Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече: — Јеси ли сустала, Маро? — О, кљусино матора! — промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и
Дође време да се полази. Капетан то наговести мало кмету, а, међутим, завара очи свима те намигну на свог верног Ђуку. Ђука је врло добро разумео тај намиг господина свога.
— А би ли ти, Срејо, код једног доброг домаћина да ја проговорим за те? — упита Видак и уз то намигну на Голуба те овај уста и нестаде га некуд из механе. — Што не бих? — одговори Среја.
Ионако си ми се жалио да те не слуша онај твој момак и 'оћеш да га отпустиш — рече Видак и намигну на Милуна. — Та оно јест, оног морам отпустити кад не ваља — одговори Милун и седе међу њих.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А... дошли сте!... Ја мало сједох овдје с Лазом. Маринко намигну на њ... Турчин разумеде и насмеја се. — А... с Лазом, са ђувегијом... ако, ако... — церекао се Маринко.
— Ништа, драги ага, ништа! — рече Маринко. — Мало се споречкао с попом и кметом... али, ништа... И Маринко опет намигну на Турчина. — А што? — Па... ништа... он им говорио тамо о теби, па... — Па?... — Па... не знам.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Он очигледно чекаше да га ко запита за његово јунаштво. Попеску не могадијаше дуже издржати. Он намигну на ме, па се окрете Максу: — Ви као да сте с поља где се гази крв? — рече он, погледајући мене и Туманова.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— »Ааа, један по један!« — рече у себи газда Пера Тоцилов, и намигну ђаволасто испод шешира. Јер исти газда Пера није нико други него добро познати нам синоћни Пера Тоцилов, коме је Нића
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ђурђе га је подупирао, бекељећи се очима на кирасира. Петар му намигну, на пиштољ кирасира: „У памет се, дугоњо! Ајд, одлази, бедо! Јеси лудаија. Што ми жену расплака?
Видело се, међутим, на његовом лицу, да је дошао крај његовом стрпљењу. Ђурђе онда намигну на жену и Ана се подиже и поведе и Варвару. Оне ће се, рече, вратити, кад мир Божији уђе опет међ браћу!
обичај, у Темишвару, кад пролазе крај кирасира, надодољених, са великим шлемовима на главама, да се плаше деца, да намигну Србима. Да се подгуркују, да се накашљавају.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Давид Штрбац! — одреза му кратко карактеристику тетак Аћим, па истом лукаво намигну показујући главом пут невидљива града. — А ти, рођо, мало у пљачку, а? Сељак опет врдну постранце.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Журите момци, нека се сија! и мени је зима! грејô б'ж се и ја!” Намигну паша на своје луде, и што рече, тако се збуде. Спаљени леже Ђурђеви ступови, сведоци негда божје љубави, а сад
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— А, овај... је л ти се свиђамо, онако на око? — „Јашта, рано, не фали ви ништа“ — каже она и намигну. Гле... помислих, чекај да „профитирам“ нешто, док није наишао командант. — Па овај...
— Митраљезац, дај који трупац... Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Па и понашање променише луди према младом песнику. Прође улицом, а луди се тек гурну и намигну један на другог. — Добар дан! — јави се он. — Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Нема меда, дете! Него дела ти нама малецно, онако, мало, знаш, написмено, знаш, људи смо — вели Мића и намигну — па може да се заборави, него написмено ти!« — Хе, хе!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Век букну кроз кап чисте течности И намигну према вечности Која је, мало даље, крај Винковаца Напасала стадо оваца. Седео сам у возу.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Хајде, тето! Циганка, којој амамџика брзо намигну и која је нарочито зато стајала и чекала, брзо Софки до несе лепе, шарене, „седевске“ нануле и понизно их навуче на
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „А с којим, то?“ „Са сердаром Пејом!“ Ђакон добро одиже обрве, а намигну деснијем оком — као да схваћа на што онај гађа.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Вечера прође истијем редом као и ручак. Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!
Он се смије, а све погледује фра-Пирију (коме, узгред буди речено, тај надимак не бје залуду дат). Фратар намигну, а на то Дундак, у тињи час, сали у се седам купица ракије, уз наздравице. — Сад, нека ишчати молитву! — рече Бобан.
Бакоња се уздрхта. — Јес разумија шта сам наредија? — Па разуми се да је разумија! — прихвати Срдар и хитро намигну Бакоњи, јер кад се тицаше казне за немарност према цркви, онда је било шкакљиво мијешати се. Фратри пођоше.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Татага нема никог! Откуда ова деца?« Девојчица се поново врати првом прозору. Оно малено, светло биће несташно јој намигну. — Па, Татагина кућа је пуна деце! — потрча девојчица ка Татагиним вратима. Била су отворена.
— Смејачко направи круг изнад кровова, изненађен њиховом лепотом. С осмехом поздрави цвет израстао у олуку, намигну гуштеру који се сунчао на димњаку. Улица кестенова била је пуна луди. Забављало га је да их посматра и препознаје.
Од стрепње Плачко потамне али настави да се пење у висину заједно са Смејачком. — Гле нове звезде! — весело им намигну Месец. — Звездице лепотице, нове сестрице! — ухвати се око њих коло звезда.
Талас се осмехну и поклони коралној грани мислећи да је цвет, затим намигну браћи таласима, па с поштовањем поздрави сунце: — Добар дан, Златна рибо! Али Сунце му поздрав не узврати.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
“ И при том потајном прекору, намигну он левим оком на жену, и то тако некако интимно и благонаклоно, да она одавна није запамтила толику његову
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо? А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. — Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Врши човек инспекцију... Знаш!... — Коста намигну, а потом запали цигарету. — А овде се код једног истакнутог митраљеза налази један коњички поручник.
— повикаше углас Радослав и Света ветеринар. — Добро, кад је таква и таква ствар! — Бора се диже, али у пролазу намигну Кости да и он изиђе. На вратима застаде. — Нека стоји моја кава... идем да се мало олакшам...
— Не!... Није он ка-казао, већ ја! — и капетан Бора лупи се руком по грудима, онда се окрете поводећи се, значајно намигну и при том згрчи му се цела десна страна лица... — Бато!... На „фронтету“ говоримо све, а овде не смеш да штуцнеш...
Он се испрси, удахну ваздух и таман отвори уста да још нешто каже, али га Радослав дохвати и свали на столицу. Тада намигну на ветеринара: — Хајде — певај му. — Певај, иначе оде одело — дере се Коста.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Море, хајд не причај... — Уверавам те... Командант је видео спровод и питао где је свештеник. — Душан намигну, али то свештеник не опази. — Није могуће! — чуде се остали. — Здравља ми.
Укази... одликовања, овам’ те, онам’ те — размишља Мишић. Капетан Радојчић намигну и вели: — Не дају се ни један, ни други!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ти нијеси бацио пушку! — сад већ нешто веселије намигну дјечак. — Пази, а откуда ти то знаш? — блекну Николетина. — Знам, то се види по теби.
Ја да им бацим пушку као нека стрина, то неће од мене дочекати. Јованче кришом намигну на Стрица што је имало да значи: — Истину си казао, донио је пушку.
— Камо ти ракија за нас, честите старце. — Ту је и ракија — намигну дјед. — Ево је. Старина завуче руку у џеп од чакшира дубок скоро до кољена и отуд извуче пуну пунцату боцу.