Употреба речи нама у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

А ми? Нама би и чувени резачки уметник Канова био сувишан, ил’, ако не то, а ми га не бисмо као Канову умели поштовати...

Но већ то је међу нама речено!...“ После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде. Отац му нуђаше за услугу два грошића: „Узми,

Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо.

а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати.

„Она је, она, побратиме! Познао бих је по ходу, и по дисању бих знао да је она“. Она се приближи нама, а на њојзи не беше ништа до бела танка кошуљица; изгледала је као вила...

Кад је био пред нама, ми се обојица поклонисмо и приђемо руци да целујемо... То је последњи пут што сам пољубио калуђера у руку...

Кад смо се напили, кренемо се на пут. Мајка његова тужно је гледала за нама... Сирота мати!... Код моје куће смо провели два-три дана, мој побратим се није сећао да треба кући ићи.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Нека трпа, нек' се чини будалом, нек' не штеди своје сродне и пријатеље само за угодити нама, — то ми хоћемо. Позна ли он да је нама мило говорити а да он слуша?

Позна ли он да је нама мило говорити а да он слуша? Нека ћути, нека нас гледа забленут, нека нам се чуди, и каткад нек' подвикне: „Чуда, људи!

Рекосмо ли ми да што јест, ако он и не зна шта је то, нама' нек' повикне: „Како не би било?” Чу ли он да ми што нађосмо да није тако, ако он и савршено зна даје тако, нек' не

Док год ти гледаш гроб сина твога, а ја мој одсечен реп, прави мир међу нама не може бити.” Наравоученије Људи који један другом велико зло учине, ако се кад и помире, опет нек се један

„Ти се ту всује мучиш и печиш,” одговори му чавка. — „Што ће нама твоје перје помоћи кад почнемо с орлом војевати? Најмудријега, најслобоунијега и најјачега за владјетеља ваља

под јапунџетом, и упита га да му каже ако зна, је ли врабац жив или мртав, с намјеренијем: ако рече да је жив, да га нама' стисне за врат и покаже мртва.

| 108 Рис и лисица Рис састане се негде са лисицом, пак нама' почне о својој кожи говорити, дичећи се и поносећи каква је лепа, глатка и шарена!

А како се моје вилице почну мицаши, нама' ти скочиш, као да ти сто шиљака под кожу уљезу. Бројиш залогаје што ја у уста улажем, као да ме ти храниш!

пута рекао да се ти са мном не инатиш; ја знам добро да бог благосливље оне који се труде и правично живу, али да нама бог даје за ваше калуђерске благослове, то ти другима казуј!

Стане их дрека, тресу главом, скачу: „Јаој и помагај, што ће нама браде!” вичу. Но све залуду, мораду и до данашњи дан браде носити, ил' им се хоће ил' неће.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер види да онај који би могао при сјају звезда које сам пали Јерусалим да зида, народе да буди,

Мудрац међ нама ћути, ћути јер зна да бисмо од оног што би могао рећи највише пречули, мало разумели, па и то мало брзо

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса

7. Победа ће (с нама полети у пад!) оловом у пилулама да ти лечи глад. Завичај ће (гини!) у сунчани дан дубоко у глини да ти нађе

А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати, и умрећемо од смеха.

Кроза нас галопом, пуцајући, певајући и халачући, пројахаше, изјахаше пред нас са заставама, и сад пред нама - шкрипећи седлима, фишеклијама, опасачима, футролама, рукавицама, ремницима и чизмама - јашу команданти, на рамену

Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало! Ако више себи желиш добра но што нама мислиш зала, ало, бежи, ало, главом без обзира, да те оно на шта си зинула не би прогутало!

Кажу нама, који знамо да је већ било. БАЛАЧКО ВОЈВОДА Једе, гледај га како једе, не једе само рукама, него и ногама, с

Може ли то стати под ове капе? Може ли се томе, урлајући, командовати „Лези!“ и „Устани!“, као што се командује нама?

Шта ће тек бити с нама? ЈЕСЕЊИ КРСТОВДАН И пре него што се - маглама, кишама, ињем, сланом и мразем - најави зима, све се са поља збира

ВИДИК У СЛУТЊИ Да ли је видљиво маска невидљивог, познато магла око непознатог - тешко нама ако није! тешко нама ако није овај кромпир варка која крије нешто од кромпира хранљивије!

ВИДИК У СЛУТЊИ Да ли је видљиво маска невидљивог, познато магла око непознатог - тешко нама ако није! тешко нама ако није овај кромпир варка која крије нешто од кромпира хранљивије! ЗЕЛЕМБАЋ Одакле је тај зелембаћ овде дошао?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви својим кућама одоше а с нама мало остаде. У то време било је у Ваљеву 24 џамије, и говоре да је било преко 3000 кућа турски’, а 200 хришћански’.

’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!

Петровић који је после с Немцима на Французе као капетан војевао и немешаг добио, а уз Карађорђев рат то све оставио и нама у помоћ дошао.

сви ишли на Француза војевати, као Мали Јанко, Милисав Милошевић лајтнант (који је остао жив од Француза, и опет пређе нама у помоћ и погибе на Мишару 1806. године), Ђука фендрик, Ђока Мићановић стражмештер и млоги други.

Како се капија отвори, бацимо сено с коња, шчепамо оружје, а они који су с нама у вароши у договору били, дочекају нас спремни, и освојимо сву београдску варош.

из села Близоња, који је онде послуживао, ноћу је украде, метне у недра, склопи гуњ око себе, и тако главу у недрима нама донесе.

од оног часа, како смо у шуму побегли, готови били да се с Турцима тучемо, али нисмо се могли ослонити, да ће народ с нама пристати на освету због ова два кнеза, које је, истина, народ обадве кнежине љубио и уважавао, али без њи такође

Ја пошљем за мог стрица, да час пре иде овамо. — Људи кажу: „Ево војске, но нама треба џебане; откуд ћемо добити?” Ја кажем, нека се они само купе, а за џебану нека се не брину, ја ћу је из Немачке

завадила но скоро половина народа, и да су на Сави ћуприје, опет се не би лако могло прећи, „него ви гледајте и дајте нама џебане, ми ћемо се моћи с њима тући”.

Одоше Турци, а они нама контроманска кола, те ти ми у кола, на голим даскама, од Земуна у Бољевце: а оданде у Забрежје пређемо 18. фебруара.

смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га слободили, говорили: да цар није против нас, него да је цар с нама противу дахија, тако смо и људма с оне стране казивали, тако су они и веровали, и отуд се то увукло у историју.

Дођемо Веси Велимировићу, главном кмету, на конак. Но Веса отишао у другу зграду и неће да изиђе к нама у кућу. Зовемо га ми више пута, а он нити долази нити шта одговара. Једва у три сата ноћи дође. Наопако га дошао!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Ама, окани се ти спрдње, Дашо! Ражањ је — ражањ, зец је — зец; а нама сад, код овако лепа печења и вина, није стало ни до зеца ни до ражња, него до добоша и до тога како ћемо добити — ти

Измери и Тиосав, па махне главом и учини: — Бог с нама! Осам одиста! Ама аја — не може бити! Не могу ја никако... — и опет се маши за торбу да је понесе.

Тако смо погодили! — Ама де, кад ти кажем, море, сутра! — вели Трпко нестрпљиво. — Аја, сад ти нама плати; сутра немамо кад доћи, а паре нам требају. Утом неко случајно викну далеко горе у селу.

— Да не погибе ко? — одговори Витомир и повуче себи крило прозора. — 'А'де, 'а'де, брате, оћу да спавам. — Дај ти нама паре па спавај! — одговори Тиосав. Опет неко викну у селу и одазва се други глас неразговетно. — Хм!

Док једва, у зло доба, сети се онај спржени Перица, »Бог с вама«, вели, »људи! Зар не видите, да се ово пропаде? Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо ми оно нахоче из нашег села!...

? — 'Оћеш ти ћутати једном — ил' да ти дођем тамо?! — продера се Симица још оштрије. Јулка тек учини: »О, бог с нама — луда човека!« па притвори врата и нешто још прогунђа... Они замакоше за воћњак и нестаде их у помрчини.

— А шта ли ће то бити, друго моја? — Ништа друго, него онај — у камен ударио! — О, бог с нама и анђели божији!... И тако жене и бабе крсте се и сашаптавају, а сиромах Симица покуњио се, па хита среској кући.

Зађе у шуму — врљај тамо, врљај амо, док клиси испред њега зец; опали за њим и — опет ништа! »Бог с нама! шта је ово данас!« рече Радош гласно. Напуни пушку, па пође даље. Пређе преко Кошутице, али нигде ништа.

— И баш чупаво? — упита други. — Ама свуд, и по образу, и по челу, и по носу! — О, бог с нама! — прихвати трећи. — А има, велиш, и реп? — Као у керчета. — Ама, да то не буде мајмун? — рећи ће неко од њих.

— Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу. Хвала богу, потока доста — имамо где. — А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. — Па угарак у њу!

Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: — Их, брате, забога! — Е чуда, људи! — О, бог с нама! Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише. Дуго су ћутали. Ту нико није умео паметовати.

Хајде, Радојка! — Болан, Страхиња... како ћу?... — поче се она као устезати. — Лепо! Хајде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним... Хајде, хајде!... Брзо! Да нас не опазе...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама!

Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама! Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!... Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина...

— Како?... како?... Зар нема неваљалих људи?... Зар нису могли подметнути онде паре? — Тек, тек, тешко нама!... Наша је кућа проклета!... На њу пљују и бољи и гори!... Чак Сима... Сима бежи од моје куће!... Тешко ми је...

Људи се наједанпут дигоше. Жубор прође кроз њих. Попа и кмет јавише се на доксату. — Браћо! — поче кмет. — Је ли нама опет суђено да се брукамо... Опет се десила крађа... Жубор прође људима.

Иди, иди!... Тај човек био је Дева. 2. ЈЕЛИЦА Ми се дивимо људима из тога доба. Нама се чини да је немогућно учинити оно што су они учинили. Почетак овога века истурио је дивове какви живе само у причама.

— А ко је од нас и одрастао на једном месту? — питаше Зека. — Нама не бјеше суђено мир да мирујемо него да се сељакамо и пребијамо од дрвета до камена!...

Од судбине се не побеже!... — А побеже, брате, ја!... Не иди му на веру, веру му његову!... Дођи, брате, к нама!... Гора нам је и отац и мајка!... — Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити.

не знам... Чини ми се попа... Њему се ниси допао. Сећам се баш једанпут рече: „Он је Турчин, а Турчин не може нама добро мислити! Ја бих волео да ме он турски поздравља”. Крушка се уједе за усне... али се насмеја: —Ха-ха-ха-ха!...

Ето, реци и сам! — Готово, вала... — потврди Иван. — Зар није он најчовечније радио с нама? — Јесте, није вајде, јесте! — Ето, разговарао си с њим. Је ли да је то сладак човек? — Јесте.

Је ли да је то сладак човек? — Јесте. — Је ли да нам свима добра жели? — Свима. — Као да је одрастао с нама. — Вала баш! — А поп и кмет дигли се против њега? — Јест. — Само њима није право!... А зашто? – Не знам.

— Вала баш! — А поп и кмет дигли се против њега? — Јест. — Само њима није право!... А зашто? – Не знам. — Тешко нама кад имамо таке старешине! — завапи Маринко. — Тешко нама!... Зар им је, болан брајко, мало оне човечности! Кога нападе?

— Само њима није право!... А зашто? – Не знам. — Тешко нама кад имамо таке старешине! — завапи Маринко. — Тешко нама!... Зар им је, болан брајко, мало оне човечности! Кога нападе?

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама, Као успомена на помрле дане, Бледа и у црном, јавиће се нама. Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода.

Црни ће ветар да пири, И кише падаће црне, док дан на окно завири С детињим очима срне. Нешто што вапи нама Одувек и без моћи, На даљњим обалама Умреће ове ноћи.

Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно — Кад си у срцу да ниси у свести...

Освајач, злочинац, и херој међ нама, Да те славе људи и нуде се жене; Твој брод да с великим златним катаркама Пун сјајних хорова пролази кроз пене.

Бити пред бескрајним узвишеног ситан; И тражећи горко срећу међу нама, Веровати најзад, у час неумитан, Да је сан порекло свима истинама.

Ти си као лађа с крупним једрилама, Што носи поднебља других копна; о, ти, Што се, неумитна, јави међу нама Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти.

Прођох пут и видех све сем тебе. Али Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку. ИИ Ти који ни по чем ниси нама сличан, Ни својим образом, ни мишљу, ни делом, Који у покрету стојиш непомичан, И страшан и мрачан под сунчаним

СЕРБИА Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.

ХОРДА Ми нисмо познали вас по заставама, Ни ваше хероје од лавова љуће: Све на коленима вукли сте се к нама Носећ мач убице и луч паликуће. Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар селâ светли за маршеве горде...

Течаше из царске легенде, а сада Робујеш у причи о нама; и груби Сен наших легија сад на тебе пада; Све твоје ветрове носимо у труби.

септембра 1942) НА ЦАРЕВ АРАНЂЕЛОВДАН За твоју Славу, светли Царе, Што и сад владаш у нама, Који чувамо славе старе У молитви и на струнама!

Кроз ноћ се редом цркве зажаре — Свеци су с нама злочин поднели; Свуд по путима слепи стражаре, И очи су им други однели.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворише врата. Видео сам једну велику, светлу, високу, чисту собу.

Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?!

” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка. Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком.

” Није вајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео буди бог с нама на своју руку, па га не пушта. Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами!

А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!

А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!” И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи.

Никуд подбогом не иду, па и на славу слабо ком да иду. А и нама су жене слабо долазиле, већ само људи, и то готово све само оне „лоле” и „пуста'ије”, као што их је моја мати звала.

Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ' нама! Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно. — Марице, — поче он — зар ти?...

— само сам алат оставио. Али док је његових руку и алата, биће нама двојици хлеба, па баш да нас је и десеторо. — Знам, знам, — рече капетан; — али шта је он у војсци? — У војсци?

— Ћути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле! — Јок, јок, знам ја! — Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила? Ја бих пре умрла него што бих дала да ти неко рекне окорне речи! Опет обе јецају и загрле се.

Владика одмах чинио ручак. Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу. Ко ће с нама! Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало помало, само осташе попови код владике.

, па пита и нашег попа. Каже он све како је и хвали се нама — хвала му! — као својом дјецом. Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а богати, колико

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

редовно случај код њега — тера свакога да пева песму: »А-а-а, драги брате комшија, ако ’оћеш весео бити, а ти мораш с нама пити«, па сипа за врат вино; а и иначе је несносан), — онда зло и наопако, да се не проведе лепо и не прође добро и

— А ми чекали и чекали — вели поп Спира, — нећете ли се ви кренути овако к нама. Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било!

царском катани у Галицији, да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо.

Млад, учен човек воле провађање, клавир, немецки унтерхалтунг, и он сад да дође овде па да се попаори међ нама!« А зар би и ми седели овде да не морамо.

па знате, само у цели да предупредим грозницу... — Дакле, шљивама за љубав ’оћете, а нама за љубав нећете — вели гђа Сида и гурну и шану кришом Јули: — Кажи: »Ал’ мени за љубав, господине«...

А чиме би’ ја то заслужио? — Па ето тиме... Ако будете, то јест, пред нама фалили варошке госпојице. Је л’, Јуло? — Јесте! — вели Јула.

Та што ће је изабрати, и није ми за то толико, ал’ што ће ми пуцати под нос она бештија!... И онако знам шта и како о нама говоре... — Ех, ти све знаш! — Све, све!

И тако сутра ваља подранити; до’ће нам наполичари,« вели опет неко. — »А шта знате! Готово и ми ћемо скоро. Треба и нама да подранимо,« — чује се опет неки глас из прека; — »ваља у рит, да насечемо трске, да покрпимо кров, јербо је већ

— А не, не, — не дâ јој гђа натарошевица. — Се’те, слатка, овде сас нама. Извол’те мало диње, да знате само како је слатка, к’о да није из паорске баште, него к’о да је »цукрас« правио.

Никакав тежи посао није за њу. А госпоја-Сидина Јула кад се попне на кацу, па им траје до новога, а нама око Сретенија нестане, па морамо да купујемо купуса с пијаце.«...

— Не бој се! Неће те скоро узети! Не треба ни њему што не ваља, него то оставља нама овде на врату... — ... да се не мучим и злопатим на овом свету кад сам сваком на терету и на путу!

Ето у томе је сав њихов кумст, и сва моја несрећа и малер. — Еј, наопако ти звонило, и теби и нама с тобом. — А екселенција се наљутила после поп-Спириног псалма...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Па, пошто је наша кућа била прва од улице а онако висока, окречена одударала од густог мрака и кише, то га донели к нама. Стара мајка се одмах диже. Нас, децу, па н оца, пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама оће, да и' одведем. — Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика Гавра.

— Драго ми је, господо, добро дошли! Откуд тако, господар-Церићу? — Нама је особито драго! Ми смо дошли, управо да кажем, да видимо госпођу ћерку, па ако је суђено . . . — рече чика-Гавра.

— Ни ја! Што има бити нека буде на брзу руку. — Дођите ви, дакле, опет к нама, а ми ћемо опет к вама. Је л’ добро? — Јесте.

— Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем. — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра. — Е, кад баш хоћете, казаћу вам.

, — рече отац. — Драго ми је особито. — И нама особито. — Изволите сести. Сад се нуткају ракијом. Љуба је то једва дочекао, да мало добије куражи.

— Ја мислим да сте ви у нашој кући увек радо примљени. — Сад видим. — Мислим да се нећете кајати што сте к нама дошли. — Тако би’ и сам желео. Сад мало заћуте. Љуба чека да мати што почне, а мати чека да он започне.

— Ал зашто је тако истрчала? — запита Љуба. — Кад јој је врло мучно било. — Хајд’, Љубо, седни овде с нама па пиј; а ви, госпођо Макро, седите до мене! — Нећу поред вас, бојим се; сешћу овде поред Пинтерића.

И ја примих реч материну, стегнух срце и удадох се за мог Јефту, неисказано доброг Јефту. А што к нама Миливој долази, то је тако као што к теби долази да те забавља. — Јест, и твој Јефта је добар.

од Марка па мора, а боље он да тера него други, каткад можемо од њега што чути како онде стоје ствари, а неће он нама пркос чинити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Зар овако да остане, господине пуковниче, неукопан? — Ни помислити. Зар нечујете за нама? Па командант ободе коња који устежући се и фрктајући прође лешину. И колона по један продужи пут.

Видим ја ту нико о другим добро не мисли. И заиста, предлаже неко да најпре рашчистимо ту међу нама, јер и онде има афераша А један црвенко грозно чачка нос само што не заглави прст и други се исхракује и узима мараму

Африка

Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци.

Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише.

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова подигнутих на кољима, прекриљене

Балет марсоена, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се „задихано“ прати нас.

Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама. Дивно прецизно просецање воде, као да су торпеди а не рибе.

После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају

Под нама се протезао „бар“, и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена,

Риболови. Плетена ловишта. Река тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају.

Головрати орао–ловац кружи над нама. Купачи, што се сапуњају травама и масирају сламом, вичу, да га уплаше. Кад, око два, пристајемо уз обалу, само

Ипак сам ретко са ким, изузев пре са Дероком и сад са Вуијеом, седео у сумрацима пред пејзажима који би промицали пред нама као на каквом бескрајном екрану, показујући нам из каквих је све лепота сачињено оно што се зове живот; и чега ће

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

Обојица певају за то време: „Раније белац није био међ нама, и ми смо секли главе један другоме. Сада је дошао белац, сада не сечемо!“ Стари се одједном одушеви.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Слуга понизну! МИШИЋ (полазећи Јуци): Опростите што сам вас од посла задржао. ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете. ЈАЊА: Велико чест за моју Јуцу. (Тргне жену која је пошла Мишића испратити.) Ашаге! (При врати.

МИШИЋ: Ви ћете са мном ићи, а они за нама. ЈАЊА: Ама ја нисум нигда био у магистрат. МИШИЋ: Верујем, и врло ми је жао да се тако догодило.

ЈАЊА: Е кала, кала, само да не идимо у магистрату. МИШИЋ: Нећемо ићи. Но поклањате ли ви нама ове банке и облигацију јамачно? ЈАЊА: У! Господин нотариус, скупо време!

Црњански, Милош - Сеобе 2

То је само сеља са Рајне, Шваба, простак, и боље би било да су му дали у руке мотику, место Темишвара. Зато он нама стално опонира? Зато он не одговара на наше рескрипте? Цео ћесарски југ краљевства налази се у опасности.

„Палавичини“, довикивао је свог официра у идућим колима, „видите ли оне људе пред нама? Какви лепи људи, какви лепи, стасити људи! Можете ли да их замислите, кад буду орали, на оним пољанама, иза барутана?

Видим, ено тамо, лево, гробља. А ето над нама, још увек, то Сунце које нас тако лепо грије. То Сунце које је моћније него и највећа бомба из топа.

Међутим, Ђурђе се осврну снахи и продера се: „Ама, Шокице, докле ћеш ти нама шокетати и свима нам памет солити? Та оно ми је брат ко ми је добру рад!

Него да ти кажем ја. Не слушај жене! Ћути ти о Росији, па ако догураш једног дана до тог твог Бездушева, а ти, и нама, пошаљи мало абера. Па да крене сва фамилија. Знам и ја где се Славонци у Бечу састаједу!

Махала је била још ту, али за њега – који одлази, са читавом својом фамилијом – као неко привиђење, које заостаје за нама.

Као што за време летње непогоде, изненада, иза црног облака, сине муња, па осветли читав предео пред нама, Трифун, у истом тренутку, сети се да то мора бити колона нових насељеника, која се очекивала.

Опсова оне који после наше смрти остају за нама. Коњаник, кад је усамљен, усамљенији је и од усамљеног пешака. Данима и ноћима, Исакович се скривао по врбацима и није

Ускоро ће нама боље бити. Међутим, као што је то увек било – и као што ће то увек бити – људи су се бунили против насиља, и неправди,

А још се толики спремају, да пођу. Стално, тако, лутамо, у некој ноћи, из које, нама, излаза нема. Ракосавлевич је, с почетка, тешио свог сународника, али кад чу да је Павле побегао из локота – да је

та чудна игра случаја да, у исти мах, једно женско биће оде, са овог света, а друго, сасвим слично, појави се, пред нама. А личе као сестре.

Еј хеј, Пајо! А колико они убише нашијех, па никим ништа. Уби, велиш? А они? Толике нас на робију, а друге међу нама куга. Они нас толике, а мој рођени, једнога, па, гле, колика дрека.

Теодосије - ЖИТИЈА

стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу себе осудили због лености у нама, и да бисмо себе подстакли подбодени њима као останом, ида бисмо се макар мало потрудили за добродетељ.

Рекоше: — Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио? А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши,

српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити.“ И тако отпусти војводу.

донесеном ка ипарху због њега, и о писму ипарха светогорском проту, па рече: — Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.

Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме. Зато те молим, господару мој, све такво из главе избацивши пођи с нама, твојим слугама, веселећи се, да угасиш пламен родитеља твојих, чија си срца запалио својим одласком у туђину, а

Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо.

Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада са Богом и утеха. Ако ли што противно помишљаш, и нећеш да пођеш с нама, присилићеш ме да те вежемо. Тешко мени, то ми није згодно ни рећи, али се бојим оца твојега, па ћу те повести силом.

А војвода заустави узбуну и рече игуману и монасима: — Каква је ово неправда и бешчашће према нама од вас, о оци?! Ми, дакле, стидећи се образа који носите, преко вашега зла пређосмо и кротки и човекољубиви према вама

“ Поменувши им многе јеванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што нама није угодно да не чинимо ни другима, додаде и ово: „Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и њиве и

и положивши их пред себе, оплакиваху живога као мртвога, говорећи: — О, невоље од тебе, господару, шта ово учини нама, јер грчи си нам сад после наласка него кад пре тога од нас побеже! О, наласка горег од губљења!

И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Богородице, први манастир у

О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима — чији си син; твој долазак нама није непознат онима који сада царују.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

БЕЛУТКА 53 НЕПОЧИН-ПОЉЕ Хаши Да ли ћу моћи На овом непочин-пољу Да ти подигнем шатор од својих дланова Далеко у нама (1943) ИГРЕ ПРЕ ИГРЕ Зорану Мишићу Зажмури се на једно око Завири се у себе у сваки угао Погледа се да нема ексера

моје да ти вилице разбије Сети ме само на себе Сећање моје да ти земљу под стопалима раскопа Дотле је мећу нама дошло 1 Врати ми моје крпице Моје крпице од чистога сна Од свиленог осмеха од пругасте слутње Од мога чипкастога

ноћ у празној кошуљи Да ми љубиш одјек Па ти не умеш да се волиш 9 Бежи чудо И трагови нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Шварц важи као представник белгијских, а Розендолф као представник англосаксонских капитала. Уосталом, нама и не треба капитал, јер ми ћемо концесију, кад је добијемо, вероватно и продати, али оно што нам треба то су претходни

ПАВЛЕ: Молим, радо ћу вас чути. СПАСОЈЕ: Ако ваш долазак има да значи претњу свима нама, онда вам морам рећи да сте у заблуди. Мислите ли ви да је то лако порушити све што је изграђено после ваше смрти?

СПАСОЈЕ: А тај је? ПАВЛЕ: Да останем овде, међу вама! (Општи покрет негодовања.) НОВАКОВИЋ: То није међу нама него против нас! ПАВЛЕ: Ако ви тако хоћете. СПАСОЈЕ: То значи, господине... размислите, размислите још једанпут!

Врло добро! Ви ћете их, дакле, преписивати! А и ви можете онако да отегнете преписивање, зар не? Нама је потребно да се та ствар мало отегне. МИЛЕ: Да, ја сам већ дао реч госпођи Рини да ћу отезати. СПАСОЈЕ: Врло добро!

АНТА: А гледао сам уз пут и локале за канцеларије „Илирије”, нашао сам два-три, али две собе. СПАСОЈЕ: Мало је то. Нама само за чиновништво треба три-четири собе. АНТА: А имаћете велико чиновништво? СПАСОЈЕ: О, па посао ће бити огроман.

СПАСОЈЕ: Врло добро, врло добро; дан-два, толико нама и треба; дан-два. ЉУБОМИР: А господин Анта ми вели да је онај већ предао ствар адвокату.

глава, али нема се куд, ствар је врло озбиљна, морамо се заједнички посаветовати и заједнички се бринути, јер свима нама гори кров над главом. Зато сам вас и узнемирио и звао вас да свакако дођете.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Он се плаши, Атамане! - Рашида је пљескала длановима, а Бароница узнемирена сетеркиним режањем, окрете главу према нама. Он има прпу. - Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић.

Између торби и стазе стајала је густа маса посматрача леђима окренута нама. Нисам успео да кажем ни речи, а Рашида је већ ишла према мени носећи нешто замотано у марами.

Једно време био сам заљубљен у њу и свако од нас је то био, без нарочитог резултата, уосталом. Она је играла с нама, смејала се, на излетима чак и једрила, за време писмених слала цедуљице с готовим рачунима и ми смо се хвалили једни

Погледах Неду са стране, али њено лице било је мирно. Оно би, вероватно, било мирно и да је зграда над нама почела да се руши. Хтедох да прогутам пљувачку, али грло ми је било суво.

Рашида се издигла на прсте, узела кључ и пошла ка вратима. У брави се кључ окретао споро и са крцкањем, затим се пред нама указало нешто што је раније морало бити башта.

- А то би нам добро дошло! Могли бисмо да кренемо одмах! Острво Самоа је као фатаморгана лебдело пред нама. Чули смо како Тихи океан спира његову коралну обалу и шушти гранама дивљих палми а онда један крик, лепет крила неких

ВИИ На њу не бих могао да не помислим и да није било тих панталона, јер је она била свуда с нама. Рашида је захтевала да је доносим чак и на плажу. - Грета воли сунце и сунчање јој је неопходно!

- Обећај, Слободане! - Обећавам! - шапнуо сам, јер је Бароница прилазила к нама. - Тај мали Емилијан! Видели сте негде нашег драгог Емилијана?

За тренутак сам био срећан што постоји Грета; што је с нама и што смо због ње одвојени од осталих. Моја ољуштена леђа с малим милионом пликова и пега тешко би поднела поређење с

- У реду! - ставила је прсте у уста и звизнула а пола купача са плаже окренуло је главе према нама. Атаман је схватио знак и дотрчао.

ме за подлактицу, док су чиновници из њене банке јурили да жвакну који сендвич и окретали своје радознале очи према нама.

Читаву вечност причао сам о путовању, а сада кад је оно пред нама, баронишем правећи мандаринско лице. - Мислиш ли ти да идеш или не мислиш?

Црњански, Милош - Сеобе 1

најсретније дане свог живота, јер ми се даде да још једном видим оне који су били увек и у свим приликама наклоњени нама и верни.“ Затим је почела да сузи.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Свака се преклони пред Господом и рече: ’Господе, или нареди да наш пород од јако иде с нама, или да га овако више не рађамо!’ Бог се сажали, позва све животиње и нареди да се свака пред њим окоти.

Због свих ових недостатака нама доступне етнолошке литературе која се односи на промене обичаја из животног циклуса били смо принуђени да изведемо

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да

А знате ли о чему се радило у том филму? Е, сад ћете да паднете на дупе! О нама. Мислим, о Микију, Бурзи, Костици и мени, и о томе како годинама одвајамо ћошак од седам до десет.

Богами, дечко није бадава престајао све оне године с нама на ћошку; на крају их је лепо уваљао, а ми му испали нешто као заморчићи. И шта се догађа?

да одвајаш, каже, ћошак са нама, једно пет-шест година, рекао је, па ћеш ваљда нешто смислити! Тако он оде, а после смо му видели и тај други филм —

Умела је да ћути и да слуша. Палила је цигарету на цигарету, пила барабар с нама, а, што је најважније, пошто је једина имала сигуран посао и сталну плату, често нам је позајмљивала новац, не

ноге на ногу као кривци, не знајући о чему да разговарамо, она нас је већ гледала из неке даљине, као да више није са нама, својим старим другарима, а онда се попела у вагон, али прозор није никако могао да се отвори, па смо зурили у њу као

Мала Хелен. Мала Меги. И њихова деца ме гледају такође кроз двоглед изврнут наопачке. Богзна шта им је све напричао о нама. Можда да једемо малу децу? Зашто су дошли кад су успели тамо, у белом свету?

Трећи да сахране стару мајку. — Сирота старица! Ти је знаш? Хелен и ја смо је звали дође у Париз и живи са нама, али није хтела… Знам да није хтела. А знам и зашто. Није могла да се одвоји од гробља.

Дозвољавали су јој да се понекад игра с нама ради језика, па смо је одвлачили доле до катедрале, била је то сиротињска четврт Сарајева, без дрвећа, без травњака,

Име Сарајева исписаше исте вечери пошто су се срели с нама: САРА-ЈЕ-ВО! Та чудна места која нисмо никада видели, са првим млаким пролећним ветровима, донеше неки чудан немир у

Исцртана површина морала је да означава нешто важно; као да су нам судбине стајале надохват руке. а нама није било дано да разумемо поруку која би нас можда спасила. Тада спазих Андреу поред једног белог нишана.

– На овој врућини... — промуца. – Исто као и нама, а? — пита Бел Ами. Тренутак филозофије: – Зашто су девојке тако глупе? – Зашто су глупе?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Зашто то нијесте учинили? Ја сад не допуштам да се град раније отвори! Ивановић се испрси: — Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима!

Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца! Ево ови је с нама и са својијем барјаком узимао Будву, Нови, Цавтат, био се на Каменом, рвао се с царевима, па сад му се, занаго, чини,

— Чух. Но ми причај, молим ти се! — Зло ми причање, Марко! Чим се вратисмо из Боке, наста поклаће међу нама и трајаше ево двије године!

Знâм да онизи наше вјере друкче говоре и да кукају за нама, али, ја мним, у срцу бојаху се и они нас, дивљијех гладника! Сви бјеху незадовољни тим одговором.

Ми теби хљеба и вина, а ти нама добра и мира! — Дај, боже! Амин, боже! — повикаше домаћи, крстећи се. Кнез прели унакрст бадњак, па сркну и даде

који сјеђаше погнут: — Фала ти, љубавни и болећи пријатељу, јер виђу да те текнуло у срце наше јадовање и ето с нама заплака, прије но што окуси нашега хљеба! То ти, божја ти вјера, никад заборавити нећемо!... Дајте ракију!

Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама грјешнима!

Е, здрав си, Јанко! И опет добро ни дошâ! Нека те јаки бог сачува здрава и весела међу нама и нека учини да се обикнеш међу нама, и да будеш стиман и празан међу својом новом браћом, као што је прилика, те да

И опет добро ни дошâ! Нека те јаки бог сачува здрава и весела међу нама и нека учини да се обикнеш међу нама, и да будеш стиман и празан међу својом новом браћом, као што је прилика, те да што мање јадаш за својима.

Крстиња шапну снаси и кћери: — Е, богами, ово је да се човјек крсти и чуди! Ови Јанко као да је међу нама растâ! Умије и наздрављат’ и причати и шалити се, ма сасвијем као да је од наших!

— Јест то рекао — потврди мати. — А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама! — Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.

— А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама! — Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: Срећу и здравље од Бога, да Бог да што смо започели да срећно свршимо, да се пофалите и ви с нама, и ми с вама! МАТИ: Да Бог да и мати Божија, само љубав и добар живот. МЛАДОЖЕЊА: (Та новце, зар не чујеше?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

По природи ствари, нама је највише стало до врховног, последњег одговора о смислу нашег постојања на земљи. Целокупна уметност, са религијом и

Васпитни учинци њихових романа, као и они дубљи, тананији, што остају у нама после сваке неспутане и изворне дечје песме, могу имати великог утицаја на изграђивање духовног профила детета.

у декламаторима и по листовима за децу, негативна су пројекција одраслих: ми деци намећемо писце, текстове, теме. Нама је лакше и пробитачније да им објашњавамо лоше стихове, него да их упућујемо у тешке и закучасте тајне истински лепог.

доводи у положај трагичне самозадовољности; нагнута над безданом, она изазива вртоглавицу духа, мучи га тескобом; у нама се јавља тежња ка довршеном, јасном изразу, вапај за привременим редом и смислом.

Одраслима: потреба за повратком и глад за макар привидном осмишљеношћу вазда у нама трају, а, у раздобљима криза, та потреба се још појачава.

Дете у нама одбија да прати безизгледни развој драме; оно не усваја игру заплетених односа, која се завршава смрћу; оно нас непрест

Хумор је стална склоност дечје песме; али и кад га не користи на непосредан начин, дечја песма изазива у нама смешак. Има дрскости и неочекиваности у самој њеној појави, има нечег смешног, пародијског у њеном изгледу.

крају крајева, наше ће време остати забележено и по томе што је доживело незапамћен процват дечје књижевности. Нама, који нисмо поносни због чињенице што живимо у овом веку, то даје подстрек да се за часак критички позабавимо

Као да се те речи растварају у нама, постајући нешто слично праискуству, пред-осећању. И у зрелим годинама нам се, саме од себе, враћају неке строфе које

Пура-Моца је дат као пример како дете не сме да се понаша; што тај пример нама, данас, не звучи најубедљивије, криви су ломови и преврати који су у међувремену потресли свет, тежак пораз грађанских

Стари су корени лепоте и доброте у нама; извори далеки и неразазнатљиви; драгоцено завештање у детињству смо примили.

(Трешња с краја рата) Довољно је, дакле, да призовемо детињство, па да се у нама зачне једна чистија, слободнија чежња.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

Сви су полгартаршаи. СВИ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Јесте ли читали они дванаест пунктова? СМРДИЋ: Нама нису познати. ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати. СМРДИЋ: Па зашто и не публицирају?

ЛЕПРШИЋ: Немојте ви узимати што родитељи с децом из моде раде; него гледајте шта Маџари с нама чине. Ја сам Шандор, то је истина, ал’ сам бољи Србин него макар који други.

ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилај? ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло. ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара. Јошт је нужно подерати све оне аљине које су странонародне боје.

НАНЧИКА: Дабогме, кад је њено ружно. МИЛЧИКА (гледи на пенџер): Јао, мами! Ено је сокаком, сигурно ће к нама. НАНЧИКА: Нек иде к врагу! 2. ЕДЕН, ПРЕЂАШЊИ ЕДЕН: Идеш ањам... НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне).

ЖУТИЛОВ: Ево булетине од самог патријарха: Коморан је пао; Отингер долази с једном бригадом нама у помоћ; Пухнер добио вјест да ће толико Руса преко Оршаве доћи колико је нужно. (Гавриловићу) Но, како сад стојимо?

ЖУТИЛОВ: Шта, лелкем? МИЛЧИКА: Да Маџари долазе. СМРДИЋ: Је л’ истина, забога? ШЕРБУЛИЋ: Еј, тешко нама! ЖУТИЛОВ: Шта ћемо радити! СМРДИЋ: Да бежимо. ГАВРИЛОВИЋ: Куд знамо бежати?

Шта се чини то? ЛЕПРШИЋ: Шта, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Знате ли ви да се Маџари враћају? ЖУТИЛОВ: То је нама познато. ЗЕЛЕНИЋКА: Пак шта сте скрстили руке? Шта се не спремате? СМРДИЋ: А шта знамо чинити?

Нек ишту од њега. ГАВРИЛОВИЋ: А гди је наша општинска каса? СМРДИЋ: Шта знам ја гди је. Треба и нама живити; зато смо били чиновници војводине.

СМРДИЋ: Већ то ће и тако бити. ШЕРБУЛИЋ: Платићете ви нама сав овај трошак. ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): Оћу, оћу. Идем одма да преправљам (одлази). ШЕРБУЛИЋ: Е, јесте ли га видли?

ЛЕПРШИЋ: Шта вам имам казивати? Маџари ће бити побеђени, па мир. ГАВРИЛОВИЋ: А шта ће бити с нама? ЛЕПРШИЋ: Добићемо и ми, не оно што су неке претеране главе тражиле, него што је право.

ЖУТИЛОВ: Цударшаг! Пак јошт има мени да пребацује! ШЕРБУЛИЋ: Ја би се стидио таково што учинити. СМРДИЋ: Тешко нама кад смо до тога дошли! ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем тешко нама.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

наука, уверење да природа за човека нема више тајни, да наука све зна и све може и да »златни век човечанства није за нама но пред нама«.

да природа за човека нема више тајни, да наука све зна и све може и да »златни век човечанства није за нама но пред нама«.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Доста једна! — Не треба ваша жена. — Али мени треба твоја, Швабо. Али Шваба се није љутио. По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао: сродне душе, па се допуњавале.

« А онај би му обично одговорио: »Море, учо, боже здравља, ето недеља, па ћеш се начитати да ће се досадити и нама и теби.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

мене скупа, Све ту соко један до другога, Само нема међ вама једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га

грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не остави другу Ништа друго до на срцу тугу, Туга јадна само мучи

до дна испијете, Тада само, тада веселога Сетите се, браћо, друга свога, Каж'те само макар у памети: Млогу л' с нама он осуши клети!

“ Тако љуба у молитви збори. Ох, јао је нама свима, јао, Како Лазо на Косову пао, Ал' ономе јоште једно јао Ко од пушке свога не копао!

Тице поју: Благо ли си нама! Па се паре свуда по гранама, — Гледнем тамо, запевам овако: (Та ко б' онда певао инако?

Ово реко, прогута ме јама, Груну о тле, зачу чудну вику: „Амо брже, помози ти нама!“ Падо, лупи о камење доле, Ни се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо

брате, убаве јаворе Пљушт притискô одоздо до горе, Свуда пљушта, трња и бунике, Дешто цвећа, али чемерике, — Чемер нама био би довека Да се јаду није нашло лека, — Нит' извора, ни водице ладне Да се усне понаквасе јадне, Ни тичица, ни

Бог је теби гром у руке дао, Удри гују, ох, удари врага, Да му није међу нама трага. Ово реко, дадо плећи јаду, А ономе црном Београду, Па удари на неку ритину, Па отуда на неку лужину, Па

Кажу ето сунца огрејана Да донесе нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а он од стра скочи, Па кроз таму

Дођи к нама, свак те радо чека, Јер си, видим, путник из далека, Мајка, сеја за тебе се боје, Јер си самац оставио своје — Но

мирис јој нико ту не знао, Све нестало, а трн је остао, Па забô се у срдашце моје, Тужни оче, и у оно твоје; Љута нама, нама тешка трна, — Лака теби, брате, земља црна! Једна речица јошт ми, брате, гуди Из љубавни што т' истече груди.

јој нико ту не знао, Све нестало, а трн је остао, Па забô се у срдашце моје, Тужни оче, и у оно твоје; Љута нама, нама тешка трна, — Лака теби, брате, земља црна! Једна речица јошт ми, брате, гуди Из љубавни што т' истече груди.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли. Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег.

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца.

заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе. — Аха, утече ли, је ли!

Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо

Иза њега стиже и Петрак самарџија. — И ти који нама иконе правиш, свеце наше изображаваш, па да те сад затекнем овдје код појате како коње сликаш, ај, ај, ај!

— Ја сам ти неки Раде с Брдара, ходам по најму. — А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан. Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро.

— Ех, свете виле! — грози се дјед и пуше обрван бригама и старачком несаницом. Тих дана, дједу за утјеху, а нама, дјеци, на радост, донијеће ти ђаво у нашу кућу брадатог иконописца скитницу и, заједно с њим, просјака инвалида

Баш је њега брига што ћу ја умријети. — Ехе-хе, живјећеш ти нама још колико ти драго, а брату Сави шипак! — њакну самарџија.

— А нама се ругаш, а! — весело дочека самарџија. — Па, болан, људи — то ни попу казао не би! — толико сам пута сањао како са

— Аха, кажем ли ја, прави лоповски светац! — опет се утаче самарџија. — Ево нама пред богом адвоката, не би оваког нашао одавде до Цазина. Ех, Цазин!

— Голубови! — шану рођак и опет у нама оживје поплашени лепет невидљивих крила. Ко се то више препао: ми од голубова или пернати гугутани од нас, триста и

смо на ратне дописнице и обична писма, откривали ријетку љубавну пошту и забезекнути стајали пред неким новим и нама непознатим, луцкастим и дјетињастим, нашим очевима, теткама, ујацима.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Неко сатима прича, доказује, а кадији доста да само погледа. Седи као да сенка чемпреса седи међ нама на диванахани. Око њега увек нека тишина. А из те тишине прстен му на руци, као звезда! А има и изглед!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А ход ти беше брз, лак. Како да те не памтим кад долажаше к нама? Прелазиш преко потока а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати.

Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали. Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао.

И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама. И, да то не би изгледало као поклон, она тихо и гледајући понизно у матер, моли је: — Еве, ’аџике, да видиш...

Ниси била ти само код своје куће већ и код наше. Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама. За Божић, Ускрс по читаве дане остајала би ти код нас помажући матери.

То ме је убило! Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици. Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја.

— Ја! Што? Кој ми што може? А ти?... — И одгурнув те ногом од себе, уђе он к нама, клатећи се и заносећи, с распасаним појасима, извученим минтанима, у опанцима и високим, дебелим чарапама.

Сузе му иду низ руку. Стриц га погледа мрко. — Што плачеш? Ћут’! — осече се на њега, а нама махну руком да идемо спавати. — Га-а-зда! ... — Чух Станојин туп глас. Другог дана после тога закопали смо стрину.

И зато што је знала, она је јутрос, кад је дошла к нама, била понела нову, белу корпу и лепо косирче, и сва је дрхтала од радости, среће.

Она је била полила двориште, прострла постељу и изнела у тепсији вечеру. Али, ко ће да једе! Пред нама тепсија, вечера недирнута. Месец сија као растопљено олово. Сенке велике, мрке, таласају се и шире.

А ја њега видим где се издигао, гледа, одупро се рукама о зид, па чисто за нама што не прескочи. А она као да зна за то, па не сме да се окрене, само мене јаче грли и нија се, спотиче о најмањи

Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе к нама. На веригама осушени врапци већ се троше.

На амвону, окренут леђима овамо, к нама, стоји ђакон са уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита, — не, него пева на сав глас јектенија!...

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Љубов чисту нећемо гасити, Нит’ јестества законе газити. Благо нама, ми ћемо бит’ мајке И рађати ЦЕСАРУ јунаке. За сав род наш ми ћемо г’ молити, Са сузами ЊЕМУ говорити.

Ево ти, брате, моје намереније у Лајпцигу. Нама(х) ћу преузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у коле|гије не престајем ходити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И опет се задимио жути ћилибар, и опет се поновио чудновати шар. „Зар не видиш облак црни? Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.” Селим-паша мирно пије жути ћилибар, — све се гушће стаклом вије чудновати шар.

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару задушном нек волан прими нашу старину, нек дарује предусретан му

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било? — па ђевојку за руку, говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела!

— Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи? Одговори царевић: — Хоћу, штогођ ви радите то ћу и ја радити. — Е, вала, добро; кад је тако, сједи!

Змај му одговори: — Е, мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову

А он јој одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А рибица му рече: — Ево је међу нама, створила се риба, а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: „Дура, бабина кобила!

А он одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А лисица му одговори: — Ево је међу нама, створила се лисица, а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: „Дура, бабина кобила!

А он му рече: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А курјак му рече: — Ево је међу нама, створила се курјачица, а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу, па реци: „Дура, бабина кобила!

Тако су неко вријеме ишли брзо, и коњ опет рече Грби: — Грбо, окрени се па види има ли шта за нама. Грбо се окрену, па рече: — Нема ништа. — Сад полагано гони, — рече коњ.

Тако су тихо ишли неко вријеме, али опет рече коњ Грби: — Окрени се, видиш ли сад шта? — Ево за нама лете црни гаврани и готов су нас стигнут — рече Грбо. — Баци четку! — рече коњ.

— рече коњ. Тако су ишли неко вријеме и опет рече коњ Грби: — Окрени се, Грбо, па види има ли шта за нама. Грбо се окрену и рече да не види ништа. — Сад лакше гони! — рече коњ.

— рече коњ. Тако су опет тихо ишли неко вријеме, али опет коњ рече: — Окрени се, Грбо, па види има ли ишта за нама. Грбо се окрену и рече: — Ево нас готов стигнут гавранови. — Баци чешагију! — рече коњ.

у шуми, видећи их издалека где иду накресани, рекну мећу собом: — Хајд' ми ову двојицу да смлатимо, па ће само нама остати сви новци.

Дај ти нама — вели — штогођ да ми вечерамо, па нас прикриј ђегођ до шјутра, а ми ћемо ти за то добро платити. Бака пристаде, даде

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је. МАКСИМ: Није она крива, него они што допуштају. СВЕТОЗАР: Да шта ће. Треба и они нама да учине што по вољи. МАКСИМ: Ајде, ајде, трошите новце. СВЕТОЗАР: Та нису ни ту иљаде.

МАКСИМ: Само ако се што не догоди. СОФИЈА: А, на сваки начин, на сваки начин. МАКСИМ: Нама би иначе било жао. СОФИЈА: Можете се зацело надати. СВЕТОЗАР: Дакле, ја се праштам.

ИСАЈЛО: И може, кад је учен. МАНОЈЛО: Ама, вере ти, како говоре ови учени? ИСАЈЛО: Као буди бог с нама. Слушам га по два сата, па не разумем ништа. А како ћеш да га разумеш, кад оће оно што ниси ни снивао.

Мој комша дакле има наклоности к овим талирима: то исто осећам и ја, следователно, ми се у симпатији наодимо, која нама, као сусједима, на сваки начин приличи.

ЉУБА (Пијади): Видиш да се не срди. (Одлазе.) СТАНИЈА (сама, крсти се): Буди бог с нама, у Београду није чисто! Какав је ово покор? О Господе боже благи! (Опет се крсти.

ЉУБА: Тако је то, мајка, у садашњем свету. СТАНИЈА: Па онда како говори! Бог с нама, тако ни Турци не говоре! ЉУБА: Е мајка, то није забадава.

НЕША: Ајде, како не би ручала? СТАНИЈА: Не могу ти ништа. НЕША: Е, није него јошт штогод. Оди, седи с нама. СТАНИЈА: Донеси ми овде нешто да једем. НЕША: Како би то било, побогу, мајка!

Да те мода учи да жмуриш на једно око, да не идеш сас ногама, и да не једеш с десну руку. ЉУБА: Видиш, нама није то тешко. СТАНИЈА: Зашто вас је чума све занела, те не видите што је љуцки, што не ваља. Девојка сама с момком!

ЉУБА: Е, ми њима плаћамо, а не они нама. СТАНИЈА: Млого ли плаћате? ЉУБА: Сваки пут по два цванцика. СТАНИЈА: Просићеш, моја скерко, просићеш, кад за такве

СТАНИЈА: Јес’ ја, ама нису безобразне. Па и глас је леп, није: ,,уа, уа!“ ка ваше. ЉУБА: Нама су опет ваше ружне. СТАНИЈА: Што? Ружне? Што је твоја мајка певала, то је ружно? Еј, леле Стано!

ФЕМА: Верујем, господине; лако је баронима, они су пуни и новаца и свачега, па им је лако говорити, но ми сиромаси, нама је тешко, па морамо молити.

То је то: што год видиш по свету, тога нема у ствари, него се теби само чини. Дакле, сунца нема на свету, него се нама само чини. (Увати Милоша за косе.) Шта чувствујеш ти, љубезни друже? МИЛОШ: Чувствујем да ме пустиш.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Дрхти сеизмограф, Клизиште креће, тутњава га прати. Изабраници умрли у нама у ноћима се мешкоље, док труну; Споро се море спори с обалама, Залив по залив. Октобар у јуну.

5 Да ли осећаш ово убрзање: То простори се сабиру у нама Ко мед у саће; даљине се тање Као фолија: иза ње је тама И врв од звезда незнаних, постање Несагледаног, црно усијање

Но све је било као на длану: Простор и време у нама, рачун на столу, Рим... Једну од важнијих тајни знао је Боромини: Да изувија облик, измучи линије, да се Лепота

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Некако, као да га то од силног познавања позоришта није ни интересовало. Тако некако. Али шта је с нама? — упитах тог финог господина. Како шта је с нама?

Тако некако. Али шта је с нама? — упитах тог финог господина. Како шта је с нама? Па, мислим, како се овде уклапа тај ваш хепенинг, кад ми већ толико година живимо у чистом хепенингу!

Е, па ствар је била у томе што се нама није вечерало! Одједанпут изгубисмо апетит. У потпуној тишини, коју је прекидало само жвакање оних пословњака и звекет

Свици се панично прихватише вуне. Светлели су љубичасто, знате. Трчали смо кроз траву, а они су светлели на нама. Помислих да ћу једног дана свакако да постанем модни креатор, само ако се на то чврсто одлучим.

некако страшно дирљиво то што је Барбара казала да је наша, да је удата и да је добро што није сама — што је то казала нама, које је видела први и последњи пут у животу.

Тешила сам га колико сам могла. Говорила му да смо ипак на известан начин славни, јер не прође дан а да о нама не пишу новине у огромним количинама. Где то? У Чланцима под насловом „Типична југословенска породица“!

Матори је љут ко рис, што ће читав један дан у недељу страћити на дружење с нама. Ефектним ударцем. избија ми новине из руке: — Ко јој је дозволио да чита док једе? — врисне.

тако сами себе у оближњим излетиштима, а онда нас иза окуке сачекује поново још један понедељак и ускоро је пред нама опет нов провод — следећа недеља! Имамо због чега да живимо, имамо шта да чекамо!

швалере, који су је, наравно, само држали за руку — „дабогда се не помакла с овога места ако је било ишта више међу нама!

података не би било ништа, а он просто мора видети то својим рођеним очима и то изблиза, како би касније помогао нама младима! Сваких десет минута, каже, долази овамо у купатило и записује оно што чује.

Питате се сигурно како се понашао према нама? Лепо. Чим уфура у разред, врисне једно Мирноооооооооо! —тако да, кад поскачемо онако избезумљени са својих места,

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Ко су газде? Пуца тиква, мој Горазде! дажди, лије. Субота је - јесен гњије. Помрчина. Међу нама само Дрина. Види ли се или, у сну, чини ми се: пуне зделе младу метву пију пчеле, зелен хрид утву лови син ти

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Нама ће особито драго бити. МАРКО: Барон Голић? Откуда је он? МИТА: Он је из Волхиније; и сад прави лустрајзе.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Опрезно, мудро, уз многе варке, прођосмо замке и тајне чарке. Стигосмо најзад ријеци без брода, пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у загрљај.

“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама, корак пружи.“ Иду, иду, кад на грани, нешто чучи, море мани, ни у

“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама корак пружи.“ Четир друга, среће лоше, у планини омркоше, Мамузар је, тужна лица, био напријед

“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај! Африка зове нас, нама је тамо спас, другови, сви у кас!

“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај! Африка зове нас, нама је тамо спас, другови, сви у кас!“ Весело слонче труби: „Хајдмо у гнијездо старо! Бјежмо од људи грубих!

Код млина дотле скамуче Жућа, жалосно мачак фрчи: „Чујеш ли деду како се части, а нама трба крчи. Алај ме срце сланини вуче, само је деда држи под кључем.

“ Шаљу га, веле, копном и водом, стићи ће к нама најбржим бродом, најбоље момче под плавим сводом. Пуна ми кућа шарене раје, двориште пуно веселе граје, кад

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Не смета вам што ћете јести са свима нама? — Напротив, биће ми врло пријатно. Немојте тумачити рђаво, али ми је жао да је ваш вереник баш сада овде.

Овако једни кажу: ми хоћемо да једемо највише! а онда други кажу: ми не смемо дати да поједете што припада нама! и тако док се препиру прође време за ручак или трећи поједу све, иако нису гладни.

— И још како! Ја сам њин најбољи друг и ми сви кажемо да је он најбољи међ нама. Ви сте га познавали? — Кад сам се вратио са Острва имао сам читав сат до воза, те смо ишли до рибњака.

— Туда. Имате још два-три корака свега. — Јесте ли ви саме девојке, или има и мушких међ вама? — С нама су и два моја брата, — одговара једна насмејано. С њене стране је све сасвим црно. Не видим је.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци

Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема.

Т Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћут'о, Обома нама тужни беху сни.

Т Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћут'о, Обома нама тужни беху сни.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Срца су нам ко велика звона о брегове ударала, долином пловиле свеће нама за душу. Гле, напасници у мехуру сунца, крв их купа!

Коње смо појахали, рала окренули у вис, шта ћете да орете — викале су њиве за нама и жене су дизале руке. У нерад сам повео војнике да сред мириса траве девичанске у огледалу ханџара открију

Зидине с именима нашим падоше, река их однела. Војске и путници преко нас пролазе, нико да к нама дође. Хеће више лепих градова бити на земљи нашој. Ноћи дугачке желимо и шуме дубоке где има вида и без очију.

А жена до колена у мразу окрене се и рекне: твој град је узет, натраг те не води ниједна стаза, остани с нама у лову и војни! Које је то племе?

Међу нама је лењост од безвлашћа и много голих у врбаку грезну у воду која не даје чистоту. Неко је на небу заверу ково и

Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита

Помоћи! У ваздуху се цариници бију, принцезе ромејске стукну, неће да се венчају с нама, сине, не гини, прошло је време јунаштву, почињу позни часи, погледај месец како мркне! Овцама нема чобана!

Но шта је његово тамо? Је ли далеко, ил је у средишту што куца у нама, радосно и неисказано? Свет који је свет не може се извести из Ничег и Нечег, нити се може поставити као пресудитељ

Сувише се брзо навикавате да будете неко други. Али нама је јасно да смо одједном завирили у душу свих поколења и то се догађа напоредо са наглим сажимањем васионе у којој смо

преко Карпата и да л се старац опет жени да ли се жене стари Словени родићемо се опет слични биљу мање сужни о благо нама и тешко мени!

Сунце у ствари каже да је бог умро и један и други да нама остаје да видимо шта то значи остају дакле природне силе међу којима сунце највише се јуначи а смрт ако је бог

и за њом дугачке сени неких бића иначе малих и сви смо голи као на лекарском прегледу у основној школи опет су с нама жене мраморне пути оне вечно младе на ком смо то свету?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТРИФУН: Па да густирам, дабоме! ПРОКА: Остави, бога ти, Трифуна, нека густира; него реци ти нама, Агатоне, распитивао си се, велиш? АГАТОН: Јесам! ПРОКА: Па јеси ли шта сазнао?

Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа. (Агатону.) Него, реци ти нама, брате Агатоне, зар ти ниси могао онако да испиташ каква је то тетка? АГАТОН: Не знам, нисам довољно паметан!

ТАНАСИЈЕ: Па разуме се! Јер, реци ти мени, Агатоне, ко нама гарантује за ту тетку? ГИНА: Ко зна колико је ствари досад већ изнето из куће?

ГИНА: А ко ће их знати. ТРИФУН: Знам ја ако ви не знате. САРКА: Па реци и нама. ТРИФУН: Одоше да се спреме па да се уселе овде. ГИНА: Шта кажеш? ТРИФУН: То што ти кажем!

САРКА: Не брини, де: знам ја шта је то фамилијарна тајна. ГИНА: Па јесте, то треба да остане међ' нама. (Оде носећи кутију.

Може бити ја бих пре вама могао рећи: гле, и ви сте ту? АГАТОН: Море, ја и ти ништа; нама и јесте место овде, али скрхала се цела фамилија. МИЋА: Зар баш сви? АГАТОН: Па сви, дабоме!

СИМКА: Тетка нам прети да ће нас полицијом избацити. ВИДА: Ију, благо нама! Ама, зар ми, фамилија, па да немамо права?

АГАТОН: Па то ти је део! ГИНА: Зар она прљуша њива која не вреди ни луле дувана. Гле ти како он то нама!!... ПРОКА: Ја тражим да Агатон прво каже шта он тражи; да чујемо шта он мисли да њему припада?

АГАТОН: Ја мислим, брате, прво вама да поделим, а мени шта остане. ПРОКА: Па јест, шта остане. Нама њиве у Мокром Лугу и кујнско посуђе и по две-три хиљаде динара, а теби шта остане.

ГИНА: И видите ли ви само како се и та девојка претварала пред нама? ТАНАСИЈЕ: А не, ту не треба грешити душу, она није ништа знала. Зар нисте видели како паде у несвест?

ТАНАСИЈЕ: Мене и посече и сахрани. Можете, ако хоћете, сад доћи мени на парастос. ВИДА: Ето ти, Агатоне, што ти нама причаш како је покојник био добар и племенит човек. АГАТОН: Па оно сам говорио кад сам се надао, као и ви.

САРКА: Па то онда и ова Матина? АГАТОН: И она је члан друштва! САРКА (крсти се): Буди-бог-с-нама! ВИДА: Па је л' ми сад ову девојку треба да сматрамо као своју рођаку? СИМКА: Ију, зар ванбрачно дете па род?!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Чудне су вечери на високим планинама... Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда.

Жене се крсте и моле за спас својих који су тамо. Сада смо пред бојиштем. Има у нама мало љубопитства, а и зебње... И, слушајући потмулу грмљавину топова, људе обузима притајена дрхтавица.

Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи. Пешаци упорно клацкају са нама, онако у групи, али по јединицама. Иако су преморени, поглед је њихов одлучан.

Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута... А колико је тек мртвих пред нама. При сваком овом пуцњу, од којег земља трепти, падају мртви и рањени...

Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали... Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала...

Простор се губио у мрачној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама. У том општем хаосу јединка се губила, људи се несвесно прибијали у гомилу и немо посматрали страшан призор.

Док је говорио, ја сам непрестано гледао у врх Цера, одакле је пуцала нека батерија, и сваког часа сам очекивао да над нама почну прскати шрапнели. Хтедох запитати да ли је оно тамо наша или њихова батерија.

Изгледа ми као да свима мало лакну. Ишли смо лагано. Гледао сам непрекидно у планину пред нама, али се ништа није видело. Сретосмо кола са рањеницима. — Бре, друже, да ти човек позавиди!

има их више, и већ замичу у шуму. Негде у даљини припуцаше пушке, али они и даље иду. Сигурно их нико не гађа. А пред нама лево и десно одјекује топовска паљба. Подне је. Из влажне земље бије нека тешка успарина.

Покушавао је Танасије да се закопча, прилазећи потпоручнику Александру. — Је ли, грофе, где смо ми ноћас?... А?... Нама попуцаше грбине извлачећи топове, а господина Тасе нигде нема. Је ли?

Кад нас виде, приђе нам и онда нас поведе иза једног шипрага да нам покаже где су Аустријанци. Пред нама се спуштала блага падина.

Све је будило пријатна осећања... Али топови су ту, непријатељ је пред нама, треба се тући, убијати. А зашто све то кад је живот леп?... — Командири, напред!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Писар за то време непрестано погледаше ћату, Док се овај једва сети, па се одједном диже. — А нама остаде онај дневник онако... Да идем да га закључим, рече он смешећи се. — Иди молим те, али немој сумирати без мене.

— Јуче сам почео, одговара он наивно. — Зашто се ви као чудите ? — Па, знате... нама су предавали, поче она збуњено: припрема траје најмање месец до... — Ха, методика... прекиде је учитељ.

Љубица, која га врло радо слушаше, мораде га прекинути. — Е сад ви нама да дате један савет, јер зато смо управо и дошли, рече она, па им исприча свој јутрошњи разговор с писарем,

запита Љубица узбуђеним уздрхталим гласом. — Ех, Савет!... одговори Веља са неком горчином у гласу. Тешко нама! Одузели су нам и тај једини заклон: да нам је бар хлеб обезбеђен, кад радимо посао ваљано.

Ђавоља посла ови рачуни! — А хоће ли бити што на јашанцију? — Колико си ти нама дао пре, толико ћемо сад и ми вама. — Е, не можемо тако. Ми смо владали само девет месеци, а ви по више од године! ...

»Шта имам да се плашим или веселим, мислио је раније. Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе. Та млађи смо, па се мора слушати !«...

— Ја... ја... казао сам вам... ви сте ми све!... Дајте да заједно страдамо... Можда ће се Бог и нама окренути... кад заслужимо. Она му паде око врата и горко заплака..

Ја сад морам да вам се сам натурам, па ћу лепо код једнога четвртком а код другога недељом. Да живимо, брате!... — Нама изволите свакад недељом, прихвати Љубица живо. А и иначе, кад год имате времена...

Он га је, јадника, и ожалио... А ја... ех!... — Што бар не дође одмах по распусту, да седиш с нама овде ?... Него тако... изгуби здравље... — Здравље!... А што ће ми сад здравље... коме оно треба?... Њему... је ли ?..

изгуби здравље... — Здравље!... А што ће ми сад здравље... коме оно треба?... Њему... је ли ?... — Теби, синко, и нама... помисли на нас... А и њему, што ?... Све ће се то поправити. Међу младим лудима има тога...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

те за вечером, Где вечеру ти вечераш, Белим грлом вино пијеш, И очима бисер бројиш, И рукама гајтан плетеш; Додај нама крај гајтана, На чем’ ћемо Бога молит’ За старога за Бадњака, За младога за Божића; Божић баје по свем свету, По

Не дај се, девојко, Млада преварити. 35. Овде нама кажу Момче нежењено; Ил’ га ви жените, Ил’ га нама дајте, Да га ми женимо Танком Подунавком, Или Поморавком.

Не дај се, девојко, Млада преварити. 35. Овде нама кажу Момче нежењено; Ил’ га ви жените, Ил’ га нама дајте, Да га ми женимо Танком Подунавком, Или Поморавком. Танка Подунавка Млого дара носи.

52. Ао коно, нама другарице! Другарице, наша невернице! Не л’ се синоћ нама заклињаше, Да не станеш код туђина, коно, Да не љубиш

52. Ао коно, нама другарице! Другарице, наша невернице! Не л’ се синоћ нама заклињаше, Да не станеш код туђина, коно, Да не љубиш туђу руку, коно, Да не мећеш туђ прстен на руку?

Изведи, брате, сестру на углед. — Извео би је, ал’ ми је жао. — Жао, не жао, извести ћеш је, Извести ћеш је, и нама дати, И нама дати, и наша бити. 63.

— Извео би је, ал’ ми је жао. — Жао, не жао, извести ћеш је, Извести ћеш је, и нама дати, И нама дати, и наша бити. 63.

Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’. Да се жељно изгрлимо, (Црно сврћи, б’јело врћи) И од плача ућешимо. 94.

говорише: “Ој Милице, наша другарице, Ил’ си луда, ил’ одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се муње вију по облаку?

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Нама су тантузи наполеондори! ВАСИЛИЈЕ: Живимо у нацртаним кућама! ФИЛИП: Па шта? СОФИЈА: Филипе, молим те, само ти

ГИНА: И ти си сигурно отац, разумећеш! Благоје, послужи човека ракијом! Колико ти помогнеш нама, нека теби и твојима толико Бог помогне! МИЛУН: Гордољива ти ова ракија! ГИНА: А ни ми ти нећемо остати дужни!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ми више томе не верујемо, нит ишта на свету поштујемо. Ништа жељно не очекујемо, ми ништа не оплакујемо. Нама је добро. Проклета победа и одушевљење. Да живи мржња смрт презрење. ЈАДРАНУ Заборавио си бијесне и грозне гусаре?

Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља. Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт.

И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео. Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине

Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света. У Слободу, куд, над нама, гране језде. У прах мирисан, куд липе распу звезде!

Или нашим госпођама, што воле божићне приче, што се плаше рода над нама, и не трпе да просјак виче. Или ћу великим патриотама, што говоре само о сељаку, што не сме мирисат на балегу, него

А, над трешњама и младим вишњама, тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири, у животу пред нама, где се страст, полако, у умирању смири, и чула упокоје. И, тако, без реда, младост увијам миром, снегова и леда.

у лето, становао сам код Миличића на Хвару, у његовој рибарској кући, у Лучишћу. Са нама је био и Петар Добровић. Једног дана – да бисмо читали Хекторовића, на мору – пошли смо са Хвара на Вис, у чамцу

На крми се лагано окреће точак. Брод пред нама изишао је пре нас и сад савија, оставив за собом узбуркани, пенушави траг таласа.

Мотори обеју лађа хукте по истом такту. Погрешити у томе значи изврнути мрежу и лов. Пред нама се после мрачи и мотор стоји. Мрежа му се вуче по води, као дугачка коса. Ми се вртимо око ње и кружимо.

Неколико гласних узвика и узимамо правац према Новом. Ветар душе и море шуми. А барка која је остала за нама црни се. Звезда Даница сја близу месеца. Море је сад магловито, стижемо у залив и пристајемо уз неке друге барке.

Ја сам се држао једне учитељице француског језика, на спрату над нама, која ми је читала Бодлера, у заносу. Кад бих погледао неку другу жену у Бечу, она би рекла: ,,Ла цхаронге.

Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме.

И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је

Министре збуни та реч дуже. — Мислите, дуже ће трајати? — На сваки начин. Такав је посао. — Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! — рече министар финансија. — Сметњи?

Стока нам полипса без 'ране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији.

Ко зна да још ту, иза те јаруге, није каква дивна плодна земља коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без жртава нема ничега!

човека за председника тако важна збора, — говори један из прве групе — јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама добро познате. Ја мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега.

Ја мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега. — Шта ти говориш, — цичи један из друге групе — кад тебе није ни практикант

Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг ударати.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ви радите, а ми ћемо вас заговарати. — 'Ајде, море, шта ћеш у овом диму; и нама поискакаше очи. — Нека, научио сам ја, дајте само столицу овде уз огњиште.

Поустајасмо обојица и пређосмо на ту страну, откуда се непрестано разлегаше ларма. Опазише нас и ућуташе. Пред нама се виђаше огроман пласт, а на вр' њега стајаше упаљена свећа.

— 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам. — Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша.... — Шта ви је казала? — Имаш двије. — Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам.

Чим изађосмо на рудину, стадосмо сви као окамењени. На двеста корака пред нама, на чисту пољу, стоји пуст, гранат грм и под њим четири оружана човека. — Хајдуци!

Опет зађосмо у шуму и сиђосмо у једну јаругу. Далеко пред нама зачу се пуцањ, па онда викање. Пуче још неколико пушака.

Почесмо да идемо пажљивије. Чује се викање од ланца, који је пред нама. Између нас је само овај трњак, једна чистина и њива ограђена високим чаталима.

црни се нешто, и ми сви знамо шта је то, али су очи свију нас управљене у онај мали, округао отвор, који је окренут к нама (а свакоме се чини да је окренут баш право на њега), из кога ће сваког тренутка да плане ватра и да покоси једнога од

Рек'о бих да су се у самом нашем темпераменту легли узроци ових појава: нама је било немило све, што је доносило собом какву промену.

Дође, рецимо, нов капетан, нареде се избори; — ми одмах бирамо људе који су њему по вољи. Нит' он нама штн вели ни ми њему: разумемо се и без речи...

И све тако редом, па — добро и нама и господину капетану. Овај садашњи наш капетан, господин Мићо Бурмаз, капетановао је код нас још пре двадесет година;

— Читај, учо, нека види овај свет каквих поганаца има међу нама... — вели капетан и прелеће очима преко целог народа, као да се жели уверити: јесу ли и остали таквог мишљења.

Истина, ту га све резиле за његов рад по селима, али ми, брате, велимо: зашто је власт, него да село зна за њу; — нама и не треба... код нас, Богу хвала, све иде мирно и по закону.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”.

ПАВКА: Ама, хтела сам баш да ти кажем: не знам да ли си ти намирисао зашто она у последње време долази тако често к нама? ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! Шта ја имам ту да намиришем? ПАВКА: Па немаш шта, дабоме, кад си завукао нос у политику.

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам, власти у

Па онда, је л' му дадосмо списак наших грађана који су на робији? Изради човек помиловање само своме шураку, а нама свима шупаљ нос до очију. ЈЕВРЕМ: Јес'!

ЈЕВРЕМ: Сад! СПИРИНИЦА: Па сад? СПИРА: Па ту, брате, нити имаш што да размишљаш, нити да се саветујеш са нама. Младић је честит... СПИРИНИЦА: Прилика је врло добра, и ако је да мене питате... СПИРА: Па чекај, забога.

А не опасујем се само ја ујутру и не пијем воду са шећером само ја ујутру, него и ти И овај и онај и свима нама каже понешто жена.

ЈЕВРЕМ: Па јес', ви волите! МАРИНА: Не кажем, пријатељу, да се нама није допала девојка и, што кажу, споразумели смо се као људи и за све друго што припада девојци и што је потребно за

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци.

А сељаци и опет не верују, него се само гуркају, а неки ће чак и рећи: »Море, газда-Ђорђе, шта ти ту нама причаш! Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«.

Ја дођо’ да те зовнем да се наканиш к нама на вечеру, у моју кућу. — Фала, фала — вели Срета. — Па извољевајте, ми смо, знаш, онако, и већ бог зна како, ради.

Него, батали ти те твоје политике и науке, већ ти хајде лепо с нама на вечеру! А шта ћете говорити тамо? Сигурно ће се и опет нешто народне коже тицати!?

— Сад... твоја воља, учитељу! — вели Милисав. — Тек, ја ка’ велим: лепо би било да си ти ондена с нама. — А, ми смо, знаш, од бир-земана овако научили! — Ост’о му тако адет! Али се Срета не даде ни осолити.

Јал’ пиши ту одмах: да нећеш да си нам више цар, јел’ ће ти сада глава с рамена! Нема меда, дете! Него дела ти нама малецно, онако, мало, знаш, написмено, знаш, људи смо — вели Мића и намигну — па може да се заборави, него написмено

— Па добро — рече један пргаво и зловољно — па у чему се састоји то? Шта хоћеш ти управо од нас?! — Ја мислим да на нама као учитељима народним највише приличи, управо то је наша дужност, да дајемо агију за све што је племенито и напредно.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама... А Тодор се често пита да л га је дао и нама... Кошта само једну банку: то може, ал код свињара. Граматичар ће рећи да стаје десет динара.

паметан буди: Тешко је с мушкима, ал ни са женама Не иде, као да бог неки сулуди Заводи нас и замеће путе пред нама!” „Одмах, на почетку, потегни-повуци! Тешко је ухватити закон женству...

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Били смо врло изненађени кад су нам урођеници казали да ће тога ради повести с нама триестину полудивљих коња и мазги, који ће служити за лов тих јегуља.

»Видите како је Бермудско море бистро; може се видети бар на 200—300 стопа пред нама. Мени се дешавало да на мањим дубинама од ове на којој смо, на беломе песковитом морском дну видим предмете и на 400

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Безбројни јауци прате твоје стопе Кад ти, ко божанство страшно, сиђеш к нама, И безбројне страсти запламте ко слама, И безбројна срца црном крвљу лопе...

Над нама ће небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш, последњи што се

Спавај, Труни, добра душо, у покрову белом. СТАРОСТ И У вечерњој магли пред нама се пружа Пусто црно поље, и убого село; Непомично на њивама жито зрело; Зраком струји мирис дивљих белих ружа...

За мене нема туђих јада: Што боли другог, боли мене. Плачи ми, душо, кад у нама Још има суза да се редом Проспу над туђим несрећама И неисцрпном нашом бедом!

Тврдица је била васељена за нас, Одмерила тачно уживања наша; Нама биће увек сутра што и данас, Увек исто пиће, увек иста чаша. Свршиће се.

Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.

У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави. Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности

Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о? Када дорасту, кашће име се само.

Њих данас, Госпо, густи коров крије, А ми, са нашим ситним навикама, Живимо мирно даље, благо нама, Као да никад ништа било није...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

“ Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском?

ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Полеће ни јато јаребицах, и свакоју живу ухватисмо. Стога граја стаде међу нама. СВИ И3 ГРЛА ПОВИЧУ: Пуштите их, аманат ви божи, јере их је невоља нагнала, а не бисте ниједну хватали.

КНЕЗ БАЈКО Хајте, људи, да што послујемо, али дома хајте да идемо, да се с нама ђеца не ругају; па с Турцима како који може, а ја знадем, ђе ми шаке падне.

На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење. СЕРДАР ВУКОТА Бог са нама и анђели божи! А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове, кâ о марчу кад удри вјештица ал' у јесен мутну

Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека. Они ће нам и без вјере доћи, међу нама стати надéбљати; какве су ти они поглавице, називљу се цареви синови!

Је ли чегрст каква међу вама? ВУК МАНДУШИЋ Није, брате, ништа међу нама, но му нешто око снахе зборим. КНЕЗ ЈАНКО А што је то, кажи ми натајно! ВУК МАНДУШИЋ Љепша му је од виле бијеле!

на хата у рају пȍлеће, самовољно, без никаква зора, пред Пророка да приђе изађеш; хурије те дивне заробише те си нама тако закаснио. Излаз к нама, часа не почаси, на твојега крилата халата!

Излаз к нама, часа не почаси, на твојега крилата халата! Не заборав' сабље и миждрака и твојега бича пакленога, јер су Власи уши

У крвничке сад си руке, платили те! нагрдиће красну главу, прекрвници! Ти ћеш много браће наћи, куку нама! биранијех соколовах, куку, браћо! по бедему од Травника, Бог га клео! Главе братске познат нећеш, нама празно!

биранијех соколовах, куку, браћо! по бедему од Травника, Бог га клео! Главе братске познат нећеш, нама празно! ере су их нагрдили, невјерници! Куд ће твоја млада љуба, куку њојзи! двоје ђеце твоје лудо, сирочади?

да га могу добро осветити, кâ да би га из гроба дигнули! КНЕЗ ЈАНКО Ада ова несрећна невјеста, те се данас уби међу нама, љуће ми је на срце завила но несрећна глава Батрићева. СЕРДАР ЈАНКО Не збори нам, кнеже, за те јаде!

ДРУГИ ОД ВОЈНИКАХ Попе цуцки, да' им оно писмо те си писâ међу свима нама, па се с њиме нека разговоре, е ћемо их грајом заглушити.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— Здрав је, ,здрав, дедо! — довикивала би му Тодора око ушију. — Ето пре три дана послао Арнаутина. Све поздравио, нама послао нешто новаца, да нам се нађу за овај дан, а Софки неке свиле и басме. Не може још да дође.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

СВЕТКОВИНА Сишли смо с ума у сјајан дан, Провидан, дубок, — нама, драга, знан, И светковасмо оцепљење то Од мука, сумње, времена и сто Рâна, што крваве их вређао је свет, — Љубави

И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан. Једна црна јама... Ту ће нам ући жеља и страст свака!

И сто тамних веза у нама се спаја: Веза раних снова о вечној лепоти, Веза нашом децом, радости и ваја, И перверсне страсти и душе и плоти.

милосрђе, вера, Полет и љубав, и храброст и нада; Луд ветар мука наше жеље тера Пределом мртвим умрлих балада. Нама се чини да је било боље, Нама се чини да ће боље бити; А мртво лежи нашег рада поље; Садашњост тупа немаром се

Нама се чини да је било боље, Нама се чини да ће боље бити; А мртво лежи нашег рада поље; Садашњост тупа немаром се кити, И копни полет надања и воље.

Ту не сија сунце нит’ се леје шире, Ту таласи неми троше чврсте хриди. Стари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се види. ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће. Сунчан и насмејан дан.

Све је још мирно, тихо и свечàно. Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

Све је још мирно, тихо и свечàно. Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

Нек њин нагон има И сад у нама своје старе жреце; Недостојно макар, уживајмо с њима, К’о жалосни оци немогуће деце.

Да нам због ње бива и горе и боље; Да смо, и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’ весели; Јер је увек тако како она жели У тренутку нашег полета ил’

Пред нама су биле вера и лепота У свом спасоносном, тајанственом сјају, И прешли смо стазу немирног живота У присном, и страсн

Што дубља нек буде наша мрачна рака, Споменик над нама што већи и тежи, И нêм, верни; јер ће под њиме да лежи Живота нам кратког успомена свака, Добра, блага, нежна, и

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади!

“ „Ваистину, брацо Радоје“, умјеша се Ивана, „нама је и до сад криво било, што браство коротује толика времена! Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и

“ „Осим тога“, наставља Господ обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко вријеме,

Како то да он, највиши главар, није данас међу нама?“ Оба млађа Петровића значајно погледаше старијега. „Е, гле умал’ не заборавих“, рече Саво вадећи неку артију иза

Но што знам, то је, да ми је у ово осам дана омилио, мени и мојима, и свему нашем браству таман к’о да је растао међу нама. А нешће никако, те никако да остане с нама, но све: „водите ме Господару“. „А камо га?“ „Ето га ваистину у тријему!

А нешће никако, те никако да остане с нама, но све: „водите ме Господару“. „А камо га?“ „Ето га ваистину у тријему!

Јану, рече главарима: „Црногорци, још сам вас једном заклео да прихваћате солдате бјегунце као браћу, јер с невоље к нама се утичу. А сад потврђујем то, и још вас једном заклињем да одржите моју вољу!

“ прекиде га Спасоје. „А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници. Ми, перјаници, полијежи а он сједи међу нама па причај, е никад нам не досади слушати га.

А није хтио, чујеш, да лежи у ћелији, но с нама, с нама је и јео. Па се зар и у сну онако расприча и занесе. Колика сам пута на чуду био с тога...

А није хтио, чујеш, да лежи у ћелији, но с нама, с нама је и јео. Па се зар и у сну онако расприча и занесе. Колика сам пута на чуду био с тога...“ „А што, вјере ти, Крцуне?

“ „А шта брате да чујем!“ „Снијевах е нас четир Озринића идемо из дуге, а за нама носе носила. Ја иђах најпрви, без оружја, у црвеној кошуљи...

Наврста их дуж њи а он стаде у сриједи. „Полакоте сад ви крајњи, све за нама, а како који изиђе на помол горе“, рече Оташ, махнув главом пут ивице брине пред којом бијаху, „онако легни сваки и

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама. — За кућом некаквога човјека, који је имао једнога сина, дијете од неколико година, била под каменом у рупи змија,

одговори из рупе: „Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може“. Е, лијо, сад си долијала! — У некаквој земљи огласи се лажљив врач.

— А ђе сада најрадије станујеш? — Међ Србе. 7. О ЦИГАНИМА 1 Питао Циганин харачлију: — Шта, зар ће и кнез с нама на ручак? — Хоће кнез, али нећеш ти.

— У језику, чедо моје. 2 Питала шаљива ђевојка бабу: — Хоћеш ли, бако, и ти с нама вечерас у коло? — Хе, мој синко, кад су се твоји врагови рађали, моји су у колу скакали.

Ми тебе варице а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице — и сваке срећице!“ (Вративши се с воде, поспу њоме по кући, говорећи): —

а срце весело, те се стида не застидио, а страшна не препануо, већ свакоме доранио, и даривао части и љубави, ка’ и нама данас. Жедна напојио, гладна на’ранио, гола преодио, невјешту пут показао.

И амин, сватови! (— Амин, амин! — одговоре сватови сви у глас). 2 Ево, нама кума дошла, ал’ не празна, него донела пуно свега: три пецива круха, можемо се сви исхранити и преко петка и суботе,

). Ево, кума донела и ардов вина и лагву цојке (ракије). — Богу на глас, нама на част! Потрудила се и старосватица, те довукла и на коњи и на волови, не би могли ни врапци позобати, ни гуске

(Сад ће и кнез и поп упитати): — А јесте ли колико пута били у боју с Турцима? — Од Косова нијесмо никад, јер међу нама и њима није кавге големе ни бивало, јер наши стари изгинуше, јер прегнуше, а ми живимо да трпимо.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад

” А он јој од говори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.” А рибица му рече: „Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: дура бабина кобила!

” А он одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.” А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура бабина кобила!

” А он му рече: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.” А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу, па реци: дура бабина кобила!

” Змај му одговори: „Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову

И Бог с нама! 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА. Био некакав богоугодни калуђер, бијеле браде и главе, који се вазда Богу мољаше.

Има ли који јунак међу нама да се врати натраг да види како је сад у оној цркви?” Један вели: „Ја не ћу,” други вели: „Ја не смем, трећи вели: „Ја

“ На то рече брат најмлађи: „Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било.“ Па ђевојку за руку, говорећи: „На, води је, па нека ти је сретна и весела!

“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?“ Одговори царевић: „Хоћу, штогођ ви радите, то ћу и ја радити.

“ Она опет: „Не знам.“ „Знаш, не знаш“, рече царски син, „ти мораш с нама.“ Кад је одведу двору царскоме, одреде је да чува гуске, и слуге је прозову пепељугом.

помоз Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: „Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни

„Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио, али не знамо другога начина, него ћемо сви твоја кола и тебе у њима вући.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“ — по дванаест метанија.

убелише се, и мисаона крила од невештаственог злата уперивши на небеса, узлетеше као небопарни орлови, показавши пут нама који хоћемо да их следимо и који желимо хитати ка ономе који је рекао: „Жедан нека пође са мном и нека пије“ (Јн.

пост, мољење топло са сузама, а најпре над свим овим анђеоска лепота, смерноумно послушање и љубав, ради које сиђе к нама Син Божији, а ка овоме прилажући и незлобивост.

А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да

Боже и Господе свега, и, о преопевана Мати Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, нека буде ово делатно и стварно нама као и онима после нас до краја овога света, часним молитвама вашег угодника, нашег оца и ктитора Симеона.

“ Но и ви треба од њега да молите додавши: „Опрости и ти нама, часни оче, јер сагрешисмо и делом и речју и мишљу!“ А потом он вама покорно говори: „Бог молитвама светих отаца нека

Ово чинимо не штедње ради неке, као што неки мисле, и шкртости ради, него да не буде то међу нама да се оскудева на рачун мира братије наше.

Неписменима, зна се, биће довољно као одговор и пред Богом и пред нама: пажња и брига око службе; а оне који познају књигу, те због службе не могу да испуњавају своје молитвено служење и да

Нека то буде и нека се испуњава, и угодно је нама, а чини ми се и Богу. Ако ли због зиме, по греху или немоћи, да не буде лености, немојте ово, него прегледајте, да

ГЛАВА 37 О пострижницима Реч је и о пострижницима. Ако су то неки од славних, или од неких знаних нама, и који познају наш живот, да се постризавају унутар прописаног времена, уз вашу молитву нека се и он прими.

Да не буде ово међу нама — да не буде! Ако би нам штогод пострижник донео, то да примимо, јер је ово вољно, а не присилно, и вољно дело

Јер, овог триблаженог, и уистину господина нам и оца, да знано буде свима нама, а и другима, Бог, чинећи на боље људима, не желећи људске пропасти, постави овог самодржног господина, названог

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Ма, ко ти је шта реко за домаћинство? ЦМИЉА: Шта има ко да ми каже, знаш шта се десило међу нама! АНЂЕЛКО: Ма је л ти зато замишљаш да ја зидам?

И не знам зашто одма примитивац! Човек ми изгледа пристојно васпитан! МИЛЕ: Сигурно нека педерчина! ИКОНИЈА: Нама је сваки васпитан човек педер! А свака лепа и згодна жена курва!

Коме се не би земља отворила? Иконија! Ја сад на души носим убиство! Кажи ми макар да знаш како ми је! СТАВРА: Нама је свима жао... ЦМИЉА: Шта жао, проституткиња једна! Ја тебе, мацо, никада не би флашом!

И показало се, и то неколко пута! И видео си како се завршило! Наопако, као и с нама! А сад поприпази на ону птичицу! ТАНАСКО: Мени се још онда учинио познат!

ТАНАСКО: Штета за оно пиће и шкембиће! ПРОСЈАК: А вама двојци? МАНОЈЛО: Са нама ти је испало још горе! Аустријска офанзива, кланица, на наш сектор туче једанес цеви, од тога четири великог

МАНОЈЛО: Шта вреди што сија, кад нама не сија? ТАНАСКО: Немоте тако, госкапетане! Сија другоме, као да сија и мени!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (свирачима, сеоским са гочем и зурлама): Ви ту доле, пред кујном. Одморите се. Док затреба. С нама само тиха свирка. Је ли тако, пријатељу? ЈОВЧА (трза се): Да, пријатељу. (Виче према отвореним вратима кујнским.

Паре не жалим. И моли, преклињи, да наврати сутра сâм овамо, ако он... Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све.

И нико не сме знати. ТОМА Само Стојмену, одмах чим дође, казаћеш и послаћеш га к нама. С њим ћемо заједно. СТОЈНА (крши руке): Ох, аман! АРСА Бут!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу. Свак се себи чини на правом путу, а другога суди за изгубљена.

да како би ком детету фиргаз или ферулу почео давати, ја би[х] с њим заједно почео плакати, као да би имао после њега нама[х] на мене ред доћи, добри мештер, за избавити ме од всегдашњег плашења и дати ми дерзновеније, почео се са мном

Размишљавајући шта су страдали мученици, ја би[х] тешко жалио што и сад не муче христјане, те бих се ја нама[х] дао за закон испећи; а кад би ми пало на ум шта су пустињаци радили и пословали, крепко би[х] желио да се намерим

Ето ти срећом, илити мојом несрећом, (како ће се нама[х] видити), чујем једанпут да је Грком дошао један даскал да им учи децу.

Ја ти нама[х] сутрадан метнем мој катихисис на греду, пак ти се помешам међу грчку децу, пак ти одем к грчком даскалу учити грчки.

два велика ђака из моје старе школе уђоше у кућу говорећи да мој прежњи магистер зактева са мном разговорити се, и да нама[х] пођем не каснећи нити одлажући, јер, иначе, њима је наложено да, ако нужда буде, силу употребе.

Да се нимало не плаши, но да сло|бодно приступи к оном шта му се привиди, пак ће нама[х] познати да оно што му се привидило или је сен или пањ, или какова либо вешт од које нимало нејма узрока страшити се.

Камо срећа да сви архијереји тако мисле! Ја би[х] се нама[х] оженио. Еп[ископ]: „Тако, тако, мој архимандрите, и ја би[х] те советовао, јер каква си ти тела и памети, ако

Ови после ручка био је на тавану, за разбијати памук. Ја нама[х] отрчим к њему и до|несем му моје веселе гласе и новине.

Мени и Ники није било до закашњавања, јер смо се бојали да за нама потера не иде. Овде не могу изоставити да не назначим, без сваког пристрастија к мојему роду, да од свију народа које

Но, откуд нама три марјаша? Ми нејмамо ни три крајцаре. Нужда даје савет. Онда ја извадим из торбе мој часловац, који је био јошт

Кажем да из сваке, ако је српска и влашка, и да разумевам. Попогледа меј мало с вниманијем, пак ми начне говорити: „Нама[х] тај час узми твоју торбу, пак иди куд ти драго. Право је рекао Антоније да ти нећеш код мене ни три дни бити.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не! — заграјаше сви.

кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза дим од тамјана!

Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник! Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш.

Кушмељ јекну као рањени во. Осињача и Бакоња плакаху. Немилостиви Ркалина настави: — То си ти све знâ, али ти нама не вирујеш, него си се упија у твога Кушмеља. — Ја нисам знâ то! — Јеси, јеси! Јесенас смо ти казали све потанко.

Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина. — Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја.

— Реко ли ја да ће они доћи с образом, а? Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!...

Ајдемо у моју камару, јер јево свит долази. Ајде, Брне! Ајде, Пјевалица с нама на ракију. Ајде ти, Иве, затвори стричеву камару...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Како је изгледа мали корак тек Потребан нама (или барем неком) Да или схватимо одједанпут век Или се с нашом сударимо јеком.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Морао си досад да их поцепаш. А ја нећу да си вагабунд тамо и да ме брукаш. Шта ће ти католици да мисле о нама Србима кад тебе виде са исцепаним коленима?“ Никад му није тражио опанке и чакшире.

Вршаји су ми у срцу били а ноге сам имао на сва гувна да стигнем. У Крагујевцу, без куршума, поведосмо с нама војску. Не видех нигде толико дивљих крушака као тада око Лепенице.

Ево ти столица — устаде и принесе му столицу. — Нисам ја за тебе чича. Ти си се окрвавио преровском крвљу и међу нама нема лепог разговора!

Већ на првом па се прекинула. А мораш да имаш чопор синова. Тројицу унапред одвоји за рат. Нама Српкињама пола порода одувек бојеви потроште и турски јатагани пожњу.

Нама Српкињама пола порода одувек бојеви потроште и турски јатагани пожњу. Нешто нам однесу болештине, па нама или остане један или нам крв угињава“, рекла је она.

Стоји и ћути јер је слаб да седне и јаукне. Све је то казна над нама, обојицом, мисли Аћим. Зна одавно да је, јадник, јаловак. Зна то и он што ћути, мали, црн на калдрми.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« Кад гле чуда! — Не знамо ми ништа! — рече најстарији бркати сом на кога је наишао. — Не постоји такво створење међу нама. Питај птице! Али ни птице нису чуле за Рибљу Главу, а људи су се смејали: — Рибља Глава? Баш смешно!

Како да је заборави? Како да не мисли на њу? — Хајде с нама! — звала су га браћа одлазећи на пучину за галебовим летом. — Шта чекаш?

— Гле, то она лети к нама! — срећно узвикну цар Ферфелин и потрча за златним одсјајем изнад леда. — Ухватићемо је и бити најмоћнији на свету!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

Катарке стоје гордо на тој води Што значи живот... Ми хитамо журно; Нејасно небо над нама се своди, Под нама море немирно и бурно.

Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи.

суза, Као гаврани ће крај нас да пролете, И не покидавши ни једну од уза Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји За нама и гледа на нас к'о Медуза. Ј.

Као успомена на помрле дане, Бледа, и у црном, јавиће се нама. Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода.

Над нама ће небо трептати у сјају, Грлиће нас благо васељена нема, Лепршнуће крилом у оближњем гају Слепи миш последњи што се

„Ми здружујемо душе луди свије'! Мртве са живим вежу наше нити; И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! „Пригрли ова јата благодатна!...

У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави! Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности

Нек' њин нагон има И сад у нама своје старе жреце; Недостојно макар уживајмо с њима, К'о жалосни оци немогуће деце. Све то неће дати оно што је

С. Пандуровић ЦЛXИИ СВЕТКОВИНА Сишли смо с ума у сјајан дан, Провидан, дубок - нама, драга, знан; И светковасмо оцеплење то Од мука, сумње, времена, и сто Ранâ, што крваве их вређао је свет Љубави наше

Попа, Васко - КОРА

У НАМА 44 1 45 2 46 3 48 4 49 5 50 6 51 7 52 8 54 9 55 10 56 11 58 12 59 13 60 14 61 15 62 16 63 17 64 18 65 19 66 20 67 21 68

времена Све држи У свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца (1951) ДАЛЕКО У НАМА 1 Дижемо руке Улица се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један

погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе

кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац вреба 2 Ево то је то непозвано Страно

који не оставља траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају

маказе Око голоруких речи Отровна киша вечности Похлепно нас уједа 13 Руше се стубови који небо држе Клупа са нама полако У празно пропада Зар да довек чамимо У каменом ћутању Кроз очи кроз чело Речи ће нам проклијати Разбежали се

и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“ „Та причао сам већ!“ „Али не нама најмлађима!“ „А и ми старији слушаћемо још како радо!“, додадоше неколико њих старијих. Питагора се осмехну.

увидео шта бих све могао да научим и сазнам, кад бих и ја пошао онамо где је Талес своја знања прикупио, знања која су нама, Грцима, била дотле непозната; одлучих да пођем у Египат. „У оно доба владао је онде фараон Амазис.

„Све ће добро да се сврши“, проговори напослетку Милон. „Богови ће бити милостиви према нама, грешнима. Ми смо, као што си малочас рекао, пси шугави, па се богови не осврћу на наше молитве.

су ме до убеђења да је сваколика материја која се налази у васиони, па била она жива или мртва, саграђена из ситних, нама невидљивих делића. „Такав један делић не може се даље расчланити нити расећи у још ситније; зато га зовем атомом.

Услед тога обртања нама се чини да се небеска сфера свакодневно обрне око Земље од истока према западу. То кретање небеске сфере само је

Она га напослетку зовну, изговарајући његово име најслађим гласом. „Архимеде! Зар нећеш овамо к нама да видиш сву ову лепоту?“ „Има времена“, одговори он. „Нисам нимало нестрпељив ни љубопитљив“. „Мани се тог геометра!

Он му предаде своју расправу „О равнотежи“ и неколико писама за своје александриске пријатеље. „Пођи са нама, драги Архимеде!“, рече му Еуристенес. Архимед га погледа заплашено.

Међу њима налазило се и научника који донесоше са собом списе старих грчких филозофа и који распростираху међу нама знање грчког језика. Они нађоше код Николе В гостољубиво уточиште“. „Тај папа беше племенита срца“.

“ „Како да нису, пречасни оче! Да Арапи нису наследили, присвојили и напослетку нама предали грчку ученост, не бисмо ни знали да је Земља округла, нити бисмо упознали њену стварну величину.

По именима вам се распознаје да сте сами Грци или Арабљани, па се ругате нама хришћанима“. Кад даде тако одушка свом гњеву, Коперник оде у своју ћелију и заспа као заклан.

Затрештала је као да је пала са високог торња и пред нама се распрштала. Мора да је имала на својој површини какву неправилност, какво удубљење, па није могла да издржи

одавде, једва сат хода, па зато могадох често посећивати и мајку и сина, а и моја мајка долазише са Исаком често к нама“. „Да ли га је при том носила у бокалчету?“, запита њено најмање дете. „То не.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Тај снег, рекао бих, много је утицао. Крупне пахуљице падале су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу

Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени. И зар сами не увиђате како нама данас недостају Незнамови и Корењеви?

А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама. Тада ми је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека

и гинемо да би срећније живели будући нараштаји; наши су очеви чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу

А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио. Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим. — Несретни Никола, зар још има?

другог батаљона, што сам пред скупљеним војницима казао: лако је команданту и официрима што имају коње, али је нама тешко што пешице гацамо по блату и води, те нам мокре ноге и обућа, а то сам...

— Енглези?... Енглези то су морске Швабе. Они живе у мору. — Е реци ми сад: што су се једне Швабе удружиле с нама против других Шваба? — Како кажеш, што су се... — Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба?

— Како кажеш, што су се... — Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба? — Шта ће, велиш, с нама? Е па, брајко, они ће с нама због овај... па због... е не знам.

— Како кажеш, што су се... — Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба? — Шта ће, велиш, с нама? Е па, брајко, они ће с нама због овај... па због... е не знам. — Знаш ли ти, Секула? — ... Па да се бијемо за њих.

— Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба? — Шта ће, велиш, с нама? Е па, брајко, они ће с нама због овај... па због... е не знам. — Знаш ли ти, Секула? — ... Па да се бијемо за њих.

ако смем питати... зна ли се где ћемо... шта ће сад с нама? Ђенерал се упола окреће и гледа га преко цвикера. — Не знам да ли умеш чувати тајну. — Ви... ја мислим... бар...

— Мерци, мерци, сестро Степхансон. — Да, да, па на јесен Србија. И ви с нама, даће Бог! — Мерци. — Ау ревоир! — Тханк yоу!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, одрази радости и туге, као смијех на слијепчеву лицу.

при помисли да бисмо били други него што смо — далеко успјелији, далеко чаробнији, па и далеко сретнији — дубоко у нама, ипак, нешто не засебе? Не јави ли се у нама нека носталгија за самим собом: као да сами себи умиремо?

Не јави ли се у нама нека носталгија за самим собом: као да сами себи умиремо? Нимало необичан осјећај, познат и сасвим припростим,

примјеру мог односа према њима (а и њиховог према мени) научио сам како можемо годинама с неким живјети а да се међу нама не развије клица било каквог осјећања.

Присуство нијемих дубина подсвијести, у којима се биће спаја са праисконским, помало исплива на површину, и у нама буди неку језу антидилувијалне пустоши. То је можда једна од најболнијих страна брака.

И то најмилије друштво. Па и кад је најзад отишла од нас, опет се редовно к нама навраћала, по два пута годишње, каткад и на више мјесеци, нешто привучена приврженошћу према нама, а још више отјерана

опет се редовно к нама навраћала, по два пута годишње, каткад и на више мјесеци, нешто привучена приврженошћу према нама, а још више отјерана од куће оскудицом и мужевим наваљивањима да обађе своје старе гојенце и да искамчи какву помоћ и

Она је својственост, она је, штавише, баш најприсније обиљежје оног широког, пространог, небројеног не-ја које наспрам нама и свуд око нас стоји. Смијешно! Чиста протурјечност, апсурд!

Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико мјесто. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано. Гледам је. Збиља је лијепа, изузетно лијепа.

Збиља је лијепа, изузетно лијепа. А изузетне физичке љепоте, једнако као и изузетна умјетничка дјела, побуђују у нама поштовање. Неко поштовање које је сво шутња и контемплација.

Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране. Сви смо ми најогорченији онда кад бранимо једну невриједност у нама. Кад сам овако разлагао, често сам наилазио на њихово противљење, па и на њихово негодовање. „Ма'ни! То је метафизика!

Притајена клица свијести у нашим заборавима. Једино стално и вјечито присуство у нама. А превише се умире, превише се умире, у том животу!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. — Хоћеш и ти, Којо, са нама? — Па... морам... Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати.

— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. — Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. — Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. — Море, много је то: неће сваки струк осећи по два.

— Тхе... шта ми вали? Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. — С киме то, са нама? — Са свима, брате, па... и с тобом највише. — Ене сад. А што ћу ти ја ?

Хтео сам се после изести од муке. Сад је све друкчије, не брини. — Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја. Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи?

— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха.

— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. — Где га нађе? — Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи. Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке.

Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! — Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна... Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао.

— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...

Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. — Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези.

— Али, душу му матору, неће он на то пристати. Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро. А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...

— Што, зар... — Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. — Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?...

— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село... Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

„Кад је, вели, нама бог дао, нека и сиротиња живи.“ Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: — А кад је мени овако бог дао, зашто

А он јој одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А рибица му рече: — Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић: него удри уларом по води и реци: дура, бабина кобила.

А он одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А лисица му одговори: — Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!

А он му рече: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. А курјак му рече: — Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било? — па ђевојку за руку говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела!

— Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи? Одговори царевић: — Хоћу, што гођ ви радите, то ћу и ја радити. — Е вала, добро кад је тако, сједи!

— Би, — рече старац. — Кажи ми, а што је јуче твоје лијево око плакало а десно титрало? Нама је дјеци то јако жао, те се договорисмо да те за то упитамо, па макар са све трију пала глава ма̓м доље.

у пећ, па бљуне из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: — У царева зета, сад ће да буде четири жене: нама је опклада, наша је побједа!

Тако су неко вријеме ишли брзо, и коњ опет рече Грби: — Грбо, окрени се па види има ли шта за нама. Грбо се окрену, па рече: — Нема ништа. — Сад полагано гони, — рече коњ.

Тако су тихо ишли неко вријеме, али опет рече коњ Грби: — Окрени се, видиш ли сад шта? — Ево за нама лете црни гаврани и готов су нас стигнут, — рече Грбо. — Баци четку, — рече коњ.

Тако су ишли неко вријеме и опет рече коњ Грби: — Окрени се, Грбо, па види има ли шта за нама. Грбо се окрену и рече да не види ништа. — Сад лакше гони, — рече коњ.

Тако су опет тихо ишли неко вријеме, али опет коњ рече: — Окрени се, Грбо, па види има ли шта за нама. Грбо се окрену и рече: — Ево нас готов стигнут гавранови. — Баци чешагију, — рече коњ.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава. Нама се не сања.

Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава. Нама се не сања.

Г. Ходи. Остави све што је за нама. Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к'о јесен гранама.

Заволи себе кроз несреће круте И мене с њима. Нек лепоти путе Покаже младост док је још са нама. Осмехом душу и ране заклони. Запали чула. Нека срце тако Пређе у усне к'о ветар у звуке.

То је била песма јака, Клик орлова, цвркут шева: И у нама све запева, Све запева, све заплака. А из цвећа, а из снова, Мелодије и звукова Оживеше земље, мора, Цвет непознат

У самоћи нам станује, к'о у ћутању, Велики страх; Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању, Ледени дах. У игри, у пољупцима тражимо бесно Израза, сна; Плачемо, мртвима што је у паклу

Светлост, боја плава Сад су израз неба У коме се тужно и уморно спава. Нама сад не треба Загрљај и цвеће, Да украси младост, сумњу поколеба.

Нама сад не треба Загрљај и цвеће, Да украси младост, сумњу поколеба. Нама доћи неће Снови што се крију, Забуна живота коју крв покреће.

славом, к'о мирисом цвеће, Уморни и лепи и жељни огњишта — Многи што одоше на ратна војишта, Вратити се нама, вратити се неће.

Али место оних, са ратног војишта Што се нама никад повратити неће, Што за земљу мреше, што их земља узе, Доћи ће црнина, бол, јаук и сузе, И вечно сећање за

Долазите нама уз добоше, трубе, Као кад сте пошли за слободу брата, Само што вас сада венци славе љубе, И што долазите из два срећна

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Али, када сам о томе започео разговор са својим новим колегама, они су ми рекли: ”Не, нама је потребна лучна лампа. Не занима нас та ваша наизменична струја ” Систем лучне расвете усавршио сам 1886.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило на неуспеле покушаје словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику Ту

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило на неуспеле покушаје словачких трговаца мишоловкама да своју робу похвале на српском језику Ту

свет престајао би да за нас постоји; појављивао би се у нашој свести када је рана зора најављивала, како би се то нама дечацима чинило, божанску заповест: ”Нека буде светлост” и када би сунце најављено дугим белим зрацима почело да се

У свако такво јутро пре педесет година, чинило се, нама пастирима, да присуствујемо стварању света, најпре света пријатељских звукова и светлосних порука, што је у нама

се, нама пастирима, да присуствујемо стварању света, најпре света пријатељских звукова и светлосних порука, што је у нама изазивало осећање да нас и наше крдо чува нека божанска сила, а затим реалног, земаљског света, када би излазеће сунце

У току разговора пред нама се у даљини указа један велики црквени торањ. Они ми рекоше да је то Карловачка катедрала, а да се поред ње налази и

Сазнање о нашим традицијама и наша дубока вера у њих, стварала је у нама осећање надмоћности над оним људима који су лутали унаоколо без традиције и без ичега што би их чврсто везало за једно

Имао сам среће, јер баш ту, усред гомиле људи, обре се пред нама он, Вилијем Кален Брајант, песник ”Танатопсиса!”. Он је тада био уредник листа ”Ивнинг Пост”, чије се уредништво

Кад год бих запео због неке речи, они су ми прискакали у помоћ. Пред залазак сунца, пред нама се указао Београд. Узбудио ме је његов величанствен изглед и одмах сам проговорио течније српским језиком.

Београд нисам видео од детињства. Када му се наш брод примакао, пред нама се указала висока тврђава која се над Дунавом уздизала као Гибралтар над морем.

Кад год бих запео због неке речи, они су ми прискакали у помоћ. Пред залазак сунца, пред нама се указао Београд. Узбудио ме је његов величанствен изглед и одмах сам проговорио течније српским језиком.

Београд нисам видео од детињства. Када му се наш брод примакао, пред нама се указала висока тврђава која се над Дунавом уздизала као Гибралтар над морем.

Ћипико, Иво - Приповетке

Отвори врата од дућана, наоко мирно униђе, и, погледавши га чисто у очи, вели му: — Што ти урадисмо, те ти тако с нама?... и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га.

— Ето, даске пливају по мору! — опази млади рибар, и исправи се. Веслај полако... Ено, оно је човјек пред нама! Веслачи оставише весла и исправише се. Чељад у лађи, дижући се с мјеста, задржаше дах. — Је! — потврди стари рибар.

дођите да вам покажем стари манастир.. Антица се диже, па пође преда мном. Идем за њом, а друштво гледа за нама; нико се не миче да нас испрати: сунце је освојило шкољ, а маестрала још нема, па је вруће, а рибарима није ни мило

Старица попође мало и оштро звижну неколико пута. Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама.

ми се да старица, гледајући у отворену пучину, сада о томе снатри, а трже се кад одоздо угледа старога Андрију гдје к нама иде. — Ево га к мени, — вели, — биће да му је што потреба — Диже се и пође му у сусрет.

— Стићи ће нас невера, — јави се стара, само да заметне разговор, и погледа у облак што је, гоњен вјетром, прама нама долазио.

Домало и пљусак попусти, а к нама сиђе капетан да наплати пријевоз. Пред њим објашњују се она три трговца, свештеник, два странца и ја: сви имамо

Да замамио! „Али“, помисли, „белај би га знао, не би ни мени туђа жена била на одмет... Некако свима нама слађа је туђа.. .” Па што би и било ту зла да се човек превари кад налети, само да није руга и приговора људи.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

– као и оне на почетку помињане науке – ка оним областима у нашем вербалноме понашању које припадају основноме, свима нама заједничкоме културном памћењу. И на овој окуци књижевне еволуције пресреће нас шала и слика о метафоричкој стоноги.

меморији, која с једне стране сеже дуж историјског живота народног, с друге широм целовитога народног организма. Нама је историја приредила два зла: дуге прекиде, праве зевове у културноме развитку, уз њих још и вековну дијаспору.

Говорити у овој 1987. години о књижевноме наслеђу, мислим да је нама такође немогуће а не присетити се Вука Караџића.

У песми која је пред нама свакако ваља обратити пажњу на смењивање заменичких облика у поређењима: што су гранама листови, вели народни песник у

Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку.

Стари, вековима чувани обичаји нису само спутавали личност, као што се то данас нама чини, него су око ње стварали и извесну заштитну сигурност која ју је повезивала с колективом.

Само што при томе такође ваља имати у виду да се пред нама налази књижевно стилизовани опис. Изнутра дата слика културе овде је једновремено и књижевно испосредована слика.

А сама проучавања старих књижевности свакако се могу узети као комплементарна. Нама данас изгледа да у старим текстовима има мало књижевности: да се уметничко обликовање понекад једва осећа.

већ нашао код Достојевског, а цео процес спајања описао је на основу обилне грађе из старијих слојева руске културе. Нама су управо његове анализе и помогле као путоказ за боље разумевање Настасијевићеве песме.

Он се код нас помало необично појавио, и под необичним именом. Свима нама је познато његово име, само што се углавном не зна шта оно стварно значи. То је, разуме се, такозвани београдски стил.

Ономе пак ко би пожелео да песму анализира још је важнија, разуме се, Недићева тврдња да је пред нама песма „митолошког порекла о девојци која чува небеске вратнице“.

У другом случају пред нама су само стилски украси: сунце, месец и звезде фигуративно се, у метонимијској замени, именују уместо мараме, појаса и

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Ко би то рекао? ВАСА: И знаш како смо сазнали? ЧЕДА: Баш сам радознао? ВАСА: Сазнао Никарагуа и јавио нама. ЧЕДА: Ама, зар се тај Никарагуа још меша у наше породичне ствари?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

творевине, па се стога и не могу разлагати и посматрати средствима, рецимо, аналитичке психологије као да су пред нама изворно дате личности.

у једној групи приповедака Станковићев приповедач не само што се појављује као засебан лик, и не само што општи са нама читаоцима, него се обраћа и јунацима приповетке, као што се и они обраћају њему називајући га по имену: Миле.

20 За разумевање Нечисте крви свакако је то важно, поготову зато што је пред нама прелазан случај који изискује разјашњавање.

Језичких омашки има од сваке руке, и лако би се могао сачинити њихов подужи списак. Пред нама је, кратко речено, писац код кога читалац пре осећа мучно долажење до израза него што му се даје да ужива у хотимичној

Тада би гласила: „Више се знало и причало о мојим чукундедама и прамдедама него о нама самим: о оцу ми, матери, па чак и о мени - Софки.

И ма како било с тим, тек једно је извесно: да се пред нама налази изворни исказ од ког је писац интуитивно пошао поистовећујући се, очигледно, са самом јунакињом.

граматичке операције пребацујући заменичке облике из првог у треће лице: уместо о мојим метнуо је о њеним; уместо о нама самим метнуо је о њима самим; уместо о оцу ми, матери метнуо је о оцу јој, матери; уместо па чак и о мени метнуо је па

] А ви (жене) сада, тамо по кући, спремајте и удешавајте”. 76 Несумњиво је, дакле, да ово друго жене служи да нама читаоцима објасни оно прво ви; а, по аналогији, у претходноме примеру исту улогу има њен отац у односу на он.

доживљаја лика, а што је на другоме месту - њен отац и жене - потиче из ауторовога посредничког говора окренутог према нама читаоцима.

Књижевним се поступком заправо нама читаоцима сугерише да је јунакиња могућу судбину куће (њену продају) пренела, пресликала на своју стварну судбину.

Суштински је то исто као кад аутор - гледајући споља, а заправо гледа према нама читаоцима као чист посредник - лик назива неутрално именом Томча, Тодора, Марко, Маја.

Али нама у роману није дато да на збивања гледамо одатле, споља, полазећи од друштвених промена и идући ка породици, дакле са

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Материнске усне њене нешто су проговарале али се ништа не чујаше. И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама! Као да јој је драго што гледа мртва сина. Појави се сабља– жњива слика за гледаоце. Родбина одиста умуче у чуду.

Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да мрмори: — Помози, Господе, помози и нама!... Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне. Он узмахну свом главом и прекорно ме погледа.

“ – „Е, види ти Арнауда: стар па хоће две жене и једну младу као росу... Ова ваља нама, ова млађа. Ето баш за овога агу ћемо да је венчамо...“ Не може да се сети шта је даље било.

У рукама му дуге ћилибарске бројанице као да је прегао да постане подвижник. Буди Бог с нама, данас!.. Он ме топло загрли, али не подиже на моје тражење руку да ме благослови како је некада само он умео,

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Сад ће у сну слатке песме да забрује, Јер се бродић завичају приближује. Лаку нојцу вама, нама! Мир у груд’ма! Лаку нојцу трудном свету, добрим људ’ма!

Поточић је жуборио Као песма путникова, А над нама облачићи Низали се, губили се. Падало је лишће жуто Са гранчица заљуљканих; Тихо, немо промицô је Ток времена

Хај, наше се виле к нама ретко крећу, Ретко нас облећу, Јер су ретки дани који српске сине Овако једине. Зато, браћо мила, не кидајмо кола

А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде. Шта се нама пати, то ми Срби знамо, Ал’ у патњи нашој поноса имамо, А тај понос не дâ да примимо дара Који браћу нашу хоће да

Ал’ видите л’, очи младе, Што на ближој мети? Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга.

Трзасмо се, чепасмо се Срцем смелим, с вољом драгом; Вијасмо се, цепасмо се — Јер без тога куд би снагом? На нама је много рана; Те су ране наши труди. Издајнике штедели смо — Јер имамо ближих груди.

Остварена ј’ мисô твоја, Мисô дивна и голема: Међу нама биће везе, А даљине нема, нема. Разумеће листак свежи Сваку жилу својег стабла, Спајаће нас електрика —

Њине руке руковане Пред очи нам стижу амо; Топли стисак ових руку Срцем, душом осећамо. У нама се радост буди — Као да је већем јава Што те руке руковане, Што тај стисак обећава. Срећни били, заручници!

Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе међу нама!

Како ј’ да је, где смо ту смо, Небо нам је кров, А пред нама ето стоји Празан листак нов. Један, осам; осам, седам, — Наслов му је то.

враголастом чики, Неуморној ал’ хуморној „Стармаловој“ дики; А та би ми чаша вина тако слатко пала, Кâ што пада нама свима твоја лепа шала; А чашицу разбио бих на толико чести, На кол’ко нам ти разбијаш бриге и болести.

твоје шале сви тако волемо, И зато ти ево сада ћутати не смемо: Здрав нам био, увек вољан сатиром и шалом, На утеху нама свима, на дику „Стармалом!“ »Стармали« 1883.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове?

Сад ће се госпођа од дванаест иљада с марвом забављати. На пијаци, где су господа, шта ће нама живине? ЕВИЦА: Ја другојаче нећу. ВАСИЛИЈЕ: Али ти мораш. ЕВИЦА: Ја нећу.

То ћемо и данас имати, је л’ те, госпоја од Мирич, и господин ће филозоф с нама ручати? ФЕМА: Мекарабл, ја ћу таки ребарбараса справити. САРА: Право, право! (На уво.

Дај само решконту, пак ћеш видети. До по сата пуне три кесе дуката донећу ти. ЕВИЦА: Ал’ ћеду бити жути! Благо Нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам. ЕВИЦА: Какву решконту?

МИТАР: Видиш, Фемо, како ти се слави кућа. ФЕМА: Лес ноблес, лес модес. МИТАР: Опет почињеш? Кажи ти нама, остајеш ли ти и даље тако покондирена и луда, или ћеш бити као ми? ФЕМА: Ноблес кон нит бити паор.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је крв мој пут до тебе прелудијум То је земља авај понекад често понекад

мутни, Да дан пронађе пре него што сине, У оку и воћу тамни обрис раја, Нестварност пуну воље и жестине Која у нама коб и случај спаја.

Па певају: дај нам будућност ко сећање, Свет више иза нас неголи у нама. Да би чезнули и певали дај мање Него што нам треба. Падај кишо тамна!

О песници свуда и увек окренути лицем према привиду са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним, када је пред нама само један дан, непомешан, као цвет који се у сну нашем буди.

што пева и лети И небо је под земљом Нечег се бољег сети О гази све што лази И песмом смрт превари Шта ће са нама бити Запевају ли ствари Ни две речи се више Међусобно не слажу Песме ако су лепе Бестидно звуче и лажу На неком

Краков, Станислав - КРИЛА

Шта је то тамо?... очајно пита мајор и себе и друге. — Бугари су овладали котом и наступају гребеном ка нама, — дотрчао је и извештава кривоноги капетан чији су митраљези на самоме седлу.

бацајте оружје... једина је истинита велика, вечна љубав над нама... бацајте... Тада је загрмео страшни глас мајора, и на светлости ватре затресли се његови усправни бркови.

Петровић, Растко - АФРИКА

Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци.

Газда шалупе, црнац, џандрља док одговара да не зна и, пошто жури, свршава нужду ту, сасвим међ нама. Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише.

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких молова подигнутих на кољима, прекриљене

Балет марсоена, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се „задихано“ прати нас.

Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама. Дивно прецизно просецање воде, као да су торпеди а не рибе.

После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини. Ниједне птице више над нама. Пред подне почињу они меки, углачани, завијени таласи који се увијају сами у себе и који, кад постану већи, стварају

Под нама се протезао „бар“, и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена,

Риболови. Плетена ловишта. Река тамна као опал, склапа иза нас и расклапа пред нама своје огромно високе и густе шуме које је окивају.

Головрати орао–ловац кружи над нама. Купачи, што се сапуњају травама и масирају сламом, вичу, да га уплаше. Кад, око два, пристајемо уз обалу, само

Ипак сам ретко са ким, изузев пре са Дероком и сад са Вуијеом, седео у сумрацима пред пејзажима који би промицали пред нама као на каквом бескрајном екрану, показујући нам из каквих је све лепота сачињено оно што се зове живот; и чега ће

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама. Она изненађује мога сапутника који никада није видео кошуту по толикој топлоти.

Обојица певају за то време: „Раније белац није био међ нама, и ми смо секли главе један другоме. Сада је дошао белац, сада не сечемо!“ Стари се одједном одушеви.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

То је он!... СТАНА: Ми нисмо овде дошле у госте — Залутале смо ту! ГЛАВАШ: Не чини ништа. Нама сте тиме много милије. РАДАК: Па да, Што ненадније, то пријатније! ГЛАВАШ: Остан’те овде за неки дан! Чекаће паша!.

Од бедног робља Најбеднији те моли, господе, Скрушеним срцем груди немоћних. Победу даруј!... Не нама, оче! Но сјајна рука правде вечите Нека понесе венец победе!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном пољу (Зајечар и Књажевац, а и сва села спалили су), но нама у Алексинцу, Делиграду, Бањи, Лукову и Бољевцу.

Пошто су предузете ове мере на тимочкој линији да нама амо на Морави даду одушке од удружене навале Ејубове и Али-Сајибове војске, генерал се поче спремати да са резервама

српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира за нама, стигне у Алексинац и пође у бој, ми да идемо пред њом и да је одушевљавамо нашим примепом и беседама! Пристајете ли?

мостом Мораву; коњи су се плашили од фењера на мостовима и стража је морала преводити једног по једног коња под нама.

Комаров и тој војсци заповеди да се крене полако за њим. Ми смо ишли у источном правцу; пред нама и за нама ишли су друмом батаљони војске и батерије. Друм је ишао кроз моравску равницу засејану кукурузима.

Комаров и тој војсци заповеди да се крене полако за њим. Ми смо ишли у источном правцу; пред нама и за нама ишли су друмом батаљони војске и батерије. Друм је ишао кроз моравску равницу засејану кукурузима.

Затим официр брзо одјури друмом пут Житковца, а Комаров се врати к нама. Борба око Тешице једнако је трајала; рањеници су једнако пролазили.

Пред очима ми се замагли и ја сам видео само како на сто корака пред нама промичу црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо сам час слабије час опет као бура силно оно страшно: Алах!

Док су све силе нашега шанчића биле напрегнуте да одбију овај напад с фронта од виса, нама се спремала катастрофа с деснога бока. С ове стране, на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров.

Наши војници, што су седели за бедемом, те пунили пушке и додавали их онима који пуцају1), гледали су за нама тужно и очајно.

Сиђемо низ шуматовачки вис. Ишли смо пешке, а за нама су војници водили коње. Неколико коња буде рањено. Успут низ брдо наилазили смо на рањенике где их вуку на уским малим

опораве и сформирају прорешетане бригаде, онда им то време не дати, већ их напасти одмах и натерати их да се они према нама управљају, а не ми према њима.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ми клоне, Па у ноћи, у самоћи, У том санку ружичноме, Кад се мајка моја спусти — У том санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти

Одлетело небу, рају, Богу, светлости, Вечној зори, вечном мају, Вечној радости. Да избере двома нама Кутак убави, Мирно место међ звездама Нашој љубави.

Ал’ шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома. XXВИИ Свет ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако имаш кад, Ако имаш

А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре. Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан.

А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре. Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан. ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог!

ЛXВІ Са истока поче плавит’, А нас двоје на прозору, Прохтело се нама тако Дочекати рујну зору. Ћутала су наша уста, Само ј’ мисô к мисли текла, — Тек у неке она шапну: „Ја би теби

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Цео наш одред био је увучен у борбу на другој страни. Али стигло је наређење да се ми најхитније извучемо. Нама за леђима налазиле су се трупе које су имале да нас одмене. Нико од нас није знао разлог зашто нас тако журно повлаче.

Људи су ставили пушке у купе, скинули ранчеве и као да су смлаћени топлим зрацима, прилегли су одмах. Под нама се беласа јутарња измаглица, истеже се у језичасте праменове, који постепено ишчезавају.

Као око... А над нама се разлеже прасак пушака. Мало ниже пуше се казани. Около војска лежи као снопље. Болничари превијају рањенике.

Окренуо сам се случајно. Островско језеро... а још даље равница, над којом лебди прашина. Тргао сам се. Пред нама груну разорна граната. Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући.

Чудио сам се како су могли опстати у овако плитким рововима... Над нама је звездано небо. Изван рова напипаш неко камење. Никако не могу да разумем зашто је оно ту и ко га довуче.

Осматрао сам непрекидно и ја... Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара. Човек би се видео и даље, према звезданом небу... Чекали смо.

— Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног. Види одмах, па ми га пошаљи.“ — Поздрави се са мном и оде у правцу треће чете.

Десетога септембра саопштили су нам званичан извештај, онај што сам вам сам прочитао, о заузећу Кајмакчалана. Међу нама је настало неописиво одушевљење. Радовали смо се што је бар неко од нас закорачио у своју земљу.

Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе. Кад сутрадан стиже наређење да се наша два батаљона, први и трећи, извуку из борбе и прикупе код Бродске реке.

Ја сам био у првом батаљону, те нама нареди да останемо као резерва. Ту сам чуо за погибију онога командира рововске батерије.

Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе. Светислав поче: — Освануо је шеснаести стептембар. Пред нама се указаше бугарски ровови. Заиста нису били даље од педесет, шездесет метара. Укопали су се на исти начин као и ми.

То нико не спори. Нигде више нисам видео гробова него на том путу за Кајмакчалан. уз огромне губитке они су нама прокрчили пут. Није то само једна планина. Сплет планина.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Каква војна, око нас? Полк черни нек' се множи; в срам ће пасти. Чиста совест нама штит. Трпење крепко груди нашој оклоп. Пијериде! лек ваш скор.

лика, Срце и душа, сва природа внутрења тресла се од стрâ; Кад ал’ благе и силне им речи зазвонише озгор: „ „С нама је Бог, чуј, храбри се! Беде и туге је доста! Бог хоће, небо и свеци, турска да престане сила.

кидати на логично самосталне одељке, иако ни својом садржином не изгледа баш нимало погодан текст за певање — нама, данас. ТРЕНОДИЈА В МИР ЧЕЛОВЈЕКА ВШЕДШАГО (стр. 41).

нов. 1816) између осталога: „Ја би желио да вас јошт која бједа нападне као она 4га септембра: Истина да су нама пријатељи мили и драги, али су нам непријатељи много пута полезнији од њих.

„Ове се оде ваше све нама допадају неисказано; само ћу вам ја пријатељски то казати” — писао му је 28. нов. 1816 — „да се чувате славенских речи

Неима руга нама тога Док је љубав, док је слога, Док је вера, док је Бог; Док нам царска милост даје Да Данице румен сјаје, Да се

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Али већ од тога је слаба вајда Црногорцу. Пушку ти нама, џебане!... А књига?... Књига имамо и сувише! Та не извукосмо ли лане и оно што се којеђе по црквама находило, те

У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца дивијег Ошинут крила оштрим перетом, Ил’ коњи брзи икад под нама, Тражећ првенства својој брзини, У брзом трку свога беснила Копитама се тврдим побити?... А данас браћа...

А данас браћа... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо! У нама није једна крв! СТАНИША: И није! Син рођени ја сам Иван-бега, Ти копиле часа ћудљивога.

ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао? Па опет хвала му!... Какви смо ми, Могао нас је и поклонити.

вас ради спавам, сањам, једем, ходам — све то вас ради чиним; а овамо је, опет, узео Латинку, а бога ми, би она по нама и сиједе плетенице понијела, ил’ ако се баш за нас старао, бар да је десетину са собом довео.

прогнао... (Старац одлази.) ВУКСАН: Ја рекох, Ал’ ко с Латини ломи погачу Ил’ ће полудет ил’... ...буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.) РАДОШ: Е срам те било, седа старости!

(Јелисавета на једна врата, кнез Ђурђе, владика и остали на друга врата излазе.) ВУЈО: Буди бог с нама!... А волијах погинут, но чуват вјештице... Па онда како ме жље погледа?... Е баш је каила срце ми изјест...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Бога ми, брате, мене лијепо страх! — трже се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном

На авлијском зиду више котла затрепери свјетлост од свијеће, па се заигра по котлу, док се и по нама не расу. Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежолољац, проигуман од намастира Гомјенице и Симеун

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини.

Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини.

Вековима тако кикоћу се они, Сплет њихов невидљив васељеном иде И, тек кад у нама звук срца зазвони, Њихове се чете оживљене виде.

Опраштајте зато наше речи грубе. Опраштајте клетве и пирујте даље. Хвала вам, што наше освежисте трубе, Нама које ветар у ваш кутак шаље.

носећи на шлему Срму ваших ноћи палу по гранама, А кад Господ дође, поверите њему Звук песама наших осталих за нама.

Сунце, наше сунце, пухор златни распи! (1917) БЕЗ УЗВИКА Ни чудног ни новог за нас нема више, Све су земље нама и драге и сродне; Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише, Бесмо мирни, као усред земље родне.

Зато нама нису океани страни, Ни гробови старих умрлих столећа; Мирни смо на гозби у светској дворани И кад небрат пије мирис

Понављамо скалу што познасмо рано, Скалом судбе, којом други једва мили; Зато нама данас ништа није страно, Чини нам се, свуда већ смо једном били.

А ти си тужна. Стид ти образ прели. Разумем. Ова ноћ светла и бурна Тражи у нама блесак палих днева. Умрлог Бога ми би васкрс хтели. Поноћ је. Задња звезда догорева.

се једна тиха драма, Ветар је цвеће разнео пољаном, Шинула бура над нежношћу саном, Ти не знаш шта се одиграло с нама.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” ЈЕРОТИЈЕ (за време читања посматрао их је важно): Јесте ли чули, господо? Увиђате ли колико је ово важна ствар? На нама је да спасемо државу; у нас, у овоме часу, гледа и држава и династија! (Општа тишина.

Ја сам данас центар. АНЂА: Шта си ти? ЈЕРОТИЈЕ: Центар! АНЂА (прекрсти се): Буди бог с нама и мајка божја! Па добро, а што ће ти пиштољ? ЈЕРОТИЈЕ: Идем у лов! МАРИЦА: У лов? ЈЕРОТИЈЕ: Јесте!

Куцне она на врата, а отуд одговара онај као голуб: „Слободно!” Нама заигра срце... ЖИКА: И сиђе у панталоне! МИЛИСАВ: Сиђе, боме! Није да кажеш да ме је страх, ал'...

ВИЋА (чита): „Дванаест марама за нос”... КАПЕТАН: Хм! Хм! Дванаест марама за нос”. Кобајаги! (Воки.) 'Ајде, реци ти нама поштено, шта си тиме хтео рећи? БОКА: То што пише. КАПЕТАН: Читај, господин-Вићо, дале!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

за живим културнодуховним континуитетом; садашње се зачиње у прошлом, прошло се продужава у садашњем, а оба држе пред нама отворену будућност.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости Што имаше добри гости, То код Миле оставише.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Прислужи, мамо. Ни тамо, сени, зар покоја, но покој тражиш међ нама, недужну где те болело, сејо, где бела промину.

А у нама певају миља; радосни, руку под руку, газимо по злату. 2 Вештица зима на нашем настани се брегу, скамени гору и

4 Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора, и запева тица.

Умине ли, у кам уминула, Ето нама на смену невоље, Неродице љуте гусенице: Где даждило, дажда нас обиђе, Где следило, по нама се сручи.

ли, у кам уминула, Ето нама на смену невоље, Неродице љуте гусенице: Где даждило, дажда нас обиђе, Где следило, по нама се сручи. Болест мине, ну ето нам глади, Зло се са злом без промене мења, Чуди и јест те трајемо, људи.

Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!... Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје! ВОДИ МЕ, ПОВЕДИ СЛЕПА Води ме, поведи слепа, ја не видим бела дана, душа ми у богу сама!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Она, надајући се тој његовој мирноћи, као да се није дала да збуни, већ наставила, чисто опоро: — Немој тако! С нама што је било, било. Ја опет, хвала богу! Али ти... Видиш себе... Наше већ је било. Него немој на ову децу...

Баба, задржавајући је у крилу и пазећи да овамо лонац, јело, не обори, благо тешила би је: — Ако, ако. Нама (и себе и Младена је ту подразумевала) није криво. Него само, немој толико.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

И онда је на кући у којој је био Исус изненада изникао б., и тако је Исус спасен, а нама остао обичај да се о Божићу кити кућа б. (ЗНЖОЈС, 6, 302).

Георг. З, 451 идд›), и од њих је вероватно, индиректно и кроз литературу, дошао и нама. КУКУРУЗ Маіѕ (зеа мауѕ). Кукуруз, урметин (тал. форментоне), коломбоч (Шулек). К.

у Оребићима, кад младожењини укућани на своме прагу дочекују невесту, посипају је пшеницом и кукурузом певајући: »Ево нама невисте, Поспимо је шеницом, Да нам буде плодна« (ЗНЖОЈС, 45, 299); кукурузом је посипају да би рађала мушку децу, а

Ћипико, Иво - Пауци

Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. .

Ставимо да Нико, као што по свој прилици и није, оставио свога имања никоме. Кому би по закону припало? —Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар.

— Али ма'нимо то! Де, ти, прихвати боље! —Пусти, разговарај! ... Слатке си бесједе. —Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу...

— А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране... Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани.

— А што ћу ја? ... Ево мене, а ево ње, па нека каже зашто побјеже. Ја чисто не знам. А метнимо да је и било што међу нама, а гдје тога нема међу женом и човјеком?... Па жао ми је .... и, ето, дођох по њу, да се поврати ... — Пођи, Цвијето!

Али да је на моју, вјера ти и бог, не би ти овако јашио на нама! Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну погачу и неколико комада планинскога сира, да

— Читао сам: хоће да их силом помађаре... То они раде и са Србима и с другим народностима, а, кад би могли, и с нама би... —Па је ли то право? Срамота! — љути се газда. —Срамота, разумије се...

Маша погледа Раду и поздрави. —Остани са нама, вели јој сувезник. —Остани, нуди је и Божица па ћемо заједно... Али она не хтједе, извињава се да не може, да је

Што они нама желе, дао, брате, њима бог! Особито фратри... А зашто подржавају попа унијатскога, што пазаре са душама нашега народа

—Идимо у шетњу! —Бог с вама, што би комшије о нама говориле? —Бриге ме! — одговори, и, погледавши је живо у очи, па ухвативши руком поповски оковратник, продрма њиме и

— Какова школа? Има десет година да траже кућу. Нијесу лацмани будале, болан... Не даду они нама да знамо што и они... Пропали би... А имају и право! Гдје је то? — разлаже Ждрале.

—И је, данас је кратак вик... Бије нас сваки бич. Боже прости, кад човик остари; није му ни жа умрит'... Нама друзим лашје је умрит' него вам богатим, ча јемате ча оставит, — говораше дјевојка безбрижно, не дангубећи и покатшто

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Макарије Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе. Нада у нама трепери као слабашни жижак, готов да утрне на најмањи дашак ветра, а опет има снаге да се запали и у олуји, у највећој

Можда би се неко и дивио његовим подвизима да је био мртав, али био је ту међу нама, из дана у дан, занет собом. Гомила доконе меропашке дечурлије, јурцајући по шуми у потрази за вранићима и сврачићима,

Игуман је седео скрушено и утучено на постељи крај Лауша и правдао се. Овај честити старчић испео се горе, к нама, да би показао колико му је стало да сачува пријатељство између наше куће и манастира.

Можда зато што су сви говорили о њему да је свемоћан и да зна лека од сваке болести. Овај који је к нама дошао врло је млад, верујем мој вршњак. Уопште, тако је необичан.

Кирча Проговорио бих неколико речи о Јањи. Док је боравила међу нама, овде у Лаушевој кули, и док нас је подмиривала, не видесмо у својој простоти и халапљивости шта имадосмо.

Док је Јања била с нама и док је час с једним час с другим замицала на скровита места, нико од нас није осећао љубомору.

Она је била та која је бирала кад ће с ким. И мора се признати: никога није искобила, ни најружнијег међу нама, нити је ко од других имао веће повластице.

Као неки анђео послан с неба да васпостави на земљи поредак правде, тако је и она међу нама занемарила све разлике које су нас делиле.

па ми чак и ово питање у главу стављаш, зашто си овај наш кукавни живот учинио тако несношљивим, зашто се играш са нама као са пиљцима, као обесно дете које чупа лептирима крилца, цветовима главице, мравима ножице?

Код Јакоса ми се допадало што о нама не говори с ниподаштавањем и господарском надменошћу, као странци које сам, иначе, виђао.

се да у њега нема веселости, да му се насмејано лице изненада згрчи, за тренутак додуше, толико да то и најглупљи међу нама примети како Кирча све ово чини с напором, како се претвара и нешто дубоко у себи пече.

Понекад би се и нему догодило, нарочито последњих годину дана откако је овде међу нама, да усред разговора, као узгред, помене неко од своје деце коју је тако издашно расејао по белом свету.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Весело, друзи! Наша ћуд Весеље нама гради. Безбрижни Бахус, жив и луд, Где грожђе своје сади, Наравствен нектар, прекор строг, С досадом нек се

1885. Т* Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни.

1885. Т* Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни.

1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија. Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе.

1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија. Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе.

Да, ми смо већ стигли тамо. Око нас младост је бујна, Под нама руине стоје, одломци времена давни'; Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много векова тавни'.

Гараво, пустарско чедо, вино нек нама служи, Док ноћни падне мрак. Пићу с тобом као с братом, Да не пијем сам, А већ после... Ах, баратом Бићемо се, знам.

У тавно зеленом сâду мирише травица мека, И небо над нама шири звездани вео свој Не бој се евнуха, јагње. Ах, тебе загрљај чека, А њега ханџар мој. 1889.

Ко сваког с радошћу прима, Тај с тешком досадом, најзад, и леђа окреће свима, Јер љупка спољашност тада пред нама изгуби цену Кад човек обману позна и пустош осети њену. Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!

“ Међ нама сеђаше деран, невина некаква душа: По целом изгледу срећан, што важне личности слуша; Груди му дисаху бурно, а очи

Грозно је и страшно, ал' признати ваља: То је са мном била непријатна шала. Ал' послови таки са нама се десе, Кад расејан човек удара адресе. 1891.

и мрачно, с уздахом, рече: „Буди ми још једном веран, о друже времена славни' За славу врлине римске, што нагло у нама тавни; Крвави диктатор Цезар, подобан мрачноме богу, Са својом бешчасти руком свештену грађанску Тогу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„Свакога дана, између излаза и залаза Сунца, видимо над нама или плаветнило небеског свода или облаке. И једно и друго су производи атмосфере, ваздушног плашта који обавија нашу

А пред нама стоји једна једина. Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака. Са једнога њенога ћошка

се цео свет око ње окреће, а да мирују само она и тај точак и сви они предмети који стоје у продужењу осовине точка. Нама Поларна звезда изгледа непомична зато што она лежи далеко, далеко у продужењу Земљине осовине.

Зато ћемо се одмах дати фотографисати. Ето, чим сам прстом дао знак, створио се фотограф пред нама и упро у нас објектив свог отрцаног апарата. Каријатиде Ерехтејона биће декоративна позадина наших портрета.

Тим својим претсказивањем постао је Талес славан човек и први мудрац грчки. Он је астрономска знања Вавилонаца донео нама, користио се сам њима и саопштио их свом пријатељу и ученику Анаксимандеру.

Полупречници њихових кристалних небеских сфера стоје у хармоничким пропорцијама, а једна, нама нечујна, музика тих сфера употпуњава ту хармонију васионе.

Зажелео сам се Вас и мора. Али лађе садањих саобраћајних линија мора нису за нас, нама је потребан неки класичан брод. А треба да је веома удобан, јер смо, обоје, у том погледу, веома размажени.

Ми уживамо у томе небеском призору који је за нас сасвим нов. Он ме задивљује још више што се, нама на очиглед, уздигла из мора, баш испод ових двеју звезда, још и једна трећа, којој не знам имена.

У њој врве Грци, Јевреји, Копти, Арабљани, Персијанци, Феничани и нама сасвим непознати народи. Ту се продају и шаљу у цео свет: свила, тканине, стакло, слонова кост, бисер, мириси и

Али, место да Вам о томе суво реферишем, биће боље да га, при том његовом послу, видимо живог пред нама. Учинимо, дакле, опет скок од 22 столећа натраг у прошлост.

Та одредба зове се у науци Канопски Едикт, јер је издана у Канопусу, предграђу Александрије. Нама, драга пријатељице, после наше посете у Александрији, учињене 19 година иза овога догађаја, сада је све јасно: Главна

Но модел планетског система који сам Вам сада показао има да нам предочи, у исти мах, и величину тога система према нама и сићушност његову према васиони. Ову су населиле и остале звезде које видимо на небу, и које смо назвали некретницама.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

И тице су веселе У зеленом гају, Па у песми и нама Знак весељу дају. А и јањци малени Никада не туже, И боја је весела У румене руже.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

« — »Слободно, слободно«, почех се ја смејати кад видех да се он мене највише боји. »Ево, хајде с нама, ако хоћеш«, понудих га. А он се чисто препаде.

Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен. — Тако! Хоћемо да живимо, како нећемо да живимо?

ХАЏИ РИСТА (пола увређен): Грешиш, дедо. Треба покаткада и то, да овако с нама, заједно, као и ми сви... Бога ми, сећам се, са покојним деда-Митром, Бог да га прости, док радимо црквене, наше

Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо. (Мирону понизно): Ти, дедо, пошто идемо кроз чаршију, нећеш с нама? МИРОН Да, да ја ћу после вас, улицама, унаоколо. ХАЏИ РИСТА (клањајући се Мирону): Е сад да идемо.

ТАШАНА Ако ти то чини добро, дођи, кад год зажелиш, к нама. МИРОН Али сам, поред оне моје манастирске усамљености, изабрао ову другу, међу вама, за коју сам знао да ће бити и

Улази Младен. МЛАДЕН Дођосте ли? СВИ Дођосмо. ХАЏИ РИСТА Како да не дођемо, кад нама више ни у чаршији, па чак ни у цркви места нема.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

— Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику. Да је нешто Лазарићу било суђено да у овај дан испраћа с нама госпа Нолу, био би то човек близу сто година стар. — Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали.

А сад извол'те да с нама вечерате, да једемо, да више не разговарамо. Давно и давно, кад је Тоша био млад, живео је он на салашу са оцем и

Све неки покојни цареви, неки покојни богови, и неке животиње којих више нема, и неће бити. Буди бог с нама! Да ми је нешто друго... Е, збогом Настасе, и до виђења у Америци — смеје се Срба.

А овај се, Боже прости, умрцинио, тешко њему, и оној његовој жени и детету, и нама свима. Седам година је „маркиз” трунуо у гаду и хулио на Бога и на небо.

И не треба му. Бог нека види Милушићеву душу тамо горе, ако може, а међ нама, људма, није оставио добру успомену. — Мени је био добар, Нано. Волео ме је много, док се није разболео.

— Нано , благо теби, теби је увек срце на шалу. Нигде те нема у свету! — А знаш ли, Јулице, међу нама буди речено, кажу да госпа Пава помало пијуцка.

У три мала собичка живимо четири генерације. Баба прича нешто што се нама младима чини да није никада постојало; мало дете моје удате сестре цео дан дречи; ја читам, учим, или сецкам перцетом

Јао си га и царствима, и свима нама матурантима, свима, и онима што се о бесмртности такмиче. Учинила је, додуше, част да међу првим ђацима нашег разреда

И отуда је фрау Рози свакако лакше међу нама Србима, него што би нама било међу Јеврејима... Нема ми Каленића, а ја се можда варам, — У Павла је паланка почела да

И отуда је фрау Рози свакако лакше међу нама Србима, него што би нама било међу Јеврејима... Нема ми Каленића, а ја се можда варам, — У Павла је паланка почела да гледа с новим удивлењем,

Допада ти се, је ли? Исак је онда нама читао из Талмуда. — Ух, побогу брате, Розо! — Одмах ћу бити готова; седи! У Талмуду стоји: да нема сиромаха који не

оно енс аппетибиле није ни у философији, ни у науци, ни у положају, ни, наравно, у некој докторској тези, па није ни у нама Славенима, него је у јеврејској раси. — Биће, мање-више, како кажете. Апетит Јевреја је неутољив.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Браћо читатељи, нама не треба чудновате траве да нам се трагови изнађу; и опет се ни најмање на то не обзиремо, него узимамо себи неко

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

се насред поља уједа Из смртно рањенога гвожђа Река наше крви извире Тече увис и увире у сунце Поље се под нама усправља Сустижемо небеског коњаника И своје звезде веренице И летимо заједно кроз плавет Одоздо нас

га унатраг Још нисмо децо стигли И бог зна хоћемо ли икада стићи До почетка боја Одавде чујемо Негде високо над нама Зелену песму коса КОСОВО ПОСЛАНСТВО Кос крила орошена крвљу суши На ватри црвених божура Пред њим се шири

облака Душа и зевова На вама робу излажу Гутачи ватре играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте камени длан На вама читамо црту живота Никад јој нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

б) именице тога рода, без обзира на пол, све носе сукњице и в) именице тога рода носе обично таква нека буди-те-бог-с-нама имена, да ни из њих не можеш сазнати која је од тих именица мушко а која женско.

Тако, на пример, госпођа-Милки удовици, која је увек лепо обучена и јако намирисана долазила к нама у посету, рекао сам једном: — Јеси ли ти род са Прокином кобилом? — Ију! Какво је то питање?

Случај, који нам је Мешулам изнео а који је уосталом и свима нама био познат, био је овај: наш плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно двориште у тренутку кад

Нико му не разуме еспап, може ти дати шта хоће. Напише ти доктор нешто буди-те-бог-с-нама, салватус пуртатус или поркалија омалија, а ти одеш код апотекара и он ти да што хоће, мери како хоће и наплати пошто

Јер, кад смо већ освојили неколико ровова ниже гимназије, пред нама се уздизало огромно утврђење више гимназије, наоружано најмодернијим справама за уништавање ђака.

једном приликом објашњавао да човек има тридесет и два зуба, што се поклапало са тридесет и два слова у азбуци, па се нама, у дечјој нам машти, чинило као да свако слово виси окачено о један зуб.

— Које је прво основно начело Христове науке? — пита г. катихета првога међу нама са којим му се сретне поглед. Онај грешник диже се са места и ћути као заливен.

Од свих тих историјских векова, морамо признати да се нама ђацима необично свиђало преисторијско доба. Нити је било држава, нити владара, нити су се бројале године, нити је било

Е сад, замислите векове који су пред нама, када ће историци почети да бележе и то како је Његово Величанство Престолонаследник Њуканука испекао на ражњу Његово

да су му гусле биле на коленима, па се тако некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама: Дедер, Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше Лазаревић Луко?

Али то што је Живку било могуће није нама осталима. Тако сам ја једанпут, кад ме је запитао о Конди бимбаши, покушао да се на правим Ужичанин, па ми није испало

Нема сумње да у томе доказу има непоколебљиве логике, али је нама деци то изгледало као кад би нам ко рекао: пошто су лађа, чамац и кришка од лубенице дугуљастог облика, то и ципела на

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Ало, ало... ало... ало, четврта! — окрете се нама: — Изгледа прекинута жица. Телефониста Бонга, нађи брже прекид. Пред отвором заклона неко се кретао.

Дрхтавица обузима тело. Лукине уснице су помодреле. Гру-у! Експлозије се сустижу, и пред нама, у висини пешачких ровова, земља као да гори. Из пешачких заклона нико се не појављује. Гр-у! Гр-у! Гр-р-р-р-ру!

— Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима. Скретосмо у један шљивик.

ЗАРОБЉЕНИ Иако непријатеља нисмо честито видели, осетили смо јасно да се за нама ваља нешто велико и гломазно. Тешка артиљерија рила је земљу вулканском снагом, и пред несхватљивом навалом челика

Телефон засвира. — Како!?... Сад одмах... сместа!... Разумем... разумем! — говорио је командант. — Па се окрете нама. — Хитно одступамо. Са суседног сектора пешадија одступила. — Он се наједном замисли. — Ух... тамо је наша батерија!

Разбићу му зубе! Јашите, па за деснокрилним топом... Јахао сам напоредо са командиром. За нама су такарали топови и каре. Командир је псовао.

Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови. Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим. Командир рече да је за тако нешто доцкан.

Тада кроз ноћ одјекну команда, као крик: — Батерија галоп, маррш! Зарих мамузе. Ветар писну. За нама се занија батерија и као оркан полете. Ближимо се. Она ватра нарасте као огромна буктиња.

За собом смо рушили мостове и железничке шине, а храну, уколико нисмо могли собом понети, палили смо. За нама је остала пустош. Народ је у већини остајао на своме огњишту, надајући се да ћемо се ускоро вратити.

Ни прст се пред оком није видео. Газили смо воду, саплитали се о камење. Били смо прокисли до коже. С нама је гамизала и пешадија.

Командант дивизиона је објашњавао Краљу линију наших и немачких ровова. Над нама су баш тада летели немачки аероплани и тешка артиљерија почела је дејствовати.

— Докторе... много си плашљив... И још се срамотиш пред овим људима. — Ваше Величанство, нама није место овде. Ја никада коња нисам узјахао, а сад под старе дане се ломим.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

целу ноћ ту из себе као баснословни мач; настало би крволиптење за сликом коју утисну тада ноћ и ловац Мâч; пред нама лежи мртви вепар, ветар и толике звезде.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама. Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад.

— Чак и када бисмо за три дана успели да уништимо цвеће у нашој Небеској царевини — оно би к нама прешло из суседства! Пружио би се неки подземни корен, нека лоза, прелетело семе... — Ако је тако, оградите Царевину!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Одлази бежећи.) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ми здружујемо душе људи свије'! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! Пригрли ова јата благодатна!

Зар не чује нико: све јаче и јаче Крв наших отаца како љуто плаче И како се тресу оне кости мртве? Тешко нама!... Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара...

Но тебе нема... Умрла си нама... А народ?... Ћути у траљи и љеси. Вај, нигдје ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?

Још од ране зоре па до глухо доба Он теше и бије и маљима туче. Ми смо једно исто — људи са занатом, И с нама се само чедне мисли друже: Ја стихове гладим, а он дýге струже, Па велика дјела стварамо алатом.

Међу нама сасвим разлика је слаба, Само то толико: док он своје ствари Продаје за новце и поштено ћари, Ја стихове своје вазда

Устају мртви, дан судњи свије' Зове светлости и тами; Но нама стало ни за чим није, Ми мирно лежимо сами. 33 Бор усамљен на северу Стоји наврх гола брега.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа.

смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама не буде издајника, ми ћемо опет створити своју државу. Како то да се разуме?

То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не, они живе далеко на небу, тамо где су утеха и наслада.

је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које је ага злостављао: „Богом брате, Краљевићу Марко, пушти нама агу Бећир-агу, да нас Турци не би погазили, сиротињу нашу цвијелили.

“ А кад нама порезу донесе, под оружјем на диван изиђе, десну руку на јатаган метне, а лијевом порезу додаје: „Мемед-ага, ето ти

Такви су, на пример, следећи: „То изусти, а душу испусти“, „Бог му дао у рају насеље, нама, браћо, здравље и весеље“, „Нас лагали, ми полагујемо“, „Одведе је у бијелу цркву, покрсти је и вјенча је за се“.

Краљ га рани седам годин' дана да рашћера кићене сватове и да отме Роксанду ђевојку: сад ће њега за нама послати. На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а из друге ладан вјетар дува; кад два вјетра из

Све то јесу њине задужбине! Ти остаде у столу њиноме и потрпа на гомиле благо, а не гради нигђе задужбине; ето нама неће пристат благо ни за здравље, ни за нашу душу, а ни нама, ни коме нашему“.

потрпа на гомиле благо, а не гради нигђе задужбине; ето нама неће пристат благо ни за здравље, ни за нашу душу, а ни нама, ни коме нашему“.

Кад то виђе Краљевићу Марко, он бесједи Рели и Милошу: „Чујете ли, до два побратима! Ето нама Љутице Богдана, сва три ћемо изгубити главе, већ ходите да ми побјегнемо!

Ко гођ стане у царевој војски, ко гођ стане с нама говорити, стане турски, окрене мановски. ја с Турцима могу проговорит, могу турски, и могу мановски, и арапски језик

Ну опасуј мукадем-појаса, и припацуј свијетло оруже, ето к нама Страхинића бана, сад ће твоју главу укинути, сад ће мене очи извадити“.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Од њих ћу ја најприје дознати ко је у школи добио батине, шта учитељ спрема за нас бјегунце, шта се о нама прича. Само је мало потегнем за језик, а она се растороче. — Је л' таква и твоја Луња?

— А шта ћемо кад удари киша? — сјети се разборити Мачак. — Зар не видиш ову букветину над нама, заклонила је читаву Тепсију.

је једва дочекао да чује другарев глас па, обрадован, одговори сасвим искрено: — Тјерам га, али он стално каска за нама и шкакља ме по врату. Побјегао је тек сад, кад си се ти јавио. — Ехе, зна он да се Лазар ничега не боји!

(Добро је!) Кад се поведе ријеч о колиби за дјечаке, Стриц повика: — Лазаре, начини и нама исту као Жуји! То ће бити најљепша колиба на свијету. — Исту, исту! — заграјаше дјечаци.

Вањка Широки који је читаво вријеме ћутао, одједном се јави: — Наш је Николица најмањи мећу нама, а ипак је учинио за наш логор више од нас свију. Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам!

— Натпис, натпис! — заграја читава дружина. Јованче се окрену Ђоки Потрку. — Ти си највеће спадало мећу нама, смисли нешто. — Ја сам због смишљања и добио батине од учитеља Паприке — весело дочека Потрк.

— Луњо, је ли тебе учитељ тукао? — Није. — Е, онда не можеш с нама. Луња се трже, поигра обрвама и намрштено рече: — Нека знате, и мене ће истући. Доћи ћу ја овамо.

Ми који смо добили батине, не окрећемо више тамо, али Јованче се може преварити. Он једини мећу нама није био тучен. — Како да није? — зину Николица.

— Сигурно се она скитница Луња шуња и провлачи за нама — упозорава Стриц Николицу, али се мали узалуд обзире, не види се баш нико.

— запјевуцка момчина. — Ја сам само против млаћења наше дјеце, против оваквог учитеља. Нек они нама врате нашу учитељицу Лану, па неће бити ни буне ни бјежања. — Лану, Лану! — оте се Стрицу. — Ћут, заробљеник!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

медену сласт, те једне праве сатове, пуне ш њима кошнице, а друге сносе мед, пунећи окна, — чудну око тога мајсторију нама недознану, проводећи им!...

извори водени, основа свој васељеној! ... Внимај! Небу и земљи и свој твари цар к нама говори! Внимај! Велики пастир живу храну људма раздаје! Внимај!

и оно што је доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко које друге му слуге, али сâм собом к нама недостојним говори свршујући и сведочећи Исаијино пророчаство!

Уши имаш, послушај мобу нашу, и прегни к нама твоје ухо. Руке имаш, да их пружиш на подавање. Ушла си на весеље твога господина, ама и наше си весеље, ти сама у

свој живот много се забаљају а ја што наћи, ја и ништа (а толику муку и дангубу подносећи им) — да колико паче одвише нама о светоме писму ваља да је забава, што нам је подражије од сребра и злата за душевно нам спасење.

Некриву крв издадох!« Они му на то рекоше: »А што је нама до тога? Ти да патиш ако је некрива крв. Нисмо те на то нудили, нити те је ко силом нагонио.

Сам си од своје воље дошао и питао што бисмо ти дали да нам га издаш. А што сад више тражиш? Иди си својим путем, нама ти новци крвнички више не ваљају: ако их ти однео, ако одбацио.

Све се ово нама за свет и приводи напред! Те бољи да бивамо, у свади којој међу собом и кавзи, првога се пријатељства, кога ли

Он је за то крив, а не ми, нека се он попре с нама за то опрости и помири се! Пак ми после тога да смо му опет покорни у служби што нам заповеда!

Ама наш од Бога нам дат судија, наша свест не чини с нама тако, нити нас никад остаља не светујући и карајући; ако једанпут, два, три ли пут, ако било и до сто хиљада пута,

ника ли, лажу, мусевеџију ли, или блудника, а и ми смо у чему томе шувртни — стога стинемо и све нам се чини да оно за нама се говори, те сећамо се свога зла: на другога се указује а приличан му и недознан сотога се пронеразује у себи те се

Укоризна је то нама, него ако се окројите сви, да сте кâ и ми, тако ћемо се уједно спријатељити, пак и ми од вас, а и ви од нас, можемо се

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!...

Врана врани очи не вади... Тешко сиротињи! Лако је њему, него мука је нама — мени и теби, и ономе тамо брату, — и показа на зајмодавца Љубисава — мука је поштеним људима!...