Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Муњевито звирнем ка вратима и замало нисам вриснуо. — Је л' она? — Она... Брзо зажмурим, намрштим се, као спавам у највећем јеку; али ми се тело тресло као пред јуриш. — Јуначки, Стеване, не бој се!
Кад кући, затекнем гу крај шпорет, прави неки уштипци да ме обрадује. Ја се намрштим, па дођем код тигањ и шчепам један од они уштипци. Кад она: „Немој“, каже, „болан да квариш ручак.