Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио... Али нека сваки да колико ја... Сви се извлаче.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Застадосмо да људи предахну. Звезде се изгубише и потпуна тама поклопи земљу. Напрежем очи да бих разазнао пут. Почео сам бивати неспокојан, јер никако не наилазимо на једно гумасто дрво баш покрај пута,
Поведох се на једну страну и замало да паднем. Сјахао сам с коња, не бих ли растерао тај несрећан сан. Напрежем памћење да се сетим колико има часова како већ очи нисам склопио. Једва израчунах: четрдесет и три часа.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Леп рат. Да напрежем мозак не бих ли проникао шта смера један ушљиви бедник. Да га победим, па шта? Какав плен могу очекивати.
То су се судариле две крвожедне гомиле, решене да једна другу истребе. Морам затим да напрежем слух не бих ли чуо све, па и кад замре бука и продужи се у тихо стењање и цвиљење, не могу да се вратим свом
Димитрије Моје невоље се продужавају: не знам ко сам, куда смерам, шта хоћу и зашто радим. Напрежем мозак да схватим, но узалуд.
далеко одавде, иза неке накострешене планине, на западу или истоку, потмуло тутњи а небо пламти од удаљених муња, напрежем мозак, измучен, измрцварен, туп, не бих ли по везао смушене неке слике које ми промичу пред очима попут бледих,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!... Напрежем свест. Отварам нагло очи. Грр-ру! Видим неке ужаснуте прилике. Гр-у! Гр-у!
Гр-рру!... Много дима. Нешто ме гуши. Пуна су ми уста земље и неке сукрвице. Сад ће... Гр-р-ру!... Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи...
На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима. Хтео бих да бежим. Убиће ме.
Коњ је заморен па као да галопира једном ногом. И сам се напрежем, хтео бих да му унеколико олакшам терет, што ме још више замара. Шлем се на мојој глави готово усијао.
Тада се баш укрцавао неки црначки батаљон... А ја тонем. Али ја се ипак не дам. Напрежем онај задњи крајичак свести да бих схватио свој однос према околним предметима. Стиже најзад и тај наш воз.