Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
А ономе црном Београду, Па удари на неку ритину, Па отуда на неку лужину, Па лужином пођо унапреда, И сред луга намастир угледа, Леп ли беше сред лужине ове, Ал' сад не знам какôно се зове.
печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И остала што гр'оцу треба, Па намислим у намастир, побро, Те се онде провеселит добро, Наслагат се, добро се налити, Па ондека баш и преноћити.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
се на тебе јабуке и у сваку рупицу обрашчића твојих паде по један забрањен плод: у сваку долину твоју паде по један намастир бели. На уснама ти плодови висе па зар је и теби забрањен плод? — Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
(То пијан, можда, пребија жену, очајем сморен.) Налетно чудо, у лику моржа, баштину хара. Палеж! Похара! Гори намастир у метатези. Радосно словце крепког тропара плакаће негде о ломној брези.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
То су ти највеће [х]арамије света; неки од њи[х] имаду по четрдесет и по више кеса, пак све иду те просе на намастир, а своје новце (које се не сраме звати своје) не даду у намастир, него на интерес, да им се плоде.
по четрдесет и по више кеса, пак све иду те просе на намастир, а своје новце (које се не сраме звати своје) не даду у намастир, него на интерес, да им се плоде. Остаре и огрбаве просећи, нити им је кад могуће од прошње одустати.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ намастир није вино никад радо давô, То је вино калуђерско аутономно право; Зато ћу ти наздравити с пуним срцем жеља: Да ти
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Казаћу им, да си се одметнô, поробио и намастир и мене, па 'оћеш и главу да ми узмеш... Ја не знам како би друкчије разбили овај несрећни мамурлук?
— Не питај, већ спасавај! — 'укну Партенија и једва сјâ с коња. — Одметнô се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па 'оће и главу да ми узме... — Стој, калуђере, губу ти твоју! — подврискује Симеун и једнако пуца уз луке.
други ће, под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином Мосту преко Гомјенице и ударити на намастир.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
онде где су они некад седели, па њином престолу. Код речи задужбима каже Вук: „Највећа је задужбина начинити намастир или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води или преко
хартију левом руком на колену а десном перо накрпат — говорити налбантин — поткивач наљећи (наљести) — наићи намастир — манастир нами — нама намјера — (значи и:) случај, срећа, удес намоловати — насликати наодити се — находити се,