Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И тад би, пиштећи од страха, готово луда, заклањајући главу рукама, трчала, бежала, крила се... — Нане, слатка нане, Турци! — цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха.
И тад би, пиштећи од страха, готово луда, заклањајући главу рукама, трчала, бежала, крила се... — Нане, слатка нане, Турци! — цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Па се брже за њом даје, Па је стиже и погледа, Па се трже, ао јаде, Мал' у блато што не паде. 55. Ал' га нане бес случајно На кицоша неква стара Што ту, не знам, нешто тајно С момом неквом уговара; Гурну њега Срб у плеће,
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Да ти приставим чај? Оћеш од липе? Од шипурка? Од трешњиних петељки? Најбоље да ти скувам од нане. Нана смирује. Ако оћеш, има и кантариона, и камилице. Можда би мало шербета?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Нане, нане, мори!! — заплакала се. — Нане, нане... — грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или
— Нане, нане, мори!! — заплакала се. — Нане, нане... — грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или ко
— Нане, нане, мори!! — заплакала се. — Нане, нане... — грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или ко из куће не види, не чује где
— Нане, нане, мори!! — заплакала се. — Нане, нане... — грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или ко из куће не види, не чује где плаче.
би се одобровољила и чисто сажаљевајући мајку што је тако наивна, па, не узнемиравајући се, одговарала би: — Нека, нане... — И, да би матер уверила како је то није узнемирило, увредило, расположена, продужила би да је за нешто друго пита.
Сигурно богат, имућан. — Добро, добро, нане: који је? — И погађајући шта ће бити, спреми се да се врати натраг и продужи свој посао. — Ита — рече јој мајка брзо.
— поче мајка да понавља и уноси се у њу уплашена, кад виде како се она укочила, поникнула. Аница се једва трже: — Нане! — А ухвати се целом шаком за чело, једва држећи се да не падне. — Не остављај ме ноћас саму. Спавај ту.
очију, упалих недара, и до тад свеже, једре, сад изломљене готово искуване снаге, очајно је ућуткала: — Ћути, нане, молим те! — И онда, скупљајући сву снагу, одговори на Итину прошевину: — За Иту — нећу!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ту се, Мујо, осолити нећеш. Ћор-бег сјаши, Мустај-бег узјаши, Док дорату гриве отпадоше. Удовици, нане, магла пред очима, А дивојци, нане, сјајна мисечина. У Турчина и у змије љуте, У њих никад тврде вјере нема.
Ћор-бег сјаши, Мустај-бег узјаши, Док дорату гриве отпадоше. Удовици, нане, магла пред очима, А дивојци, нане, сјајна мисечина. У Турчина и у змије љуте, У њих никад тврде вјере нема. Хваљене јагодице — Празне котарице.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
траје јунско предвечерје које ће це изгубити, а прашина је сва сањива, а стапају се мириси липе, и шам-дудова, и дивље нане, и жалфије: само благости више нема, угасила се.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
звезде среће победа нас прати, Србија и ове преболеће ране; Али виновнику ко ће казну дати За злочине које народима нане!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А у суседном дворишту врли су жито. Одатле су допирали повици и чуо се шушањ сламе испод коњских копита. — Е-е-е-еј, нане! — чуо се однекуда отегнути глас. Извору приђе један младић са тестијом у руци.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
— Збогом, нане! — вели баби која се, као увек, одмах за њим види. Са прекрштеним рукама она га отпраћа, гледа како ће јој он, полако,
Изненађујући се, равнодушно одговорио је: — Добро, нане! За њим, пратећи га, као једнако хотећи да дозна све, ушла је и она.
— И раније да идемо тамо; знаш, немају богзна кога. Па ако ми нећемо, као прве комшије, онда ко ће? — Добро, нане! А јесу узимали штогод од нас? — Јесу! Дала сам им.
И кад је све свршено, увече, дошавши кући и затекавши бабу око чесме, поздрави је: — Нане, кажи: драгичка! — Драгичка, Младене!
Она, изненађена том њеном добротом, чисто полети и пада јој у крило, бризнув у плач. — Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу?
Она, изненађена том њеном добротом, чисто полети и пада јој у крило, бризнув у плач. — Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу? Кад не од првога сина, а оно од овога да видим снаху, одмену.
— Ја ћу, ја, нане. Немој ти! Баба, смејући јој се, дирала би је: — Па хоћеш ли тако и снаха кад ти дође? Хоћеш тако и снаху да двориш,
Хоћеш тако и снаху да двориш, служиш? — Хоћу, хоћу. Све ћу ја да их служим, да дворим. Хоћу, нане. Ох, камо да ми се он жени, од њега снаху да имам, од њега, место од овога, па мајка, где ступну, ногу да им целивам.
И да би то угушио, ту њену понизност изравнао, увек, долазећи, с њом се здравио: — Како си ми, нане? Она, од понизности није ни одговарала. Ужурбано викала би у кујну: — Свеће! Да изиђу са свећом, осветле му пут.
Младен би се разузуривао. Седао, и нудио и бабу: — Седи, нане! Али она, прегледавши по соби, постељу, завесе, да ли је све у реду, одбијала би: — Нека, синко! Сешћу ја.
Поставе. Чекају. Нарочито Младен стоји, неће ни да седне за софру а камоли да једе. Зову је: — Хајде, нане, хајде да ручамо. — Не могу, малочас нешто окусих, па сам се заситила. — Ама, хајде забога, седни макар.
Чини се да не чује, не види њихно стајање, чекање на њу. — Хајде, нане! — почињу понова. — Ама, не могу, децо... Младен изиђе. Долази до ње.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
а новац ћеш наћи... у овој кући је ред и поштење... И донеси Нани једну лимунаду. Пред вечеру, ушао је код Нане Срба. Леп младић. Лик ведар и безбрижан, као да је све на свету добро, и цео свет Србин!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
) — Па ће се женим, нане, ти ич бригу да не береш! — умирује је Мане. — За мен’ ласно; теке за теб’ искам да ти бидне убаво!
!... — Ама, де, јаваш, нане! — смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће
— Што ће начиним?! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито. — Није без ништо!
А Зона се растужи обично тада и говори о смрти. — Кад умрем, нане, убаво да ме са’раниш... На гроб да ми туриш шебој и замбак и трандафил и дафину да ми посадиш!
на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем, нане!... Прођоше три и нешто више година. И као све што је подложно промени, изменила се и она.
Зона узе за руку Гену, приђоше и ухватише се међу играче. Цигани свирају, а играчи играју и певају. Нане, кажи тајку да ме младу дава за Раде комшијче!... За Раде комшијче, за наше сељанче! Јелке, тамничарке!
Тек улети усплахирен пред мајку и почне испрекидано: — Нане, „Гиган“ саг стаде, ете, мерак и ашик на „Гаћанку“! — Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило.
Та што да чине!... Или други пут, опет тако, улети сав задуван с по једним јајетом у свакој руци. — Нане, наша „Титинка“ и „Пирга“ снесоше јајца у Тодорчине, а ја ги узедо’ и донесо’!
„Нане, поскоро ће да ни украдну тета-Зону!“ А Зона силно бризнула тада у плач. — „Свирите, ништо, виче стари Замфир, што заћу
Играју и певају: Нане, кажи тајку да ме младу дава за наше комшијче, за младо банкерче! Мало после ето ти и Манулаћа: води га мајка и гура
Што искубе, мори, курјуци? Кој ће те такву, без курјуци узне?!— А Зона јој одговара: „Мори, глај си посла, нане, — ја ли ћу се зар удам?! Ба! Мени ми стига и овако!“ — „Леле“, плаче Ташана, „истин’ ли зар искаш девојка да останеш!?
?“ — „Ама, па може да се и удам“, одговара Зона, „теке неје зорт! Има време, нане! Зашто си ја печалим и збирам онол’ке паре? За мираз, нане! Па може и да се удам за никога...