Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
тако се каже, паприке из туршије — заседне с учитељем Грујицом те осмочи мало печења или ћевапа или сланине, и увек напомене: »Баш, што се тиче, учитељу, да нећу сутра ићи у парохију, звао бих те на вечеру.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иван је ћутао. Њега опет стаде гристи савест. Кад виде Маринко да Иван неће да каже, онда се реши да напомене. — Баш нећеш да кажеш? — Али... — поче Иван. Не мораш... Ја знам и сам. Хоћеш да ти кажем?...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Али као да се предомислише, и платише без иједне дуже напомене. То и охрабри газда Перу Тоцилова, и кад изброја и сложи банке у шлајпик и тури га за сáру од чизме, он им се
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
ТИПА 117 ДВАНАЕСТА ГЛАВА: НЕКОЛИКО ЕТНИЧКИХ ГРУПА 128 ЧЕТВРТИ ДЕО: ИСТОЧНОБАЛКАНСКИ ТИП 170 ТРИНАЕСТА ГЛАВА: ОПШТЕ НАПОМЕНЕ О ИСТОЧНОБАЛКАНСКОМ ТИПУ 171 ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА: ВАРИЈЕТЕТИ ИСТОЧНОБАЛКАНСКОГ ТИПА 175 ПЕТНАЕСТА ГЛАВА: РАЗВИТАК
ЧЕТВРТИ ДЕО: ИСТОЧНОБАЛКАНСКИ ТИП ТРИНАЕСТА ГЛАВА: ОПШТЕ НАПОМЕНЕ О ИСТОЧНОБАЛКАНСКОМ ТИПУ Утицаји географске средине. — Неке нарочите особине овога типа.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако се међу веома ретким примерцима прве књиге Вукових народних приповедака могу наћи две брсте: са и без напомене чему су биле додатак. Примерци без напомене били су дати писцу, за његове потребе.
Примерци без напомене били су дати писцу, за његове потребе. Радећи на народној приповеци Вук се био сукобио са проблемом сасвим друкчијим
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Женска говори као »оченаш«. Прича о пропасти римске царевине. Чича се одушевио, па сваки час ставља своје напомене. — Тако, ћерице!... Дед' на прилику, погоди нам још само годину, кад се Ромул отказао престола.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сад настаде опет тишина. Сердар извадивши чибук из уста, одиже главу пут домаћице, као да јој нешто напомене. У томе пуче пушка пред вратима од авлије и чу се: „Добра вече домаћину и честито му Крсно име!“ Пејо искочи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сви разделише ову философску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море !
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Онда извади марамицу да обрише знојаво чело. Помери лагано ногу мрштећи се и настави: — Слушао сам подсмешљиве напомене многих старешина, како „рат није свадба“. Али рат није ни забава. Бар за нас грешнике који гинемо.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и не у потпуности а оно ма и у фрагментима, обновити слику о начину постанка те симбиозе у нас; читалац ће у одељку Напомене наћи само нешто врло оскудних података о карактеру, начину настајања па донекле и о изворима музичке грађе у српској
могле истовремено певати по свакој од ове две, ма оне биле мећу собом и различите; и даље, опрезан читалац Везилићеве напомене несумњиво ће се морати запитати није ли Везилић код песме Сербије преславна могао можда мислити не на Орфелинов
Б. Цвијановић, стр. ЛXВИИ+217+ИX), поводом ове песме пише у одељку Напомене, 187—8: да је песму Живковић написао у Панчеву 1839. године, да ју је 16. новембра 1841.
поступљено је друкчије (код једне песме Доситејеве и једне Васе Живковића; једна Орфелинова штампана је у одељку Напомене по рукописном препису; песме Мушицкога штампане су по пештанском издању из год.
1838, поузданијем но што су текстови истих песама по савременим новинама. О свему томе в. подробније у одељку Напомене).
У одељак Напомене уносио сам нове податке само у најнужнијем обиму, како књига не би нарасла сувише. Тако је и опсег предговора саображен
године; исправак тога податка у одељку Напомене овога издања његов је. Задужили су ме најразноврснијим обавештењима и помоћи сем тога: пок.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ДОДАТАК ЧАЈКАНОВИЋЕВОМ »РЕЧНИКУ« ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ (ПРЕГЛЕД ВЕРОВАЊА ОБЈАВЉЕНИХ ПОСЛЕ ИИ СВЕТСКОГ РАТА И НАПОМЕНЕ) И УЗ ПОЈЕДИНЕ ЧЛАНКЕ У »РЕЧНИКУ« Аљма.
Ћипико, Иво - Пауци
— омрсићемо се овновином! — завеза стари. Али Раде, видевши га разговорна, прихвати ову лијепу згоду и напомене му за сестрин ђердан. Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле. —Да смиримо и њу, па што бог даде ... .
—Слободно, — одговори му Пиеро. — Опрости, знаш, но овакова је навика! Ма свакако вечерас дођи! — напомене му, бацајућ' љутито карте. Иво изиђе.
Мајка као да се је тиме задовољила, јер тога часа не рече ни ријечи. Али кад је из собе одилазила, с врата му опет напомене: Угледај се у оца! — говори му. — Он о Ускрсу никада не пропусти помирити се с богом!