Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Шта бих рекла после својој деци кад би ме запитали: »Чија је, нано, она кућа што је зарасла у коров и зову, те нико не сме ни дању у њу ући?...
— чисто ускликну Миона, — Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети... — Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда... — Шта, чедо? — Рекао ми брале да ти не кажем, одмах.
Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио! И сузе јој грунуше. — Шта ти је, нано? — рече Огњан седнувши. — Ти плачеш? — Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми — гладан си, знам...
Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији... Да знаш како учитељ хвали Сенадина!... — Седи и ти, нано, да ручамо заједно — рече Огњан ломећи и њој парче погачице. — Нека, сине! Ручаћу ја код куће...
Најлепше је брашно од старога жита. — Само ако добро роди — рече Огњан. — Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша... Жито се готово свакад изглавнича... — О, родиће, сине!... Мора родити!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И прекрсти се. Његове речи ледише срца... Он онда приђе оцу и матери и скине капу: – Бабо! Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!...
— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!... А ја се жив не дам свезати!... Збогом!
Мајка јој стојаше на прагу кућњем. — Јело, рано, хајде вечерај! — Не могу, нано, глава ме боли... 11. ДЕВА Не беше лако Станку растати се од Јелице.
— Откуд ти знаш? — Знам! — Зар си ти паметнија од оца свога и толиких људи? — Нисам паметнија. Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није крив! — Како није крив! Зар нису нашли кесу с новцима у његовом ђубрету?
— А зар ту кесу није могао тамо и ко други закопати? — Али ко би могао такав грех учинити? — Ја знам, нано. — Ко? Она се запламти у лицу. Волела је умрети него изговорити име Лазарево.
Докопа је за руку и упршти погледом у њу. — Откуд знаш? Она је ћутала. — Откуд знаш, питам те! — Не питај ме, нано! Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! — Говори! Говори, проклећу те!
Цијо моја! Немој ме клети!... Ја сам твоје дете... — Нећу, очи моје! — Ја нисам крива, нано!... Бог је то оставио... Они су обојица лепо са мном. Били су јарани и ја сам стајала с обојицом. Онај је био завидан.
— И он је пуцао на њега због тебе? — Јесте, нано. — А откуд ти знаш да је кеса подметнута? — Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то
— И он је пуцао на њега због тебе? — Јесте, нано. — А откуд ти знаш да је кеса подметнута? — Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то његово масло!... Јаој, мајко моја!
— рече Крунија после подужег ћутања. — Каква, мајко? — Није ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче. — Што, нано? — рече она и погледа матери право у очи. — Како што? Зар он није хајдук? — упита Крунија. — Ако је! — Шта велиш?!
И сад је више ништа не задржа. — Богу и њему заверила сам се да ћу бити његова, и бићу, нано! Пре ћу скончати у Старачи, као она несрећница, него што ће се моја рука друге мушке руке дотаћи! Сад знаш све!...
Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу носи. — Јело! — викну она. — Чујем, нано. — Дела, однеси та дрва, па дођи у вајат, рано. — Ето ме, нано, ето. Крунија уђе у вајат и стаде се освртати.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.
Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
¹ У Хомољу, први зуб дете баци на кров од куће и каже: „Врано, нано, ја теби костен, а ти мени гвозден зуб!“² У Херцеговини: „Кад дјете први зуб извади, треба да га баци преко каква
Матавуљ, Симо - УСКОК
Овај мој јутрос ми рече: „Нека, нано, имам ја сада друга, при коме ми је све остало ништа! Ако ће се он женити и ја ћу!“ Чујеш ти те работе!
Ја му рекох: „Кад ти је већ толико у срцу, а ви се побратимите!“ А он вели, а право вели: „Бог с тобом, нано, нијесмо ли већ браћа! Како се браћа могу братимити?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам: — Нано?! — А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима. — Што не спаваш? — А што ти?
“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше. Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже: — Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу нано, страх ме је!...
Ко би смео да јој каже: — Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу нано, страх ме је!... Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам „Напред!“ И пошао сам.
Не брини и не учи толико, тешке биле те ваше науке?! — Тешке, нано! И испочетка бивало ми је време бављења код куће пријатно. Започињао сам неке радове, учење предмета.
Међу ружама опазих повећи земљани суд — „ћупче“, покривено лишћем. — Шта је ово, нано? — питам, а већ сам се саго и дижем мараму којом беше покривено. — Не, не! Остави, сине, то је мантафа.
— И потрчим. — Не, не — зауставља ме. — Не мо’ш да га видиш. Доћи ће и код нас... И заиста Божић долази, али како? Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бâт нових ципела.
чашу ракије на длану, онда прилазим руци, и, нудећи у исто време свој образ, честитам празник: — Христос се роди, нано, и срећан дан! — Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а до године да Бог дâ да ми ти...
Мита је благо задржа: — Нека, нано; боље ми је овако. Али се она не заустави, већ му је чак и преко главе навуче, говорећи: — Е, шта знаш, синко!
Сметала му је мати, која је испред њега седела до ногу његових. — Нано, тргни се! — поче да је моли Мита и још више да диже, извија главом. — Зашто, синко?
остављен, трчи за њом, не може да је стигне, и кад види како она пада, нестаје је код гроба, појури к њој: — Немој, нано... — Па, од страха што се она не обзире на њ, пада и он до ње на гроб и почне, гурајући се у њен скут, да плаче, јеца.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Христос се роди, Јуло, честити свети! — Ваистину се роди! Седи, нано. Откуд се ти сад укани чак озго из Палилуле ?
— Хвала ти, нано, која ме учиш као своје дете, Бог ти дао, но шта да радим кад ми још и не мислимо на то. Каја нема ни једне кошуље
— Ју, Бог с тобом, нано, шта говориш, зар ти можеш свету запушити уста; свет кô свет, што му падне на памет то и говори, далеко смо ми од
зар ти можеш свету запушити уста; свет кô свет, што му падне на памет то и говори, далеко смо ми од тога, моја нано. — Дабогда, синко, да си то истину казала, но већ ја сам моје свршила, нећи ни с ким да имам злу реч па ни с вама.
— А јеси чула, нано Јоцу Илиног како каже, да зна њега, скоро је — вели — свршио права, па каже да је млад и леп и лане га је, каже, видео
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— Софке, удара неко! — довикну одоздо мати. Софка остави чишћење и поче силазити. — Па што ти, нано, не отвориш? — поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко! — поче је журити мати.
И оно прасенце гледај да добро уредиш и донесем, да не заборавиш! — Хоћу, нано! — љуби је син у руку. — И — наставља Магда — немој Стаја (његова жена) да погачу препече.
Све ми поздрави, и сви ми здрави и весели били! — Хвала, нано! Хоћу, нано! — једнако одговара љубећи је по руци брзо, и кријући се, да их не би опет Софка и мати, њине газде,
Све ми поздрави, и сви ми здрави и весели били! — Хвала, нано! Хоћу, нано! — једнако одговара љубећи је по руци брзо, и кријући се, да их не би опет Софка и мати, њине газде, видели и
— Нано! Али мати, као бежећи, окренувши се од ње, све више је наслањала главу на прозор, и све више | плакала. Кроз плач, поч
Али никако не могући да у све то верује, не знајући шта да чини, чисто паде. — Па зашта, нано? Зашта?... — поче, а већ јој од беса сузе ударише. — Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је.
Ено Софке, па она, ако зна и ако хоће, нека ти да. И тек када би јој Софка одобрила: — Па подај, нано. Ја не знам где и какво је | то. Иди ти и подај!
И то је изда. Софка, приметивши је, а погађајући све, почне благо, весело тобож да је кори: — А јело, нано? Ако оно тамо искупи?
— Па мајко, нано, ми сељаци, керпичи... — Немој, синко! Немој, Томчо! Ништа није! — чуло се уплашено материно утишавање... — А?
Иди, чедо. Остави га, Софке! Иди, иди од њега! — Ништа, нано. Ништа. Сама сам пала и сама се убила — забашурује Софка. — Ох, како: сама? Све сам чула, синко.
— Зашта, мори, нано? Зашта не легнеш, не раскомотиш се? Назепшћеш, разболећеш се — почела би је тада Софка на сав глас корети, не могући
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне.
Паре не жалим. И моли, преклињи, да наврати сутра сâм овамо, ако он... Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
По сата, или више, било ми је у усти «нано моја, нано слатка! Јуло, срце, Јуло, душо!», (мајку сам моју наном звао) и више би ту лежао, да нису се чобани око
По сата, или више, било ми је у усти «нано моја, нано слатка! Јуло, срце, Јуло, душо!», (мајку сам моју наном звао) и више би ту лежао, да нису се чобани око мене скупили и
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ђуро!... Гле мога Ђуре!... Станка!... — Добро јутро, нано! — О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. — Што си ти тако ослабила?
Звао ме да му кажем где си... Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... — Што, нано, откуд то? — Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.
Само га се чувај ... — Знам ја то, нано, одавно. Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти. Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једна од ових ђевојака упита: — Ма, моја нано, што му хоће толико ђевојака? — Богме је тако хак бог Турцима наредио, а светац Мухамед за ћитап привезао.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
њихова велика имања, градове у којима су били и трговали, онда унук у себи, јер не сме гласно, моли и вапи: „- Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу, нано, страх ме је!
не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу, нано, страх ме је!”176 Страх који мали Коста осећа откривамо - каткад врло дубоко скривен - код многих Станковићевих
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао више, нано. А за то и то цена је оволика. Нижа није. И, ако хоћеш, да купим, ако не, како ти наредиш.
сасвим не засићеним очима, устима, телом, црвенећи од толике хвале, крила би се и муцала, ограђујући се: — Ама није, нано! Нисам ни ја баш тако вредна.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних? ТАШАНА (обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано! О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам.
(Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних? ТАШАНА (обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано! О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам.
ТАШАНА (обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано! О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више.
Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће. ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли!
Готов ли је ручак за нас? ДЕЦА Нано, нано, даде нам бака цвеће. ТАШАНА (грли децу): О, о, гле моји домаћини већ ми дошли!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи. — Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном.
— То вас двоје преузесте власт нада мном. Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син!
Или да одмах престанеш плакати. — Ти се шалиш, Нано, а не знаш како се све у кући преврнуло без тебе... Одлутала и моја керуша, и нема је да се врати.
— Твоја керуша, буди без бриге, тамо је иза порте где су и керови, и доћи ће кад огладни. — Одмарај се, Нано, нећу више ништа да ти говорим. — А шта је са Србом? Како ме баш то питаш? — Госпа Нола разрогачи очи.
— Опет ме упропастио онај Грк наш. — Грк је одличан професор, кажу, и ти имаш да учиш колико од нареди. — Није учење, Нано, знате и ви добро да није; учим ја лекције, него не знам да слушам.
Болесна сам. — Настаде тајац. Срба тихо дође до кревета, и поче, гласом из једног сасвим новог регистра: — Нано, да седнем ту.
— Нано, ево видите да није истина да се љутите. — Госпа Нола га помилова по сагнутој глави, и намести раздељак. — А шта је бил
Шта бацаш, шта носиш, изброј штихове, плаћај, — све кроз зид. Узео сам Бати двадесет крајцара, све кроз зид... Ето, Нано то је било с картама, без карата.
Одоле, из баштице, чуо се ведар Србин глас: Нано, сметам ли вам? пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу?
— И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду?
Госпа Нола је желела да Срба учи свирати у виолину, али он је сам друкчије решио — Нано! вама свирам! — Срба је, међутим, више певао него свирао. Мераклиски, севдалински.
Сама је, каже, већ је и стара и болесна, па не може више без свога детета... Нано, ја знам све, добро, али мати ми је, и мени је жао ње— Ти, Нано, купиш сав свет, па би, ја знам, скупила и њу, али она
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(Виче ка вратима): Овамо! Улази уплашено Стана. ТОМА Где ти је мајка? СТАНА (враћа се): Сад ће, оцо! (Виче): Нано! Улази Ката. ТОМА Где ти је син? Син твој? КАТА (снебивајући се): Па... ти знаш... ТОМА (бесно): Не знам!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— пребољет не могу, но понеси мајсторима ручак“. Ал' говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице! Ја сам рада тебе послушати, но ми лудо чедо некупато, а бијело платно неиспрато“.
Већ чу ли ме, драга нано моја! Ако јунак буде на конаку, питај, мати, доброга јунака а је ли се досад оженио; ако бог да и срећа донесе те с’