеш пред одабашницу! СУЉО: Биће боље да га пошљу у жито.

Низводу цвеће... пун поток облака... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Нисмо дошли да просјачимо, па да чекамо да нам се смилује! Да знаш, осећам се врло смешно! А још смо и покисли... Само ми још фали да назебем...

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Хасанаго, далеко нам је путовати! Не бисмо хтели да те задржавамо и да трошимо твоје драгоцено време... ХАСАНАГА (Јусуфу): А прстен?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Моја вас је мати радо имала. Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више

После вечере ти полијеш све, скупиш мрве са софре, а мајка ти опере судове, размести собу, па чак нам и постељу простре. Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба.

Целим телом беше ти наслоњена на мене. Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој врео дах и уздрхта, клону, али се брзо трже и скочи. — Ух! — Чекај! — И пођох к теби.

Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворено. Избегавала си да останемо сами.

Господа имаш, ако мајке немаш... Ћути чедо моје!... — Нана моја! И њу он... ох!... — грцаше ти. — А зар нам је зло мислила и говорила: „Николо, синко, немој бре чедо тако!

Кад се напије, скупи сву стринину децу, а и мене, па нас води по шећерџијницама, купује нам шта хоћемо, онда нас пошље да одемо стрини и похвалимо јој се, а он пође позади нас, гледа, смешка се и пева своју

се њеним косирчетом, па после, кад почнемо зрна да скупљамо, да ћу навлаш гурати моју руку у њену, а тада ће прсти да нам се преплећу и главе, лица, косе додирују.

Само код нас! Ех! ... Одавно смо ручали и то већином јучерашња јела, што су нам остала. После ручка изишао сам на капију, да слушам свирку, песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици,

чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије. И кафа је била скувана у лонцу, и мезе је било спремљено, све је било спремљено.

кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А од свуда, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, веселе.

Немој. Седи. — Зауставља је. — Има ко. — И показује на мене. — Ето га, нека служи он. Видиш ли га колики нам је порастао. Седи ти, тако, до мене. И помиче се да јој начини место.

— Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. — Ја! — викне ч’а Јован увређено. — Зар ја да заборавим ову кућу?!

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Гра(х) и купус земљом управљају. Ево време златно и весело, Кад нам није забрањено јело! Евангелска царствује свобода, Збацивши јарам с чловеческог рода.

Како можемо ми изискавати од други(х) оно исто које кад други од нас изискавали, велика би нам се неправда чинила. Познајмо једанпут сву силу ови(х) речи, просте су и блажене и не требују никаква толмачења.

Што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и

А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогу у потреби нашој.

А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогу у потреби нашој.

у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогу у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

непромењиву, васељену што цепа надвоје, да мо'ш одерат смелом десницом са божја лица недигнути вео, на наличе окренути нам га, да и то смртна сила која сме ни онда не, ни тад, ни тако не! Не будите га, смилујте се на њ!

Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај! Је л' оно чело бледо, брижано, боровито што борачки му ум у бледилу сад

Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај! Је л' оно чело бледо, брижано, боровито што борачки му ум у бледилу сад крије вечитом?

Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам? Кроз уста та је прошô пољубац што старе своје њиме целује поштовалачки млади нараштај; ал' још та уста, још то

Ил' онај ваљда штаколазни крок, живота радна верни пратилац? Зелено дрво штака нам је та, јаворика из њега проклија, прамалетње нам песме хранећ гуд.

Зелено дрво штака нам је та, јаворика из њега проклија, прамалетње нам песме хранећ гуд. Уписаће се на дрвету том: Ко за свог века не посрну хром, похрамаће за њиме векови.

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу

Ал' какве смо на земљи срећице, отеће нам још и тај завичај. О ШЕКСПИРОВОЈ ТРИСТАГОДИШЊИЦИ Вештака вечног творилачка свест умарала се мучних дана шест Док

та над је све што народ има млад, у наду том и твоја нам је сен. Паклених страсти рајски царе ти, разреди страсти голем комешај у народу што малом овом ври: с висине своје

Ти светове из груди погуби, ал' свет нам овај тиме здвогуби. У срца твога свет тај извргнут бесмртна душа узеде ти пут; у томе свету, твојим делима, у царству

Однес' му и ти поздрава нам глас, у поздравима дишућ сваки час, славуја жељна мирис-ђулијо, Ромеа свога верна Јyлио, ти мученицо свете љубави!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ако бисмо том схватању тражили археолошку дубину и настојали да издвојимо камене темељце, ваљало би нам поћи од енглеске збирке старих песама Томе Персија (издане 1765), преко Макферсонових мистификација шкотских балада,

Колико је такав метод у основи погрешан, неће нам бити потребно да захтевамо, како бисмо видели његову неодрживост, да му се подвргну истовремено и остале врсте

да му се подвргну истовремено и остале врсте народног стваралаштва, резба и грађевинарство например; боље ће нам послужити његово испробавање на индивидуалној, уметничкој књижевности.

инстинката, а нарочито са настојањима да се из људске речи извуку сви звучни и емотивни ефекти, увидећемо тад колико нам је ова народна проза блиска и колико је наша.

Има народна приповетка још једну особину која нам је посебно драга; то је њен најчешћи унутрашњи мотив, онај који је изазива, а тај је — како да се срећније и

Такав стваралачки поступак и хуманост која га носи увек ће налазити пута ка људском срцу. На овом месту ваља нам учинити једну ограду.

Овај други аутор често је био чак и важнији. То нам најбоље потврђује пример В. С. Караџића. Све што је он записао и данас је, с малим изузетком, најквалитетније у овом

Такве приповетке носе све карактеристике одређене, наше средине, и историски јасног нам стања. Оне у својој целини и јесу наше, док су фантастичне то само делимично. 5.

5. Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила најлепшом. И то је један од разлога што је ова Антологија по броју унесених прилога испала мања од многих

Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг! Он одговори: — Ваш до вијека остајем и за вас ћу мој живот дати.

силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита БашЧелика ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.

А девојке јој се стану правдати: — Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје? Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш. Тешко свакој, која не љуби чистоћу.

СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати. МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто? МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава. СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину. МАКСИМ: Има она доста забаве код куће. СВЕТОЗАР: Али опет у друштву.

С моје пак стране помоћ неће изостати. Јеси ли чула за неки сто дуката? СОФИЈА: Казивао нам је писар. ЈЕВРЕМ: Сад јуриш на редут! Бал и ништа друго! СОФИЈА: Али... ЈЕВРЕМ: Пст! Субалтерн не сме рећи „али“.

СОФИЈА: Ја мислим да нисам до сада ништа учинила, што би нам било на штету. МАКСИМ: Заиста ниси, и они колачи, што су умешени, служе нам на велику срећу. То сад тек видим.

МАКСИМ: Заиста ниси, и они колачи, што су умешени, служе нам на велику срећу. То сад тек видим. СОФИЈА: Утолико, да млађи буду задовољни и да не чине штету, а међутим да охотно

ЈЕВРЕМ: То није никакав маневер, него на дуел, ако си јунак! МАКСИМ: Марим ја за твоје ратове! НИКОЛА: Опет нам господин Светозар долази. МАКСИМ: Већ и он... СОФИЈА: Ваљда ће да се жени. 11.

И зато ми увек наручује, кад иде куд, да пазимо на њега МАНОЈЛО: И сад нам је то наручи. ШАЉИВАЦ: Па гди седи разум? ИСАЈЛО: Ено га, у соби.

МАНОЈЛО: Само через разумну душу. ДОКТОР: И мој разум да се изгуби? Ко је улазио у собу. ИСАЈЛО: Нико, него нам је један човек казао да се неки провлачио кроз прозор. Тако је кад сте тврди, па нећете да метнете гвожђе.

ИСАЈЛО: Ја ћу казати да нисте ваш разум никоме показивали па може бити да га нисте ни имали, него нам само беду правите. ДОКТОР: Умочи у моралност твој залазећи језик!

Али то је ствар врло чудна. Колико се догађа по свету да нам је један човек данас пријатељ, а сутра није, па тако је и с девојкама.

ИСАЈЛО: Опростите, г<осподин>. доктор, али знате како сте нам казали, да вам разум код куће чувамо? ДОКТОР: Какав разум код куће? МАНОЈЛО: Ваш, што је седио код куће.

Ко оће да изгуби спокојство, нека само новаца зежели, пак ће му се намера испунити. Истина, кажу моралисте, да нам је новац зато дат, да и друге помажемо. Но учене људе ваља само слушати што говоре, нигда не гледати што чине.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ако кога и куга нападне, нека пусти на њу злу жену, пак ће и њу у море отерати. Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНИ ТРИФИЋ. Је л’ вам устала госпоја? ПЕРСИДА: Ах, милостиви господине!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Шта ли смо овде некад оставили у залог, Што сада нам се нуди као благослов и плач? Ако недовршено сведочи савршенство, Онда несавршено има довршен облик; Зато је онај

и светиљка, Све сама оруђа недовршеног нечег Што правда нас пред светом у овом убрзању, Кад увећани детаљ сведочи нам о слици Чију целину можеш да наслутиш у трену — Ако постоји та слика, ако постоји тај трен.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали зубара да нам поправи њупавце. Лети се непозвана појављивала на Сави; једноставно, затекао бих је на свом чамцу како ме чека са

И где је онда ту она тако потребна доза тајанствености из књиге „Како жена доживљава мушкарца? „ шта нам друго остаје осим да изигравамо хронику о сиромашним љубавницима, и да фолирамо како смо поблесавели од љубави, док се

), да нам је обала најразуђенија, да наше пчеле носе највише меда, да само код нас живи човјечја рибица у Постојанској јами и

Провалишка! Када смо учили оно о разуђености обале, стално су нам истицали сироте Талијане за пример. Њихова је обала, наравно, равна као даска, боље речено као она позната манекенка

Код нас, у ствари, нико и не лови рибу — имају Ијуди преча посла; решавају руско-кинеске граничне проблеме. Ето нам наше разуђености! Клопамо слеђену рибу из Јапана, која је много боља када се употребљава уместо леда за пиће!

толико потребни у животу, подметнули су испод њих јастучиће, па лепо пију кофијановић и довикују се међусобно делећи нам читаву лепезу корисних савета. Да би сцена била потпуна, ми почињемо да плачемо. Доста нам је свега!

Да би сцена била потпуна, ми почињемо да плачемо. Доста нам је свега! Да смо само знале, не бисмо се ни мртве родиле у једном оваквом граду као што је Београд!

Волео је, иначе, да нас окупља и да нам чита најновије вести. Наравно, сви су убијали тутањ сем мене. Тада ме је жестоко убеђивао да је Адолф Хитлер обично

Све се завршило тако што нам је са шољицом кафе, подигнутом високо у руци, отпевао песму „Креће се лађа француска, из пристаништа солунска...

зна се, у међувремену одапео, није дочекао да прочита у новинама како је даса кожњак скикнуо — али мислите ли да нам се неко после извинио?

Неправедно, на часну реч! Иначе, страни језици нам баш нису најјача страна у фамилији. Мој матори је 1955. године видео живог Жерара Филипа, мислим у природи, на улици,

Такав хепенинг, мислим. Овако, остајемо потпуно хладни док нас глумци макљају, пљују и газе ногама! То нам дође некако потпуно нормално, оћу да кажем.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Окреће се болница. - У пламену шарлаха таласају јецаји: Дај-нам, мај-ко, кај-ма-ка! ЧИТАЈУЋИ ДАНИЛА, СВЕТИ МАРКО И Читајући Данила (књига Башта пепео где се суђе помиње,

ПРВА ГРОБНА ПЕСМА Вечан кут. Време зри. Црвен, жут мрамор бди. А леже „во гробје сем темном, всјем нам неизбјежном“: Гаврил, Данил, Михаил, Сара, Ана, Јулијана...

Мрачи се исток - надиру шуме. Чујем ли писку? Шта ли се збива? Има ли меда, ораха - млива? Треба нам крви, кòштане сржи, јестива пресног, течне жестине!

(Зането радан дактило-трохеј расклапа разбој, празни колица уморних дана.) - Негде нас одвеј, пахуљо шумна, врати нам лица. Голи, и празни, крећемо кротко, основе друге Божија потко! Седмо певање Издише пејзаж.

Гласниче врли благосних вести, снеси нам с Бола, јер нам се снива, последњу румен утрина, њива. Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни,

Гласниче врли благосних вести, снеси нам с Бола, јер нам се снива, последњу румен утрина, њива. Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни, лесковим прутем с

Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни, лесковим прутем с Поноћне шуме страх нам прекрсти. - Смилуј се, Силни, који си лекар, ковчеге раскуј, махуне мрачне да нам се пасуљ расеје ведро; нека бар

- Смилуј се, Силни, који си лекар, ковчеге раскуј, махуне мрачне да нам се пасуљ расеје ведро; нека бар сине, узалуд мртвим, рђом са траве, крцат, семèнит, облик горчине који је сточен у

Скорих нам дана лађицу стеши поклопац Дигни, уже одреши. Скинијо, свадбуј свадбено бела: с дванаест бројки, женских облина,

- Зоб узнемирења смућује нам свест, дрмуса звезде, Месечеву млађ. Од нагон-ткања врисак нам је брест под муњом, шарен.

- Зоб узнемирења смућује нам свест, дрмуса звезде, Месечеву млађ. Од нагон-ткања врисак нам је брест под муњом, шарен. - Тесан ли је рам видика кружног, чију бледу чађ облина наших орумени срам!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ево ти који тантуз. МИТА: Проклети твоји тантузи, и ту си ми изварао форинту! АЛЕКСА: Ал’ су нам доста и помогли. МИТА: Видим да морам скапати од глади.

знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине? МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира. АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда? МАРКО: И зет ми није баш од моде.

Само му немојте казивати да ћемо горе полазити, јер он за те ствари слабо мари, па нам неће допустити. АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт

Вина никада не пијем. ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух. АЛЕКСА: И за то нисам расположен. МИТА (на страни): Верујем, кад нам пљушти утроба. ЈЕЛИЦА: А оно венигстенс од овог. АЛЕКСА: За не дати вам корпу, оћу. (Узме парче пите.

чудо што је и царица била велика, или, као што сам чуо, од свију највећа; јер ми, бединтери, нисмо млого пазили шта нам раде господа на балу, него смо се и сами унтерхалтовали, и баш добро.

Господар Марко, ја Јелици желим сваку срећу; нити ћу се срдити ако она за другога пође. Само ми допустите да нам овај господин своје баронство осведочи. МАРКО: Нипошто!

МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи. БАТИЋ: Нек нам барем пасош покаже; од тога се ниједан поштен не задржава. АЛЕКСА: Шта, пасош?

ЈЕЛИЦА: О, татице, ви не знате какву нам хасну романи дају. МАРКО: Какву хасну! Да се чепиш као лутка; кад говориш, да се и сама не разумеш; да држиш

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Марков је Шарац на њему пио. Са биљур-чешљем ту сједи вила, орао пада крвавих крила; ту нам се Марко преставио. А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то

! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!“ Једнога дана, прича нам каже, другови пошли да Врапца траже.

“ Замуца вођа: „Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! ... До сада ниси био нам знан. Одакле идеш? Гдје ти је стан?“ Ћоса ће нато: „Главом и брадом станујем, друже, под Буква-градом.

„Побратиме зубати, одакле нам идеш ти?“ А побратим чудно режи, ал не бјежи. „Далеко је моја кућа, ја сам главом овчар Жућа,

трнци плазе, у пете нам срца слазе!“ Непознати на ту вику гласно викну: „Кукурику! Ја сам пијевац Мамузар, кокошију свију

Прену се Тоша и очи брише: „Брка ми мога, ево нам кише!“ Светлица оштра небеса креше, облаке модре пара. Пожури, Тошо, потоп је дошȏ, брже, скитницо стара!

Весело момци, дигните главе, ведар сам, ево, и ја, ако су овде магла и туга, негде нам сунце сија. Негде у свету све је зелено, а сутра к вама пролећа ено.

“ Од ждрала оста под небом тачка, залуд је очи траже. А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?“ Прену се Тоша и снизи глас: „да није путник лагао нас?

“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам грије нада. Пролеће никад умрети неће, опет ће доћи сунце и цвеће.

“ А Тоша чеше сањиво ребро: „Ено и поља засута сребром!“ Дедица само замишљен каза: „Ево нам јутрос у госте мраза.

Сваког је чуда видела Јапра у свом воденом веку, хитајућ дању, журећи ноћу у Сану, моћну реку. Кад би нам тога казала пола, била би пуна четвора кола.

Опет си капут пропио, авај! У шталу иди, па тамо чмавај! Угаси лулу, јадна ти мама, бојим се да нам не плане слама.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице.

Могли бисмо можда прошетати заједно: овако бих имао непријатно осећање да вам сметам. — О, не бисте нам сметали Ни најмање. Виђамо се често; и после, ми смо стари вереници, рекли смо дакле све једно другом.

— Нарочито, ничији савети нису тако од користи као савети искреног друга, — каже крчмар. — Мигуеле нам је причао колико сте енергични и колико сте успели само својим трудом и памећу. — О, ја сам имао нарочито много среће.

Али ако икад сретнем неког дерана оданде, рећи ћу му одакле им прети пропаст. Малише синуше од поноса: — Учинићете нам задовољство, господине. — Добра срећа, дакле! А што сте изабрали баш Мање Острво? — Тамо је дивно.

— Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца! Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе. — О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву? — Изврсно. — Откуда ти овуда, оче?

— Не, требало је да ме вози прошле године на острва. После сам са његовим сином ишао у рибњаке а стари нам се придружио. То није био јединац; мислим да је имао још једног сина.

Моје вође застају. Сетили су се нечега: — Знате, његова кућа није богата и не треба нам то замерити. Тешко је рибарима обогатити се. Али заборавише то кад из куће испаде неколико младића са гитарама.

„То је жена за коју он каже да је стара и да је не воли!“ — Ја сам његова жена. Јесте ли чули како нам је био болестан? — Његов брат ми је рекао. Нисте много ослабили, Пипо, само изгледате као девојка.

Лупају опет. — Баш врло добро, — каже жена испред отворених врата и као лебдећи у некој рујној светлости, што нам пође полугашена и помешана сенкама. Ја тада видим сва окупљена лица.

Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отиш'о с

Они штују обичаје. Али прошлост више свега, А уз гусле прослављају Обилића, Скендербега И Косово Поље равно, Где нам паде царство славно.

Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Но брат је мој ћутљиви говор животиња разумевао: вуци су нам о братству говорили, медведи о правди, у вепру се чуо чукундеде глас, у птицама се огласише сестре неке, сиротице

Тако смо се и вратили у село руку празних и гладни. Ругали нам се кметови, љубе нас неверне напустиле и благо собом понеле, ни у манастир нас просјаке не примише да се под кров

једино коњи су нас верно носили из мање у већу даљину и птице нам летеле над главама размичући облаке. НАХОД Нађосте ме где лежим у лишћу имена тајног, можда биљног, а ко сам не

Дан и ноћ смо копали ране по телу душмана, у планину одосмо сити разбоја, авај браћо! Срца су нам ко велика звона о брегове ударала, долином пловиле свеће нама за душу. Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа!

У дубоку шуму беспочетну склонимо се, све ће нам се накнадити у том дому, мој ратниче! У САМОЋИ ТУЖБА Он, из Цариграда послан с повељом опечаћеном и бисагама

Јер су нам стопе земљом рањене и срца о врату висе неокајана, јер сикћу још гује у костима и неисплакани знојеви под кожом пеку

неокајана, јер сикћу још гује у костима и неисплакани знојеви под кожом пеку јаче но бисер у шкољци, о ноћи отвори нам тајну капију града.

На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости. Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли мир у нествореном нашли, рока нам

Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли мир у нествореном нашли, рока нам дај за припрему небеског пута да странпутицом у

нам да зрелост земаљског живота достигнемо, дај нам да у створеном стварамо не би ли мир у нествореном нашли, рока нам дај за припрему небеског пута да странпутицом у полусну не населимо провалије хадске, јер пре дугог премишљања у

у плоти задржи, молим те, и непријатеље наше одби и бистре изворе наше крви сачувај за још једно стварање света да нам се тек после подвига на земљи небеска кроткост подари.

ГОВОР КНЕЖЕВ УОЧИ БИТКЕ Нико још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Не можеш, дабоме! Е, онда, кад и тебе избришемо, 'ајде, реци, ко нам остаје? МИЋА: Како ко, а ја? Као да ја не постојим?

САРКА: Де па ти, прија-Гино, то Агатон онако, примера ради. АГАТОН: Па, примера ради, дабоме! ПРОКА: Е, то нам је покојник лепо удесио, бог да му душу прости! АГАТОН: Удесио, него!

ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде. Чекаћемо, иако нам није до чекања, али зашто за тих четрдесет дана туђин да управља имањем?

– Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам! ВИДА: Па ја мислим, нико нам не брани да обиђемо и да разгледамо. ТАНАСИЈЕ: И ја мислим, Агатоне. Зашто да не обиђемо и не разгледамо кућу?

ДАНИЦА: Па породица покојникова; свратили, по обичају, са парастоса сви овамо. Препоручили сте нам, тетки и мени, да будемо према њима предусретљиви и љубазни. АДВОКАТ: Па та вас љубазност ништа не кошта.

СИМКА: А шта има она ту да се меша? ГИНА: Дочекала нас је као да смо непријатељи, а не фамилија. Није нам хтела дозволити да се уселимо у кућу; вели: њој је поверена кућа па она има и да је чува.

ГИНА: 3акључала кућу па нас не пушта. СИМКА: Па како уђосте? ГИНА: Хвала богу, Сарка је била у кући, па нам она изнутра отвори, а Прока, боме, гурну ону тетку лактом, те она оде претећи, вели: јавиће полицији.

АГАТОН: Шта имам да говорим? Могу да нас најуре ако смо се бесправно уселили у кућу. СИМКА: Тетка нам прети да ће нас полицијом избацити. ВИДА: Ију, благо нама! Ама, зар ми, фамилија, па да немамо права?

Тетка је водила бригу о кући а у накнаду за то имали смо бесплатан стан. Покојник нам је и иначе врло много чинио, нарочито мени.

) Дакле, браћо, ми морамо бити спремни за случај да у тестаменту пише да извршимо деобу међусобно и по споразуму. Кад нам сутра старатељски судија прочита: остављам све своје имање својој породици с тим да га она по међусобном споразуму

САРКА: Ако је по томе, Проко, висим и ја ваљда на некој грани, а не само ти. ТРИФУН: А како би било да нам Агатон прво објасни по чему је он тако близак род? АГАТОН: Моје се зна.

Он акције Народне банке, а мени кујнско посуђе. ТРИФУН: Нисмо ми 52.374 среских становника, па да нам Агатон подвикне: „Мирно!”, а ми да станемо у фронт и да трепћемо.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Сметало ми је сада грађанско одело и пожурих да нађем своју јединицу. — Још сте нам само ви недостајали — говорио је један капетан — па смо комплетни. Сада списак можемо закључити.

А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је: — Сазнали сте да нам је Аустрија без повода објавила рат. Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших предака

И још више... хоће да нам пороби Отаџбину... Бранићемо се до последњег човека. Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници.

Једва нам мало лакну. Сви скинули шајкаче и бришу зној. Али људи су још забринути и ћутљиви као да су у ишчекивању неке немани,

То нам је исто рекао и командир, када смо подносили рапорт у четири часа после подне. Чињене су последње припреме.

— Е! — и стари заврте главом. — Многа су чуда починили. Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу. Не дајте... Пратио сам све мушко из куће у рат, па ако треба и ја ћу!

Можда нам је ово последња безбрижна ноћ... Ко зна? После поноћи чуло се кратко: „Устај!... Дижи се!“ Свици на хоризонту, тамо

— Потпоручник Александар! — чусмо одсечан глас командантов, који нам је однекуда заишао иза леђа. — Је ли ту ваше место? — Разумем! — поздрави Александар и у галопу одјури до првога вода.

Пред селом Коцељевом рекоше нам да ћемо сада наићи на једну заробљену аустријску батерију. Заборависмо на умор. Батерија је била заустављена на путу

А около су стајали, као каква почасна стража, наши војници са пушкама. Необично нам изгледа она униформа, коју сада први пут видимо. Из потаје се дивимо угојеним и снажним коњима.

Простор се губио у мрачној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама. У том општем хаосу јединка се губила, људи се несвесно прибијали у гомилу и немо

— А када би њихова била онде? — запита наредник Милутин. — Их! — махну руком капетан Јован. — Летела би нам пердашина по овој равници. Изгледа ми као да свима мало лакну. Ишли смо лагано.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?... — Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку.

Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор. Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а...

Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !...

— Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.

досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет. Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке...

Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља. Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач

пита је кмет, као бајати зачуђен. Љубица му објасни; рече и колико ће коштати. — Бог с тобом, госпођо, што ће нам то!

— Хвала вам унапред. Ми ове године нисмо ни практиковали школски рад: наставник нам имао неке многе хонораре, па није ни имао кад да нас води у вежбаоницу. — То је рђаво, врло незгодно!...

— Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост. — Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се.

— Па кад дођете к мени, разговараћемо насамо о томе. Гледајте да дођете још ове недеље, док је лепо време. — Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде.

Пера Илић, писар овог среза и платодавац учитељски... Хм... да... чујемо ми тамо у срезу, дођоше нам после и акта о вашем постављењу... А ја овде од општине, купим порезу, па ми Богосав рече да сте дошли...

Али треба зарађивати хлеб. — Хлеб ?... понови он ; какав хлеб ! Зар још и о томе да се бринемо. Реците само колика нам сума треба да безбрижно проживимо. Све да вам спремим. — Ха-ха-ха... окрете Љубица у шалу.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Отпухни цв’јетак, напиј се винца, Тај ти је цв’јетак од вјереника, Од вјереника из туђе земље. И око и чело Све нам, браћо весело! ТУЖБАЛИЦЕ 93. Ти се хоћеш дијелити Од свијета бијелога, Од црковне те господе?

Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’. Да се жељно изгрлимо, (Црно сврћи, б’јело врћи) И од плача ућешимо.

“ 125. Ранила девојка лава и лабуда, Лава и лабуда, и сивог сокола; Њојзи ми долазе прекупци трговци: “Продај нам, девојко, лава и лабуда, Лава и лабуда, и сивог сокола.“ — “Идите одатле, прекупци трговци!

Претећи ћу те, ухватићу те; Водићу тебе у моју земљу Где снег не пада, киша никада, Роса нам пада, жито нам рађа. 169.

Претећи ћу те, ухватићу те; Водићу тебе у моју земљу Где снег не пада, киша никада, Роса нам пада, жито нам рађа. 169. Расла је јела, јелика, Међу два бора велика, Под бором Јово болује, Крај њега драга тугује.

Црне очи два драга камена, Обрвице морске пијавице, Ситне зубе два низа бисера; Залажу га медом и шећером: “То нам једи, па нам пробесједи!“ 234. “Тамна ноћи, тамна ли си!“ “Ој девојко, бледа ли си!

два драга камена, Обрвице морске пијавице, Ситне зубе два низа бисера; Залажу га медом и шећером: “То нам једи, па нам пробесједи!“ 234. “Тамна ноћи, тамна ли си!“ “Ој девојко, бледа ли си!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Гина брише сапуњаве руке о кецељу, узима од Симке послужавник, и уноси га у кућу) То нам је био поклон за младенце, од официрског кора! (Благоју) Шта ли је то могло да пуца?

ЈЕЛИСАВЕТА: Баш се лепо довијамо, нема шта! Од двадесет лица ти пола штрихујеш! А од оних што остану, поделиш нам по две или три улоге на сваког! Жене играју мушкарце, мушкарци жене! Уместо да се сконцентришемо, ми се распамећујемо!

ЈЕЛИСАВЕТА: И не знам зашто играмо баш те Разбојнике! ВАСИЛИЈЕ: Зато што је Шилер немачки писац! Кога би нам другог дозволили да играмо?

А зар је сада време за позориште? И не могу се упоређивати пекар и глумац! Пекар нам барем помаже да се некако прехранимо, и да преживимо, а глумац...

СИМКА: Зашто одједном вечерас? ВАСИЛИЈЕ: Најбоље да вам отворено кажем... Видели сте да нам је представа забрањена. Последњи динар смо дали на закуп кафане. СИМКА: Па нећете имати пара да ми платите кирију?

Стрепим и дању из куће да изађем, акамоли ноћу! (Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: А ја сам мислила да би нам очи ископала за динар! ВАСИЛИЈЕ: Ето, решили смо бар један проблем!

И сви смо у тој боци зачепљени! А онај месец горе, оно је чеп! ЈЕЛИСАВЕТА: Били у боци, или не били, сутра нам треба путовати! Треба путовати, а не знамо куда! Само што смо се распаковали, поново пакуј!

Ово би и он исто овако урадио! ДАРА: Замајавамо се овде, а Дробац одмаче! БЛАГОЈЕ: Наћи ћу га по трагу, неће нам побећи! ТОМАНИЈА: Даро! ДАРА: Шта је? ТОМАНИЈА: Он је све довде, до ње, остављо крвав траг... а од ње, погледај..

СИМКА: Плашим се да нам никада нећете опростити! ВАСИЛИЈЕ: Немамо ми зашта да вам праштамо! Све што се десило, све је то део нашег посла и

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина, нити да будем народна дика. Судбина ми је стара, а стихови мало нови. Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме,

Судбина ми је стара, а стихови мало нови. Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919.

Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче

Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у

Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину. да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.

Још је весео народ један у крви, пепелу и праху. Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста.

Збаци одело своје. У целој звезданој ноћи једина радост над болом у телу твом је голом. Све нам допушта туга. СЛАВА . . . . . . . . . . . . . . . Кад се облаци роје...

На мом се лицу све угаси, и ђаво се јави у једној гримаси, што се смеје и гади. ВАТРОМЕТ Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна. У телу нам је побуна.

ВАТРОМЕТ Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна. У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло. Дошло је доба да нам душа све воли и трпи.

У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло. Дошло је доба да нам душа све воли и трпи. На најгорој крпи сања, благодари,

У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло. Дошло је доба да нам душа све воли и трпи. На најгорој крпи сања, благодари, благосиља. Тела нам се узнесу, као камење у небеса.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Те мушице нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам. Тако је говорио старац.

нису ни за шта друго него да нам натруне и покваре млеко, а нас, пастире, да узнемирују, да нас пецкају и пркосе нам. Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо.

) Вараш се, дете!... Мати је далеко... Осетила сам данас то... Изгледа да је тако сад у зиму... у пролеће су нам мртви, канда, ближе, озелени трава, па онда птице... цвеће... Мирисни поветарац... душе покојтужно је, али је лакше...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим.

— упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте! — узвикну тај виши чиновник одушевљено. Мене то још више збуни.

Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу 'Код миле нам напаћене отаџбине'. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи.

Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима.

Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима. Анути из суседне земље...

на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!

Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље! — заврши говорник, а хиљадама грла узвикну: — Живео!

Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа... Цело јутро сам спремао распис свима командама...

наше земље, то наређујем да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака.

Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари.

Прошли кабинет се држао месец дана, а ми тек дветри недеље, па да тако срамно паднемо! Положај нам је непрестано уздрман, и ми, разуме се, морамо употребљавати све мере да се што више одржимо. — Шта радите?

— Шта радите? — Радимо што су и досада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца? — Није, море, још ни половина дошла. Далеко нам добросрећне њиве, а народ подуже ради; но сад ће то, за по сата сви ће бити. 'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш.

— Е добро, добро, али без јастука не дам. — Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима.

Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима. Једна сна стоји иза мене, а друга иза свекра, па нам потурају столице, а ми се, као аге, спуштамо... Машисмо се разбибриге, а снаје се устумараше да спреме »послужење«....

— Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад..... не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име.

— Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам. — Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша....

— Јес', вала, па питај ког' 'оћеш. — А што сте шапутале пред тим? — Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш.

Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја.

— Е, браћо, — поче он да говори лагано, — сад треба осветлати образ. Досади нам крвник! Зар он један да гази толики народ по свом ћефу. Данас ћемо сигурно наићи на њега.

После пет минута кмет се врати на средину и нареди нам да пођемо. Кретосмо се. Свако срце јаче закуца, лица бледе, а доња усница, осећаш лепо, грчевито игра...

Незгодно нам је што смо један од другог много удаљени, те се сваки осећа усамљен, услед чега се страх увећава. Ова неизвесност, ово

— упитах га. — Вала сад ти ни ја не знам. Прођосмо капетаново урочиште... — А где је оно? — Остало нам је у лево! 'Нуде су прошли Блазнавци. — Нека рудина испод Недићева забрана... Преглавље.... — Знам, сећам се.

Како поскакаше, зликовци разгледаше узверено на све стране. За тим дохватише пушке по средини, окретоше нам леђа и потрчаше напред. Припуцаше пушке од некуд. — Уааа! — Не даааај! — Предајте се! — Пуцај!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

„Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”. А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу!

своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него тако, сваки час нам долазе! И што дође — ништа, него што ме престрави... ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму.

Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра. ДАНИЦА (отвори новине). ЈЕВРЕМ: Има ли што? ДАНИЦА (чита): „Русија”.

Али, брате, одвешће свастику у Београд, па ће да нам пуца брука. ЈОВИЦА: То јесте! ЈЕВРЕМ: Па после, брате, у Београду има много музике, а он, чим чује музику, мора

ЈЕВРЕМ: Боже мој, што ти је то кад се народ разбуди! ПАВКА (крсти се): Права чуда, бога ми! Бог нек нам је на помоћи! СПИРА: Нису то чуда, Павка, него то ти је народни обичај. СПИРИНИЦА: Та какав обичај, то је одушевљење!

ПАВКА: Побогу, човече! ЈЕВРЕМ: Нека сад иде па нека гласа за њега. ПАВКА: Јеси ли добро размислио, Јевреме? Дућан нам пропаде, прошевину растури... ЈЕВРЕМ: А посланички мандат добих! ПАВКА: А дете? ЈЕВРЕМ: Које дете?

СПИРИНИЦА: Па Павка. СПИРА: Та није Павка, него Јеврем. СПИРИНИЦА: Па Јеврем, јест; ал' Павка нам је казала да кажемо Даници. ДАНИЦА: А зашто да ми кажете? СПИРА: Па зато да се оканеш овога. ДАНИЦА: Кога овога?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе.

? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе.

Ту ће бити и капетан. — Капетан?! — Капетан и још нас неколико, та знаш, мило би нам било да и ти дођеш да проегленишемо мало! — вели му снебивљиво чича Милисав. — Ааа, ко вам је оно?

А они су сви једнаки; није ни Мића много утек’о од Наполеона! Војник је, не смем му веровати. Светска историја пружа нам хиљадама таквих примера, а она је, веле, учитељица! Добар је као оруђе, али никако као иницијатор.

— Па има их, доста. Откако нам ти ово дође, има их па их већ и не памтим све, толико их има! — Ама, који ти мислиш да ће онако најбољи бити, ето,

Изишао беше свима тамо на перчин ка’ прибогу ево нам’ вођена овај наш Милисав, анатема га! — Куку мене, што не беше вођен председник јал’ срески писар, па да ја свршим с

Јал’ пиши ту одмах: да нећеш да си нам више цар, јел’ ће ти сада глава с рамена! Нема меда, дете! Него дела ти нама малецно, онако, мало, знаш, написмено,

— саветује их Ђорђе. — Неће, неће! — вели Срета. — ’Ајде па пазите да нам обелите образ! — додаде неко из гомиле који није ушао у одбор. — Ти уживај само! — рече Срета и оде с одбором.

! Нека се они наређују како знају, и како им је ћеф; а ми овде ваља да гледамо нашу муку и невољу! Море, под носом нам беда, а ми зијамо по белом свету!! — Тако је! — прихватише сви сем Сретена. — ’Ајд’мо!

А ти си, ето, власт, па дотерај Цигане, нека нам бар одсвирају порезу; нек одраде, нек зурлају и бубњају, верицу им вираунску. — Врло лепо, разуме се!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

кад је топли дан осванô И сунце лено пошло према крову неба, Рекла мама Цици: „Иди полагано Код Мите пекара, купи нам хлеба...

Њему нису по вољи производи, него продукти. Сви треба да запнемо, ал потребна су нам и тумачења: Глагол требати има два различита значења.

Чинило нам се — у веке тако биће. Чудан је, и неухватљив, свет мачији; Мачор мој, у свему, бејаше другачији — Лен, доброћудан,

Пролеће је тајну поруку Послало у град по Младом Луку: За два-три дана, две-три ноћи И оно ће нам, сигурно, доћи. КРОМПИР У марту, чим прво сунце засија, у остави кромпир почне да клија; јер сваки кромпир

БРЕСКВЕ Смедерево нам, опет, шаље брескве обрасле у нежне маље: кад допреш зубом до слатке каше, бресква се изручи, ко из чаше.

У лето се посећује село у којем је рођен Дон Кихот, И једним оком, на плажи, чита се Мома Капор. А зима нам открива истину да је живот Одрицање, напрезање, скомрачење и напор.

У августу бескрају опипавамо било, У децембру се набијемо у једну собу, као за време узбуне! У лето нам се чини да бисмо могли спавати где било, А у зиму нам је хладно и крај фуруне...

У лето нам се чини да бисмо могли спавати где било, А у зиму нам је хладно и крај фуруне... ЗЕМЉА У ПОНОЋ Поноћ каткад зашуми, ко да земља отвара Нека шаптава уста; зашуште крила

ил када мраз Затвори речни газ: Година каткад закасни, ал посла свог се сети Па још покоја пахуља у априлу нам слети. Све иде по свом реду: небо је књига стара, Облаци што промичу — листови календара.

цакле На два ничија, црна поседа, Ал у њима се једно сунце огледа: Сунце љубави према истини И правди, на коју су нам преци мислили Живећи у муци и у присили. УЧЕЊАЦИ И ЗИДАРИ Београд. Сењак.

А иначе, цела нам је историја Једна загушљива просторија: Стога је најважније да нам домаја Буде заштићена од промаја!

А иначе, цела нам је историја Једна загушљива просторија: Стога је најважније да нам домаја Буде заштићена од промаја!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

острву остао стално настањен и обављао такав исти посао, још се живо сећао доласка немачког брода и препричавао нам своје негдашње доживљаје са учасницима те немачке експедиције из времена кад је он још био младић.

Били смо врло изненађени кад су нам урођеници казали да ће тога ради повести с нама триестину полудивљих коња и мазги, који ће служити за лов тих јегуља.

»Ја немам речи да бих могао тачно описати чудноват призор којим нам се приказала борба између коња и јегуља у бари; ја ћу то описати кратко и можда сувопарно.

»Гледајући необичан и страшан призор, мислио сам да ће сви коњи бити тако поубијани. Али урођеници нам рекоше да је лов већ при завршетку и да је само први напад јегуља опасан и смртоносан.

(В. сл. 62). Кад је командант брода, одредивши положај, нашао да се налазимо на месту које нам је било мета, на плодишту јегуља, бродске машине су заустављене и брод је стао.

Историју нам је испричао капетан нашег брода, који је са тиме добро упознат. Голфска или Флоридска струја пронађена је 1513.

Ту ћемо се у свечаној тишини и на потпуном миру моћи разговарати, док нам испред очију пролазе чудни морски призори и сцене.

»Изволите са мном и не бојте се ничега. Треба нам још дубље сићи. Можете се овде и мало одморити, као на првој станици; у овај мах се налазимо на дубини од 40 стопа.

»Гледајте сад ову горостасну ајкулу која нам се приближује и која изгледа да иде управо на наш прозор, гибајући лагано своје гломазно ваљкасто тело за које би се у

скретање ајкуле учинило је да малочас избегнемо опасност од судара са њоме, али овога пута ствар је озбиљнија; судар нам доводи живот у опасност. Ево, ја телефонирам онима горе у броду да нас уздигну за дваестину стопа и...

»Ево нам јављају се они одозго са брода; јављају да се горе приближује бура. Али немојте се за то узрујавати. Доста пута сам

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

И свима нам је потребна помоћ твоја, те се молимо моли се заједничком Владики за вољена ти чеда и за све који им са љубављу И

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, како ће се згранути од чуда! Бедници једни што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе Којима лажу своје таште мазе Касапски момци, каплари и ћате!

Бедници једни што нам љубав крате! И зајечаће сетне виолине У свежу ноћ. И стаће песма ова. И кад, ко подсмех на ту срећу ташту, Весела

СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.

Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више.

Јер вас никад нема у данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне речи и утехе ваше.

Јер вас никад нема у данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне речи и утехе ваше.

Сва нам је старо, све позната тема, Нестала љубав спрам нових открића, У души нашој више места нема За нов утисак од ствари и

драга, испод мрачног неба Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана; Мучила нас судба дуго, ко што треба, Задала нам често непреболних рана.

Како су мирни сви наши пејзажи, И пуни сете у вечерње часе, Као да душа патничке нам расе По њима блуди и утехе тражи. А утеха је, Госпо, тако ретка!

Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу!

Крај мене стрчи зарђала џида, А њему, сваког часа, нога клеца, И зато што смо старинскога вида Ругају нам се раскалашна деца. Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о?

Ох није живот рђав што је беда, И невоља, и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но заборав је, Госпо, сав и свуда, Заборав свиреп, неумитан,

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти? И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем да се

ВОЈВОДА СТАНКО (ЉУБОТИЊАНИН) Имаш разлог, војвода Милија. И дабогда траг нам се затро кад под овом живјели марамом! Што ће ђаво у кршћену земљу? Што гојимо змију у њедрима?

Уграбисмо пушке, потрчасмо. Кад онамо, имаш што виђети: Мујо Алић, турски кавазбаша, одвео нам Ружу Касанову и утекâ с братом најмлађијем. Ево има више но година откâ нешто међу собом главе.

Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека. Они ће нам и без вјере доћи, међу нама стати надéбљати; какве су ти они поглавице, називљу се цареви синови!

Не шћесте ли послушат Батрића, кунем ви се вјером Обилића и оружјем, мојијем уздањем, у крв ће нам вјере запливати, — биће боља која не потоне! Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци?

КНЕЗ ЈАНКО Бисмо, Турци, али се не може! Смијешна је ова наша љубав. Грдно нам се очи сусретају, не могу се братски погледати, но крвнички и некако дивље: очи зборе што им вели срце.

СВАТ ЦРНОГОРАЦ Обилићу, змају огњевити, ко те гледа, блијеште му очи! Свагда ће те светковат јунаци! Мрцино нам круну не упушти кад падиши стаде под вилице, када дину загази у чорбу.

СВАТ ТУРЧИН Не дангуби, сватски првијенче, сахати су данас кâ године, хоће нам се Суљу удужити. Бог је драги неколика дана тандарихе земљи поклонио; грехота је да их поткидамо.

ВУК МИЋУНОВИЋ Безобразне, обрљане курве, повукуше те нам образ грде! Јуначкога не знају поштења, а не би се вукли за Турцима.

СЕРДАР ЈАНКО Не збори нам, кнеже, за те јаде! Ни овакве јошт није жалости на много се мјестах догађало; но јој пуче срце у прсима а обрну

Живином се сваком промећемо; возимо се на сребрна весла, лађа нам је кора од јајета. Зла мрзноме чинит не можемо; а ко нам је мио али својта, траг по трагу његов ископамо.

Зла мрзноме чинит не можемо; а ко нам је мио али својта, траг по трагу његов ископамо. СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Ако, ако, добро нам дошао! — предусрете га мати. И кад дође до ње, брзо му изнесе троножну столицу да седне. — Седи, одмори се!

Здрав је. Не | може још да дође. Закасао у трговину. Софки послао ђизије за хаљину, а и новаца, да нам се нађе за овај празник. Тоне, ма да је био уверен да је све обратно, ипак се чинио невешт.

— довикивала би му Тодора око ушију. — Ето пре три дана послао Арнаутина. Све поздравио, нама послао нешто новаца, да нам се нађу за овај дан, а Софки неке свиле и басме. Не може још да дође. Закасао у неку трговину.

Брзо спремај! Ево нам гости! А Магда тамо сва смушена. Не зна куда ће. Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала.

(Први пут што је тако ослови, због чега Магди ноге поклецнуше од радости.) Наша Софка хоће да нам иде! Ето, хвала милостивом Богу, дочекасмо и то.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде једно.

зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде једно.

крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне нам боје. У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ...

дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне нам боје. У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ...

смо после прве дане Вере и мира; сасекли смо брзо Младачких снова мирисаве гране; Оркан је страсти душу нам растрз’о. Били смо глуви, поносни кад бруја На истом месту старо: Алилуја!

над једва чујним таласима речним, Над душама нашим којим вече прија, Борећи се с тамом, просторима вечним, Плави нам Канопус саучешћем сија. Ти, најдаља чежњо очију нам земних!

Ти, најдаља чежњо очију нам земних! Колико је душа на растанак спремних, Колико је срца, надахнућа млада, Отишло у море вечности далеко Под

И опет сила згрнуло се света У болнички нам мирисави врт; Посматра где се двоје драгих шета Срећно, и хвале онај живот крт Што остависмо.

У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са ума смо сишли. У новом свету добро нам је сад, А свет о њему добро и не слути. Сумња у љубав — најтежи нам јад — Мин’о, и часе блажене не мути.

У новом свету добро нам је сад, А свет о њему добро и не слути. Сумња у љубав — најтежи нам јад — Мин’о, и часе блажене не мути.

Из прошлих дана љубав и знак њен – Спојеност срца — остала нам још; Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак.

простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?

„Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!

“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!

“ рече сердар својима. Милица му принесе бардачић и купу. „А, гле!“ удари се сердар дланом по челу, „а камо нам ускок?“ „Какав ускок?“ упиташе браственици зачуђени. „Ево га, ми га и сметосмо с ума! Дижи се, братко, дижи.

Ето што нам причати могу те зидине мрке и горде. Проста им гордост! Судбина је слâгала и раслагâла, ломила и преметала стихије

Он се одликовао у више бојева а највише у боју на Морачи (1819). Таки су нам сачували вјеру и Српство! „Да му изиђемо на сусрет!

„Остави тај поклич, дијете, за доцније“, рече озбиљно Оташ. „Но ходи да једеш, ако ћеш, јер нам није дангубити!“ „А хоћу ли пробудити овог лацманина?“ „Не крећи у њ! Не примичи му се, чујеш!

„А шта си то снио мајчићу? Лијепа главо, ела нам то причај!“ њему ће Крцун. „Рад би ти, Крцета, да је зборим а да ти једеш, јер нијеси злопитан иако си лакосан.

„А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници. Ми, перјаници, полијежи а он сједи међу нама па причај, е никад нам не досади слушати га.

“ запиташе, скоро сви. Јан протра брчиће, насмија се, па махну главом. „А шта, нећеш да нам кажеш!“ „Ја, вјерујте ми, не знам у сну што зборим нити шта је то вира!

Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!“ „Кога познајеш од њих?“ упита лагано Марко Спасоја.

Трже се као да шће искочити но га Оташ погледом и ријечју устави. „Лагано, дијете, не пренагљуј, јер ће нам свијем погибија пући!“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

“ они му одговоре: „Дај нам онога првога!“ Кад ли се прије потурчи, кад ли чалму стече? — Приповиједа се како је некакав Турчин подсмијеха ради

3 Питали Турци Марка: — Кажи нам, Марко, хришћанске ти вјере, за што би се најприје потурчио? — За инат. 4 Питали Марка: — Али је боље вино оно те

— Онда бих ја био још јачи. 8 Питали ђаци старца калуђера: — Кажи нам, деда, који је био најјачи српски јунак? — Краљевић Марко. — Па после? — После опет Краљевић Марко. 6.

— Ако превали, ништа. 2 Питали Црногорци Бокеља: — Зашто нам прољетос украдосте звоно са цркве? — Богу је свеједно: или звонило на вашу или на нашу цркву, пошто су обје његове.

— Хоће кнез, али нећеш ти. 2 Питали циганско дијете: — Кажи нам, дијете, чија је кућа данас најоглашенија у селу? — Богме, наша, јер је ономадне изгорјела.

— У оној, синко, у којој се миса не служи. 2 Питали сељани попа: — Зашто нам, попо, што не проповедаш? — Не смем криво од бога, ни право од кадије.

— Могло би али нећемо ја и ти. 4 Питали црногорскога попа, кад је дошао у Бањане: — Би ли нам, попе, служио шјутра летурђију, јер је наш остарио? — Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам.

ће дивојку просити; На вранчићу сватове купити, На зеленку дивојку довести: Ако дођу коњи играјући, Весела ће бити нам дивојка; Ако дођу коњи дримајући, Невесела биће нам дивојка; Ујка ће нас липо даривати: Марамама, танким кошуљама,

дивојку довести: Ако дођу коњи играјући, Весела ће бити нам дивојка; Ако дођу коњи дримајући, Невесела биће нам дивојка; Ујка ће нас липо даривати: Марамама, танким кошуљама, А тебе ће зелен-јабукама. 10 Иш, пауне златопере!

Турит гуји под камен. КИШИ (да пада) 1 Падај, падај, кишице, Да нам буде пшенице: Да се деца хране! 2 (да престане) Престај, престај, кишице, Мајка ти се мољаше, На камену стојаше,

И ја не знам даље но нам, боже, дај здравље!“ 2 ДОМАЋИНУ 1 Чаша ти пуна, рука ти дуга, срце ти весело, веселио те бог у овај дом, под овај

Писмо у добри час и у бољи час, а овом трећом највишом срећом. Помогао нам Бог и св. Тројица! Да бог да и милост божија, те нас св.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Још кад спавамо сваки имамо свој сандук, па се у сандук затворимо, да нам не би уши поизодгризало.” Онда се господар од галије сети свога за новчић купљенога мачка, па рече домаћину: „Ја имам

Ја сам наумио да се поделимо.” Овај га стане одвраћати: „Немој брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан какогод ти урадиш.

Онда му они почну говорити: „За Бога, брате, кад тамо идеш, питај и за нас за што нам се говеда не даду него све натрашке иду.” Он им се обрече да ће питати Усуда, пак сутрадан пође даље.

и весели се, те запита једнога: „Како је то, брате, у вас све весело?” А онај му одговори: „За што не би било, кад нам је свака година родна и свега имамо изобила.

“ Они га добро дочекају и реку му: „Бог ти помогао, кад си нам друг.“ Он одговори: „Ваш довијека остајем и за вас | ћу мој живот дати.

силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика, ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.

Хоћеш да нам срамотиш царство.“ Али она то не хтедне ни слушати, него рече: „Или за њега или ни за кога.“ Кад отац види да ништа не

виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити.

“ А девојке јој се стану правдати: „Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу.

јој се стану правдати: „Ми толико година тебе верно служимо, па нам никад ниси дала метле, а он како дође, даде нам свакој по метлу.“ Најпосле отиде к лавовима, па и њима стане говорити: „Тамо они оваки и онаки! Шта учинисте?

се стану одговарати: „Ми толико година у тебе служимо, па нас никад ниси ничим сите нахранила, а он како дође, даде нам сваком по печена овна.“ Онда она ућути и помисли у себи да је сама крива.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Пазимо на речено, јер ћемо почети са оним што је боље, а боље нам је од часа када се простре светлост, која је првог часа дана.

Ако ли некако у вашој људској природи не можете расудити сами себи сагрешења у себи, притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души.

природи не можете расудити сами себи сагрешења у себи, притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души. Њихово оправдање, ако је праведно, тражиће од вас праведни и непреступни Судија.

(Мт. 18, 22) Уподоби се оном ко се уподобио Господу да нам снисходљиво суди, и ако то запушта, или кријући чува правду, као немилостив и због своје мржње, биће осуђен.

Да не буде ово међу нама — да не буде! Ако би нам штогод пострижник донео, то да примимо, јер је ово вољно, а не присилно, и вољно дело доброљубља и милостиње.

Нека вам буде ово! ГЛАВА 41 Друга поука игуману и братији То је, дакле, колико нам је по вољи и Богу доброугодно и Наставници, и вама на корист не малу стечено, што ћете сада чувати ненарушиво и

А у суботу и недељу и рибу једемо и све понуђено нам, и вино пијемо. А у пост Христовог Рођења нека вам за јело и пиће буде исто као и у пост Светих апостола, па начин

Јер, овог триблаженог, и уистину господина нам и оца, да знано буде свима нама, а и другима, Бог, чинећи на боље људима, не желећи људске пропасти, постави овог

Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав; свима диван и страшан владар

Молбу њихову примих, која каже: „Ево, у земљи тој ускомешаше се народи, а блажени отац наш, господин Симеон, бивши нам господар и учитељ, тамо лежи.

Због тога молимо твоју молитву, Господа ради, немој нас презрети, узми часне мошти господина нам Симеона и пренеси их овамо, да се благослов његов јави испуњен на нама!

Ово нам треба, љубљена браћо моја, бринути и помишљати, у овом живети, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, (Флб.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

На концу конца, то је милионска вредност! МИЛЕ: Где би ми данас били са развојем да нам је више оваквих кадрова! СТАВРА: А што ти не уђеш, чује се и одавде? МИЛЕ: Јес, па да помисле да нисам присутан!

Го је до појаса, истетовиран, једном руком се ослања о тојагу, другом се брише.) АНЂЕЛКО: Страшно колко нам смрде возови! Препородило ме ово умивање! ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала!

Кад би се нашо неки камен за куцање... (Сагиње се, и тражи камен) Шта је сад ово? Крв? Опет крв? Значи, нема нам спавања ноћас! Не спава се мирно близу крви! Ајде сад опет облачи капут!

МАНОЈЛО: Оде ли то тумарало? ТАНАСКО: Оде, али ја мислим... МАНОЈЛО: Помислио сам остаће, све да нам поквари! Не знам каква је ово секција!

ТАНАСКО: Ја би је слатко утефтерисо! Стално, несрећница, прича о удаји! Није ни чудо, мушкиње у рату, опустела нам Србија, мој господине! МАНОЈЛО: Па овај повређени, што су га малочас унели...

А ову линију? А ову тачку на врху линије? Е, та тачка, то је то где сад стојиш! Ту нас је довело! Ту нам је сада положај! Треба чекати, и отворити четворе очи и уши! Све нам зависи од оног што ће овде да се догоди!

Ту нас је довело! Ту нам је сада положај! Треба чекати, и отворити четворе очи и уши! Све нам зависи од оног што ће овде да се догоди!

То је обична чаршинска дезинформација! Е, брајко мој! Где би ми данас били да нам нису сметали такви у развоју! СТАВРА: На митингу си му јуче аминово! МИЛЕ: Ја аминово?

— фотеље, кревети, тенкови, војне трупе, кад боље погледаш, све су то мишје рупе! Само да нам се не види репато дупе! ИКОНИЈА: Израдио те швалер, па ти сада не ваља цео свет! Не може све ни по твојој вољи!

А тамо већ знате шта сам све видела! Улетим, а они усред позе! Она у вешу, све на њој црно и розе! Купово нам исту мустру и боју, ко да је униформа! ИКОНИЈА: Јеси ти сигурна да је то тај са станице?

Само да одем са оног Репишта! Немаш појма, страшно, ни трунке конфора! Проблем ће нам бити само стан. Али и ту се може нешто учинити. Па сви да се скупимо, како и волиш.

Али и ту се може нешто учинити. Па сви да се скупимо, како и волиш. Довешћу млађу сестру на школовање, тетку да нам кува, ујну да чува децу, братанца да се запосли у пивари. Не ваља, је л да, кад човек живи сам!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

да се не би олењио, него сам казао да сам од другога, комшије, узео под интерес и да, ако не вратимо на време, да ће нам све продати.

одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

до границе, ако га ко од нас, чивчија, чује или опази, да помисли како он долази оздо, из Арнаутлука, где се, како нам после прича, пушкарао с њима... СТАРИЈИ СИН Де, знамо то и ми. И ми смо га пратили. Али то ником другом да ниси!...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не одлазимо.

Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње

познанства себе, правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не даду нам гледати себе с ружне стране.

правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не даду нам гледати себе с ружне стране.

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо.

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо.

Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу.

Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу. Свак се себи чини на правом путу, а другога суди за изгубљена.

Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама. Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма својима, Синђи и Соломији.

О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија ли се као

О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија ли се као чисто злато.

И, да нам није жао да се одвећ не трудите, ми се сви не би[смо] наситили никад вашег разговора.” Владика, испивши чашу, почне

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Мене, је ли? Зову ме Грго... — Чеговић? — Прокаса! Грго Прокаса, знаш, из Зеленграда... — Не би нам фалило него још да оваке животиње узимљемо у службу! — рече талијански фра-Дувало. — А зашто не? — рече Срдар.

— рече талијански фра-Дувало. — А зашто не? — рече Срдар. — Шта нам смета што је суклата! Оваки и јесу баш за службу добри. И Наћвар и гвардијан мишљаху као и Срдар.

— Амен! — запојаше сви. — А за здравље Чимавице, ди год бија! — Живија! И сви се обредише. — Валај нам је јадни Шкоранца од вајде и мртав! — рече говедар Лису.

— Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо сићали да нам ко вали. А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... — Нећемо тако!

А наше рђе кад спомену име св. Фране, топе се, тобоже, од богољудности, а овамо, кад год што могу очапре нам, и кожу би нам здерали...

Фране, топе се, тобоже, од богољудности, а овамо, кад год што могу очапре нам, и кожу би нам здерали... Од лани бијау се, тобож, припали од Шкоранчине устравице, да нас лакше поарају кад се најмање будемо надали!

Боже опрости, човјек би могао бити чак захвалан. — А ко, најзад, познаје тајне божје путове о којима нам говори богословска наука! Послије ручка Вртиреп предложи да погреб буде одмах, те да се бар већи дио сељака разиђе.

Триба нам очистити рибу и умисити какво посно тисто! Бакоња је стругао мрениће и пастрмке, а глава му бучаше од вреве мисли.

Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге... А већ ради другога чега нема се рашта дангубити, но нам је ред прије попасније доба на рочиште ка господину. Дакле, овђенак ћемо пред вама испитати слуге.

— То је истина! — рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан. — Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан...

— Је ли то, шта си сам учинија, без стрица? — запита млинар. — Де, то нам приповидај! — То, то — рекоше сви, и Дундак. — Иђем ја из града. Било је лито, а придвече.

“ — Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар. „Свемогући на нас сржбу пушти Пославши нам званога Букара, Јер сотони слободу допушти Да г’ доведе да манастир ара...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Последња птицо: мом лику се окрени Изговори тихо ово име И онда се у ваздуху скамени. ПУТ У РАВНИЦУ О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре. Са стране: само трске и баре Са жабљим и гуштерским скоком.

Неко се вратио насмешен, неко луд. Заједно смо, а били смо раздвојени сви. Да л смо ближи или даљи него пре? У оку нам још по мало закаснело зри Затајени прамен лета — то је све. Сунцу крај је.

(Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде. Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка! Са невидљивих брда ослушкујемо нешто друго: Ослобађа се ветар и пада жир, шишарка...

Сад је више места, ал стајемо на чкаљ И чичак. Неке баре нам се прече. Још тешко нам је да признамо да је вече Иако се мешају близине и даљ.

Сад је више места, ал стајемо на чкаљ И чичак. Неке баре нам се прече. Још тешко нам је да признамо да је вече Иако се мешају близине и даљ. Ми застадосмо (тек за пуки трен) Ал — ево где стојимо.

Над градом вечерњим: крик дивљих гусака Житак од мало снега, мало мрака, Капље низ слух нам у дно пустолине. Ми идемо у гомилама, по двоје (ал сâм и сâма!

А после опет: хртски, низ маховину и старо лишће, бежао. МИ СТИЖЕМО ПАДОМ Усијана авет стакла и бетона Кружи нам над главом: трепте наши живци. Ми гледамо једни у друге као кривци. Лежи градски август на срцу као тона.

Ми гледамо једни у друге као кривци. Лежи градски август на срцу као тона. Луди цвет нам бекства већ клија у нози. Прште труле замке што нас вечно лове.

Гледај: наше главе разбацано плове Утрином и водом, брдом, уз пут козји. Слободни нас пусти ветар целе скида. Велико нам плаво небо прошлост брише. Уз коровски мирис: кише нас умише. Сунце нам у оку куле сјаја зида.

Слободни нас пусти ветар целе скида. Велико нам плаво небо прошлост брише. Уз коровски мирис: кише нас умише. Сунце нам у оку куле сјаја зида. Трепти срж борика, дрхти влат и храшће: То стижемо падом ми на ходочашће.

ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

У липовој кори доносе децу. Пси лају по њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У Тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку.

И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од траве.

Ја сам овде... — мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи. Ти ћеш у моју кућу долазити. Обећај ми. — Крв нам се с Тошићима меша. Неће бити моји унуци. — Твоји ће бити! — викну, смрачен од мумлања и крцкања у мраку.

Одви му пелене и на модрикасте, хладне груди прислони уво: не чује срце. — Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим дететом на рукама.

разбија свитање у парампарчад чаша, литрењака, стакла кафанског, оног јучерашњег, оног што је прошцем разбијао, ништа нам није требало да разбијамо Левићеву кафану, до Бога сви су чули, викнуо је, сви су чули, лисице су Преровци, сви ће

батинаш са седам дугмета и својим керовима ено га у кафани једе вешалице, пије, и хоће лопужу кафеџијску Левића да нам постави за председника. Левића, јаничара, чоканџију, за председника. Зар он Прерову да суди и правду дели?

Сви знају. И она је рекла. Свест му прикупише вика и кукњава жена: — Лопови газдашки! Јао, изелице! — Ви сте нам кућу опустели! — Ко ће наше сирочиће хлебом да храни?

да слуша Мијата који танким гласом запомаже: Сунце пишти утрнутих зена, Гласом женским пишти из мог села: „Помози нам, горских смрека мајко! Тором — вуци, време — наопако. Реци како крв да људску смирим? Да ли буну опет да распирим?

Тројицу унапред одвоји за рат. Нама Српкињама пола порода одувек бојеви потроште и турски јатагани пожњу. Нешто нам однесу болештине, па нама или остане један или нам крв угињава“, рекла је она.

Нешто нам однесу болештине, па нама или остане један или нам крв угињава“, рекла је она. Отац Лука, перчин и обрве увек му беху бељи од паспаља, тога јутра донесе пуну торбу рибе.

Живана је плакала док је раседлавала његовог коња. Враћао се из трговине. „Неко зло у кући?“ улитао је. „Узе нам га Бог.“ Устао је од вечере, отишао у Тор, наслонио главу на вола и није могао да не заплаче.

Нема више код нас таквих луди као што је био Аћим Катић. да је он жив, цветала би Србија. И Швабе би нам завиделе. Шта ћеш, пуста смрт. Ти си, дакле, његов унук? И личиш на деду, личиш, богами. добро семе не рађа шуљак.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Годинама она у дрвету урезује наше руке и ноге, и, пошто воли све вас у улици, даје нам ваша лица. Погледај ону малу крај пећи! На кога личи?

Па и те траве! Сав сам се исекао о њихове оштре врхове. Бар да смо птице! Летели бисмо камо хоћемо, нико нам ништа не би могао!

— запени од узбуђења, па изронивши светлу главицу, рече свету око себе: — Добар дан! — Добар дан и добро нам дошао! — узвикну јато тек рођених риба и попе му се на леђа. — Јесмо ли тешке? — Па, наравно!

Ниједан од моћних царева са обе стране границе нема такве свираче. Страшно би било да их се докопају. Ко би нам тада украшавао гозбе? — пљесну длановима цар Жуто Ухо и читава чета војника пође да тражи мале свираче.

— Баш нас брига! — смејали су се. — Ишчупаћемо им ножице и крила, шта нам можете! — мали дошљаци јурили су за лептирима, али ови су им стално за педаљ измицали.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Амо милу руку, Младости моје то узглавље меко! дуго нам има до у тиху луку, Острво мира и сад је далеко. Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот...

Не! С тешком котвом не срљај дубоко, Рањено срце друкчије нам збори! Нити у пустош пуштај жудно око, Да те неспокој за сазнањем мори.

Ми идемо Стражилову томе. Под ногама она росна трава, А са стране брда мирисава, А овде се поток пошалио, Па нам пута младим препречио; Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни.

идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам, Јурим, бежим, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате!

Вичем себи: Зар јој немаш лека?... Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.

“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с' буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи,

па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Ј.

Л. Костић XXXВИИ БРИГА МАТЕРИНА Ужежи, ћерко, кандило! Потпали жута тамјана! Сутра је равно година Како нам неста Дамјана... Ужежи, ћерко, кандило! Не штеди жута тамјана! Помол' се Богу с матером За душу малог Дамјана... Ј.

Ил' анђ'о мелем с неба доноси? Ил' оштру косу, да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица?

Можда се краде, да нам попије И ову једну чашу радости? Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени!

Рани нам треба брзога лека, Отвор'те извор сретнија века! Дижите школе, Деца вас моле! Јер брза река поред нас тече, А ми на

Јер брза река поред нас тече, А ми на брегу наше несреће; Ко има свести, отуд се клони; Окати виде, брег нам се рони. Градимо брода, нема се часа, Сутра смо жртва бурних таласа. Дижите школе, Деца вас моле!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Рад чеса је ваш владалац горди мене од сна будио вјечнога и дружину моју благородну кад нам круне самодржавија ставит није на главе мислио?

Попа, Васко - КОРА

тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на

једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно присуство ево га Језа је на пучини чаја у шољи Рђа што се хвата На

за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима звезде нам труле 6 Бдиш ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана ноћ Тек је догорела До ноката

водама Зубате очи лете Око нас модре усне На гранама лепршају Крици ударају о плавет И падају на јастуке Куће нам се крију Иза уских леђа Шаке се хватају За нејаке облаке Вене нам ваљају мутне Постеље и столове Изломљених

ударају о плавет И падају на јастуке Куће нам се крију Иза уских леђа Шаке се хватају За нејаке облаке Вене нам ваљају мутне Постеље и столове Изломљених костију Подне на руке нам пало И смркнуло се Отворена рака на лицу

леђа Шаке се хватају За нејаке облаке Вене нам ваљају мутне Постеље и столове Изломљених костију Подне на руке нам пало И смркнуло се Отворена рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се

руке нам пало И смркнуло се Отворена рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми

очних капака Стежем ти наги поглед Бол у њему да здробим 10 Како дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са

дугмадима овим Тучаним да гледамо Смеје нам се тама Косама нас бичује Како језиком овим Папирнатим да говоримо Речи нам га сувог Под непцима запале Како са телом овим Од живог песка да опстанемо Разуларене кашике Односе нам зрно по

нам га сувог Под непцима запале Како са телом овим Од живог песка да опстанемо Разуларене кашике Односе нам зрно по зрно Како дрвеним рукама овим Лишеним лишћа да се грлимо Гину нам каранфили са усана Гину нам у вреломе

да опстанемо Разуларене кашике Односе нам зрно по зрно Како дрвеним рукама овим Лишеним лишћа да се грлимо Гину нам каранфили са усана Гину нам у вреломе песку 11 Куће су изврнуле Горке џепове соба Да их вихор претражи Дуж наших

кашике Односе нам зрно по зрно Како дрвеним рукама овим Лишеним лишћа да се грлимо Гину нам каранфили са усана Гину нам у вреломе песку 11 Куће су изврнуле Горке џепове соба Да их вихор претражи Дуж наших ребара Уличне светиљке Свлаче

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Све сама звучна имена! Посидонија, Акрагас и Селинунт познати својом архитектуром и пластиком, о чему нам још дан данас говоре остаци њихових храмова, сазиданих у најкласичнијем дорском стилу; Елеа остаде овековечена својим

О томе шта је Хефестос на штит урезао, Хомер нам прича у својој „Илијади“ ово: „Најприје начини Земљу, небеса начини, море, и Сунце неуморно и Месец начини

Ученици климнуше главом, у знак да им је то јасно, а Питагора продужи: „Све ово што смо сада видели и увидели казује нам да се све ове звезде налазе причвршћене на прозрачној, кристалној, лопти, сфери која се обрће равномерном брзином око

обртање такве сфере око њене осе, којим остаје она стварно у самој себи, савршена је слика непролазности, док нам праволинијско кретање, које мора да се угаси кад тад, предочава пролазност.

Трећа по реду је звезда звана Афродитина, која нам се сада појављује, у виду зорњаче, ено онде над источним хоризонтом. Четврто покретно небеско тело је Сунце.

Један од његових ученика, Глаукос по имену, а најмлађи од свих, примаче се као каква мачка њему „Причај нам, учитељу, о Египту!“ „Та причао сам већ!“ „Али не нама најмлађима!“ „А и ми старији слушаћемо још како радо!

Тамо, на истоку, сазнао је да звездано небо нема, као што нам то изгледа, облик свода који је нашу Земљу поклопио, већ да оно обухвата нашу Земљу са свих страна, да има, дакле,

“ Ученик поступи тако. „Онда“, настави Питагора, „предочава нам свака катета број 3. Који број предочава сада хипотенуза троугла?

„Свакако!“ „Е, па лепо! - Понови нам сада коначни резултат својих расуђивања!“ „Бројеви који су предочени катетом, односно хипотенузом, овог троугла стоје

Није тако као што си мислио! Немогућно је наћи два цела броја која нам дају размеру катете и хипотенузе нашег равнокраког правоуглог троугла.

„А ова овде је од крви и меса, што нам је и милије, јер ово теле ћемо појести“, додаде номофилакс. Оба сенатора се погледаше, блажено се осмејкујући.

Дозволи нам милостиво да ти у знак нашег признања предамо, као дар, ову највећу рибу нашега данашњег лова“. Грилус прими вешто у

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Па још тише: — Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније.

Морате се у овоме са мном потпуно сложити. И морате нам, најзад, прићи. Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово: — Госпођице, ја сам вам

Немогуће је, уосталом, заборавити ту ноћ уочи овог необичног венчања. Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи.

Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо

Па се црвене тачке појавише, срца нам залупаше, а мало после ала што је бректала стаде. Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата

Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа,

Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је

А она се смејала, рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о

А она се смејала, рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће.

Куцали смо се чашама, испијали, клицали, певали. Пијанство младости достизало је свој врхунац кад нам је она певала. Па су настале здравице. Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија.

Никола нас је грлио и поновио да нема бољих пријатеља од нас, а ми смо љубили снајку у руку, уверавали је да нам је она од данас рођена сестра, да је Никола најпаметнији, најхрабрији и најсрећнији човек на свету и да ће га она

У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

с црним флором око шешира, али сасвим суха ока и спечена непца, том посљедњем акту дуговања према некоме ко нам је задао и превише главобоље. Да. Људи воле и своје кризе, и своје ломове, и своја банкротства.

И као што увијек бива да нека банална асоцијација надође да нам поквари и на свој неукусни начин уобличи неку нашу непосредну и свјежу импресију, тако ми се и та слика мајке с

Добивале су нешто проницаво, нешто што продире до дна и разголићава, а оне саме остајале непроницљиве, правећи нам знану и вољену особу изненадно далеком и загонетно туђом. Могао сам да дуго и ненаситно гледам у њих.

Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост

Тако бива и кад нам неко умре. Тако бива уопће кад се збрише један реалитет: на његовом мјесту остане празнина тачно његових црта, лика и

— Боље, боље, много боље. Већ готово сасвим добро. Хвала вам, докторе. — Но, видите! А кад оздравите, нешто ћете нам свирати. — Xоћy, докторе, врло радо. Хвала вам... — одговорио сам, неочекивано ганут.

Одатле нам постаје јасно како једна таква физичка лепота вишег реда, па и само једанпут и летимично виђена, може да људима постане

Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира,

Љепота је нешто што оне вјечито у себи преду и из себе сучу, као паук своју нит. Зато нам се она привиђа као неко њихово беспрекидно дјелање, и као њихова лична заслуга.

И баш тај дојам лабилности и чудесног постанка којим одише таква љепота даје јој драж мистерије и пришаптава нам да савршенство не настаје извјесношћу поступака и јасним сазнањем његове суштине, већ као остварење једне изузетно

Једино смрт је реална. Она је једино што нам се у животу стварно догађа. Па опет — непојмљива. Непојмљива и невјероватна.

пати, не потреса моћно саме темеље нашег бића, и није ли то често по нас пресудније и посљедичније од онога што нам се догађа у „свијету вањских објективних факата”?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?.

Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад

« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.

Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О,

— Ваљда нећете бити тако бездушни, господинПеро, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде

али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична радозналост, са којом први пут посматрамо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. — Шта си ти, море, починио тамо у Трбушници? — проговори капетан, чим Ђурица стаде.

— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем. Видећи да је Вујо расположен, он лупну

Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто. Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима. — Дај нам Дарвина!

Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао. Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама ; једнога је знао цео срез под именом Мите Сремца.

— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. — Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? — Море, дај што било.

он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.

Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку. Али ти ја, црна, умрех од стида. — Што болан, биле смо све у кошуљама.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једно му од њих рече: — Остало нам је од оца три ствари: капа, штака и папуча, па сад не можемо да се поделимо. Петар на то рече да се због тих ситница

рече: — Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја кћи колико је мени мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо. Цар се мало промисли, па ће му: — Тако је суђено.

Они га добро дочекају и реку му: — Бог ти помогао, кад си нам друг! Он одговори: — Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати.

силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика ђе му је јунаштво, па онда дођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.

Син нам је сада, хвала богу, добар; али шта се зна, чудо је големо човјек, те још кад је млад, вреле крви, могô би се и он уска

Најмлађи се слуга сјети нечем, те ће им рећи: — Не бојте се ви! Какав свијет? Ја ћу њега пропити, па ће нам све ајлуке платити. Бе, ни на томе нам се неће разминут: кутарисаћемо ми од њега макар половину његовијех добара.

Какав свијет? Ја ћу њега пропити, па ће нам све ајлуке платити. Бе, ни на томе нам се неће разминут: кутарисаћемо ми од њега макар половину његовијех добара.

— рече слуга. — Ето и прије ти је био рекао да не ноћивамо гдје нас акшам затече, па смо ми ноћили и није нам, богу хвала, ништа било. Друг је пречи на путу од оца. Везировић слеже раменима, те отоварише.

— Не, ако бога знаш! — рећи ће му везировић. — Каква нам је корист од мртве? Слуга не даде омести, но поново потеже ножем, а краљева се кћи од страха баилдиса, па у тој

тако познали ови наши јунаци, онда ће Таригора и Кривигреда запитати Марка: — Збиља, побратиме, не питамо те јеси ли нам штогод јаки, јер без тога не можеш нам бити ортак.

Таригора и Кривигреда запитати Марка: — Збиља, побратиме, не питамо те јеси ли нам штогод јаки, јер без тога не можеш нам бити ортак.

Кад то видјеше Таригора и Кривигреда, рекоше Марку: — Е побратиме, по томе што видјесмо бићеш нам добар ортак. Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од данас помагати.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре.

БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку.

Ти си дивна била. ТИШИНЕ ОРГИЈЕ Пијемо нас неколико пропалих луди И полусвет: Без свега, и без радости; мада нам груди Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена Дају нам пир, Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена, Умрли мир. Музика с песмом пружа нам старе јауке, Опела траг; Загрљај,

Музика с песмом пружа нам старе јауке, Опела траг; Загрљај, занавек наше скрштене руке И живот наг. У самоћи нам станује, к'о у ћутању, Велики

Музика с песмом пружа нам старе јауке, Опела траг; Загрљај, занавек наше скрштене руке И живот наг. У самоћи нам станује, к'о у ћутању, Велики страх; Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању, Ледени дах.

Отићи ће борба. И доћи ће сни И љубав и радост под твоја окриља, Мој завичај неге, где ми одмор спи. Још нам душе могу да дрхте од миља, Лепоте, што пружа даљина и сан: Да се заборави и живот без циља, И кућа под небом овај

Још имамо снаге да се лепо снива, Покрета за шапат и пољупца глас, И страсти, у којој загрљај почива. Још нам срца крију измирење, спас И љубав што прашта и јаде односи К'о пролеће зиму, као мир талас.

Ту су руже знане И промена иста, Само наше песме већ су по'абане. Данас нам не блиста Као некад, пређе, Победа и љубав и будућност чиста. Дошли смо до међе.

Дан божији опет земљу плача виде. Ал' нам дође жао те гробнице мрака, Те судбине, с које полумесец иде, Што ће сад друмови пожелет Турака.

Ал' кад освојисмо обалу Јадрана, С ужасом нам трубе знак повратка даше: И ми остависмо крв из својих рана, И наше заклетве, и гробове наше. И гле!

Видех како народ ствара ново време, Како Вардар данас кроз Србију тече, Како над Охридом пада српско вече, Како нам погледи преко мора стреме, Како наша уста сад од среће неме.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Откриће Теслиног калема и трансформатора 24 В. Високонапонски предајник 30 ВИ. Шта нам пружа телеаутоматика 37 МОЈИ ИЗУМИ И.

Прилазећи мени, нагло се зауставио и рекао: “ Погледај ме у очи.“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не

Истина је да су нам потребни стимулуси да бисмо најбоље радили под садашњим животним условима, као и то да морамо да будемо умерени и

“ Али инстинкт је нешто што превазилази знање. Ми несумњиво имамо финија нервна влакна, која нам омогућавају да осетимо истину тамо где су логичко закључивање или било који свесни умни напор узалудни.

Снег је био доста дубок и топао јужни ветар нам је ишао на руку. Забављали смо се бацајући грудве, које су се саме котрљале неко време, сакупљајући мање или више

се стекла извесна представа о могућностима тог великог научног напретка, који поништава раздаљину и захваљујући коме нам тај савршени природни проводник - Земља, стоји на располагању за коришћење у свакојаке сврхе и коју је људска

ВИ. Шта нам пружа телеаутоматика Ниједна ствар којој сам се икада посветио није захтевала тако велику концентрацију и тако опасну

Немци су нам, наравно, подарили Херцове таласе, руски, енглески и италијански стручњаци су пожурили да их користе у преносу порука.

Основали смо психолошко друштво за истраживање психолошких феномена и желимо да нам се придружите у томе подухвату.

Ако нам је стало да избегнемо предстојећу катастрофу и таква збивања која могу куглу Земаљску претворити у пакао, онда морамо

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Изгледало је као да се погледима питају: “Какву нам то јерес прича овај дрски деран?” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често

хрвање, пливање, играње по трави и на друге заморне игре, а тек онда смо приступали вежбању у пастирској вештини која нам је била потребна, нарочито ноћу. Једна од вештина било је сигналисање и дојављивање кроз земљу.

Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао

Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики Медвед, Северњача и Млечни Пут су нам служили као компас. Знали смо такође да негде дубоко у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у румунском

Ови знаци чинили су нам се као слатке речи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ. Они су били једини знаци о постојању света око

Ови знаци чинили су нам се као слатке речи неке пријатељске силе која нам је притицала у помоћ. Они су били једини знаци о постојању света око нас и господарили су нашом свешћу док смо

Словенац Кос, иначе мој тумач и учитељ физичких феномена, говорио нам је да је по мишљењу једног старог грчког мудраца Аристотела, светлост извирала из ока и слала наоколо зраке - пипке на

Примио сам писмо од сестре у коме ми је јавила да нам је отац напрасно умро после кратке болести. Рекла је и то да је отац, када смо се пре годину дана растали на

док смо пловили низ реку Елбу, сви путници су били на палуби и посматрали земљу која нам се полако губила из вида. А онда је одједном одјекнула чувена песма немачких исељешка , чији сам последњи рефрен, мада

месту у Невади и у њој осим сребра и злата скоро и нема другог новца; пети, који је већ био у Америци, причао нам је, као са неке висине, да без обзира ко си и шта знаш и имаш, када се искрцаш у Новом свету бићеш ”жутокљунац”

покушаја, успели смо да овладамо овом вештином и да завршимо посао на велико задовољство Кристијановог оца, који нам је рекао да ниједан стручњак у Хобокену не би то боље урадио.

Она је гласила: “Енглези су нас подстакли да створимо Декларацију независности, а усто су нам дали и парну машину, којом смо могли ту независност добро искористити.

Ћипико, Иво - Приповетке

—А зашто? — примети сажално други. —Носе нам крух! Да ни њих, двоструко би добивали. —Би?... Свеједно, зло по сиромаха! —Па узми га ти, кад жалиш!

Али нигде је не зауставише, чак се неки на њу окосише, веле јој: — Што ће нам радници пред Божић! А зимњи је дан кратак, треба да пожури. У брзини што ће да уради, шврљајући, поврати се мору.

Што не рече брату да прими духан? —Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи. —Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш!

— Нема ту зла.. . бранио сам се...— и, угледавши неимара, вели живље: испричамо, видећеш, биће нам лакше! Оба, онако подражена и узбуђена, приђоше к њему. Млађи узе ријеч и укратко све исприповједа.

Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их: —А имате своју потребу? —Имамо. Да знаш: зарада нам је код тамничара... То ти узми код њега што ти је потреба, па понеси кући...

” — Што премишљаш? — упита је изнебуха. —Ето — трже се дјевојка, — немаш криво, можда би нам обојици боље било! — Па што се скањиваш? — живо прихвати Марко и ухвати је за руку. — Јаке су ти руке!

Глава му је пригнута ка да се увик моли богу за нас: прави старовирски светац, чудотворац, брани нам род маслине од болести ушенка и од сваког зла, ка прави завитник... па сад с њим у крај . . —Па да би зач!

Ко вам је узрочан што не знате да у О ч е н а ш у говори: „Дај нам га и данас!“? А ви хоћете да уштедите од залогаја и истргосте се од рада, као да знате што вас сутра чека!

— Одастасмо поштено „по закону”, како хтједе Илија...Још два дана. —И право нам је!... Осрамотисмо се.. —Нека, ми ћемо радити као и досада.... —Павле, ја сам одлучила... —Што?

—Нијесам се ничему ни надао, одговори Лазо. —Но ето чуда, не дадоше нам ништа ни за оно што се данас мучисмо да окитимо ограду зеленим гранама.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и

томе, суочавање са туђим навикама, конвенцијама и културним моделима на којима се те конвенције оснивају, помаже нам да постанемо свесни својих сопствених, да их видимо и да им се зачудимо, како би рекао Шкловски, па ћемо самим тим

са мером упознавања и разумевања других културних модела, оних који су ту, у нашем суседству, као и оних који су нам доста далеки.

Али такве потешкоће могу да потичу и отуда што су две културе врло, врло блиске, јер нам велики број сличности прикрива разлике које ипак постоје, а прикривене и несазнане разлике лако се и са једне и са

Ту не помаже позивање на добру вољу, него једино довођење до свести разлика које нам показују да једна иста или слична конвенција може да има и има две различите функције, тј.

звати), ми та два глагола у суседном словеначком и македонском језику можемо врло лако криво да вреднујемо, јер нам слично звучење прикрива различито значење, другачије место и функцију у суседним језичким системима.

разлику) мање је вероватан кад је у питању историјскогенетички даљи језик: немачко еиндладен, на пример, не даје нам никакве могућности за крива вредновања. Ето такву прикривену разлику на свеколиким нивоима културе и имамо овде у виду.

и блискост по историјској судбини не укидају наше обавезе у тананоме разлучивању и тумачењу разлика, ма колико да су нам иначе, и то с правом, суседство и блискост крајње драгоцене и драге.

Јасније речено: према традицији која нам долази из XИX века и коју са много разлога треба везивати за романтизам, песник треба да се користи посебним,

Кад је почела да говори о општем и елементарном у заједничкој нам култури, она је, према општем мњењу, постала ексклузивна и неразумљива.

И они је пију, на први поглед нам се чини да пред собом имамо готово чисту песникову метафоричкосликовну конструкцију.

А дилеме су нам данас – основне духовне дилеме – или заједничке или сличне. (1979) СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ Мимогред, у

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није.

САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе. ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка-Савка: да те умолим да нам даш једно двеста динара на зајам. САВКА (тргне се): Ју, синко, откуд мени? ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу.

ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе. ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива?

ЧЕДА: Нисам је видела откако се удала, а овамо затвара нам врата испред носа. Па онда... она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала?

ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај... где су карте?...

Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је. ДАРА: Ушао је већ у двориште. ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло.

Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге. Добро, што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо.

Добро, што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, бога ми, може нам се, па не морамо више да трпимо. ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш!

ВАСА: јесте. (Чита.) Пера Каленић. ЖИВКА: Ко ти је то опет? ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род. ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.

ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род. ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка-Васо, ми смо род”.

Само, молим те, да ми се не баве много, јер знаш да данас има нови зет да нам дође на виђење. ВАСА: Не брини ти, казаћу им ја већ да буду краћи. (Оде.

САВА: Због неправде. Целога живота коље ме неправда. ЖИВКА (Пери Каленићу): А... (збуни се) ви...? (Васи.) Је л' нам и господин штогод род?... ВАСА: Он каже да је род. КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род. ЖИВКА: Ја се не сећам.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А када нешто касније, из дечје љубопитљивости уходећи Томчу, изађе из куће, он нам даје хладан и језовит, али и један од најлепших Станковићевих пејзажа: „Напољу свуда дубока, мртва ноћ.

Генеза књижевног дела, особито ако се она може пратити према рукописним варијантама, покаткад нам баца неочекивано светло на његове скривене стране.

А да бисмо то показали, ваља нам још једном, и у целини, приказати темпоралне схеме приповедања у све три верзије. Под темпоралном схемом приповедања у

Темпорална схема приповедања у првој верзији већ нам је позната: на почетку аутор проспективно приповеда о животу остареле Софке, све до тренутка кад се она први пут,

Марко, што је изазвало, дотле притајену, жестоку Томчину нарав и коначно одлучило жалосну судбину Софкину онако како нам је она на почетку прве верзије - уосталом, са нешто више појединости - била приказана.

Верзије нам, дакле, припомажу да препознамо неке, по свему судећи, важне али прикривене особине Станковићевог текста.

Штавише, и аутор нам то с времена на време даје до знања. Рецимо уз овај опис ноћног легања тетке Марије, за који се одмах по стилизацији

А да овај поступак није случајан, да Станковић за њим није мимогред посегао, него да нам као карактеристичан може нешто рећи о важним својствима текста, за то додатну потврду даје други роман - Газда Младен.

норме, ондашње као и данашње, и сва се одступања од ње вреднују као знак пишчеве недовољне писмености, онда то што нам анализа доноси мора силом логике бити Станковићева приватна (не)писменост. И ништа више.

и сложенија теорија прозе провела доста танана разграничења у унутарњем саставу приповедног текста, међу којима нам нека омогућавају да са друге стране приђемо улози језика и његовоме понашању особито у роману.

Посматрати књижевно дело изван тога контекста, који се током времена мења, могуће је, а и упражњава се, али нам зато даје осиромашену колико и искривљену слику.

или могу испуњавати сличну улогу, у начелу треба у приповедноме тексту гледати као на разастрту мрежу упућивача који нам сигнализују размештај тачака гледишта.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ћерају Турчина у Шам преко мора, а он шаље у мој Колашин мртвога Мута Тасилдара да учетвере убиљежи оно данка што нам кнезови разрежу. Држи се Турчин, жено!..

године, једнога ранога јутра пријави нам митрополијски каваз некога молиоца. Тада средиште за Стару Србију беше Приштина с митрополијом н консулатом.

Ми смо нарочито рано долазили у митрополију, да бисмо могли посвршавати на миру канцеларијске послове, како би нам претекло више времена за примање.

Јер време бејаше страшно Младо–Турци беху одлучно наумили да нас излече од косовске бољке. Школе нам се затвараху, свештеници хапшаху, виђени људи убијаху у рукама власти, а арнаутски зулум беше превршио сваку меру.

вели да она од добра не долази, а и Мемет каваз, качанички Арнаутин, брижним изразом на лицу као да се устезаше да нам изјави болно саучешће. Погледасмо се по канцеларији немо, али само што не изговарамо врсту несреће која се догодила.

Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу. Рече да је најсрећнији што је каплар

хоће. Нема Друге. Заповиједај кад те је Бог донио... Само те је Баца поздравио да идеш доле у кућу код чељади. Кула нам је пуна. Све су барјактари, прваци и качаци... — А ја што сам?.. Пристав, Циганин, раја, просјак?!..

Да је видна и широка, да је станиште човеку који се не боји и ни од кога не заклања. Вичемо да нам се отвори. Брзо прилази један сељак, јамачно слуга а не чувар, неки старији Косовац, који свакако није никад пушку ни

Смерно нам отвори вратнице, поможе да сјашемо, па штуче да позове господара, намигујући мојем пратиоцу да дотле подржи коње.

Сви, и Турци и Срби. Па им кадикад подвикнем: „А, бре, крвници једни, који вас нечастиви нагна да нам оставите оволико проклетство да с најтежом муком умиремо не као људи, но све као бесови, као крвожедне животиње?!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам шаље зраке. Дечица му звезда јато: Он је сребро, оне злато: Он сребрним сјаје красом, Деца златним звоне гласом.

одобрава: „Евала ти, уметниче драги, Ја анђела данас видех права; Него скидај сад и други превес, И ђавола дедер нам обнажи, Да видимо шта још не видесмо, Па награду какву хоћеш тражи.

„Разумем те — и наградићу те Твоје дело истина је жива Лепа жена анђô нам је прави, Лепа жена и ђаво нам бива.“ »Орао« 1891.

„Разумем те — и наградићу те Твоје дело истина је жива Лепа жена анђô нам је прави, Лепа жена и ђаво нам бива.“ »Орао« 1891. У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ која полажаше за туђинца Дај ти, Боже, добру срећу!

А ја с драгом мало ниже По руке се држећ’ топло, Кроз груди нам струјао је Као мајски миомир. Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се, губили се.

То су српске виле, то ј’ близина њина, Подигле се жиле из својих пећина; Над главом нам лећу летом невидовним, И рукама крећу крстом благословним Дошле су да виде нови станак мио Што га ј’ побрат њихов

Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио. Речима се не казују Јади, које носиш собом...

Јест’, има нека авет што на нас находи, Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не чује.

»Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству кумовала; Знам зашто си тако бледа И што си се уздрхтала: Смрт је стигла недостига, Оковала

Ја те, побро, могу тражит’, Знам где ћу те скоро наћи, Ал’ ко ће ти празно место Да испуни, изјуначи? У свима нам срце бије, Које српска мисô креће, Ал’ Стевана Каћанскога Мајка родит’ скоро неће.

Куд си мачем наперио Туд си пером надмачио, Сведок ти је живот цео, Сведочи нам што си хтео, — Хтети бива и занаго, Ти си могô и помагô.

Ако сузе рода твога Буду роса сложне свести, Први цветак из твог гроба Биће цветак благовести; Ако тугу, јадницу нам, Твоја мисô очеличи, Заточници твога духа Призрену ће скоро стићи И на пољу косовскоме Дигнут’ спомен Барду своме.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(чује се глас у друштву, гди се карте деле, или чаше цеце, или се уз музику игра). Не даду нам ни данути, него књигу за књигом. Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква!

Тако сте нас у пређашњем вашем дјелу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Тко вас је поставио арендатором?

мадаме, враг им матери, нисам могла отоич погодити ...њи ћеш у руку љубити и с каруца скидати. ЈОВАН: А гди су нам каруце? ФЕМА: Ти нећеш носити те аљине, него сам ти начинила друге, свуда унаоколо са жутим портунетом.

ФЕМА: Сапр тудер фо. Видиш како није тешко... Знаш шта је божур? ЈОВАН: Како не би знао кад нам је пуна башта божура. ФЕМА: Сапр бу, то је француски добро јутро. Сад кажи: божур, мадам. ЈОВАН: Божур, мадам.

ПОЗОРИЈЕ 11. ЕВИЦА, ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ах, ујо, добро кад смо вас нашли, молим, вас, ви нам помозите. Мој је Василије добио лутрију, али је решконта у овога господина филозофа. МИТАР: Аа, филозоф је ово?

ВАСИЛИЈЕ: Ах, моји лепи дванаест хиљада! ЕВИЦА: Ујо слатки, немојте га пуштати, није мала сума. Натерајте га да нам врати, даћемо и њему штогод, је л’ Васо? ВАСИЛИЈЕ: Сто форинти. Само да нам да.

Натерајте га да нам врати, даћемо и њему штогод, је л’ Васо? ВАСИЛИЈЕ: Сто форинти. Само да нам да. ЕВИЦА: Видите како мој Васа добро мисли. МИТАР: Дакле, напоље с решконтом.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и мами.

вратима иза којих простор гњије Он је збуњени златник и двосмислени раст Мутне речи све дубље која чека на нас Да нам срж клијањем кроз кору пробије.

XИВ ПРОПОВЕДАЊЕ ЉУБАВИ Нема мене ал има љубави моје; Видим је у сунцу и земљи где нам труну кости. Довршава се дан у њеној захвалности Слично музици слично празнини, спокојем.

зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао. Пашће сунце тамо где сам ја клечао.

То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице.

зло заспала сањаш и горки плод поднебља загонетке над својим крвотоком кад минуло време и јаз постаје свод горких нам дана заблуделих током звезда под којим сам у заносу пао. Пашће сунце тамо где сам ја клечао.

А дотле све што буде нек је због песме. Друга утеха нам не треба. То трајање се руга претњи црног и отровног неког сока. Не, неће се отровом то путовање завршити.

се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт ѕцріптум Црвене птице пиће нам с усана видети их нећемо вриштаће траве у облацима кржљавим чути нећемо ИИИ Крв откуцава кораке и смрт и једне вечери

А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида. И највише нам при том недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном божанству.

Преселили смо цвеће под реп змији, А ипак нам је душа наде пуна. Дај лобању празну за преживеле лажи; Неизбежни додир сна и праха тражи Имена посна троструких

Па певају: дај нам будућност ко сећање, Свет више иза нас неголи у нама. Да би чезнули и певали дај мање Него што нам треба.

Па певају: дај нам будућност ко сећање, Свет више иза нас неголи у нама. Да би чезнули и певали дај мање Него што нам треба. Падај кишо тамна! Ружу нутрине нуде безазлено Промуклом додиру дана да га свлада.

Краков, Станислав - КРИЛА

Ама и нема никаквога после. Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали. Друга два војника пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира.

Плаве маље дрхтале су по мршавој бради. — Ћути, ћато, стари бунтовниче, какву смрт нам припомињеш... Њихови образи су били румени, а плећа широка. — Осуђени сте на смрт а весели сте.

— Да платиш, шта би хтео, да побегнеш? — Покупио нам паре па хоће да бежи... — Одмах паре, положаро, или ћу те...

Прилике које беже одозго су све чешће. Узнемиреност овде је све већа. — Пресећи ће нам одступницу, чују се војнички гласови, н њине главе се дижу изнад камених заклона. — Шта је то тамо? Шта је то тамо?...

Он се већ уздигао и очајно погледа на јаругу под собом. Бомбе праште све ближе и ближе. — Одсећи ће нам одступницу, — већ струји дах нереда над целим стројем, и витла се све више и више. Војници су устали.

И ађутант сам не зна, али ипак поверљиво прича: — Под контра—нападом наши се повукли: изгледа да су нам чак и наше полазне ровове узели... — А да ли ћемо, душко, и ми сада у напад? — смежурани капетан забринуто пита.

Петровић, Растко - АФРИКА

Залуд га убеђујем да ме ту факт занима. Покаткад вода, којом свакога јутра перу брод, окваси нам потпуно ноге. Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца.

И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.“ Да би дошао да нам прави друштво, он свој уптљани трико, каљаве чакшире и дубоке чизме преко колена замењује чистим плавим и белим

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово

Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити,

и Сезану, кад се архипелаг Лос појави на хоризонту у предвечерје, превучен голубијим плавим велом, и приближи нам се нагло као из сна. То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог.

Не зна се колико ће требати броду да искрца и укрца робу. Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази

Прилазимо некој врсти огромног мола подигнутог на кољима, осветљенога сам о лампама што клате они који нам помажу да се испнемо. Преко кеја се види друго широко платно воде обасјано једва младим месецом.

Узвици ноћних птица и мајмуна имају чар нашег лавежа паса. Младић–црнац који нас води, бој, нуди нам своју господарицу која је „скоро белица, груди уздигнутих, кратке косе и нимало стара: свега петнаест година.

Црни луди увијају се у плаштеве, машу нам рукама, смејући се одлазе у ноћ. Лепе успаване девојачке очи гледају нас предусретљиво.

То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година. Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом.

Остављамо девојкама пет франака, на чему су нам бескрајно захвалне; полазећи упадамо погрешно у једну одају где наилазимо на нежну сцену између једнога младога

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип! РАДАК: И сад си као кип: На твоме лицу кап не остаде Од оне крви што нам казује Да живот куца још у грудима... Вуче! Подај му нек’ се напије — У пљосци биће ракије — Нек’ се окрепи...

(Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте! ГЛАВАШ: Ни корак даље! Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном

Ил’ је беснило Што те о мéни, можда, сналази?... Везир нас чека, море, Сулејман! Па тешко теби, ако дочује Да си нам пута тренут једини У овој гори силом пречио! Дете ми пуштај!

РАДАК: Јесте, од њега. И он те главом лепо поздравља Да га са једним чамцем дочекаш. Могу нам гости доћи однекуд, Па, бо’ме, гледај да је спремљено!... ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!...

— Ја само да вас нисам видео!... ВУК: Два, три ли сата беше по поноћи; киша и мрак, само што муње светлуцају... Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине...

Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао! ПРВИ ТУРЧИН (гледа кроз прозор): Та то је она ноћашња вјештица те нам издаде хајдуке... Баш никоја друга до она!... ДРУГИ ТУРЧИН: Ено је ђе долази! ДРУГА СЦЕНА Пређашњи. Стана долази.

Шупљике суве старог насипа Исисале су жеђу лакомом Прсију мојих душу живосну... ПРВИ ТУРЧИН: Ето нам шале... Иде! ТРЕЋА СЦЕНА Везир Сулејман долази. Турци се уклањају устрану. СУЛЕЈМАН: Шта је то?

Радаче!... Вуче!... Где сте сад?... (Радак, Вук и Исак улазе.) РАДАК: Шта је, Станоје? Што си нам данас тако клонуо? ГЛАВАШ: Ње нема ту!... ИСАК: Нема је? ВУК: Куда ли оде?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Хм, хм... Не, не, то није могуће! Ми смо предузели све мере, предвидели смо све; Турци нам се и не надају, ми ћемо их напасти ненадно: они овде и немају великих одељења, то су само појаче авангарде; ми ћемо их

Комаров рече: — Окренимо се; ако будемо погођени да не буде у леђа; могло би нам се рећи да смо бежали. Окренемо се. Сви смо били на коњима, Комаров је писао даље; ја станем разгледати околину.

Па војује ли се с таквом памећу, с таквим знањем и с таквом спремом?! Нека нам добра цпећа буде на помоћи, али ово не слути на добро. Око 6 часова у вече вратим се у Алексинац.

Има много рањеника, међу њима је, чини ми се, и Иља. Како нам је скуп сваки човек, а како смо данас лакомислено стотине изгубили!

« Да ружних удеса! вечито се нешто бунимо и сами себи сметамо. Види се да нам нешто недостаје. Пушкарање око Глоговице трајало је до мрака.

с коњицом, на другој се страни шанца зачуше гласови: — Ено их, ено, вичите ове наше нека се уклањају с пољане, да нам отворе место за пуцање. Окренем се тамо. Баш кад сам пролазио покрај Черњајева, Комарова и др.

а Турци, спуштајући своје лево крило да опколе шанац, заузму овај ров, начичкају се у њему и отуд су се спремали да нам груну с леђа и бока.

Ћутање! — Господо, ко ће остати овде? — понови ђенерал. Опет ћутање... но у томе нам притрча Димитрије Антоновић Холштајн (он је ту био у шанцу за време првог јуриша искакао је на бедем и говорио

Турски куршуми долетали су чак амо и опет нам ране неколико коња. Биле су и турске гранате ову батерију, али су претурале; турски топови скоро искључиво били су

Хоћемо ли ми сами моћи на пролеће да обновимо борбу са прибраном Турском, ако нам ко не прискочи упомоћ? Не можемо. А ко ће нам прискочити у помоћ?

Не можемо. А ко ће нам прискочити у помоћ? Бугарска лежи обћорена, Босна и Херцеговина такође, Грчка и Румунија мудрују, дволиче — дволичност

Они тако говоре или стога што су у нашим рукама, те желе да нам поласкају, или је то обичан турски шеретлук да нас заварају да це не припремимо, па да нас нападну изненада неспремне.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Само сакри јаду трага, Та сакри нам вај, Немој да те позна драга Да си уздисај. „Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво,

А севне ли и замагли И загрми бој, Показ’ћу ти да сам и ту Соко бранић твој. Љуби мене љубованко, Нек нам срећа сја, Ако не знаш шта је љубав, Учићу те ја. XXВ Ој, ружице, цвете вити, Ти се немој поносити!

ХХХИ Ала су нам срца близу! — Слушај, драга, тишина је, По куцању рекао бих, Заклео б’ се једно да је. Ох, како би била празна,

Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди. Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте!

Анђели би хтели Срећу смртних људи, Они би отели Љубав нам из груди. Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте!

А ко ће је попети? А ко би, него ти, Ти божја прва ћери, Ти света љубави! Па ид’те, молитве нам, Куд сте се спремиле, Бог ће вас радо примит’ Од ћери премиле!

Ај, ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би ноћца тако дивна, Тако брза била. ЛІІ Путујемо. Воз нам лети. Беже поља, беже њиве, Беже липе и јаблани, Па и врбе жалостиве.

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти.

Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан. ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог!

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А језик се залепио за непце. Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор. „Испод овај камен цурка“ — и показа нам руком на једну стену. Војници потрчаше. Направи се гужва. Командант батаљона одреди мене да успоставим ред.

Било ми га је ипак жао, те му приђем и загрлим га. Он ме пољуби... Обојици нам потекоше сузе... Мрак је пао увелико. Командант ми беше послао смену, те се вратим у бивак.

Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.

Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми. То се још и могло поднети. Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо. Нека нам нареде јуриш, или нека нас већ једном склањају са овога места.

Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо. Нека нам нареде јуриш, или нека нас већ једном склањају са овога места.

„Вечерас морамо да сменимо пешадију — говорио је. — Сада треба да изиђемо горе са командантом одреда, који ће нам одредити одсеке, да не бисмо ноћас лутали по мраку.“ Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу.

Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега.

У чети нема више од педесет пушака. У рововима се налази војник до војника на четири метра растојања. Онда нам је детаљно објаснио ситуацију. „Ми се овде налазимо на последњем прагу. Толико смо још успели.

По живости ватре непријатељ је могао одмах увидети да има посла са неком новом трупом. Изгледало нам је као да су се збунили, јер су наједном замукли, и на фронту завлада тишина. Покушавао сам сада да се снађем у рову.

Ишли смо толико журно да нас мунициона колона није могла стићи. А пешаци су мислили да имамо муниције, те нам ништа нису оставили.“ Ух, ух, ух!

А пешаци су мислили да имамо муниције, те нам ништа нису оставили.“ Ух, ух, ух! — Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења.

Он угаси палидрвце и, испуштајући дим цигарете, продужи: — Сви смо наслућивали да нам нешто спремају... — Пробају вам глас — вели Мишић. — Знам ја ту њихову тактику.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа одрекли једним махом, великодушно, као да нам се збиља пресипа.

И видеће се, надам се, да његова појава, онаква каква нам се, а увек делимично, час скрива час открива у неким његовим најраније датираним стиховима, ни идејно ни стилски није

изразио довољно снажно у песми Моме роду: Расути свуда, српски смо народ ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и старце, или Кад тајна замка веру нам тишти, и Совјест пристеже.

народ ми, И горко пиће гаси нам често жеђ Кад нож неправде љуте коље Децу и жену, и старце, или Кад тајна замка веру нам тишти, и Совјест пристеже. Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон?

Обрана томе кам'? Кам' крило слатко, моћни заклон? Душана давно нам нема, стуба Од кога силе Стамбол је стрепио! Ни Марка нема, страшнога душманом, И снажна копљем, буздованом.

Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат! Песмица је, мора се веровати, озбиљна, и без сумње одређено хоће једно: да истакне врлине свога човека.

Ни то се међутим не би могло рећи. Несумњиво је да нам је најјаснији Лукијан Мушицки, па потом Стерија. Изворе грађанској поезији међутим, а њих је морало бити, и има, не

Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету. И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче презрјевше, преко мене

Захарија Орфелин МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ Дично време нам приходит, зима прогоњава се, что пролеће већ доходит, љето приближава се. Небо чисто нам јавља се.

Небо чисто нам јавља се. и свјетљеје издаје се. о златоје пролеће! Живописци представљају у садику дјевицу, накићену нам издају и

Небо чисто нам јавља се. и свјетљеје издаје се. о златоје пролеће! Живописци представљају у садику дјевицу, накићену нам издају и прејасну у лицу, вјенац цвјећа на јеј глави, држи цвјеће к својој слави. О златоје пролеће!

свјетлост топлу дајут све увесељавајући, вјетри јужни прохлаждајут љето показујући, и Деница ран' исходит, сунце топло нам доводит. О златоје пролеће!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

И докле она стоји на мору, Море ће бола срце кидати... ЛЕОНАРДО: До тебе стоји, светла госпођо! Ако нам твоје нема помоћи, Детињства твога љуљку злаћену Лубардама ће душман видела, Син Арабије, бесно ринути У мутан

БОШКО: Ха! ха! ха! гле Вује ти! Међер и вук се уме шалити? БОГДАН: Па како, Вујо? Де причај, како још? Откад нам светла дође госпођа, Ваљда се дворац сав изменио? Све по латински?... Вила ил’ кастел? Ил’ тако нешто?...

БОШКО: Та брзо поче! БОГДАН: Брзо, бога ми, На нашу грдну несрећу. ВУЈО: Али ни Мљечићи не осташе у дугу. — Дужде нам посла те какве дарове: пушака, ножева, џебане — и још нешто су чиме се књиге штампају...

Та не извукосмо ли лане и оно што се којеђе по црквама находило, те савијасмо вишеке, — а бо’зна да нијесмо, цркве би нам постале црквишта?...

БОШКО: Што ли главари? БОГДАН: Што л’ бедан народ, Та тужна жртва самовлаштине? БОШКО: Да црне несреће, Што нам у црну земљу донесе! БОГДАН: Хајд’, да проливамо крв! Ал’ да је знати барем узрока, За кога тече последња кап. КАП.

БОГДАН: Ја главарима. Сутрашњи дан је За сабор Ђурђе определио... БОШКО: Иди, Богдане, — кажи им Каква нам земљи прети несрећа, Па нек’ се сваки муци досећа — Збогом! (Бошко и Богдан одлазе.) КАП. ЂУРАШКО: А ја?...

— Каза им: да нам је дужде Из Венеције послô штампару, Поздрав, оружја, џебане и свег! — ЈЕЛИСАВЕТА: Па?... Капетане! КАП.

Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род Шта нам та змија твоје љубави У отрованим спрема грудима? Мислиш да нисмо чули шта ће таст?...

Не презиреш ли брата и земљу? Ил’ у толиких наших главара Не беше сеје, кћери, унуке? Него нам с мора доне сињега У Црну Гору — црну несрећу!... ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа!

(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца дивијег Ошинут крила оштрим перетом, Ил’ коњи брзи

Оружје! КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо!

Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви? Шта ће нам пушке, што ли штампара?

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом

Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô. Казивô нам је кад је који светац; кад се смије, Бога молећи, радити, а кад не смије.

— Село је подигло биљег својој Слаткој Души. МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче.

Кад нађе, да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни. — Оно нам је — вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу.

— Оно нам је — вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. — Оно нам је мало прије причô Симеун какав је зулум починио у Мајдану.

У'ватио га некакав мерак, па ода и сијева очима. Партенија нешто облијеће око њег' а он га мрко погледа и вели: „3нам! Доста! Буди мене миран!“ Објеси' ја још на ата кубурлуке са двије грâше и кожне бисаге.

Али његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу ником на штети. — Какав је да је, наш је! Драг нам је. С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано, дрхћући

— прошапта неко у мраку. — Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо... Не да нам се спавати... те дођосмо да... — заплеће језиком отац Сопронија. — Не шједај, Симеуне, на ту клупу!

— Не шједај, Симеуне, на ту клупу! — викну Мићан и подмаче му свој столац да сједне. — Малоприје нам се не'отице просу ком, па је, прошћеш, мокра. — Није ни он најсувљи — промрмља неко иза каце.

Нас је, сељаке, кажем вам, овај славни суд од млого чега ослободио. Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева кô у оно

Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева кô у оно старо, блентаво, турско вријеме.

Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева кô у оно старо, блентаво, турско вријеме.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

(1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

Сами у своме грцамо опелу, А чини нам се то је песма дана, Песма спасења и живота млада. Кријемо прошлост с похлепношћу врана, Грцамо у сну вечних

Кријемо прошлост с похлепношћу врана, Грцамо у сну вечних маскарада, А чини нам се да здерасмо маске. Разлупали смо богове и горди Слушамо голих речи празне праске.

Опијени мржњом, опкољени вриском, Припијене усне до крви смо гризли, Моћна су нам ребра дрхтала под стиском Прстију, што међ њих незнано су склизли.

Тај пољубац душе пио нам је до дна, И хиљаде шара, врелих кô страст лавља, Играху кô очи два пантера сродна, Док небеса сива биваху све

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре, Стид нас да без венца мремо у осами, И дижемо с муком горостасне лавре, Да бисмо их свесно сагорели сами.

Чујеш ли, то се мртви буде, Челичном речи да славе и суде?... А Поколење Сунца с гора слази. 5. ФАНФАРЕ Ужежите нам луча светлост пуну, Фанфаре златне славу нека груну, И дајте палу царску круну!

Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја. Не тражисмо да нам пошље заповести, Ни да Мојсеј плоче ломи разочаран, Нити у сутону утрнуле свести У стени је извор поуздања стваран.

Пустиња је наша страшнија од оне Којом ишао је народ изабрани. Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани.

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли.

АЛЕКСА: Ево, ако хоћете, све по реду да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Па тако, брате! Разуме се да треба све по реду да нам кажеш. Ја не знам и шта сте га окупили са тим питањима па само збуњујете човека. АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано.

ТАСА: Ала га брзо ухватисмо! ЈЕРОТИЈЕ: Море, то је оно што га још нисмо ухватили. ВИЋА: И може нам још и умаћи. ЈЕРОТИЈЕ: Па може, дабоме, кад овај запео па ми прича како га завија стомак и како га диза ноћу.

ЈЕРОТИЈЕ (препаде се): Какав напад? МИЛИСАВ: Кад стигнемо сви на своја места, ви ћете, господине капетане, да нам дате знак звиждањем. ЈЕРОТИЈЕ: Е, то не могу! МИЛИСАВ: Зашто? ЈЕРОТИЈЕ: Не умем! МИЛИСАВ: Шта не умете?

АНЂА: Шта ће ти пиштољ, човече? ЈЕРОТИЈЕ: Дај ми кад ти кажем! МАРИЦА: Ама, што нам не кажете...? ЈЕРОТИЈЕ (раздере се): Дајте качкету и пиштољ, строго вам кажем. Разумете ли ви шта је то строгост?

ЈОСА (јавља се на вратима). ЖИКА: Не пуштај више никог! ЈОСА (повлачи се). МИЛИСАВ: Стегло нам се срце, знаш већ како је, и једнако шапћемо и договарамо се.

Онда нам каже собарица: „Ја ћу да кидишем на њега!” Има, знаш, храбрих собарица, па смеју тако да кидишу на човека.

КАПЕТАН: Ама, какав је то лом? АНЂА: Поразбија ти ћерка све по кући! КАПЕТАН: Гле, разбојника? Зар мало што нам свима овде окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она? МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Раичковићева транспозиција песничког доживљаја у природу и пејзаж изгледа нам стара колико и сама лирика. Али је он ипак модеран песник, који у сасвим љупке слике из природе уноси нешто од

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Пламен и дим, гори нам лице, Мрки кô вуци дођемо сви — Али где бесте ви, кукавице, Пудљивци худи, лажљиви пси?... 1860. ПИЈЕМ...

Ил’ оштру косу да га покоси? Да љубав не иде?... Да злоба није?... Можда се краде да нам попије И ову једну чашу радости? Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица?

Ил’, можда, суза иде жалости Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени! О, мајко моја!

Двеста их је!... Двеста друга, Што се сваком праву руга, Што с планина јадне раје Преко прага српског гази, Да нам жене, да нам децу, Обешчасти и порази... На петоро... двеста њи’ је, Све низама помамније’!

Двеста друга, Што се сваком праву руга, Што с планина јадне раје Преко прага српског гази, Да нам жене, да нам децу, Обешчасти и порази... На петоро... двеста њи’ је, Све низама помамније’! Да л’ остати у бој љути?...

Па, Козаче, брате мили, Кад отидеш твоме крају, Козачкоме завичају, И затресеш балалајку, Поздрави нам стару мајку — Украјину... 1876.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ВРБЕ Вазда кад шумом враголили, поведи с вечери на воду. Да не целујем усне но чело невеселој, текло нам текло на вале. Сетно ти прамен косе залелуја кô врби, где нам се дели целови?

Да не целујем усне но чело невеселој, текло нам текло на вале. Сетно ти прамен косе залелуја кô врби, где нам се дели целови?

Да не целујем усне но чело невеселој, текло нам текло на вале. СУТОН Крила ли то? Ненадно махну на таму. Или црвено јато потону за брег?

Ил’ се од бола посветила, по кап нам уља за лек из незнани, миљем да светли кандило, бол твој где жив још остао, сејо, где бела промину.

Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке да раздреши нам чвор. Ал’ тамо, и на веке, зрак твој хоће ли болети? Туђа из тебе бића хоћу ли волети? Смилуј се.

3 Ми хорно, руку под руку; на срцу топло, шкрипи под ногама снег — земљом нам застрта свила. 4 Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и

Скитницама се назвасмо, друмска нас попала сета, Путка и Ждрала сатре нам пут, и кола, кочијашу, Где проминемо клоне се и занеме. На конаку нам као злој вести неради, друже.

На конаку нам као злој вести неради, друже. Широки друм далеки, одбегла тајна, Болан сам преболан, друже. Не пристај за мном

ПЕСМА РАСПЕВАНОГ СТАРЦА Грдно ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу, Опачина нека ударила: Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни куд проклета прође, Нема кога да благује благо.

Болест мине, ну ето нам глади, Зло се са злом без промене мења, Чуди и јест те трајемо, људи. ПЕСМА ВЕЗИЉА Ни броди без преброда, Ни

Света пресахну Лазарева крв: небесно небу, земља без душе. Агарјанска ђорда, ни три дни хода, за леђима нам ту, до костију засеца у тело.

И молимо те, и молимо, голу нам остави душу, да имаднемо чим дати од себе гласа! Господи, господи, пропашћу спаси нам душу, кад није другог

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Нека, нека, чедо! Знам ја да има. Немој да се претргнеш. Знам ја. Само ти да си нам жив... И једнако чисто као умиљавајући му се, остављала би га. Одлазила би натраг кући.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Упор. и Р. Кöхлер, Вон фортлебендер Сееле ин дер Пфланзенwелт, Кл. Сцхр., 3, 274 идд). Да је в. л. сеновита сведочи нам и пропис да после заласка сунца »не ваља бити ни под каквим дрветом, особито не под лозом, јер ћеш ограисати« (ГЗМ, 6,

Суморност и неодређеност ове скаске дају нам разлога да верујемо да је она етимолошког порекла. Али из различитих имена ове биљке јасно је да је то сеновита биљка,

покупиле, онда да нам узму ксмет«, и сл.) можда је доцнија интерпретација обичаја (цф. мотив купљења у народним приповеткама, В—Р

Да се мртвац не би повампирио, меће се врх њега, како нам у приповетки Проклети кам каже Стјепан Митров Љубиша, »ред плоча, гомила камења и навиле драча« (Прип., 202; упор.

— И друге неке ствари могу везати душу за себе, и на тај начин одузети јој слободу кретања, и могућност да нам евентуално чини зло. Ту моћ има, на пример, камен, о чему в. мој рад у СЕЗ, 31, 1924, 56 идд.

са доста траве«, а сутрадан ујутру, пошто оцеди сир, баци бусен и венац у реку говорећи: »Као што ова вода тече, тако нам текло и млеко у овој години« (СЕЗ, 83, 1971, 189).

на своме прагу дочекују невесту, посипају је пшеницом и кукурузом певајући: »Ево нама невисте, Поспимо је шеницом, Да нам буде плодна« (ЗНЖОЈС, 45, 299); кукурузом је посипају да би рађала мушку децу, а пшеницом да би рађала женску децу

Пасуљ који падне са трпезе — веровали су стари Грци — не треба дизати, јер је то (по једном објашњењу које нам је сачувао Аристотел) храна за какву душу која је ту у близини.

Има још једна биљка — или, боље рећи, један биљни супстрат — која нам може осигурати вечити живот — то је једна на први поглед тако обична ствар какво је семе од белога лука.

Ћипико, Иво - Пауци

—А што? —Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи.

Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше. —Ево, овдје нам је ложница! — окрете се цури Раде и устави се код торине, па показа на колибицу покривену дебелим снијегом, у којој се

Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој: — Под мојом новом кабаницом биће нам, вала, ноћас љепше и пространије него у кући... ...

Око њих лежи сатрвен, погажен снијег, и лијепо се види траг њихових ноћашњих стопа. —Волила бих да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашено гледајући око себа погажени прљави снијег. — Не будали!

Кому би по закону припало? —Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар.

— вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да! Их, слатка ли је туђа жена! ... Да се милујемо, Машо! — Ко нам брани?

—Де, ти! —Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим... па ми чисто памет стане. Не знам ради чега брани нам закон и поп оно што нам је најмилије?

—Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим... па ми чисто памет стане. Не знам ради чега брани нам закон и поп оно што нам је најмилије?

Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко? — И, говорећи плахо, расијано, насрће на њу. — Је ли нам лијепо?... Што велиш? Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт...

Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас..

А ми рачунамо: даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као да нам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд. — Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд?

— Али, осим тога има и дућанскога дуга, и потребе су сваки дан веће, па хоће ли се моћи поштено изићи, да нам господар у очи не удара? — вели оцу и, гледајући у ватру, прпа ожегом жераву.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

такав и задобио рану бранећи овај крај од разбојничке најезде, да смо ми незахвалници и да брзо заборављамо учињена нам доброчинства. Прохор Игуман се узврпољио.

Макарије Хвала свевишњем Богу. Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је, каже, у задњи час.

Рекао сам му да је Лауш много учинио за наш манастир и да смо дужни да му будемо захвални због тога. Поклањао нам је храну у неродним годинама и дрва за време дугих зима.

Поклањао нам је храну у неродним годинама и дрва за време дугих зима. Дао нам је имање у Карчу, засеок Палиће, сазидао капелу, о његовом смо трошку поправили конак.

у својим молитвама него што помињемо друге људе, а ми смо овде да се молимо подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог можда и највише јер је његов живот овде на земљи био препун

Кад је госпођа отерала и кад то сазнадосмо по повратку са војне против разбојника из Усоре, отворише нам се очи. Но беше касно. Узалуд је неколицина наших тумарала уоколо не би ли је нашла и вратила. Нигде је не нађоше.

у потери за Брзановим пљачкашима, кроз јесењу тмору и маглуштину, сви смо носили, ушивене у појасе, амајлије које нам је Јања дала на растанку.

Имало је за читаву војску нашег господара краља Стефана Уроша Другог Милутина Немањића. Веровали смо да ће нам сачувати главе. И збиља од нас тридесет само су двојица погинула а тројица рањена, међу њима и Лауш.

Једва смо чекали да се вратимо у Вратимље. Имали смо некога ко нас очекује и било нам је лакше да подносимо пасји војнички живот по непроходним шумама и стрмим кланцима. Јању нисмо затекли.

Неки су то одмах довели у везу са Јањиним прогонством. Почели су да говоре како је за све крива Јелена, јер нам је узела све што смо имали. Избијале су туче, неслога се међу нас увукла.

се смирила, каже, болест је укроћена и неће бити опасности да се поново поврати само ако будемо пажљиво чинили оно што нам он буде саветовао. Дао је упутства слушкињи Милени и њеном сину кљастом Тихомиру. Неће више долазити.

Нека нам не додија чинити добро, јер ћемо у своје време жети ако сада не малакшемо. Према томе, док имамо повољну прилику, чиним

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ИИИ Све што год живи - свом се паду клони; Променом време означава ход; Оно нам даје веру и обара, Слаби и снажни цео људски род.

Ми смо од њега чули како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отишô с

Сваки жбун ме себи, сваки цветак мами, И поточић бистри што нам жубор шаље, И вис Филопапе у јутарњој тами. Страшан у самоћи, као света гора, На древни ме Олимп у осами сећа, Ја

Мили глас Утеху нека буди, Да њезин мелем крепи нас, Рањене наше груди. А твоје песме бајки сан, Док туга дух нам мрачи, На лепше време, лепши дан, Надежду нека значи!

Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори земља љута. И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме, Њих густа тама крије сад, И немо,

Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти лêт, Обори зима љута! И залуд кличе вртар млад, Гробнице ћуте неме Њих густа трава крије сад, И немо,

Ето то је програм, нека свако види: Пишите нам Срби, како вам се свиди? Црни домино 22. јануара 1887. г. Али слабо богами да ћу казати где сам.

Твој бурни талас твоје међе рони Измеђ Србије и јуначке Босне. Шуми, ах шуми, с благословом бога Нека нам уши оглуну од тога.“ 7.

О Фебе, бледи Фебе, Ти светли у самоћи... Сузама молим тебе: Светли нам, бледи Фебе, У брачној нашој ноћи. Ви звезде на висини, Видите л' моју тугу? Ја плачем у тишини...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

разрогачених очију, са језом и веровањем, тако треба и о свету и његовим тајнама говорити у слободној природи, где, нам се чини да удишемо њен животни дах и чујемо њен шапат.

Под ведрим небом, које нам отвара видик у дубине простора, добивају питања о судбини света тек своје право значење; на хартији нам она изгледају

небом, које нам отвара видик у дубине простора, добивају питања о судбини света тек своје право значење; на хартији нам она изгледају скоро безначајна.

„Све смо ми такве! Хтеле бисмо много да знамо, и толико смо љубопитљиве да нам наше нестрпљење не дозвољава да учимо.

Васиона је сувише огромна, а да би се могла стрпати у једну књигу, у којој бисмо описали каквом нам се она указује и каква је у истини. Подухватити се таквог посла, значило би прецењивати и себе и читаоца.

Или, још боље, у обрнутом реду. Далеки лет кроз векове показаће нам како се природа постепено открила човековом оку. То откривање је узбудљиво као игра лепе Саломе.

Нека уобразиља покреће наша крила, а буктиња, науке нека нам светли кроз таму. Ја је већ држим, упаљену, у руци да бих, чим стигнете овамо, оставио ову моју радну собу, која ми је

Но зато нам свака ведра ноћ отвара кроз небески свод широки изглед у дубине простора. Онда видимо небо обасуто безбројем ситних

Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам стоји, па прођимо кроз ова гвоздена врата у зиду поред пећи, створићемо се онде где зажелимо.

Прелистајмо ову књигу са сликама старих ношњи, изаберимо оно што нам треба, а добро нам стоји, па прођимо кроз ова гвоздена врата у зиду поред пећи, створићемо се онде где зажелимо.

На крају ове алеје лежи циљ нашега путовања, а њему се смемо приближити тек када нам издишући пламен на његовом жртвенику дадне знак да су сви световњаци оставили овај свети део вароши.

Ноћ се спустила, али се на хоризонту румени пун месец, а алеја палми показује нам наш пут. Крај тога дрвореда пресечен је, као тестером, огромним здањем.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

То нам доказује и чињеница да ју је пола века касније (1818) Михајло Владисављевић прерадио (додавши јој неколико својих стихо

Предзмајевску епоху је нужно познавати пошто нам указује на услове у којима почиње да ствара Јован Јовановић Змај. Не заборавимо, и његова поезија за децу настаје на

Зорана Опачић ПЕСМЕ МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН Дично време нам приходит, зима прогоњава се, што пролеће већ доходит, љето приближава се. Небо чисто нам јавља се.

Небо чисто нам јавља се. И светљеје издаје се. О златоје пролеће! Живописци представљају у садику дјевицу, накићену нам издају и

Небо чисто нам јавља се. И светљеје издаје се. О златоје пролеће! Живописци представљају у садику дјевицу, накићену нам издају и прејасну у лицу, вјенац цвјећа на јеј глави, држи цвјеће к својој слави. О златоје пролеће!

топлу дајут све увесељавајући, вјетри јужни прохлаждајут љето показујући, и Деница ран' исходит, сунце топло нам доходит. О златоје пролеће!

О златоје пролеће! По свјем свјету свјетлост красна светло све јављајет сја; сунце, луна и звјезд јасна топлоту нам дајетсја: земљу, људе обимајет и све ствари загрјевајет. О златоје пролеће!

Ми ћемо ти хвалу дати, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај! Славуј ће нам попевати, Док не буде дану крај, Ми ћемо се наиграти, Весел' ће нас мили мај – Хајдмо сви у гај!

Страшно ли се злотвор сили, Све крвави покри крили, Љубе љуби, ђецу гази, Часноме се крсту плази, На кољу нам јече браћа – Ал му ајдук зајам враћа.

МОЛИТВА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Месец јасни, звезда јато И сунашце умиљато, Зору што нам небо шара А и муњу што га пара, И ту силну грома буку и холује страшну фуку, Ти сатвори вељи Боже Ко овако јоште може!

Па, Козаче, брате мили, Кад отидеш твоме крају, Козачкоме завичају, И затресеш балалајку, Поздрави нам стару мајку Украјину… (1876) О КОСИДБИ МИЛОРАД ПОПОВИЋ ШАПЧАНИН И поток и река, И лахор, и зрак, Све љуби, све мази

Јесен нам дође – сазрео род, Беримо воће – купимо плод. Ко није лети жалио рад, Богату бербу имаће сад. Ко вредно ради за века

Станковић, Борисав - ТАШАНА

дакле, да би ви, живи, што више поживели... СВИ (упадају): Хоћемо, дедо! Како да нећемо да живимо. Само ти нам кажи, поучи...

Како да нећемо да живимо? ХАЏИ РИСТА (од радости умало га не пољуби у руку): Хвала, дедо! Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен. — Тако! Хоћемо да живимо, како нећемо да живимо?

Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће. ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли!

Не срећни што ћемо ти тиме вратити ово што си ти за нас учинио, него срећни што ћеш нам ти допустити да ти штогод угодимо.

Јуче сам мог Асу заженио и запросио му девојку. И сада три дана весеље. Ено оставих гочеве и зурле да свирају. И када нам ти јави, једва дочекасмо. СВИ БЕГОВИ Тако је, једва дочекасмо.

РЕШИД БЕГ Ох, много је убав живот! Много је сладак! (Чочецима баца новац.) Де, бре, де! (Кафеџији): Дај нам ракије! Нек је све весело, пијмо. Весело, весело!

Кад ви, а највише твоја кћи, толико нам образ зацрнисте, да не смемо у чаршији трговине да отворимо. СВИ Јест, хаџи-Ристо!

КАТА (која је дотле нички лежала, скочи, Младену): Не, човече, јединче нам је! МЛАДЕН (одгурну је, хоће ногом у главу да је лупи): Петом ћу ти главу разбити!

« Па одкуда он није, и ако друге вере, а оно баш ближњи; комшија нам је био, ту се родио, одрастао. ХАЏИ РИСТА и ОСТАЛИ (као перући са себе): Не знамо ми то, не знамо.

Из даљине се чују пушке и халабука. Улази један братственик. БРАТСТВЕНИК Младене, побеже нам Сарош. Бегови га опколили и на коњима одјурили с њим. Не могосмо да их стигнемо.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Можда у њој севдах полако зори... сад је још дете, али даће Бог, запеваће једаред, донеће нам пролеће у кућу, кад одрасте...

— Не тужи, Милице; лепо ми се чини да нам у тим речма остаде душа детиња, па као да је и он ту — и Бошку засветли фењер у очима.

— Шта мислиш, да ли да купимо оно Шнорово имање? Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо. Некако округло, на све стране излази на путеве, земља је одлична, а

Ми, Перчиновићи, сишли с планине, не шугавци, него људи од соја, радили и стекли, нико нам није био неки нарочити расипник, и, како знаш, што имасмо, не сачувасмо! Је л' нас видиш!

— Госпа Нола сад уздахну, и мало стаде. — Пријатељ сте нам стари, па могу да кажем све што мислим. Без моје дозволе, и против моје забране, нађе начина да се облачи у чираке,

Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија! Штета. Сад смо без Офелије. Уосталом и без Хамлета смо, и били, и бићемо, верујте господо!

Шта знамо шта су нам све радили дедови и прадедови! Ја знам толико да ми је мати одбегла за оца мога и да се зачело прво дете пре венчања.

'Ајд што је нагао на речи и на ударцу... То нам је од дедова остало, сви смо такви. Него карта не ваља, то Срби нису измислили...

— Мислили смо Тодор и ја да ће нам Јулица бити кћер јединица. Али Јулица ни у чему није хтела оно што смо ми хтели...

— Питате, како смо и шта радимо Јулица и ја. Не плачемо. Сузе су за мале јаде, моја госпођо. Обадве радимо оно што нам је сад пос'о. Јулица запира мужа и повија га у пелене, и ћути и трпи. Ја тражим ко ће те пеленке прати.

— Нано, сви кажу да си добро радила кад су узела нас пуно да нас васпиташ и школујеш и будеш нам бољи родитељ од родитела. Немој се кајати, мени је онда тешко и жао. Ми ћемо ти помагати, бриге ћемо делити.

се покуша с врстом званичног увиђаја; — јер, напослетку, не можемо дозволити да Милушић, пошто је Бога одрекао, обори нам сад и силу закона. Ја имам, верујте озбиљних тешкоћа у суду.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ваш јунак од шеснајст година ујашио коња, па бега; ми сад за њим да трчимо, а и не познајемо га. Приповедите нам најпре тко је он и откуда је, је л’ од велике фамилије, колико му отац оставио новаца, каквог је стаса, оће ли се моћи

Отуд ћемо дакле ми ласно моћи вући што год нам к делу нужно буде, а при том ћемо при свакој прилици узвикивати да је наше сочиненије оригинал, и влашку ону пословицу

Међутим је штета што нам млогопоменути рукопис опстојателније о његовом детинству не јавља. Из тога можемо закључити да сочинитељ истог

То је лепо, врло лепо од волшебнице, али ми јој ни најмање нећемо благодарити на тој њеној послуги, будући нам је отела витеза и со тим нам прети повест прекратити.

лепо од волшебнице, али ми јој ни најмање нећемо благодарити на тој њеној послуги, будући нам је отела витеза и со тим нам прети повест прекратити.

Ако будете снисходителни разрешити је — она такве тајне у себи содржава, таки ће нам показати неки пут — љубим вам руку. ЗАГОНЕТКА »Нема ствари на овом свету веће од мене.

Узмите, дакле, и ви стари калуп ако мислите да нам се допаднете, иначе бадава је сва ваша шегачина и досетљивост.« Исповедам да ме је ова предика збунила.

Ја видим да толкујући моју материју оним учитељма подражавам који нам једну ствар на сто начина излажу, и при сваком начину »разумете ли?« вичу; па кад смо сто пута исту реч »разумете ли?

Чимперич: А зар ви нисте ожењени? Гимнософиста: Наши закони забрањују нам донде женити се докле гођ не постигнемо оно на шта смо заклетву положили.

»Молим, г. сочинитељ! Не би ли нам штогођ о моди, на пример о капама или шеширма како се у месецу носе, проповедити знали?

Браћо читатељи, нама не треба чудновате траве да нам се трагови изнађу; и опет се ни најмање на то не обзиремо, него узимамо себи неко право, као да смо ми само за свет,

ни једна женска неће унапредак дела ваша читати, нити за вас поћи; сада пак видим да сте ви један особити човек, кад нам мужеве карате: и тако — можете се оженити.« Верујем.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да

пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни камен да подметне раме Ни време у помоћ да притекне Ко још смрти зубе броји Нико црна преостала

ће му сијати Крунисана црним зрацима Црнога сунца Када се пробуди ПЕСМА ЋЕЛЕ-КУЛЕ Светозару Бркићу Заменило си нам окати сунцокрет Слепим каменом нелицем својим И шта сад чудо Изједначило си нас са собом С празнином у свом празном

си нас са собом С празнином у свом празном зубу тровачу С кусом својом вечношћу Је ли то сва твоја тајна Зашто нам сад у очне дупље бежиш Зашто тамом сикћеш и грозом палацаш Зар је то све што умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени

је то све што умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају нам се лобање од смеха Гледај нас нагледај се себе Чикамо те чудо (1954—1971) ПОВРАТАК У

умеш Не цвокоћемо ми ветар то Беспослени на вашару сунца Кезимо ти се кезимо до неба Можеш ли нам шта Расцветавају нам се лобање од смеха Гледај нас нагледај се себе Чикамо те чудо (1954—1971) ПОВРАТАК У БЕОГРАД ПОВРАТАК У

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Путеви су нам били различити. Оно ја што је поникло из мога првога плача прошло је кроз живот заливајући се сузама.

године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну.

“ госпођа би нам објашњавала да он то каже: „добар дан желим!“ што ми напрежући до највеће мере и пажњу и слух, нисмо могли никако да

Госпа Станка је била једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила. Једнога дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање: — Зашто госпа

Имао сам и једно оригинално задовољство: кад нам дођу гости на вечеру, да им претурим џепове зимских капута и изменим ствари које нађем по џеповима.

Према томе, ми смо за себе имали све услове који су нам дозвољавали да будемо неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је једно наше традиционално

Случај, који нам је Мешулам изнео а који је уосталом и свима нама био познат, био је овај: наш плован провукао се једнога дана испод

План је био усвојен и сутрадан по подне министар војни дошао је на уречено место са једним празним јастуком. То нам је уједно била и цела ратна спрема. Тачно у 2 часа и 17 минута отпочео је напад.

мном је још био универзитет, али универзитет некако нисмо сматрали као школу у којој се учи, већ само „студира“, а то нам је изгледало нешто лакше, нешто што се да пребродити.

Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити! Према занимању оцева био нам је одређен и ранг у учењу и владању.

са учитељевог стола те их фамулуз почистио и бацио на ђубре, или их можда учитељ држи закључане у фиоци па неће да нам их покаже. * Примена Вукове реформе којом су отпали из азбуке дебело и танко јер.

Измирили смо се са тим фактом на један чудан начин. Учитељ нам је једном приликом објашњавао да човек има тридесет и два зуба, што се поклапало са тридесет и два слова у азбуци, па

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању. Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој пешадији.

Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој пешадији. Тачно, у одређено време, отварала је паљбу немачка артиљерија.

— у војсци су нас научили којекаквим тричаријама, нико нам не показа како се прави завој — љути се Лука. — Г-р-р-у...

Само ми, као утваре, провлачимо се покрај плотова. Командир се саплете: — Пазите! — шапну нам. Пређох обазриво јендек. У мени као да је нешто прегорело, идем готово равнодушно.

Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак. Једва назресмо између стрњика путању. Само, да ли могу туда топови проћи?

Чују пуцњаву, и таман ми на пут, а и они. — И то јест — одобрава наредник. — Једино нам остаје још ово — продужи командир — да окренемо на рукама топове и каре уназад. Да се лагано привучемо опет друму.

Ватрени и убиствени обруч се све више стезао. Са извесних положаја одступамо без борбе, да нам непријатељ не би зашао иза леђа.

Упните све снаге, да се одупремо непријатељу још мало... Још мало, јер нам савезничка помоћ стиже и за који дан ми ћемо заједничким напорима савладати непријатеља.

Већ заморен, Краљ је сео на један трупац и замишљено гледао преда се. Говорио је командант дивизиона како нам немачки аероплани непрекидно досађују, јер откривају наше положаје њиховој артиљерији.

Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство... не треба нам.

А они мени веле: „Величанство... не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.“ Е, ето им, нека прате сад чету...

А они мени веле: „Величанство... не треба нам. Пратићемо ми чету војника у извиђање, па ће нам они поднети извештај.“ Е, ето им, нека прате сад чету...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Чудна нам жеља душе поткрада: Да душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и

А на картама да су слике љубовца наших, о јада; И наших очева и пријатеља, да л' знамо Ил' само нам се чини - и срца наша рањава И крстови и листови? Далеко отиче река Сава, Њени таласи ударају испод прозора.

Ко каже да пушење шкоди младости? Сад су нам груди експлозивне, Кад први дим пустимо Угледаћемо у њему пламени пољубац, И докле ћемо се одбацити полазећи у рај!

Причекај док ноћ падне велика, ведра, Да тихом ноћи најзад покријемо недра И пролеће, које нам данас срца пробуди, Као кришка ће образ цуре да заруди, У невесте затегнути бедра: А позно у ноћ кад све спава, Док

Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће, Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно, У кућу уђе плодоносно. Јер сељанке и сељаци И краљеви и краљице, И делије и дечаци, И све птице

У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. Носимо. Груди нам пуне слутња, И себе ко један симбол; У галоп: Носимо симбол али и бол, Кроз жита и кроза све и кроз магле; Преда мном

значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја, са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди; брише песма моја: то облак чешља косу горја.

зар својим жуђасмо За воћно твоје труљење и пад; Уз тајну тела кад загризосмо у океан, Тај плод детињства којим нам сазре сан, И кога далека глад одбаци у наше крило.

Ми смо се пели уз планине А кроз грање и кроз горе Модра, Страшна - рибља - вечера. Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми!

Чак и у истраживању, када смо извесна бивства предвиђали и тражили их, ова нам се обзнањују само преко откровења тј. запањујући, и од тога тренутка тек преуређујући нас сасвим.

Када бих дошао к себи, пред самим Божијим ликом осетио бих свој Тренутак би нам се мешао дах и разроко бих посматрао му вид.

у сраму, да лежи са мном он, Да ја сам његов зао дух, он мени дух светао, Да нема неба нит греха где не може нам бити дом Да праштати ми верно није он никад, никад престао, У часовима патње ове да пати са мном и он.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— хтеде тигар да стави принцезу себи на леђа, али она га гурну од себе и насмеја се. — Али, нигде нам није лепше — узе Принцеза дечакову руку и рече: — Вратимо се... Само што је то било лакше рећи но учинити.

и до седме стене дође, провири: вештице варе траве и полугласно певају: Растварајте се траве, растварајте, несан нам у сан претварајте... Кључа вода у котлићу, бабе између себе шушкају, окрећу се. — Мирише људска кост!

Схватају вештице да одлагања нема, па рече она старија: — Врати нам наше мараме, открићемо ти тајну... — Вештица утиша глас и рече нешто Варалици, али је ни сетна ни ветар не чу.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Цео свет лаже, само он, твој брат Стојан, не лаже. (Јетко): Ево, ми смо му сестре, ти чак рођена, па шта нам је за овај празник дао и чиме поновио? Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!...

Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим? МАГДА (грли га): Чедо моје! Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо. МАРКО (љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо.

МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Сва окађена мирише кô нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У То би халка закуцала. — ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело!

Сва новом срећом огране нам соба! На сваком лицу свето, сјајно нешто. Сучући брке, стари сусјед вјешто Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича, Ми сваку ријеч гутамо нијеми; Срца нам дршћу у радосној треми Све догод не би довршио чича.

Зора је. Ми деца крај мајчина скута У дворишту стали, срце нам се тресе — Отац, ево, свима из јаспрене кесе По маријаш вади за сретнога пута...

Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије' Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни, Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни Па дршћасмо Дуго као брезе двије? Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!

За друштво некад не бјеше нам стало, О себи само говорисмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало...

1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека.

Све тако даље, тамо, до Голготе, И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама! 1907. МОЈА ОТАЏБИНА Не плачем само с болом свога срца Рад'

1908. Музи Горе нам плачу... Јауци су чести... Устај и црну одежду обуци; Свијетли путир понеси у руци и крепком вјером мој народ

неба Избија мјесец млад: Кô клетва бона, Кô јаук милиона, Ја чујем како, с висине оне, Силни чекићи звоне: Хљеба нам! Хљеба! Хљеба! 1910. ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ Све ме срце моме пријатељу вуче! Он је бачвар. Овдје станујемо оба.

сам чекô на ове тренутке С немиром срца и са болом груди; Ја сам сит вреве и досадних људи И празна доба што нам рађа лýтке. Оживи мене, ноћи богом дана! Ступи, и тихо преко мојих рана Положи твоје меко, топло крило!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

, тзв. неисторијске песме помажу нам исто толико колико и историјске да упознамо прошлост нашега народа, тј. његову историју.

То је само у два-три случаја. У једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи: И бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети.

У једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи: И бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети.

Занимљиво је да многе песме певају и о Вуку Мандушићу, који нам је познат из ранијег циклуса; овде га песме сматрају као Црногорца исто као и друге.

прота Ненадовић радо слушао јуначке песме, тако су нам капетани избирали и доводили најбоље певаче из њихових кумпанија); а у Кладову и Брзој Паланци имао сам гусле у кући,

У тренутку опште малодушности и попуштања непријатељу одјекнуо је прекорно и честито његов мушки глас: Боље нам је свима изгинути но у Турке давати ђевојке. Он познаје границу на којој се губи част и оправдање живота.

понављања у песми Марко Краљевић и Ђемо Брђанин; господа хришћанска трипут моле Ђема: Богом брате, Ђемо Брђанине, ту нам немој објесити Марка, неће родит вино ни шеница, ево тебе три товара блага!

а затим трипут моле Марка: Богом брате, Краљевићу Марко, објеси нам Ђема Брђанина, ево тебе три товара блага! Изванредно је као уметнички израз и понављање коме је циљ, да истакне не

он је хтео–не хтео морао да одражава читаву епоху у свој њеној сложености и противречностима утолико више што нам је представљен као реалист.

Чувши од Косанчића страшне вести о турској сили, он каже: Немој тако кнезу казивати, јер ће нам се кнеже забринути, и сва ће се војска поплашити, већ овако нашем кнезу кажи: има доста војске у Турака, ал' с' можемо

Али та општа истина овде је рђаво употребљена. Ово је — чини нам се — време кад је домаћа војна аристократија већ покојна. Њој више нису потребни ни идеали ни излази из ситуације.

Стара нам је мајка на умору, пак те зове да те благосови, да на тебе клетва не остане“. Када Милош ситну књигу прими, књигу гледа

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа нам се руга Нема ништа Без најбољег друга Друг ће другу Да ублажи тугу Друг другове У сватове зове ПУЋИ ЋУ ОД

У цик-цак Ал ми побеже за длак Же за длак Ја му рекох О РАЧЕ ДОРУЧАК НАМ ИЗМАЧЕ ОСТАДЕ НАМ ПЛИВАЊЕ ЈЕДИНО УЖИВАЊЕ Једном кад је цвао мак Цвао мак Зацвилео мој стомак Мој стомак ГДЕ ЈЕ

У цик-цак Ал ми побеже за длак Же за длак Ја му рекох О РАЧЕ ДОРУЧАК НАМ ИЗМАЧЕ ОСТАДЕ НАМ ПЛИВАЊЕ ЈЕДИНО УЖИВАЊЕ Једном кад је цвао мак Цвао мак Зацвилео мој стомак Мој стомак ГДЕ ЈЕ ОНАЈ РУЧАК ЛАК

мој стомак Мој стомак ГДЕ ЈЕ ОНАЈ РУЧАК ЛАК РУЧАК ЛАК ТУ ШТО БЕШЕ НАДОМАК НАДОМАК Ја му рекох СТОМАЧЕ РУЧАК НАМ СЕ ОМАЧЕ ПРЕМАЛО СМО РАДИЛИ ДА БИСМО СЕ СЛАДИЛИ Једном кад је пао мрак Пао мрак Ја обукох црни фрак Црни фрак

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Е, нећемо примати све бјегунце из школе, само оне најсигурније, оне који неће ником одати гдје нам се налази чета. — То си добро смислио.

света субото, и света Богородице Тројеручице, и света Стоногице, носите овога светог Паприку куд год знате, а вратите нам нашу Лану, макар босу, амин! Све узалуд. Стриц отвара очи, а нови учитељ, стоји ли стоји, и мршти обрве.

— И још сам нешто смислио, али жестоко. — Шта то, шта то?! — у трку допаде Ђоко и радознало ужижи очима. — Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета.

! Кад би сад казали да се Сивац правдао и клео како није ни такао шешира, то не би било истина, нит би нам ко вјеровао.

Зар она, сирота, да чечи на киши?! — Тако је! — сложи се Јованче. — Она ће нам преко ноћи чувати логор, кад ми одемо својим кућама. Слажеш ли се, Николица?

— прошапута Јованче. — Оно је патуљак. Знаш, онај из приче. Мачак му чврсто стеже руку и промуца: — Хајде па шта нам буде. Он је један, а нас двојица, бићемо јачи. Упали само да га видимо.

— сложи се Мачак. — А шта ћемо у логору казати осталима кад нас виде да овако утроје долазимо? — Рећи ћемо да нам је Луња повјерила шта ће јутрос у школи закувати, па смо ишли у љескар близу школе да је дочекамо.

— зачуди се Николичина матер. — Док је Жују негдје сакрио, видим ја да нешто није у реду. — Можда ће нам пољар о томе нешто знати да каже — рече кнез. — Еј, жено, је ли ту негдје стари Лијан?

На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже. — Дедер, пољару, би ли нам знао казати, јеси ли у посљедње вријеме опазио неке дјечаке да се скитају око воде и лове рибу? — упита кнез.

као... — Мене прескочи, и то ваљање — прогунђа кнез — него нам онда реци јеси ли бар у околном орашју или кестенару видио какве мале неваљалце да се пентрају по дрвећу?

— Само се ви шалите, али ако нас неко заиста уходи, неће добро бити — опомену их Јованче. —Ваља нам бити на опрезу. — Можда је неко пролазио каквим другим послом па случајно упао — рече Ђоко Потрк.

Потиштени Стриц жалио се капи сасвим озбиљно као да је поред њега жив живцат Јованче: — Сад нам не гину батине ко киша небеска. Испребијаће нас Паприка ко мачке.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ Он се одева светом ка ми с хаљином; да одене и нас! Нека нам да, ако н блудним синовом, на наш прст прстен и обућу нам на ноге, ако и нисмо подносили прекодна тегобе и од сунца

Нека нам да, ако н блудним синовом, на наш прст прстен и обућу нам на ноге, ако и нисмо подносили прекодна тегобе и од сунца пече!

Бојим се Бога и мојим ушима јерно нисам преклањао их на твоје нам световање на добро; да не дочујем од тебе тога страшнога гласа: Ид'те од мене проклети, у огањ вечни!

Стрепим од смеха ми нисам хајао што нам за смех прети Христос: Тешко вам за ваш смех, допосле врло ћете ви плакати и јецати за то!

дозивати га дужан сам, а ја, крвавик, Бога заборавих, који ме ода зла чува; Давиду пророку нисам внимао о томе што нам вели: Увавестите се за ово који се Бога заборављате: да вас кадгод не уграби пакостник, а не узбуде вам ко би вас

ЛОВЦИ АДОВИ По округлому колу овога света, којено се ласно окреће, вања нам по том колу опипом ходити. Опасно ходите, не како немудри, него каконо и премудри, и скупљајући време, зашто дни су

А земља си, Не вода ни жустро вино, Не по многу времену Опет ти је повратак У земљу. НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила.

НОЋ Да се паштимо, докле нам сунце није зашло, Докле нам није смркло И животна врата нису се затворила. Јерно ноћу ништа се не може пословати, Разилази се трговина, затварају

То је свима последња издата част. БРЗИ КОЊАНИК А наши зли и добри данци уједно ка и сенка скоро промичу и пролазе нам. Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога.

Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога. НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... Свуда више све испуњено Бојања се и страха Неголи које слободе веселе.

И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању! ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту

И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању! ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без звезда, мислећи се какво ће оно

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Имамо си, имамо — прекидају је једногласно и сложно тетке Калиопа и Уранија. — Што ни треба ти па да нам га казујеш?... — Та што... ако сте, демек, чорбаџике? А зашто има онај реч: девојачка су врата свакому отворена?!

И што ће нам онда све то?!... И пошто је она чорбаџи-Замфирова, — онда дај полицију и жандаре, трчи по кућама п виноградима, враћај